СЛОВО О СМРТИ

 

СЛОВО О СМРТИ
 
РАЈ И НЕБЕСА
 
Боговидац Мојсије, описујући у Књизи постања света, каже да је у оно време Господ поставио на Истоку Врт у Едему,[1] где је и сместио прво двоје људи, родоначелника човечијег племена. И узе Господ Бог човека кога сазда, и уведе у врт едемски, да га ради и да га чува.[2] Сагласно овој повести, Господ је посведочио, (као што је горе речено, да је Царство небеско људима припремљено од почетка света. Прародитељи су преступили у рају заповест Божију: након преступа они су се одједном променили душом и телом, поставши неспособни да пребивају у светом рају. Тада Бог – каже надахнути Писац Постања – изагна човека из раја, и одгурну на земљу, и настани га на њој према рају сладости.[3] Речи према рају сладости упућују на закључак да је земаљска природа по својој лепоти слична рају, и тиме палог човека подсећа на рај. Када угледамо лепоту нашег изгнанства – земље, нехотично кличемо: Ево раја! Такав је израз употребљен и у Светом Писму о плодоносној земљи Содомској до њеног преокрета: она беше слична рају Божијем.[4]. Боговидац Мојсије описује рај као прекрасни и пространи врт.[5] Управо су таквим видели рај многи Божији угодници Новозаветне Цркве. Такав је он и у самој ствари: али његова тварност и природа су танани, одговарају природи његових житеља – духова, и зато су недоступни нашим чулима, огрубелим и отупелим од пада. Када је изгнан био из раја човек, који је првобитно био његов чувар, тада је дужност рајског стражара пренесена на Херувима;[6] душа разбојника, који је исповедио на крсту Господа, смештена је у рај;[7] ту су смештене душе многих хришћана који су се удостојили спасења: тиме се објашњава својство рајске природе. Свети Макарије Велики говори о људима који су задобили небеско богатство: “Знају њихови сажитељи, тј. духови Светих и Ангела, и с дивљењем говоре: Велико су богатство придобила наша браћа на земљи. Они (та земаљска браћа небожитеља), при одласку из овога света, имајући уз себе Господа, иду са великом радошћу к небеским житељима: а они што обитавају с Господом примају их и одводе у обитељи које су им благовремено припремљене (станови и вртови, на грчком παρ’αδεισος, вртови – рај у множини) и полажу на њих драгоцене и достојанствене одежде.”[8] Преподобни Григорије Синаит, позивајући се на оне који су видели рај и о њему приповедали, говори да је то најниже небо и да обилује миомирисним вртовима, засађеним Богом; да је дрвеће у тим вртовима непрестано прекривено цветовима и плодовима, да усред раја тече река која га напаја и дели на четири рукавца.[9] Та река помиње се и у Светом Писму; А вода, каже оно, тецијаше из Едема напајајући врт, и оданде се дијељаше у четири ријеке.[10] Свети пророк Давид такође спомиње реку која се налази над небесима.[11] Одредиште раја, према Светом Писму, је на истоку. У том правцу налази се рај у односу на земљу. Преподобна Теодора је говорила како се она, по напуштању тела, заједно са Ангелима који су је пратили, упутила да доспе до небеских обитељи ка истоку.[12] Велики угодник Божији Симеон Дивногорац видео је рај на истоку;[13] на истоку га је видела преподобна Ефросинија Суздаљска у дивном виђењу своме.[14] На истоку се граде православни храмови; православни хришћани се на молитвама својим окрећу ка истоку; тела умрлих се сахрањују у правцу истока – према рају едемском. Онима који нису сасвим задовољни одредиштем раја на истоку, изреченим у Писму, одговорићемо речима преподобног Григорија Синаита: “Обичај је до сада да се о стварима у Писму које стварају недоумице говори просто и не љубопитљиво.”[15]
Апостол Павле био је узнесен у рај, а затим до трећега неба – да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, каже он, и чуо је тамо неисказане речи, које човјеку није допуштено говорити.[16] Природа раја, небеско савршенство, изобиље благодатног блаженства, толико превазилазе сваку лепоту и красоту земаљску, да је свети Апостол, описујући виђење које је имао у светом заносу, употребио ове изразе: Што око не виђе, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе. А нама Бог откри духом својим.”[17] У овим речима Апостола скривена је тужна истина: човеков пад је толико дубок, да он у стању пада већ не може сам по себи да добије некакву представу о свом изгубљеном блаженству; грехољубиво његово срце изгубило је сваки осећај за духовно умилење. Али ове речи, иако показују бедно стање палог човека, који и даље пребива у свом паду, заједно с тим навешћује радосну истину: обновљење Светим Духом оних људи који су вером и покајањем ступили у духовно сродство Новога Адама, Господа нашега Исуса Христа. Свети Дух, настанивши се у човека, разара у њему царство греха, уништава невидљиву унутарњу борбу и пометњу, усељава мир Христов који рађа такво духовно блаженство, да срце, усхићено њим, умире за грех и почиње постојано да пребива уз Бога и у Богу. Настанивши царство Божије у човека, Дух Свети често узводи достојне слуге своје у насеља препуна мира, у обитељи припремљене праведницима за њихово вечно блаженство. Многи од угодника Божијих били су узнесени у рај, из њега су доспели у небо, у небеса над небесима, до самог престола Господа, окруженог пламеним Серафимима и Херувимима. Сведочења очевидаца о рају су истоветна. Тако је преподобни Симеон Дивногорац видео у рају чудесне вртове, видео је тамо душу праоца Адама и душу разбојника, првога од људи кога је Богочовек по искупљењу увео у рај.[18]
Од нама познатих виђења светих Отаца који беху зритељи раја, веома је јасно и подробно изложено виђење светога Андреја, јуродивог Христа ради, који је натприродно пребивао, током целе две недеље, у созерцању невидљивог света. Он је испричао своме сатајнику, јереју Никифору, о том виђењу ово: “Угледао сам себе у рају, прекрасном и пречудесном, и усхићујући се духом, размишљао: Шта је ово? Знам, живим у Константинопољу, но како сам овде доспео – не могу да схватим. Видео сам себе обученог у најсветлије рухо, као да је саткано од муње; на глави ми беше венац, сплетен од великих цветова, и ја бејах опасан царским појасом. Радујући се том савршенству, дивећи се умом и срцем неисказаном благолепију Божијег раја, ишао сам по њему пун весеља. Тамо беху многи вртови са високим дрвећем, чији су се врхови њихали и увесељавали поглед, док су њихове гране шириле обилан миомир. Једно дрвеће је непрекидно цвало, друго је било украшено златастим лишћем, треће је имало на себи разне плодове неисказане лепоте и пријатности. То дрвеће се не може упоредити ни са каквим дрвећем земаљским: јер га је засадила Божија рука, а не човечија. Птица је у тим вртовима било безбројно мноштво: неке од њих имале су златна крила, друге – бела као снег, а неке – разнобојно ишарана; оне су седеле на гранама рајског дрвећа и певале умилно; од њиховог слатког поја ја заборавих на себе – толико је срце моје уживало, и чинило ми се да је глас њиховог певања достизао чак до висине небеске. Ти прекрасни вртови беху у редовима, као пук наспрам пука. У то време, док сам туда ишао у радости срца, угледах велику реку која тече посред њих и напаја их. На другој обали реке беше виноград, чије су се лозе, украшене лишћем и златастим гроздовима, широко разгранале. Са четири стране тихи ветрови су доносили миомир; од њиховог лахора покретале су се гране и стварале диван шум својим лишћем.”[19]
Слично овом приповедала је преподобна Теодора о рајској обитељи великог угодника Божијег Василија Новог, како она беше препуна славе, а у њој беху разни златолисти и многобројни вртови. Светој Теодори су Ангели који су је пратили свестрано показали рај. “Видела сам”, говорила је она, “прекрасна насеља и многобројне обитељи, препуне славе и благодати, које је Бог уготовио онима који Га љубе. Моји водичи показивали су ми посебно обитељи апостолске, посебно пророчке, посебно мученичке, посебно обитељи сваког чина Светих. Свака обитељ беше неизрециве лепоте, ширином и дужином, рекла бих, слична Цариграду, но неупоредиво лепша, са многим пресветлим, нерукотвореним палатама. И по свим обитељима ширио се глас радости и весеља духовног, и могла су се видети озарена лица. Кад ме угледаше, сви се радоваху моме спасењу и кренуше ми у сусрет и грљаху ме, славећи Господа Који ме избави од замки вражијих.”[20]
Понављамо: природа земаљска служи само као слаба слика раја, чије су лепоте непропадљиве, неизрециво блиставе, пуне светог мира и благодати. Земља је, после сагрешења наших праотаца, проклета Саздатељем, и непрестано одражава то проклетство својим немирима и својим поремећајима. Час се тресе и гута читаве градове и села, час је преплављују њене сурове воде и односе многе пределе; час се обрушавају на њу буре и вихори, муње, громови, остављајући за собом пустош. Човечанство које живи на њој, налази се у непрестаној борби, и појединачној и општој, чинећи тако непрегледну позорницу разноразног страдања, непрекидног мучења, безбројних грехова, страшних преступа, грађење куле вавилонске. Добродетељ једва да налази на њој тесни и жалосни заклон. Неумољива и ненасита – смрт хара њоме и упорно истребљује људска поколења, која закон размножавања, установљен од Творца људском роду, замењује новим поколењима. И тако ће пустошити она и убирати људске жртве, док сама не погине заједно са светом који се руши. Звери, што настањују земљу, усташе једне против других и непоштедно истребљују једне друге. И саме су стихије у непомирљивој мржњи и непрестаној борби међу собом. На земљи се све бори, све страда, све тежи узајамном уништењу. Какво сурово и непрестано расуло! Какви свеопшти жестоки сукоби! То је неприметно или једва приметно онима који стално учествују у томе; али из осаме и манастирске тишине то је очевидно туђину, кога је Бог настанио према рају сладости, да би непрестано уздисао и чезнуо за Њим.[21] Иако Богом проклета земља – наше изгнанство, предео патње, искушења, злодела, смрти, осуђена Богом на спаљивање,[22] има своје лепоте којима се дивимо: како онда треба да изгледа рај, Богом уготовљен за вечно станиште и блаженовање онима који Га љубе? Што око плотско не виде, ухо плотско не чу, и на срце, занесено уживањем, не дође, оно уготови Бог онима који га љубе. А нама је Бог открио духом својим.
Свети Андреј беше узнесен не само у рај, него, слично светом Апостолу Павлу, и до трећег неба. Настављајући започету повест о рају, он даље каже: “После тога спопаде ме неки занос, и ја осетих како стојим изнад небеског свода. Преда мном је ишао младић лица сјајног као сунце. Идући за њим, ја угледах велики и предиван крст који је личио на дугу. Око њега су стајали певачи, светли и пламенолики, и певали умилну песму, славећи Господа Који на крсту распет беше. Младић што ме је предводио, приђе Крсту, целива га, и даде ми знак да и ја учиним исто: ја припадох к светом Крсту, са страхом и великом радошћу, и свесрдно га целивах. У том часу испуних се неизрециве духовне благодати и таквог миомира, каквог ни у рају нисам осетио. Прошавши поред Крста, ја погледах наниже и под собом угледах бездан – јер ми се чинило да идем по ваздуху – тада се уплаших и повиках моме путовођи: Бојим се да се не стропоштам у понор! Он, окренувши се ка мени, рече: “Не бој се, предстоји нам још веће успињање”, – и пружи ми руку. Када се дохватих за његову руку – нађосмо се изнад другог небеског свода; тамо угледах дивне мужеве, и мир њихов, и радост њиховог славља, неизразиву човечијим језиком. После тога уђосмо у чудесан пламен који нас није жегао, него само обасјавао. Мене спопаде страх, а мој путовођа ми се опет обрати и даде ми руку, говорећи: “Треба да се успнемо још више”. Након ових речи, ми се нађосмо изнад трећег небеског свода, где сам угледао и чуо мноштво Небеских сила које певају и прослављају Бога. Стадосмо тада пред завесу блиставу као муња пред којом стајаху страшни младићи висока раста, слични огњеном пламену; лица су сијала јаче од сунца, а у рукама им беше огњено оружје; свуда унаоколо са страхом стајало је безбројно мноштво небеске војске. Младић који ме је предводио рече ми: “Када се уклони завеса и када угледаш Господа Христа, тада се поклони престолу славе Његове.” Чувши то, сав устрептах и развеселих се; обузе ме тада ужас и неизрецива радост; стајао сам и гледао када ће се уклонити завеса. Њу подиже нека пламена рука, и ја угледах Господа мога, као некада Исаија Пророк, како седи на престолу високом и преузвишеном, окружен Серафимима. На Њему беше порфирна одежда, а лице Му сијаше неисказаном светлошћу, и Он с љубављу окрену ка мени Своје очи. Видевши Господа, ја падох ничице пред Њим, поклањајући се пресветом и страшном престолу славе Његове. А какво ме тада од гледања Лица Господњег обузе блаженство, немогуће је описати, јер се и сада, при сећању на то виђење, испуњавам неизрецивом радошћу. Лежећи ничице пред Господом, сав потресен дивио сам се толиком Његовом милосрђу, што је допустио мени, грешном и нечистом човеку, да дођем пред Њега и видим Божанствену лепоту Његову. Испуних се умилењем, размишљајући о својој недостојности, и, посматрајући величајност мога Владике, понављах у себи речи Исаије Пророка: Јао мени! јер сам човек нечистих усана, а удостојих се да видим Господа мога очима својим?[23] И чух ја како ми свемилостиви Творац мој рече пречистим и сладчајшим устима Својим три Божанствене речи, које толико умилише моје срце и распламсаше у мени такву љубав ка Њему, да сам се сав топио, као восак, од дејства духовне топлине, и нада мном се испуни реч Пророка Давида: срце моје поста као восак, растопило се у мени.[24] Затим све војске ангелске запеваше песму предивну и неисказану, и ја се, не знам како, нађох опет у рају. Дође ми мисао како не видех Владичицу Пресвету Богородицу: и гле, угледах некаквог мужа светлог, као облак, носи крст, прилази ми и говори: “Хтео си да видиш Пресвету Царицу Небеских Сила? Није она овде. Отишла је у многонапаћени свет да помаже људима и утеши невољне. Показао бих ти Њено светло обиталиште, но сада није време: треба да се вратиш откуда си дошао, пошто тако заповеда Господ.” Док је он то говорио, мени се учини како сам слатко сањао. Пробудивши се, видех да се налазим на истом месту на коме сам и раније био.”
Из овог виђења светога Андреја очигледно је да је рај земљи најближа небеска обитељ, или прво небо, изнад кога се налазе друга небеса, опевана песмом духоносног Давида, који их назива: небеса над небесима.[25] У овим горњим обитељима пребивају сада душе праведника, према своме достојанству; тамо ће бити настањени праведници, након сједињења душа њихових са телима васкрсењем на облацима у сретање Господу у ваздуху и тако ће свагда са Господом бити.[26] Над њима ће се обновити Спаситељем искупљено и враћено људском роду достојанство – узношење са земље и примање у рај Адама. Света тела њихова, а не само душе, обновљене и препорођене Богочовеком, биће припремљене за такво успињање и узношење на небо, као што је било и тело првосазданог човека.[27] Виђење Светога Андреја, као и сва слична виђења других угодника Божијих, служи као доказ и објашњење горенаведеног мишљења светог Макарија Великог, да Ангели и душе имају свој облик и изглед, и да је тај изглед – изглед спољашњег човека. Толико су слични облик тела и облик душе, да свети Андреј није јасно схватио да ли узнесен у телу или ван тела. Навешћемо његове сопствене речи, које нам преноси свештеник Никифор у опширном животопису: “Ја видех себе, – говори свети Андреј, као да сам без тела, јер не осећах тела.” Даље Свети говори о одећи која беше на њему, при чему наводи делове тела. Враћајући се на јаснији опис свога стања, Свети је рекао: “По свој прилици био сам у телу, но не осећах тежине телесне; нисам имао никаквих телесних потреба читаве две недеље, колико трајаше умилење. То ме наводи на закључак да сам био ван тела. Не знам како да кажем веродостојно: то зна срцевидац Бог.” Свети је видео Ангеле у лику светлих мужева и младића. Он је разговарао са њима. Ангел каји га је предводио неколико пута му је пружио руку; Ангели што стајаху пред завесом личили су на младиће високог раста, страшног изгледа, с пламеним оружјем у рукама. Говорећи о Ангелима, наводећи њихов састав: лице, очи, руке, ноге, као да се труди да објасни саму њихову природу, Свети је рекао да су – они тела бестелесна, или, према нашем схватању, флуидна. Свети Андреј је видео устројство и природу горњих обитељи, што одговара њиховим бестелесним житељима, која неупоредиво превазилазе све оно што зна и што може да замисли телесни човек, прикован за земљу, необновљен и неоднегован Духом Светим, а стога и неспособан да проникне у тајанство будућег века.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пост. 2, 8.
  2. Пост. 2, 1.
  3. Пост. 3, 23-24.
  4. Пост, 13, 24.
  5. Пост. 2, 9.
  6. Пост. 3, 24.
  7. Лк. 23, 43.
  8. Бес. 16, 8.
  9. Рукопис Молдавског Њамецког манастира којег је састављач Слова имао код себе, у коме се налази житије и дело преподобног Григорија Синаита, гл. 10; исто и Доброт. ч. 1.
  10. Пост. 2, 10.
  11. Пс. 148, 4.
  12. Житије преподобног Василија Новог. Чти-Минеј,26. марта.
  13. Чти-Минеј, 24. маја.
  14. Рукописно житије Преподобне.
  15. Доброт. ч. 1. Главе које су у грчком издању означене акростихом, од велике су користи, гл. II.
  16. 1 Кор. 12; 3, 4.
  17. 1 Кор. 2; 9, 10.
  18. Житије преподобног Симеона Дивногорца, 24. маја. Чти-Минеј.
  19. Житије Светога Андреја, Чти-Минеј, 2. октобра.
  20. Житије преподобног Василија Новог, Чти-Минеј, 26. марта.
  21. Свети Петар Дамаскин; О првом разуму и о томе, како треба мислити. Књига I. Доброт., ч. 3.
  22. 2. Пт. 3; 7, 10.
  23. Ис. 6, 5.
  24. Пс. 22, 14.
  25. Пс. 148, 4.
  26. 1. Сол. 4, 17.
  27. По васкрсењу тело ће бити дух. Преп. Макарије Велики, Слово 6, гл. 13.

Comments are closed.