SLOVO O JERESI

<p claSVETI IGNJATIJE BRJANČANINOV
SLOVO O JERESI
 
Sveti Oci Prvog Vaseljenskog Sabora
 
O JERESI
STARIJE JERESI
NOVIJE JERESI
GREH HULE NA DUHA SVETOGA
 


 
O JERESI
 
Jeres je reč grčkoga porekla koja označava bilo kakvo posebno, odelito učenje. Tako se i Hrišćansko učenje u doba svoje pojave ponekad nazivalo jeres (jp. Djela apostolska 28,22). Kasnije se ovaj naziv primenjivao isključivo na proizvoljno i lažno učenje o Hrišćanstvu, odvojeno i različito od učenja Jedne, Svete Saborne i Apostolske Crkve.
Hrišćanstvo je Božije učenje, Otkrovenje Božije. Ono, kao Poznanje koje je čoveku podario Bog, mora biti prihvaćeno i čuvano sa najvećim poštovanjem i pokornošću koji priliče toj Najvišoj Svetinji. Hrišćanstvo se može prihvatiti i očuvati jedino smirenom verom, pošto ono nadaleko prevashodi ljudskim razum. To je ona Duhovna, Tajanstvena Knjiga (Otkr. 22,18,19), Knjiga Znanja Božijeg, koju je napisao i izdao sam Bog i kojoj se ništa ne da ni dodati, niti oduzeti. Otuda je jasno koliko je jeres težak greh. Jeres je ogorčenje i pobuna tvari protiv Tvorca, pobuna i ogorčenje ništavnog, ograničenog bića čoveka prema svesavršenom Bogu. To je greh uma, greh duha, hula na Boga, neprijateljstvo protiv Boga. I posledice pada kroz jeres veoma nalikuju posledicama pada odbačenih duhova: pomračenje razuma, okorelost srca, razlivanje otrova po telu i unošenje večne smrti u dušu. Jeres nije sposobna za smirenje (Sv. Jovan Lestvičnik). Ona čini čoveka potpuno otuđenim od Boga. Ona predstavlja smrtni greh. Kao plod gordosti, jeres drži u gvozdenim lancima onoga koji se njome zarobio, i retko ko se njenih okova oslobađa. Uporno istrajavanje u jeresi svojstvo je jeretika…
Čovečanstvo je padalo u jeres masovno, to pokazuje istorija mnogih naroda, dok se obraćenje od jeresi u Pravoslavlje može zapaziti u malom broju pojedinačnih slučajeva, i to retko. O, kako je strašan otrov jeres! Otrov od koga se teško može isceliti to je jeres!
Jepec je greh uma.
Suština toga greha jeste bogohuljenje.
Kako se radi o grehu uma, jeres ne samo što omračava um, nego i srce zarobljava okamenjenošću, ubijajući ga večnom smrću.
Kroz ovaj greh čovek se najviše upodobljava palim dusima, čiji je glavni greh protivljenje Bogu i hula na Boga.
Gordost je suštinska odlika palih duhova; suštinska odlika jeretika takođe jeste gordost, koja se najočiglednije projavljuje kroz prezriv odnos i osuđivanje sviju koji ne pripadaju određenoj sekti, neprijateljstvo i snažnu mržnju prema njima. Ali najznačajnije projavljenje gordosti u jeretika i raskolnika sastoji se u tome što oni, odbacivši Bogopoznanje i Bogosluženje, otkrivene i saopštene ljudima od Samoga Boga, nastoje da ih zamene samovoljnim, bogohulnim i bogoprotivnim bogopoznanjem i bogosluženjima. Onoga ko je pobeđen grehom jeresi i raskola, đavo ne kuša drugim strastima i očiglednim gresima. I zašto bi, uostalom, đavo kušao i borio se sa onim ko je smrtnim grehom jeresi već ubijen večnom smrću i ko je već dospeo u stanje demonsko? Baš naprotiv, đavo podržava jeretika i raskolnika u uzdržanju i drugim spoljašnjim podvizima i oblicima dobrodetelji, da bi ga na taj način držao u samozadovoljstvu i zabludi i da bi tom maskom svetosti kojom se pokriva jeretik privukao pravoverne ili makar zadobio od njih priznanje, opravdanje i izvesno odobravanje jeresi, sumnju u pravu veru i ravnodušnost prema njoj.
Onaj ko poseduje blago biva napadan od razbojnika, a onome ko ničega nema neće dosađivati razbojnici. Ko poseduje blago prave vere žestoko je napadan od neprijatelja! Neprijatelj svim silama napada pravoverne, pokušavajući da ih pred svetom predstavi kao poražene sa istim ciljem sa kojim nastoji da jeretika pokaže kao čoveka vrlinskog života i dostojnog svakog poštovanja. Sa kakvim, dakle, lukavstvom koje ljudski ume ne može često prozreti deluje zli duh u korist jeresi i na štetu istinitog hrišćanstva! Nažalost, ova njegova podvala daje veoma porazne rezultate: njome bivaju ulovljene i na put pogibelji povedene hiljade i hiljade duša! Mnogi jeretici i raskolnici živeli su u strogom podvižništvu, a kada su prihvatili Pravoslavlje, počeli su ispoljavati različite slabosti. Do kakvog nas zaključka ovo može dovesti? U prvobitnom njihovom stanju neprijatelj nije vojevao protiv njih, držeći ih za svoje, dok je u drugom ustao na njih, objavivši im strašnu vojnu jer su javno priznali i ispovedili da su neprijatelji njegovi. Sveto Pismo zlog duha naziva ne samo neprijateljem nego i osvetnikom. Lukavi ne samo što se bori protiv čoveka nego, budući pun najljuće zavisti protiv čoveka, ne može da ravnodušno posmatra kako se čovek ispunjava vrlinom i kako ugađa Bogu, pa se sveti zbog njegovih bogougodnih dela, navodeći i iznutra, raspirujući u čoveku plamen najrazličitijih strasti.
Strašan uticaj ima raskol i jeres na telo čovekovo! Okamenjenost duha prenosi se i na telo. Nisu svi sposobni da tu pojavu zapaze za života jeretikovog, ali posle smrti telo bogootstupnika u trenu biva skamenjeno i od njega se odmah počinje osećati strašno zlosmradije. Tako biva naročito sa telima onih jeretika koji su vodili strogi asketski život i koji su bili znameniti učitelji svojih sekti, zasluživši sveopšte uvažavanje onoga sveta što u tami hodi; od njihovih tela posle smrti oseća se strašan, jeziv zadah, i iz tih isušenih leševa počinju teći reke smrdljivog gnoja, tako da je teško pripremati ih za sahranu i prisustvovati ukopu njihovom. Na grobovima njihovim pojavljuju se demoni, prikazujući se ljudima u raznim obličjima da bih ustrašili ili prelastili.
Jeretiku je nedostupno pokajanje i poznanje Istine. Lakše je preljubočnicu i kriminalcu pokajati se i Boga poznati nego jeretiku i raskolniku, naročito ukoliko je reč o učenom čoveku ili podvižniku. To dokazuju grešnici i učeni sektaši, savremeni Hristovi, koji se spominju u Evanđelju: grešnici prihvataju Gospoda i Preteču Njegovog, dok književnici, fariseji i sadukeji odbacuju i Isusa i Jovana.
Daleko je pokajanje od onoga ko je sobom potpuno zadovoljan, dok oko sebe uočava sve same nedostatke i sablazni. Onome ko drži da je razumniji od sviju, glad i žeđ za beskonačnom Božanstvenom istinom koja hrani i zasićuje, izazivajući time samo još veću glad i žeđ za blagodatnom istinom, suviše su daleki i nepristupačni. Teško je odbaciti svoje bogohulstvo onome ko to bogohulstvo smatra za „svetu Istinu“; i teško mu je da pozna „svetu Istinu“ pošto mu je samo čulo vida, duševno oko, um zaslepljen lažima. Obraćenje jeretika i raskolnika, njihovo pristupanje pravoj veri velika je milost Božija koja se po osobitom Promislu Božijem projavljuje samo na izabranima, poznatim Jedinome Bogu. Ljudska, pak, sredstva za obraćenje raskolnika i jeretika su nemoćna. Tako, iako su na prvom Nikejskom Saboru protiv Arija i njegovih istomišljenika stajali veliki učitelji Crkve, svetila Vaseljene Atanasije Veliki, Nikolaj Čudotvorac, Spiridon Trimifuntski, i iako su oni delovali ne samo snagom svoje reči, nego i snagom znamenja, nisu uspeli da smekšaju otvrdla srca ostrašćenog skupa jeretika i jeresijarha Arija, koji je do kraja života ostao uporan i veran svojoj zabludi, kao što svedoči Istorija Crkve.
Sučeljavanje, raspravljanje predstavlja najslabije oružje protiv jeretika, oružje koje donosi više štete nego koristi, što je posledica samog karaktera jeresi. Gorda jeres ne trpi optužbe, izobličavanja, ne podnosi da bude pobeđena. Optužbe je čine još surovijom, pobede ispravnog učenja je dovode do besa. To su pokazala brojna iskustva.
Jeres se da pobediti samo krotkim savetovanjem; još bolje ćutljivim pozdravom, smirenjem, ljubavlju, trpljenjem i dugotrpljenjem, usrdnom molitvom, ispunjenom saučešćem prema bližnjem i milosrđem. Čovek nije u stanju da pobedi jeres, pošto je ona izum demonski. Pobediti je može samo Bog, koga čovek, smiren pred Bogom i ispunjen ljubavlju prema bližnjem, priziva na borbu sa njom i pobedu nad njom.
Onaj ko želi da se uspešno suprotstavlja jeresi moga biti potpuno slobodan od taštine i neprijateljstva prema bližnjima, kako ne bi ironijom, zajedljivom ili oštrom rečju izazvao jeretika, uzburkavši strasti u njegovoj gordoj duši. Kraste i gnojne rane bližnjega pomazuj, kao lekovitim uljem, samo rečima ljubavi i smirenja, kako bi pogledao milostivi Gospod na ljubav tvoju i smirenje koje imaš, da se dotaknu srca bližnjega tvoga, i da se ti udostojiš velikog Božijeg dara spasenja bližnjega tvoga. Gordost, drskost, inat, zanos jeretika samo su naizgled energija; u biti svojoj to je nemoć koja vapije za blagorazumnim saučešćem. Ta se nemoć samo umnožava i postaje svirepa ukoliko se protiv nje postupa sa nepromišljenom revnošću, izraženom u napadnom izobličavanju.
Jeres predstavlja prikriveno odbacivanje Hrišćanstva. Kada su ljudi počeli da odbacuju idoloklonstvo zbog njegove očigledne apsurdnosti i da dolaze ka poznanju i ispovedanju Iskupitelja, kada su sva nastojanja đavola da održi među ljudima idolopoklonstvo ostala bez rezultata, tada neprijatelj roda ljudskoga pronalazi jeres, da bi putem nje, čuvajući u onima koji je ispovedaju i ime i donekle spoljašnjost hrišćansku, ne samo oduzeo od njih učenje Hristovo nego ga i zamenio bogohulstvom.
 
STARIJE JERESI
 
Šta predstavlja arijanstvo? To je odricanje od Hrista i Hrišćanstva, odricanje od Boga. Ako je Sin tvar, kao što je tvrdio Arije, onda nema istinitoga u Tri Ipostasi Boga. Ako Sin nije Bog, onda nema osnova da tvrdimo da je Bog postao čovek, niti ljudi u svojoj prirodi postaju pričasnici Božanske prirode (2. Petr. 1, 4), onda nema ni spasenja, ni Hrišćanstva. „Svaki koji odriče Sina, ni Oca nema“ /1. Jovan, 2,23/, govori reč Božija. Arijanstvo je, dakle, i bezboštvo i bogohulstvo.
A šta je nestorijanstvo? Odbacivanje istine da je Bog Slovo postao čovek. Ako se od Djeve rodio običan čovek, gde je tu onda začeće od Duha Svetoga /Mt. 1,18/, gde je događaj o kome svedoči Sveto Pismo da „Logos postade tijelo“ /Jn. 1, 14/, gde rođenje Sina Božijeg /Lk. 1, 31/, gde Hrišćanstvo? Nestorije ponavlja Arijevu jeres, samo pod drugačijom maskom, ali je suština tih jeresi potpuno ista odbacivanje Hrista, a time i otpadanje od Boga.
Isto to čine Evtihije i monoteliti: slivajući u Bogočveku dve prirode i dve volje u jednu i tvrdeći da je u Hristu čovečansko nestalo u Božanskom kao kap vina u beskrajnom moru, oni dolaze do istoga cilja kao Arije i Nestorije, samo sa druge strane: odbacujući naime, prisustvo ljudske prirode u očovečenom Sinu Božijem, oni neizostavno odbacuju sve što je Gospod pretrpeo kao čovek, dakle, odbacuju i iskupljenje čovečanstva stradanjima i smrću Gospoda Isusa Hrista i time odbacuju Hrišćanstvo u celini.
Ovome teže i ikonoborci. Odbacujući mogućnost da se Hristos prikazuje na ikonama, oni posredno odbacuju i dolazak Sina Božijeg u ljudskom telu. Ako se Sin Božiji obukao u telo, onda u potpunosti postoji mogućnost da se On, Koji se ne da izobraziti u Svojoj Božanskoj prirodi, izobrazi kao čovek. A ako se On može izobraziti, onda se izobraženja njegova ikone moraju poštovati.
 
JERESI NOVIJE
 
Papizam još većma odbacuje Hrista. Ova jeres, koja je zahvatila Zapad i od koje vode poreklo različita protestantska učenja, kao grane koje polaze iz istog stabla, prisvaja papi svojstva Samoga Hrista i time odbacuje Hrista. Neki zapadni crkveni autori gotovo su javno ispovedili svoje odricanje, tvrdeći da je manji greh odreći se Hrista nego odreći se pape. Papa je idol papistima, on je njihovo božanstvo. Zbog ovakve strašne zablude blagodat Božija napustila je papiste; oni su prepušteni sami sebi i satani, pronalazaču i ocu svih jeresi, uključujući i papizam. U tom stanju pomračenja oni su iskrivili neke dogmate i Svete Tajne, a Božanstvenu Liturgiju lišili njene suštine, izbacivši iz nje priziv Duha Svetoga i blagosiljanje predloženih hleba i vina, prilikom kojega dolazi do njihovog pretvaranja u Telo i Krv Hristovu. Taj bitni deo Liturgije bio je prisutan u svim Liturgijama koje su Apostoli Hristovi podarili čitavoj vaseljeni; on je postojao i u prvobitnoj Rimskoj Liturgiji. Nijedna jeres ne izražava tako otvoreno i tako bezobzirno svoju nemerljivu gordost, surov prezir prema ljudima i mržnju prema njima.
Protestanti ustaju protiv papističkih zabluda, tačnije, ustaju protiv nakazne vlasti i „božanstvenosti“ papa; ali pošto su oni delovali u skladu sa strasnim pobudama, tonući u moru razvrata, a ne podstaknuti stremljenjem ka svetoj Istini, ne onako kako je to činio kapetan iz Kesarije po imenu Kornilije, pokazalo se da nisu dostojni da je poznaju. „Jer svaki koji čini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti“ /Jn. 3, 20/. Od svih papističkih zabluda protestanti odbacuju jedino nečastivo mišljenje o papi, dok ostale prihvataju, mnoge još više razvijaju, a ranijim greškama i zabludama dodaju i mnogo novih. Tako, recimo, protestanti odbacuju Svete Tajne, sveštenstvo, Liturgiju, sva crkvena predanja, dajući za pravo svakom svom sledbeniku da proizvoljno tumači Sveto Pismo, iako se ono, pokrenuto Duhom Svetim, može i tumačiti jedino u Duhu Svetome /2. Petr. 1, 21.
U jeresi ubrajamo i ona učenja koja, ne dotičući se ni dogmata, ni Svetih Tajni, odbacuju život po zapovestima Hristovim i dopuštaju hrišćanima da žive poput bezbožnika. Ovo učenje, za koje nam se, spolja posmatrano, može učiniti da nije protivno Hrišćanstvu, u biti svojoj sa njim je nespojivo, predstavljajući odricanje od Hrista. Sam Gospod kazao je: „Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko… I tada ću im javno kazati: idite od mene vi koji činite bezakonje“ /Mt. 7,21,23/. Vera je živa samo ukoliko je praćena delima: bez dela vera je mrtva /Jn. 2, 26/. Uostalom, i najpravilnije poimanje dogmata Hrišćanske vere gubi se kroz život nehrišćanski. Još u doba velike snage i moći idolopoklonstva jeretici su živeli poput neznabožaca.
Sveti Atanasije Veliki primetio je ovu pojavu kod arijanaca, koji učestvovahu u zabavama idolopokloničkim i bejahu im slični po nemoralu. U novije vreme u krilu papizma obnovile su se neznabožačke vrednosti: neznabožačko osećanje i ukus papista projavljuje se naročito snažno u umetnosti primenjenoj na predmete kulta, u likovnim i vajarskim predstavma svetih, u njihovom crkvenom pevanju i muzici, njihovoj religioznoj poeziji. Sve njihove škole nose na sebi pečat grehovnih strasti, pre svega sladostrašća; nema tamo osećanja celomudrenosti i blagopristojnosti, ni osećanja jednostavnosti, niti čistote i duhovnosti. Takva je njihova crkvena muzika i pevanje, ali to nije sve. Kod njih pesnik, opisujući oslobađanje Jerusalima i Groba Gospodnjeg, bez zazora priziva muzu, opeva Sion zajedno sa Helikonom, od muze prelazi ka Arhangelu Gavrilu. „Nepogrešive“ pape, ti novi kumiri Rima, zašto su bili primer razvratnosti, tiranstva, bezboštva, hule na sve što je Sveto. Neznabožački život sa svojom komedijom i tragedijom, sa svojim plesovima, odbacivanjem stida i pristojnosti, bludom i preljubočinstvima, kao i svim drugim idolopokloničkim običajima, obnovio se u Rimu pod okriljem njegovih bogova nana, da bi se odatle raširio po čitavoj Evrpi. Usled jeresi i neznabožačkog života svi ti neznabošci koji su nekad primili Hrišćanstvo ostavili su i ostavljaju učenje Hristovo, vraćajući se negdašnjem potpunom neznanju Boga i služenju demonima, iako se to više ne dešava u otvorenoj formi idolopoklonstva.
 
GREH HULE NA DUHA SVETOGA
 
Kakav je uzrok takvog dejstva jeresi? Taj uzrok sastoji se u činjenici da ovaj strašni greh, koji u sebi sadrži hulu na Duha Svetoga, potpuno otuđuje čoveka od Boga, predajući ga pod vlast satane. U takvom stanju čovek nije sposoban ni za kakvu pomisao, ili osećanje ili postupak duhovni, pa je stoga nesposoban da prebiva u duhovnom stanju. Naprotiv, u njemu se snažno razvijaju duševna i plotska stanja. U takvom čoveku obilno se toči premudrost zemna, duševna, besovska, puna zavisti i gordosti /Jak. 3,11,15/. Krotosti, ljubavi, smirenja koje bi bilo drugima na korist nema u takvoj premudrosti: onaje mnogoglagoljiva i praznorečiva, puna ljudskog i besovskog znanja, samoobmane i obmane onih koji joj se predaju. Ona i ne može biti drugačija, pošto se pomisli jeretika, dalekog od blagodati Božije, nalaze pod neprekidnim rukovodstvom i nasiljem palih duhova. Da bi pomisao, reč, delo biti dostojni Gospoda, na njima mora prebivati blagodat Duha Svetoga; pomisli, reči i dela lišeni takve blagodati svojina su staroga čoveka i mrski su Bogu, ma koliko su spoljašnošću svojom u očima sveta činili mudrima i dobrima.
Stanje otuđenosti od Boga, stanje samoobmane, pomračenje uma, kiptanje najsilnijih strasti oduvek su bili karakteristični za jeretike, naročito za jeresijarhe. Oni su se obično nalazili pod vlašću najrazličitijih strasti. Evtihije je, recimo, bio izuzetno koristoljubiv, pa je, i pored zaveta siromaštva, skupio znatnu sumu novca. Apolinarije je pod stare dane imao naložnicu. Arije je napisao „Taliju“ jedno delo u stihovima koje se nije sačuvalo, ali za koje je poznato da je bilo ispunjeno besramnim razvratom. Naime, taj spis počeli su čitati Oci okupljeni na Prvom Nikejskom Saboru, ali su zbog besramnosti njegove prestali, bacivši primerak koji im je bio dostavljen u oganj. A takva su dela i novijih jeretika: puna adske hule, drskih i lažnih umovanja, jezive bestidnosti i razvrata. Običnom čoveku ne može ni na kraj pameti doći ono što su izgovorili i napisali jeresijarsi. Uostalom, sva su dela jeretička napisana pod uticajem zlih duhova, i sva sadrže moralni otrov koji dušu ubija večnom smrću. Njihove dogmatske knjige neizostavno sadrže lažne dogmate i hulu na dogmate darovane Svetoj Crkvi Duhom Svetim; njihove knjige o podvižništvu, iako, spolja posmatrano, izlažu učenje o najvišim hrišćanskim vrlinama i duhovnim stanjima, u suštini nisu ništa drugo do plodovi i izraz samoobmane i demonske prelesti koja nije očevidna svetu; njihovi pisci koji se bave pitanjima morala izlažu shvatanja svojstvena starom Adamu, pošto su samo takva shvatanja njima znana, dok je hrišćansko učenje nedostupno umovima i srcima njihovim Romani, komedije i drugi, očigledno grehovni, spisi takođe su plodovi jeresi, iako su izvesna takva dela, ispunjena sladostrašćem, pisala duhovna lica /setimo se Fenelonovog „Telemaha“/. Čitanje svih tih knjiga krajnje je štetno, iako će neiskusno oko otrov primetiti samo u nekim od njih, dok je u drugima on brižljivo skriven. Neprimetnost otrova ne smanjuje njegovu jačinu, naprotiv: najopasniji su prefinjeni otrovi, njihova razorna moć je najveća. Čitanje dogmatske, ili, naročito, podvižničke knjige neretko izaziva bludne pomisli, dok čitanje romana budi pomisli neverja, raznih nedoumica i sumnji u pogledu vere. Nečisti duhovi i gresi srodni su među sobom; onaj ko se dobrovoljno potčini jednom grehu bez svoje volje i po neophodnosti potčiniće se uticaju drugog greha, čemu je uzrok srodnost zlih duhova i strasti. Iskustvo pokazuje da su jeres i bezboštvo ljudi prihvatali najčešće ako su živeli razvratnim životom, kao što je i jeres povlači, sa svoje strane, moralni pad usled međusobnog srodstva greha.
Početno dejstvo svih jeretičkih knjiga sastoji se u buđenju pomisli sumnje prema veri. „Čuvaj se da ne čitaš jeretičke dogmate, jer to naoružava protiv tebe duha hule“; savetuje Sv. Isak Sirin. Deluju li u nekome hulne pomisli? Je li se ko pokolebao u poverenju prema Pravoslavnoj Crkvi, koja je jedina istinita Crkva Hristova? Je li ko postao „univerzalni“ hrišćanin, koji, po svome ubeđenju, ili, tačnije, zbog svoga potpunog nepoznavanja Hrišćanstva, pripada nijednoj od njih? Znaj da je u takvo stanje on dospeo čitajući jeretičke knjige i razgovarajući sa onima koji su se i sami zarazili tim čitanjem.
Ljudi kojima je ovladalo sladostrašće najradije čitaju jeretičke knjige o hrišćanskom podvižnštvu i savršenstvu, dok se moralnih knjiga Pravoslavne Crkve klone. Zašto to biva? Uzrok ove pojave vidimo u srodnosti duha. Ovakvi ljudi nalaze nasladu u čitanju knjige koja je napisana u stanju prelesti i samoobmane i koja je začinjena perfidnim sladostrašćem, taštinom, visokoumljem oni se umovima i srcima koje još nije očistilo istinito učenje Hristovo predstavljaju kao blagodatno. Pravoslavne knjige pozivaju na pokajanje, na ostavljanje grehovnog života, na samopožrtvovanje, samoosudu i smirenje sve ono što svet ne zna i za čime ne žudi.
Idolopoklonstvo i sve vidove javnog odricanja Boga možemo uporediti sa neskrivenim otrovom; od takvog otrova svako se lako može sačuvati. Jeres ćemo, međutim, uporediti sa hranom koja prekrasno izgleda, ali koja je otrovna: od takvog otrova teško je sačuvati se kako zbog toga što je on skriven, zakamufliran, tako i zbog toga što prijatan izgled i miris te hrane kod čoveka izazivaju prirodnu želju da se zasiti i da uživa u hrani. Jeres je uvek praćena licemerjem i pritvornošću; ona je mnogoglagoljiva, rečita, ukrašena ljudskom učenošću, i zato lako privlači ljude i odvodi ih u pogibelj. Nesravnjeno veći broj ljudi predat je večnoj smrti kroz jeresi nego kroz neposredno odricanje od Hrista.
 


SVETI IGNJATIJE BRJANČANINOV
SLOVO O JERESI

ŠTAMPANO IZDANJE

 Knjiga: ISTINA JE JEDNA
Sveti Oci Pravoslavne Crkve o rimokatolicizmu
 Biblioteka: Ikumenske studije
 Priredio: Vladimir Dimitrijević
 Izdato: 2002.
 Mesto: Beograd
 Izdavač: LIO, Gornji Milanovac
 Za izdavača: Slobodan Obradović
 Prevod: Ksenija Končarević
 Recenzent: Borisav Čeliković
 Zahvalnost: Ovo izdanje je pomogla
pravoslavna Internet Grupa „VERUJEM“
 Tiraž: 500

INTERNET IZDANJE

 Objavljeno:
08. februar 2010.
 Izdaje: ©
Svetosavlje.org
 Urednik:
prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format:
Vladimir Blagojević
 Digitalizacija:
Zoran Gaćeša
 Korektura:
Zoran Gaćeš
 Dizajn stranice:
Stanoje Stanković

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *