Питање:
Имам један велики проблем, а да будем искрен плашим се да тај проблем испричам свом духовнику. Већ годину дана певам у црквеном хору, од тада сам сам редовно долазим у цркву, сваке вечери се молим, постим све постове али почетком априла десило се нешто што сам молио Господа да ми се никада не деси. У питању је моја вера која је почела веома да слаби, почела је да слаби до те мере да сам се запитао да ли Бог заиста постоји, ја знам да Бог постоји али једноставно нешто у мени се догађа да сваки пут када помислим на Њега нешто се догађа да ми је веома тешко да га пронађем. ВЕОМА СЕ ПЛАШИМ ДА НЕ ОДЕМ У ПАКАО! ! ! ! ! јер сам увек волео Свету Тројицу, никада их нисам псовао. Молим вас реците ми шта се догађа самном и има ли за мене опраштаја. МОЛИМ ВАС ПОМОЗИТЕ МИ ЈЕР СВАКОГА ДАНА ЖИВИМ У СТРАХУ.
Н.Н
Одговор:
Драги брате, Немој се сувише узбуђивати око тога. Свачија вера треба да прође кроз проверу и то је сасвим природно. Изгледа ми да се овде ради о две ствари: сумњи и помислима. Најпре сумња. Она може да буде веома јак подстрек да се сам човек мало потруди и помучи, да сам изнађе одговоре на нека своја питања. Треба бити храбар и прихватити истину. Треба бити непристрасан и чистога срца. Не треба тражити оно што је нама драго, што нам је лакше, удобније, или што нам више прија, него оно што је истина, што је добро и здраво – за све па и за нас. Тада ће се то полако откривати у нама.
Што се тиче те помисли у виду питања “да ли Бог постоји”, ни због тога се немој секирати. Јер људима свакојаке помисли и питања падају на памет. Дешава се да и подвижницима и светим људима ђаво подмеће хулне помисли и разне сумње. Свети Оци кажу да је основни подвиг и делатност хришћанина у томе да одбацује такве помисли. Човек нема кривице за то што му помисао долази на памет. Кривица постаје кривица, тек ако ту помисао прихватимо као своју, ако је усвојимо као најрођенију и ако је даље развијамо у своме уму. Јер, једна ствар је када нам неко нешто нуди, а сасвим друга, када ми то прихватимо и усвојимо као нешто своје. У овом случају, теби лукави нуди овакве помисли, а ти можеш да их посматраш без кривице, јер можеш и треба да их одбациш а не усвојиш.
Још једна важна ствар: ако си неку помисао и усвојио, онда дискутуј са њом као са својом помисли. Немој дозволити да те друге помисли у вези са тим, помуте и побркају. Искристалиши питање и потруди се да на њега нађеш јасан и истинит одговр. Потом, буди спокојан и задовољан истином коју ти је Бог открио и не дискутуј са непријатељима, јер таква дискусија није замишљена да ти открије нешто, или да те обогати неким знањем, већ да те омете на добром путу којим си кренуо.
Поздравља те, о. Срба
