СЛОВО О СМРТИ
СМРТ ПРАВЕДНИКА И ГРЕШНИКА
Утешна је повест о смрти праведника, поучно је и душеспасоносна причање о томе са каквом су се скрушеношћу и смиреношћу срца они припремали за њу, са каквим су јој светим страхом ишли у сусрет. Неком Оцу, због чистоте његовог живљења, Бог није одбијао ниједну молбу. Старац је једном пожелео да види разлучење од тела душе грешника и душе праведника. Доведен руком Божијом у неки град, он се заустави код његових врата, у манастиру, где је живео испосник на гласу. У то време испосник беше болестан и очекиваше смрт. Старац виде како се припрема велики број воштаница и кандила за испосника, као да је Господ ради њега давао хлеб и воду граду и чувао га. Народ је говорио међу собом: “Ако умре испосник, и ми ћемо сместа изгинути.” Ускоро наступи час његове смрти. Старац виде адског пристава с огњеним трозупцем у рукама како насрће на испосника и чу глас: “Како ми ова душа ни једног часа не пружи покоја: тако и ти њу истргни без милости.” Адски пристав тада забоде огњени трозубац у срце испосника и, пошто га је неко време мучио, истргну му душу. После тога старац оде у град, где наиђе на неког болесног сиромашка како лежи на улици. Њему беше потребно да га неко послужи, те старац проведе с њим дан. Када настаде час његове смрти, старац виде како Архангели Михаило и Гаврило сиђоше за његову душу. Један седе с десне, а други с леве стране убогога и стадоше да моле душу његову да изађе. Она не хтеде да остави тело, и не излажаше. Тада Гаврило рече Михаилу: “Узмимо душу и пођимо.” А Михаило одговори: “Нама је Господ заповедио да је узмемо без бола, не смемо да употребимо насиље.” Одмах иза ових речи Михаило узвикну громким гласом: “Господе! Шта заповедаш за ову душу? Она неће да нам се повинује и неће да изађе.” И дође му глас: “Ево! Ја шаљем Давида са Псалтиром и певаче Божије Небеског Јерусалима, како би душа, када чује псалмопојање и гласове њихове, изашла.” Они се спустише и окружише душу, певајући химне: тада се она подиже на руке Михаилу, и примљена бијаше с радошћу.[1] Ко да се не задиви Божијој љубави и милосрђу према роду људском? На несрећу, на највећу несрећу, ми грубо одбацујемо све милости Божије и с безумном заслепљеношћу стајемо у ред слугу и поклоника непријатеља Божијег и непријатеља нашег.
Кончина изабраника Божијих препуна је славе. Када је великом Сисоју дошло време да умре, његово лице је засијало и он је рекао оцима који су били код њега: “Ево, дошао је ава Антоније.” Мало је затим поћутао, па је додао: “Ево, лик пророчки је дошао.” Затим је још више засијао и рекао: “Ево, дошао је лик апостолски.” И опет је двоструко засијало његово лице; тада је почео с неким да разговара. Старци га замолише да им каже с ким разговара. А он им рече: “Ангели су дошли да ме узму; но ја их молим да ми оставе још мало времена ради покајања.” Старци му тада казаше: “Али ти, оче, немаш потребе за покајањем.” На то им он одговори: “Уистину не знам о себи, ни да ли сам поставио почетак покајању.”А сви су знали да је он савршен. Тако је говорио истински хришћанин, не обазирући се на то што је за време свога живота васкрсавао мртве једном речју и био испуњен даром Светог Духа. И још је више засијало његово лице, засијало као сунце. Сви се тада уплашише. А он им рече: “Видите – Господ је дошао и рекао: – Принесите ми изабрани сасуд из пустиње.” С овим речима ава испусти дух. Тада видеше светлост као муњу и храм се испуни миомиром.[2] Тако је окончао земаљске дане један од највећих угодника Божијих.
Но и грешници који принеше искрено покајање за грехе, удостојише се милости Божије. За време грчког цара Маврикија беше у Тракији разбојник. свиреп и жесток. Никако нису могли да га ухвате. Блажени цар, чувши о томе, посла разбојнику свој напрсни крст и нареди да му се каже да се не боји: а то је значило опроштај свих његових злодела, под условом да се поправи. Разбојника то гану, он дође цару и припаде к његовим ногама, покајавши се за преступе своје. Ускоро затим он се разболе и сместише га у странопријемницу, где виде у сну Страшни суд. Пробудивши се и видевши погоршање болести и приближавање краја, он с плачем приступи молитви и ове речи говораше: “Владико, човекољубиви Царе, који си пре мене спасао сличног мени разбојника, окрени и к мени милост Своју: прими плач мој на самртном одру. Као што си примио оне који Ти дођоше у једанаести час ништа достојно не учинивши: тако прими и моје горке сузе, очисти ме и крсти ме њима. Више од овог не тражи од мене, јер ја већ немам времена, а зајмодавци се приближавају. Не тражи и не испитуј: никаквог добра у мени нећеш наћи; предухитрише ме безакоња моја, сустиже ме ноћ; безбројна су злодела моја. Као што си примио плач Апостола Петра, тако прими овај мали плач мој и избриши записе мојих прегрешења. Силом милости Своје очисти грехове моје.” Тако се исповедајући неколико часова и отирући сузе марамицом, разбојник предаде душу. У часу његове смрти главни лекар странопријемнице видео је у сну како су одру разбојника пришли демони с хартијама на којима су били исписани многобројни његови греси; а затим су два прекрасна младића у царском руху донела вагу. Демони су ставили у једну чашу све што је било записано против разбојника: та страна је претегнула, а супротна њој се подигла увис. Свети Ангели се упиташе: “Имамо ли ми овде штогод?” – А шта можемо да имамо, – рече један од њих – када тек што је десети дан како се он уздржава од убиства?! “Уосталом”, додадоше они, потражимо макар какво добро.” Један од њих нађе разбојникову марамицу натопљену сузама и рече другоме: “Заиста, ова је марамица сва мокра од његових суза. Да је ставимо на другу страну, а са њим је човекољубље Божије, и видећемо шта ће бити?” Тек што ставише марамицу у чашу, а она нагло претегну и уништи све записе који беху у другој чаши. Ангели ускликнуше у један глас: “Уистину, победило је човекољубље Божије!” Узевши душу разбојника, они је поведоше са собом; а демони заридаше и побегоше посрамљени. Пошто усни овај сан, лекар пође у странопријемницу, и када приђе одру разбојника, нађе његово тело још топло, док га душа већ беше напустила. А марамица, натопљена сузама, беше на његовим очима. Сазнавши од оних који беху с њим о његовом покајању принесеном Богу, лекар узе марамицу, понесе је цару и рече: “Господару! Прославимо Бога: и при твојој се власти спасао разбојник.”
Ипак – сасвим благоразуман закључак изводи онај који нам је предао ову повест – кудикамо је боље благовремено припремати себе за смрт и предусретати њен страшни час покајањем.[3] Исправно закључује свети Јован Лествичник како зло, када се путем дуготрајне навике претвори у особину, постаје већ непоправљиво.[4] “Зла навика царује као властољубиви тиранин, често и над онима који плачу”, тужно узвикује овај исти учитељ монаха.[5] Овоме треба додати да је покајање могуће само при таквом, макар и простом знању православне хришћанске вере, издвојено од сваке јереси и злоумља. Они који усвајају начин мишљења о врлинама и прихватају правила живота из романа и других душегубних јеретичких књига, не могу да имају истинског покајања: многе смртне грехе који воде у пакао, они сматрају ништавним, опростивим омашкама, а тешке греховне страсти – лаким и пријатним слабостима; они се не плаше да им се предају ни на самим вратима смрти. Непознавање хришћанства – највећа је несрећа!
Господ призива човека на покајање и спасење до последњег минута његовог живота. У том последњем минуту још су отворене двери милосрђа Божијег свакоме ко куца на њих. Нека нико не очајава! Све док поприште не буде затворено, подвиг је делотворан. Последњи човекови минути могу да искупе сав његов живот. У Египту, нека девица, по имену Таиса, оставши сироче после родитеља, одлучи да претвори свој дом у гостопријемницу за скитске иноке. Дуго времена је она тако примала и дочекивала оце. Напокон се и њен иметак потроши, и она стаде да трпи оскудицу. Са њом се упознаше недобронамерни људи и одвратише је од врлине; она поче да води рђав живот, чак и развратан. Оци, чувши то, веома се растужише. Тада позваше аву Јована Колова и рекоше му: “Чули смо за сестру Таису, да је посрнула. Док имађаше иметак, показиваше нам своју љубав: покажимо и ми сада нашу љубав к њој и помозимо јој. Потруди се да је посетиш и, по премудрости даној ти од Бога, исправи је!” Ава Јован оде к њој и када је стигао, рече вратарки да јави својој госпођи о његовом доласку. А она му одговори: “Ви, монаси, појели сте све њено имање.” Ава Јован јој рече: “Само је ти обавести, а ја ћу јој оставити велико благо.” Старица јој то саопшти, а млада госпођа рече: “Ти монаси непрестано пролазећи покрај Црвеног мора налазе ћилибар и драго камење; иди, доведи га к мени.” Ава Јован дође и седе крај ње. Погледавши је у лице, он саже главу и поче горко да плаче. Она га упита: “Аво, зашто плачеш?” А он јој одговори: “Видим како сатана игра на твом лицу, и како онда да не плачем? Зашто ти се Исус није свидео, него си се окренула Њему противним делима?” Она, чувши то, уздрхта и запита га: “Оче, има ли за мене покајања?” “Има”, одговори јој он. “Одведи ме куд год желиш”, рече му она и, уставши, одмах пође за њим. Јован, опазивши да се она не двоуми, чак ни речи није рекла о дому своме, удиви се. Када стигоше до пустиње, већ се смркавало. Он начини за њу узглавље од песка, а тако и друго, мало подаље, за себе. Осенивши њен лежај крсним знаком, рече јој: “Овде спавај!” И он, пошто заврши своје молитве, оде на починак. У поноћ Јован се пробуди – и види: образовао се некакав пут од оног места где је почивала Таиса, до неба; а Ангели Божији узносе њену душу. Он устаде и поче да је буди, но она већ беше скончала. Јован ничице паде на молитву и чу глас: “Један час њеног покајања боље је прихваћен, него дуготрајно покајање многих који не показују у кајању такво самоодрицање.”[6] “Господе! За Твоје слуге, – каже свети Василије Велики – који се са телом раздвајају и долазе Теби, Богу нашем, нема смрти, него прелазак из жалости у вечно блаженство, спокој и радост.”[7] Заиста, у правом смислу разлучење душе од тела није смрт; оно је – само последица смрти. Постоји смрт неупоредиво страшнија! Постоји смрт – почетак и извор свих људских патњи, и душевних и телесних и опаке болести, коју ми искључиво зовемо смрћу. “Истинска смрт”, каже преподобни Макарије Велики, “скривена је унутра у срцу и кроз њу је спољашњи човек жив умро. Јер ко је у тајни срца прешао из смрти у живот, тај уистину живи у вечности и за њега нема умирања. Иако се и тела таквих на неко време раздвајају са душом, али, опет, она су освећена и устаће са славом. Зато ми и називамо сном смрт светих.”[8]
НАПОМЕНЕ:
- Patrologia, Vitae Patrum. Lib. VI, cap. 13.
- Скитски Патерик.
- Пролог, 17. октобра.
- Лествица, 6. степен.
- Лествица, 5. степен.
- Скитски Патерик.
- Молитва на вечерње Педесетице. Требник.
- Слово I, гл. 2, према издању из 1833. год.
