СЛОВО О СМРТИ
ДУХОВНИ ПРОЛАЗАК КРОЗ МИТАРСТВА ЗА ЖИВОТА НА ЗЕМЉИ
Заповест, дана човеку у рају, која забрањује кушање од дрвета познања добра и зла, није укинута.[1] Она и сада забрањује да се види зло у ближњем и да се он осуђује, забрањује да му се чини освета, заповеда узвраћање добром за зло; забрањује гледање са жељом на лепоту жене, на лепоту која до пада није изазивала жељу; забрањује не само изговарање богохулних речи, које су у рају изашле из уста ђавола, но и изговарање Имена Божијег узалуд, и сваку празну реч, сваку греховну помисао. “И блажени Мојсије”, каже свети Макарије Велики, “показујући примером како душа не треба да следи два међусобно супротна начела, то јест, добро и зло, него треба да се приклања само једном – добру, као и да она не треба да рађа двоструки плод – корисни и штетни, но само корисни, овако говори: Не упрежи на њиви својој разнородне животиње заједно, то јест, вола и магарца, него истородну спегу, како би убрао летину своју.[2] То значи да на њиви срца твога не сме да се испољава дејство врлине и злобе, него да дејствује само врлина. И опет он говори: Не облачи хаљине ткане од вуне и од лана заједно. Не сиј на земљи својој два семена заједно.[3] Живинчета својега не пуштај на живинче друге врсте; но истородно са истородним спајај.[4] Свим овим скривено се показује како не треба да буду посејани у нама и зло и добро, него како треба да рађају само једног рода плодови – плодови врлине, као и да душа не треба да има општење са два духа, то јест, Духом Божијим и духом света.”[5]
Као што је стајао у рају, тако и сада стоји против човека његов убица, пали херувим, са својим пламенитим мачем који се окреће, непопустљиво се бори са човеком, стара се да га увуче у кршење заповести Божије и у још тежу погибељ, него што беше она којом погинуше наши прародитељи. На несрећу, успех све више и више охрабрује врага. Пламени мач који се окреће у рукама ваздушног кнеза, према објашњењу највећих светих Отаца,[6] значи да власт демона окреће умом и срцем човека, колебајући га и распирујући га различитим страстима. Апостол Павле назива оружје врага огњеним стрелама,[7] а Пророк yпоређује дејство овог оружја са дејством огња у топионици.[8] “Од оног времена”, каже свети Симеон Нови Богослов “од када је ђаво удесио за човека путем непослушности изгнанство из раја и одлучење од Бога, он је са својим бесима добио слободу да мислено подрива словесје свакога човека, једног више, другог мање. Уму је немогуће друкчије да се заштити, сем непрестаним сећањем на Бога. Када се силом Крста упечати у срце памћење Бога, тада словесност постаје непоколебљива. До овога доводи мислени подвиг, који мора да упражњава сваки хришћанин на попришту вере. Без овог плода узалудан је труд.”[9]
Заповест се односи не само на дела и речи, него првенствено на њихов зачетак, на помисли, јер је борба непријатеља усмерена пре свега на ум. Ако се тај човечији вођа не сагласи тајно на грех, тада не може да се роди ни реч, ни грешно дело. Оружје врага јe – помисао и греховно маштање.[10] Човек мора да се бори против ваздушних власти у мисленом свету. Овде му је одређено или да освоји победу, или да претрпи пораз; овде он задобија слободу над митарима, или им се потчињава; овде се решава његов вечни удео – он добровољно бира или вечни живот, дарован му Саздатељем, повраћен Искупитељем, или вечну смрт, објављену још у рају правосуђем Божијим створењима која су погазила доброчинства Творца. На овај велики и најважнији бој позива свети апостол Павле када говори: Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога: јер не ратујемо против крви и тијела, него поглаварстава, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебеcjy.[11] Апостол указује на област те страшне борбе и на врсту оружја коју треба користити у њој: јер оружје нашега војевања, вели он, није тјелесно него силно Богом за рушење утврђења, обраћајући помисли и сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Xpucтy.[12] Апостол заповеда да свако ставља у послушност Христу не само греховне помисли које су очигледно противне Њему, но и разум, – јер наш лукави непријатељ, искусан у погубљењу људи, не наговара нас, при првом сукобу са њим, на помисли очигледно греховне,[13] већ се стара да духовном разуму, то јест, јеванђелском учењу, противставља човечији природни, пали, плотски и душевни, лажнозвани разум, и, назвавши га здравим, основним, праведним, узвишеним, управо његовим посредством, одбија послушност Христу. Као пример ласкања и лукавства којима ђаво привлачи вољу човечију на одбијање благог јарма Христовог, свети Макарије Велики наводи следећу мислену борбу: “Неко, свађајући се са братом својим, смућује себе самог, размишљајући овако: Да ли да му то кажем или не? Не! Нећу! Он ме толико вређа! Рећи ћу му, без обзира на све? Ипак, боље да заћутим… Истина, имамо заповести Божије, али треба чувати и своју част… На тај начин тешко је потпуно се одрећи самога себе.[14] Стога Апостол заповеда решено и потпуно самоодрицање, заповеда облачење у свеоружје Божије, а не спасавање само једном врстом оружја. Недовољан је само пост, недовољна је само молитва, недовољна је само милостиња, недовољно је само целомудрије! Свеоружје Божије – то су све јеванђелске заповести. Ко укине једну од њих – укинуо је сав њихов сабор, сав закон; ко укине једну од њих назваће се најмањи у царству небескоме,[15] послаће се у геену огњену.[16] Тога ради на заповијести Твоје држим да су вјерне, на сваки пут лажни мрзим.[17] Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупрети у зли дан, и одолевши свему, одржати ce.[18] Само онај који узме све оружје Божије моћи ће да се одупре у зли дан; само онај који испуни све заповести, без изузетка, моћи ће да устане против врага. Дан зли – време је жестоког демонског искушења и насртаја коме се подвргавају храбри војници Христови за време земног странствовања и помоћу којих победници прелазе из вечне смрти ка васкрсењу душе.[19] За све остале хришћане дан зли је дан разлучења душе од тела, дан пута по ваздушним митарствима. У свеоружје Божије облачили су се светитељи Божији. Правило њиховог живота било је Јеванђеље, а реч њихова, реч уста, ума и срца, била је реч Божија,[20] Име Господа Исуса Христа. Овим духовним мачем они су поражавали и сасецали кружеће огњено оружје врага: речи подстицане ђаволом, и маштања, изображавана њиме, нису могли да продру у душу, него су се одбијали од ње без одјека. У најстрожем бдењу и трезвењу угодници Божији пазили сy на ум и срце. Озарени Божанственом благодаћу, они су већ издалека опажали како им се приближавају мислени крадљивци и убице, и у својој будности су видели, као у огледалу, црна лица мислених етиопљана.[21] Одбацивши везу са њима овде, они су их лишили сваког права над собом и, након смрти, без икаквих сметњи прошли су мимо ваздушних власти, јер су их благовремено били отклонили. “Само онај ко се истински одрекне света,” каже свети Макарије, “који се подвизава, скине са себе земно бреме, ослободи себе и искрено се удаљи од сујетних жеља, телесних страсти, власти и људских почасти, добивши тајно у тајном подвигу помоћ од Господа, чврсто пребивајући у служењу Њему, сав се предајући свом душом и телом Господу – само такав, кажем, наилази на противљења, тајне страсти, невидљиве замке, скривени рат, унутарњу борбу. Налазећи се усред те борбе и непрестано молећи се Богу, он ће добити с неба духовна оружја, која је навео блажени Апостол: оклоп правде, шлем спасења, штит вере и мач духовни; опасавши се њима он ће успети да се супротстави тајним замкама вражјим, упереним на њега. Задобивши ова оружја помоћу молитве, трпљења, прозби, поста, вере, он може смело да води борбу против управитеља, власти и господара овога света и, победивши противничке силе уз помоћ Духа и сопственим подвизима, постаје достојан вечног живота.[22]
НАПОМЕНЕ:
- Преп. Марко Подвижник – Слово о рају и духовном закону.
- Зак. пон. 22, 10.
- Зак. пон. 22, 11
- Левит. 19, 19.
- Свети Макарије Велики, Слово 2, гл. 4.
- Беседа 37, гл. 5. Св. Макарија Великог и Слово 6 преп. Марка Подвижника.
- Ефес. 6, 10.
- Пс. 66, 12.
- У Слову Никифора монаха, Доброт. ч. 2. Исто и у 1. Слову Устава преп. Нила Сорског и у 7. Слову, гл. 2. Макарија Великог.
- Слово о трезвењу преп. Исихија Јерусалимског.
- Еф. 6; 11, 12.
- 2. Koр. 10; 4, 5.
- “Када ђаво види да неко не жели да сагреши, онда он није тако непромишљен да би му предлагао отворено зло. Он му не говори: “Иди, учини блуд, или: Пођи, укради”. Он зна да ми нећемо то и не труди се да нам говори оно што нећемо, него се стара да посеје у нама било какву потребу, и тако нам наноси штету. Зато и каже Писмо: Лукави чини злодела, када се здружује са праведним (Приче, 11, 15). Лукави је – ђаво. Онда он чини зло, када нашој природи додаје своју правду; онда се оснажује, онда причињава већу штету, онда дејствује. Када се руководимо по својим жељама и идемо за својом правдом, тада, мислећи да чинимо добро, сами себе оптужујемо, и чак не примећујемо, како гинемо.” Поука аве Доротеја: “О томе како не треба сједињавати свој разум”.
- Слово 4, 23.
- Мт. 5, 19.
- Према тумачењу Теофилакта Бугарског.
- Пс. 119, 128.
- Еф. 6, 13.
- Ово је очигледно из житија преп. Антонија Великог, преп. Јована Многострадалног Печерског и других.
- Еф. 6, 17.
- Преп. Исихије, гл. 23. Доброт. ч. 2.
- Бес. 21, гл. 5.
