СЛОВО О СМРТИ
ПРИПРЕМАЊЕ ЗА СМРТ
Припремамо се за вечност и за прелазак у вечност, у овом предворју вечности. Земни живот није прави живот, већ непрестана борба између живота и смрти, где се наизменично приклањамо час једном, час другом, колебамо се између тога, двоумимо се. Ако правилно проценимо ово кратко магновење, на које смо постављени овде, на земљи, и упоредимо га са неизмерном и величанственом вечношћу: наћи ћемо само један исправан начин живота на земљи – а то је када се проводи у припреми за вечност. Тако суди о земаљском животу и Реч Божија; не бој се, мало стадо, завештава Господ ученицима Својим за време њиховог земног странствовања, јер би воља оца вашега да вам даде царство. Продајте што имате и дајте милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, гдје се лупеж не приближава, нити мољац квари: јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше. Нека буду бедра ваша опасана и свјетиљке запаљене: а ви слични људима који чекају Господара својега, кад ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе. Благо слугама оним које Господар дошавши нађе будне. Заиста вам кажем да ће се запрегнути, и посадиће их, и приступиће те ће им служити. И ако дођe у другу стражу, u у трећу стражу дођe, u нађе ux тако, благо слугама оним. Али ово знајте: кад би знао домаћин у који ће час доћи лупеж, бдио би, и не би пустио да му поткопавају кућу. И вu, дакле, будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човјечији. Ко је, дакле, тај вјерни и мудри пристав којега ће поставити Господар над чељади својом да им даје оброк на време? Благо ономе слузи којега Господар његов, када дође, нађе да извршује тако. Заиста вам кажем: над свим имањем својим поставиће га. Ако ли рече слуга тај у срцу својему: неће мој Господар још задуго доћи; и стане бити слуге и слушкиње, и јести и пити, и опијати се: доћи ће Господар тога слуге у дан кад не очекује, и у час кад не зна, и расјећи ће га, и дио његов метнуће са невјернима.[1] Мало је и понижено словесно стадо истинских хришћана; оно је презрено и гоњено од гордих синова света; Господ му заповеда да не изнемогне у невољама и да их се не боји, заповеда да се не осврће на те невоље, него да сва стремљења управи ка небеском царству, обећаном благовољењем Оца – Бога. Он заповеда да се земно благо милостињом преобрази у небеско благо, како би сама ризница човекова, налазећи се на небу, привлачила њега навише. Он налаже да човек тако устроји свој живот, како би у свако време био спреман за смрт. Називајући живот на земљи ноћу, Он објављује да је неизвесно у коју ће стражу те ноћи стићи смрт: у детињем узрасту, или младом добу, зрелом, или у дубокој старости. Господ прети неочекиваном смрћу ономе који, мислећи како је она далеко од њега, допушта себи да злоупотребљава земаљски живот и дарове Божије.
Истински ученици Христови савршено су испунили завештање Господа. Апостол Павле каже за себе да је умирао свакодневно.[2] Заиста: ко је свакога дана спреман за смрт, тај умире свакодневно; ко је одбацио све грехе и све греховне жеље, чија се мисао одавде преселила на небо и тамо обитава, тај умире свакодневно, ко умире свакодневно, тај већ живи вечним, истинским животом.[3]
Такав живот – мишљу и срцем на небу, при животу телом на земљи, такво свакодневно пресељење у вечност достиже веома мали број хришћана, чак иако проводе живот у светим обитељима; тим је мање доступно то духовно стање хришћанима који живе усред света. Земне бриге непрестано вуку мисао ка земном, привезују за временско и трулежно, крадући јој сећање на вечност. То, међутим, не треба да доводи хришћанина у очајање. Ако он не може непрестано да обитава у области вечнога и духовнога: онда може да јој се обраћа често, и благовремено да се припрема за смрт. За њу се треба припремати чувањем себе од сваког дела, речи и помисли забрањених Христовим заповестима. За њу се треба припремати свакодневним или, по могућности честим исповедањем својих сагрешења, како пред духовним оцем, тако и у душевној клети пред јединим Срцевидцем – Богом. Треба се припремати за смрт уздржавањем од јела и пића, уздржавањем од празнословља, шала, смеха, расејаности, весеља и игара, уздржавањем од раскоши коју подстиче сујета света, и од свега сувишног, што чини сећање на смрт туђим уму, лажно представљајући земни живот као да је бескрајан. Треба се припремати молитвама срцем скрушеним и смиреним, сузама, уздисањима, ридањима; треба се припремати обилним давањем милостиње, праштањем увреда, љубављу и доброчинствима према непријатељима, трпљењем свих земаљских недаћа и искушења којима се искупљују вечне адске муке. Ако смрт затекне хришћанина у том подвигу, онда ће га, свакако, затећи спасеним, то јест спремним за одлазак на далеко путовање од земље ка небу, и са горућим светилником, то јест са разумом и држањем обасјаним Божанственом Истином.
НАПОМЕНЕ:
