СЛОВО О СМРТИ

 

СЛОВО О СМРТИ
 
ПАМЋЕЊЕ СМРТИ ИЛИ СЕЋАЊЕ НА СМРТ
 
Један од најважнијих начина припремања за смрт је сећање и размишљање о смрти. Очигледно је из гoренаведених речи Спаситеља, да је оно заповеђено Господом. И Свето Писмо Старог Завета говори: Сећај се последњих тренутака својих, и нећеш никада сагрешити.[1] Свети су иноци са посебном пажњом обрађивали овај део умног подвига. Код њих се размишљање о смрти, осењено благодаћу, обраћало у живо созерцање тајне смрти, а такво созерцање пратила је горућа молитва са обилним сузама и дубоким јецајима срца. Без постојећег сећања на смрт и Суд Божији, они су сматрали опасним и сам узвишени подвиг, који би могао да да повода ка самообмани.
Преподобни Антоније Велики у поукама својим ученицима саветује размишљање о смрти: “Посматрајући, – каже он – превртљивост људског живота и неизвесност његовог краја, ми ћемо се таквим размишљањем удаљити од греха. Када устанемо од сна, сасвим је несигурно – хоћемо ли достићи вечери. Опет, када желимо да одморимо тело сном, исто је тако неизвесно – хоћемо ли угледати светлост наступајућег дана. Размишљајући о несигурности нашега живота и природе у сваком погледу, ми долазимо до познања да Божији Промисао управља нама. Тада престајемо да грешимо и да се усхићујемо положајима пустим и ништавним, тада се не гневимо ни на кога, не стремимо сабирању земних ризница, затиремо све трулежно страхом од могућег свакодневног одласка одавде и непрестаним размишљањем о разлучењу душе од тела; тада престаје да дејствује љубав према женском полу, гаси се пламен плотске љубави, праштамо један другом наше грехе, имајући непрестано пред очима долазак коначног исхода. Бојазношћу од суда и страхом од мука уништавају се варљиве похоте тела и уједно се зауставља душа, када клоне паду.[2]
Свети Исак Сирин каже: “Ко је достојан да се назове разумним? Онај који је истински разумео шта је крај овога живота; тај може да учини крај својим сагрешењима.[3] Прва мисао упућена човекољубљем Божијим човеку, управљајући душу његову ка вечном животу, је мисао о исходу која се урезује у срце. Ту мисао природно прати презрење према свету; њоме се зачиње у човеку свака добра побуда која га поучава животу. Божанствена сила, садејствујући у човеку, када хоће да јави у њему живот, полаже му ту мисао као темељ, како смо рекли. Ако је човек не угаси животним бригама и сујетом, но узрасте у безмолвију, удубљујући се у себе и бавећи се њоме: тада ће га она одвести у дубоку спознају, неисказиву речју. Ову мисао крајње мрзи сатана и употребљава сву силу, како би је ишчупао из човека. Ако би било могуће, он би дао човеку царство целог света, како би путем заборава избрисао ту мисао из ума човечијег; он би то радо учинио, када би могао. Лукави! Зна он, ако се помисао о смрти укорени у човеку, да његов ум неће остати више на страни преваре и да му се демонска лукавства више неће примаћи. Немојте да помислите како ми говоримо о првој помисли која напомињањем својим побуђује у нама сећање на смрт; ми говоримо о пуноћи дела, када непрестано долази човеку подсећање и размишљање о смрти, кoje га свагда утврђује и доводи у удивљење. Прва помисао јe телесна, а ово друго је – духовно стање и дивна благодат, када је човек заоденут светлим мислима. Ко јe то стекао, не обраћа пажњу на свет и не брине се за своје тело.”[4]
Када се приближиш постељи својој реци јој: О одре мој! Нећеш ли ми ове ноћи постати гроб? Неизвесно ми је, хоће ли ме ове ноћи уместо временог сна, постићи будући вечни сан. Док имаш ноге, хитај на рад, пре неголи се оне свежу узом, која више не може да се одреши. Док имаш руке, шири их на молитву, пре неголи дође смрт. Док имаш очи – испуњавај их сузама, пре неголи их прекрије прах. Као што ружа вене, чим дуне на њу ветар, тако и ти умиреш чим се покрене унутар тебе било која од стихија које улазе у твој састав. О човече! Укорени у свом cpцу мисао о твом одласку, и опомињи себе непрестано: Ево! Онај који јe за мене послан већ је стигао до врата. Зашто седим? Чека ме путовање вечно, бесповратно!”[5]
“Као што је хлеб потребнији од сваке друге хране”, каже свети Јован Лествичник, “тако је размишљање о смрти потребније од сваког другог подвига. Сећање на смрт подстиче монахе који живе у заједници на труд, на непрестано усавршавање у остваривању јеванђелских заповести, а нарочито на радосно подношење увреда. А код оних који живе у безмолвију оно доводи до престанка бриге о било чему земаљском, непрестане молитве и чувања ума. Те врлине истовремено су и мати и кћи сећања на смрт. Делатно сећање на смрт пресеца неуздржање у храни; а када је оно пресечено са смирењем – заједно са њим одсецају се и друге страсти. Као што Оци тврде да савршена љубав не може пасти, тако и ја мислим да је савршено осећање смрти лишено страха. Као што неки замишљају бездан бесконачним, већ на основу самог назива, тако и помисао на смрт чини да наша чистота и подвиг постану бесмртни. Човеку је немогуће да један дан проведе побожно, ако не буде мислио да је то последњи дан његовог живота. Треба да знамо да је сећање на смрт, као и свако друго добро, дар Божији. Ми често остајемо без срца, равнодушни, чак и када се налазимо крај самих гробова, а веома често нас дирне сасвим супротан призор.”[6]
Велики Варсануфије тврди да човек који одсече своју вољу у свему, имајући смирено срце и увек смрт пред очима, може да се спасе благодаћу Божијом и ма где он био, њиме неће овладати страх: такав што је за њим заборавља, а стреми за оним што је пред њим.[7] “Нека укрепи твоју мисао”, пише овај преподобни Отац неком брату, “сећање на долазак смрти чији је час неизвестан било коме од људи. Постарајмо се да чинимо добро, пре него што одемо из овог живота. Не знамо у који ћемо дан бити позвани, да нам се не догоди да будемо неспремни и да останемо ван двора са пет лудих девојака које узеше фитиље, али не узеше јелеја у сасудима својим.[8] Другом брату Преподобни пише: “Схвати да време не оклева и, када наступи час, весник смрти је неумољив. Ко гa је молио, и био услишен? Он је истински слуга истинскога Владике, који у потпуности испуњава наредбу Његову. Заплашимо се страшног дана и часа, у који нас неће заштити ни брат, ни сродник, ни управитељ, ни власт, ни богатство, ни слава: него ће остати само човек и његов труд.[9] “Добро је човеку да се сећа смрти, како би усвојио знање о својој смртности; смртан – није вечан; а невечан ће бити приморан да напусти овај век. Непрестаним сећањем на смрт човек почиње и нехотично да чини добро.[10]
Преподобни Филотеј Синајски саветује Христовом подвижнику да цело јутро посвећује трезвеној и дуготрајној молитви, а након узимања хране да неко време посвети сећању и размишљању о смрти.[11] Наводећи у сведочење овог древног Оца, наш преподобни Нил Сорски такође саветује да се време за трпезом посвећује размишљању о смрти и суду.[12] Овом поуком светих Отаца, изведеном из блаженог опита, корисно је и потребно да се служе сви који желе да се науче сећању на смрт, који желе да се ослободе варљивог и лажног мисленог стања, којим се човек самом себи чини као да је вечан на земљи, и смрт сматра уделом само других људи, а нипошто и својим. Након напорног приморавања на делатно размишљање о смрти, милосрдни Господ шаље живи предокус тог сећања – и оно долази да помаже подвижнику Христовом при његовој молитви. Оно гa благовремено узводи на страшни суд Христов; на том суду човек правовремено умољава човекољубивог Господа за опроштај својих грехова, и добија га. Стога је свети Јован Лествичник и рекао да је “молитва оних који се истински моле суд Господњи, суђење пред престолом Његовим пре Страшног суда.”[13]
Преподобни Филотеј Синајски сведочи да сећање на смрт (тако уопште свети Оци називају размишљање о смрти) очишћава ум и тело. “Угледавши њену лепоту, – каже он – и будући заплењен духом, а не оком, пожелео сам да ми она буде сапутница током овог земног живота, учинивши се љубитељем њеног благолепија и врлине. Како је она смирена, радосно-тужна, промишљена! Kaкo се она непрестано плаши будућих праведних мука! Kaко се она боји да одлаже из дана у дан врлински живот! Она излива из чувствених очију живу, целебну воду, а из мислених очију – источник најмудријих мисли које теку и избијају, веселећи разум. Ову, како рекох, кћер Адамову, сећање, говорим о смрти, чезнуо сам постојано да добијем за нераздвојну сапутницу, и да са њом беседим и истражујем, шта ће са мздом бити по разлучењу од тела.”[14]
“Свагдашње и живо сећање на смрт рађа плач, сједињен са радошћу и умилењем, и трезвеност ума.”[15]
“Ко пажљиво проводи живот свој, непрестано пребивајући у сећању на смрт и размишљању о њој, и тиме премудро одвлачећи ум од страсти, јасније види сталне наиласке демонских предлога, него онај ко хоће да проводи живот ван сећања на смрт, чистећи срце само помоћу разума, а не чувајући своје мисли увек плачем и тугом. Такав, мислећи да ће победити оштроумљем својим све погубне страсти, везан је, не знајући то, најгором од њих, и често скреће далеко од Бога својим високоумљем. Такав мора строго да пази на себе, како се не би погордио, и због тога сишао с ума. Обично се душе, каже Павле, које сабирају знање са ових страна, узносе над малима, каквима им се они чине: у њима нема ни пламичка истинске љубави, како ја мислим. Насупрот томе, ко има сећање на смрт, видећи јасније од других наиласке демона, сваке вечери их обара и прогони.”[16]
“Уистину, многе врлине садржи у себи делатно сећање на смрт: оно је – мајка плача, подстицај ка уздржавању у свему, подсећање на геену, мати молитве и суза, рађање бестрашћа разоткривањем краткотрајности живота, источник оштроумља сједињеног с благоразумношћу; њихова су деца – двоструки страх Божији и очишћење срца од страсних помисли, чиме се обухватају многе заповести.”[17]
Свети Исихије Јерусалимски убраја међу начине трезвења непрестано држање у души сећања на смрт. Он упоређује сећање на смрт са вратарем који стоји на вратима душе и забрањује злим помислима да улазе у њу. “Треба, – каже он – ако је могуће да се непрестано сећамо смрти. Од таквог сећања у нама се рађа одлагање брига и свега сујетног, чување ума и непрестана молитва.”[18]
Постојано сећање на смрт је дивна благодат, удео светих Божијих, првенствено оних који су се предали брижљивом покајању у ненарушивом безмолвију. Само у безмолвију сазревају и цветају најузвишеније врлине, као што се у стакленим баштама негују најређе и најдрагоценије саднице! Но и ми, немоћни и страсни, треба да приморавамо себе на памћење смрти, да стварамо у срцу навику размишљања о њој, без обзира што је такво размишљање крајње противно грехољубивом и сластољубивом срцу. За такво поучавање, сагласно горенаведеном учењу светих Отаца, корисно је да се свакодневно одвоји извесно време, ослобођено брига, које ће се посвећивати спасоносном сећању на страшну, неумитну смрт. Ма колико да је неизбежан тај догађај сваком човеку, ипак је у почетку потребан велики труд у приморавању себе чак и на површно сећање на смрт, што служи као један од бескрајних доказа пада наше природе, које она у себи носи. Непрестано расејавање мисли, на шта смо навикли, и мрачни заборав, непрекидно поткрадају мисао о смрти онима који почињу да се старају о честом размишљању о њој. Затим се јављају друга противљења: неочекивано се појављују важнији послови и бриге управо онога часа који смо одвојили у дану за старање о својој вечности, како би нам украли тај час, а потом, да потпуно украду и сам труд, чак и само сећање о опстанку духовног, најспасоноснијег делања – размишљања о смрти. А када се, увидевши замке ваздушних власти, зауставимо у подвигу: тада ћемо угледати у себи нову борбу против њега – помисли сумње у исправност и корист подвига, помисли поруге и хуле како га називају чудноватим, глупим и смешним, помисли лажног смирења које нам саветују да се не одвајамо од других људи нашим животом. Ако се, по великој милости Божијој, освоји и ова битка, – сам страх мучни, узрокован делатним сећањем и представљањем смрти, као њеним предокусом, у почетку је необично тежак нашем старом човеку: он доводи до ужаса ум и машту; хладни трепет прожима тело, потреса га, раслабљује; срце се мучи неподношљивом тугом, повезаном са безнађем. Не треба одбацивати ово стање, не треба се бојати да ће његове последице бити погубне. “Свакоме који почиње да живи по Богу”, вели свети Симеон Нови Богослов, – користан је овај мучни страх и бол који из њега проистиче. Ко мисли да постави почетак без оваквог бола и окова, не само што полаже темељ на песку свога труда, нето је и сличан ономе ко покушава да сагради храм на ваздуху, без икаквог темеља, што је немогуће. Од ове болести ускоро се рађа свака радост; овим оковима кидају се окови свих сагрешења и страсти; овај мучитељ бива узрочником не смрти, но вечног живота. Ко неће да избегне бол који се рађа из страха од вечних мука, и не утекне од њега, него му се по вољи срца преда и стави на себе ланце, тај, саобразно томе, почиње ускоро да се успиње и он га представља Цару над царевима. А када се то догоди, и подвижник донекле узре славу Божију: тада се брзо раскидају окови, нестаје мучни страх, бол срца прераста у радост, јавља се источник осећања из кога као река теку непрестане сузе, а у мислима се рађа тишина, кротост, неисказано умилење, смелост што слободно и неометано воде ка потпуном испуњењу заповести Божијих.”[19] Очигледно је: до такве промене долази од благодатне појаве у срцу наде на спасење. Тада се, при размишљању о смрти туга меша са радошћу, а горке сузе прелазе у слатке сузе. Човек који почиње да плаче опомињући се смрти, мислећи притом на казну, изненада почиње да плаче при том размишљању као о повратку у своје бесцено отачаство. Такав је плод сећања на смрт. С обзиром на вредност плода, потребна је одважност при његовом обрађивању и одолевање свим препрекама разумним трудом и постојаношћу; треба веровати да ћемо плод и убрати у своје време, по милости и благодати Божијој. Сећање на смрт, праћено страховима који га не напуштају, ово сећање, повезано са усрдном молитвом и плачем за себе, може да замени све подвиге, да обухвати сав живот човечији, да му омогући чистоту срца, да привуче к њему благодат Светога Духа, и тиме му подари слободан усход на небо мимо ваздушних власти.
Пре него достигнемо до таквог молитвеног блаженог стања, при којем ум непосредно гледа предстојећу кончину, и ужасава се смрти, као што и приличи створењу да се ужасава претње Творца, изречене заједно са заповешћу, – корисно је побуђивати у себи сећање на смрт посећивањем гробља, посећивањем болесника, присуствовањем на кончини и сахрани ближњих, честим размишљањем и обнављањем у сећању различитих начина смрти у наше време, о којима смо слушали и чији смо били очевици. Колико је наших познаника, љубећи овај земни живот и уживајући у његовим чарима, надајући се да ће дуго живети, јер не беху стари, – покошено изненадном смрћу! Нико од њих не беше у стању да каже смрти пошто је дошла: “Сачекај! Удаљи се! Ја још нећу да умирем!” Неки од њих не стигоше на самртном часу да оставе било какву поруку или опроштај; неки су били зграбљени усред веселе гозбе, са раскошне трпезе: неки окончаше на путу; неки се убише сами, а неки беху убијени; једне растргоше звери, а други легоше на постељу да краткотрајним сном одморе тело, а уснуше вечним сном. Погледајмо око себе: колико је мноштво родбине, пријатеља и познаника, узетих смрћу, отргнуто из нашег друштва! Славни мећу њима оставише имање и новац, сакупљане са великим трудом, чуване са великим тврдичлуком. Смрт је раздвојила родитеље од многобројне породице, супруга од супруге, друга с другом; она је погодила генија усред великих његових дела; она је отела из људског друштва његовог најважнијег члана, и то у тренутку највеће потребе за њим. Нико није могao да је заустави и да јој се успротиви; нико није могао да од ње добије објашњење за њено деловање, толико непомирљиво са човечијим разумом. Шта није променљиво? Шта има било какву постојаност? Уистину – само живот у Христу, који се наставља ван граница гроба и развија у пуној лепоти и светлости након смрти тела. А све друго су слаби одсјаји, варљиви као сновиђења… Дугогодишње муке човечије уништава смрт у једном трену, у једном магновењу.[20]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Сирах, 7, 39.
  2. Patrologiae, tomus LXXIII, vita beati Antonii, cap. XV.
  3. Слово 12.
  4. Слово 86.
  5. Слово 141.
  6. Извучено из 6. степена Лествице.
  7. Фил. 3, 13.
  8. Одговори на питања 229 и 623.
  9. Одговори на питања 799 и 645.
  10. Одговори на питања 799 и 644.
  11. Преп. Филотеј, гл. 2. Доброт. ч. 2.
  12. Преп. Нил Сорски, Сл. 7.
  13. Лествица, степеи 28.
  14. Преподобни Филотеј, гл. 6.
  15. Исто, гл. 13.
  16. Исто, гл. 21.
  17. Исто, гл. 38.
  18. Слово о трезвењу, гл. 17, 18.
  19. Делатне и богословске главе 66 и 67; в. Доброт. ч. 1.
  20. Узето углавном из 7. Слова преп. Нила Сорског. Изненадна смрт постиже само оне који се не старају о свом спасењу: О томе је и Сам Господ објавио (Лк. 12, 46). “Бог”, рекао је преподобни Варсануфије Велики брату који се бојао нагле и превремене смрти “неће узети душу његову (подвижника, који се бори са страстима) све дотле док га не доведе у меру високу, у човека савршена.” Одговор 265.

Comments are closed.