СЛОВО О СМРТИ
ПРЕДГОВОР
Свети Игњатије Брјанчанинов, велики писац православне духовности, живео је у 19. веку. Родио се 5. фебруара 1807. године у селу Покровском Вологодске губерније и на крштењу добио име Димитрије. Његов отац, Александар Семјонович Брјанчанинов, угледни племић, маштао је о световном успеху свога сина. Мајка његова, Софија Атанасјевна, предано се била посветила породици, нарочито васпитању старијег сина Димитрија, чији је ум заблистао у најранијем детињству. Већ када је почео да чита прве књиге, показало се његово будуће духовно опредељење: од свих књига најомиљенија му је била “Училиште побожности”, где се описује живот древних подвижника. Рано је открио лепоту молитве и у њој нашао дубоки смисао и радост. У родитељском дому од одабраних учитеља примио је врхунско образовање.
Када је Димитрије напунио 15 година упутио се у Петроград да би се, по жељи свога оца, уписао у Главно инжењеријско училиште. У школи је убрзо привукао пажњу својим умним способностима, необичном скромношћу и истинском побожношћу. Био је омиљен гост на литерарним вечерима у чувеним петроградским домовима. Људи из отменог света покушавали су на све начине да за себе придобију ову изузетну личност. Но његова душа, од рођења загледана у непролазне вредности, није могла да у томе нађе задовољство. Више од две године млади Димитрије је темељно проучавао природне и друштвене науке и себи постављао питање: “Шта, заправо, пружају науке човеку? Човек је вечан и његов посед треба да буде вечан! Покажите ми то вечно власништво које бих могао да имам са собом и ван граница овога света. Али, “науке су ћутале”. Само једна, божанствена наука, одазвала се на питање ономе ко је тражио истину. Више ништа није могло да га спречи у остварењу намере да свој живот посвети Богу. Стрпљиво је поднео сва тешка искушења која су након тога уследила. Теже од свега било је противљење родитеља који су упорно настојали да сина одвоје од монашког пута. Без родитељског благослова и сагласности да добије оставку, Димитрије Брјанчанинов, у то време официр, није могао да започне монашки живот. Када су се његове људске снаге истрошиле, тешко се разболео, што је била опомена свима да треба да попусте пред овим очигледним знаком Божије воље. 1827. године Димитрије Александрович ступио је као искушеник у Александро-Свирски манастир, предајући се на духовно руковођење оцу Леониду, будућем Оптинском старцу. Неколико наредних година провео је у потпуној послушности. Прилике су од њега захтевале да промени више манастира, где се сусретао са искусним духовницима. То га је укрепило у преданости вољи Божијој и обогатило његово духовно искуство. Замонашен је 1831. године и добио име Игњатије.
Ускоро је постао игуман Тројице-Сергејеве пустиње близу Петрограда. Као настојатељ предано је руководио душе монаха, поучавајући их божанственој науци, што му је представљало извор највеће радости. У Сергијевој пустињи написао је већину својих дела.
Духовни пут је захтевао од оца Игњатија велика одрицања и пожртвовања. Не осврћући се на своје слабе телесне снаге, обнављао је и подизао манастире, примао многобројне посетиоце, а ноћи проводио у дугим молитвеним бдењима. Често је морао да мења боравиште, да прихвата и оне дужности које његовој природи нису одговарале. Одувек је тежио усамљеништву, али му се та жеља није остваривала. Године 1857. изабран је за епископа Кавкаскога и Црноморскога. На дан свога нареченија рекао је: “Од младости своје стремио сам дубокој пустињи и нипошто нисам мислио о служењу Цркви у било каквом чину свештенства. Да будем епископ свога срца и да приносим на жртву Христу помисли и осећања, освећена Духом, – то је висина којој је био управљен мој поглед.”
Епископ Игњатије није дуго управљао Кавкаском епархијом. Тешка болест вратила га је, овог пута заувек, у Николо-Бабајевски манастир. Ту га је 30. априла 1867. године на тихој молитви затекла смрт за коју се свесрдно припремао током свог земног живота.
Владика Игњатије Брјанчанинов оставио нам је драгоцена духовна дела од шест томова. То су: “Огледи из аскетике” у три тома, 4. “Аскетска проповед и “Писма мирјанима”, 5. “Допринос савременом монаштву” и “Отачник”. Његова дела, заснована на Православном светоотачком предању, извиру из проживљеног аскетског искуства. То се осећа по благодатној сили која се упија у душу онога који их чита. Сам Светитељ своја дела сматрао је “власништвом свих савремених подвижника Православне Цркве”. Разлог за то он наводи у писму С. Д. Нечајеву: “Постојали су у мом животу тренуци, или у време тешких жалости, или после дуготрајног безмолвија, тренуци, у којима се јављала у срцу моме “реч”. Та реч није била моја. Она ме је тешила, поучавала, испуњавала нетрулежним животом и радошћу, – и затим одлазила. Дешавало се да записујем мисли које су тако јарко сијале у тим блаженим тренуцима. Читам после, читам не своје, читам речи које су се спустила из некакве више сфере и остале као поука”.
Из удаљених сфера вечности дошла нам је реч светог Игњатија о путу душе после смрти. Ова недокучива тајна привлачила је философе и научнике свих времена, у настојањима да објасне суштину људског постојања. Сви претходници хришћанства, постепеним ходом у откривање загонетних дубина људске душе, само су бледо наговештавали истину која је у пуној светлости засијала оваплоћењем Божије Речи. У огледалу Новог Завета верно су осликана сва пророчка најављивања Старог Завета. Доласком Господа Исуса Христа у овај свет, људски род добија путоказ за сва времена. Хришћани знају да је Богочовек пут, истина и живот. То најбоље знају они хришћани који право славе Бога, који од постојања Божијег предања нису укинули “ниједну јоту” у закону Божијем, нити су шта додали. Највеће тајне и највећа знања откривају се најдостојнијима, онима који су се одрекли краткотрајних овоземних уживања, да би стекли непролазно благо. Свети Игњатије Брјанчанинов, чије је име по светом Игњатију Богоносцу такво да указује на богоносну науку коју је пронео својом речју и својим размишљањима, не допушта никаква подозрења у оно што је изнео. Његов спис “Слово о смрти” представља учење Православне Цркве, засновано на Јеванђељу, о уделу бесмртне душе после разлучења од тела, о природи раја и вечном блаженству, о анђелима и демонима, ваздушним митарствима, паклу и вечним мукама. Све што је изнео, Светитељ сведочи речју Светог писма и светих Отаца, служећи се и емпиријским наукама где год је то могуће и потребно. Он то чини у жељи да палом човеку помогне да увиди колико је дубок његов пад. У таквом стању човек није ни способан да сагледа како је, удаљавањем од спасоносне божанствене науке, упао у погубну, демонску науку. Тако је прихватио лажни разум, назвао га “здравим”, и по тој логици – одбацио управо ону науку коју никада, као саздано биће, није имао право да мења. Одвојен од разума истине, човек погрешно закључује и о овоземним и о вечним стварима: не верује у бесмртност душе, а ако и поверује, лакше се приклања лажним религијама које заводе сваког Адамовог потомка истом преваром којом је заведен праотац ових људи.
Полазећи од места где се зачео грех који је човеку донео смрт, Светитељ нас води кроз пространства небеског бескраја, незамисливе рајске лепоте што око не виде и ухо не чу, не скривајући од нас ни страшне паклене пределе у дубини земље где црв не умире и огањ се не гаси. Бесмртна душа, када се одвоји од тела, одлази или у Царство непролазне славе Христа Господа, где је бескрајна радост, или у земљу плача, где су бескрајне муке. То зависи од опредељења које је сама душа испољила на земљи. Светитељ нам наводи примере Божијих угодника, оних људи који су умели да чују реч Богогласног Христовог Претече: Покајте се, приближило се царство небеско, која је на тај начин позвала људе свих времена да се врате у дом свога Оца, у вечиту своју постојбину. Без покајања немогућ је повратак Богу. Наведени су и многи примери непокајаних грешника који су до свог последњег издисаја одбијали да прихвате овај једини услов који сваком заблуделом сину омогућава измирење са својим Оцем. Као да је цела ова књига вапај владике Игњатија да се човек покаје пре смрти, док још има времена, како би избегао страшна митарства чији поглавари злобно дочекују душу која им се потчинила за живота на земљи, спремни да је заробе као своје вечно власништво.
Сагласно са свим Оцима Цркве који уче да је сећање на смрт и Страшни суд неопходно свима који теже спасењу, свети Игњатије нас упућује на свагдашње размишљање о смрти. “Схвативши краткоћу нашег земног живота и сујетност свих земних добитака и преимућстава”, каже Светитељ, “схвативши ужасну будућност која очекује оне који пренебрегавши Искупитеља и искупљење, принеше себе свецело на жртву греху и трулежи, – одвратимо мислене очи наше од нетремичног гледања на варљиву и опчињујућу лепоту света, која лако заробљава слабо срце човечије у љубав према себи и у служење себи. (…) Употребимо наш земаљски живот, тај велики дар Божији, сходно одређењу назначеном од Бога, на познање самих себе, на назидање свога вечног удела.” Јер, “ако бисмо и сав свет задобили за себе, када се нађемо у гробу, ништа нећемо имати од овога света: ни лепоте, ни славе, ни власти, ни угледа, нити било каквог овдашњег блага.”
Благо човечије није пропадљива, груба материја, него танана, невидљива духовна лепота. Она се показује и постаје видљива душама молитвеника у тишини, пријатељима Божијим, којима Сам Бог открива оно што је скривено од оних који не живе чисто. Такав је био владика Игњатије Брјанчанинов, Божији изабраник, који је из своје свете душе изблагoвестио нама речи ове књиге које му је Бог открио да би нам показао пут ка спасењу.
Помени Господе
у Царству Своме
моје родитеље
+ Михаила и + Марију
Преводилац
