СИМВОЛИ И СИГНАЛИ

 

СИМВОЛИ И СИГНАЛИ
 
МИНЕРАЛИ КАО СИМВОЛИ
 
1. Камен означава пре свега самога Христа. То је најпре речено у пророцима. Четврто царство, које је цар Навуходоносор видео у сну у облику идола од железа и земље, представљало је царство римско. Камен, одваљен од планине, који је ударио у тог идола и срушио га у прах, предображавао је Христа, оснивача једног новог царства над царствима, које се до вијека неће расути, по видовитом пророчанству пророка Данила (Дан. 2, 44).
2. Велики Исаија назива Христа каменом спотицања – камен спотицања и стијена саблазни… о који ће се спотакнути многи и пашће и сатрће се… камен изабран, камен угаони, скупоцен, темељ тврд; ко вјерује неће се плашити (Иса. 8, 14; 28, 16; Рим. 9, 33). Такав камен поставио је Бог на Сиону, светој гори Својој, да буде темељ новога царства, непропадљивога – царства хришћанскога. Диван је тај Камен, али и страшан. Диван је за оне, који га прихвате, а страшан за оне, који га одбаце.
3. Страшније речи благи Христос није изговорио на уста Своја него кад је рекао: свак ко падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га (Лк. 20, 18). Тим страшним речима Он је опоменуо све зидаре: зидаре душе, породице, друштва, народа, државе, човечанства, да не смеју и не могу зидати мимо Њега, Камена Темељца. Теофилакт Охридски вели: “Јевреји су сатрвени (тим каменом) као мекиње, и развејани по целоме свету. Но посмотри, како су они најпре пали на тај камен – то јест саблазнили се – а по том како је камен пао на њих и казнио их”. (Теофилакт: Толк. Луке).
4. Символишући Христа камен уједно символише и тврду веру у Христа. Кад је Петар апостол исповедио своју веру у Господа говорећи: Ти си Христос, Син Бога живога, Господ му је одговорио: ти си Петар (а Петар значи камен), и на овоме камену сазидаћу цркву своју тј. на овој вери, коју си ти сад изрекао. А тај исти Каменко (Петар) у својој посланици назива верне живим камењем говорећи: а кад дођете к њему (Исусу) као камену живу… и ви као камење живо зидајте се у кућу духовну (I Петр. 2, 4-5). Јер сви који се у Христу крстише, у Христа се обукоше, и посташе слични Христу. Због тога апостол и назива хришћане називом Христовим; живим камењем. Множина камења у свету символише множину верних од постања до скончања времена, сходно обећању Божјем Авраму, да ће потомака његових по правој вери бити као пијеска на бријегу морском (I Мојс. 22, 17).
5. Они људи који зидају свој живот на Христу као постојаном камену назвати су у Јеванђељу мудрим, а они који зидају на песку лудим. Зидање мудрих стоји и траје, а зидање лудих пада и пропада од ветрова и олуја. У прастаро време беху људи отпали од Бога, па смислише да зидају кулу до небеса. И почеше је зидати од осушено земље, опека. Али Бог растури то њихово зидање, јер оно не беше на камену, на камену вере, него на песку и блату безверја; другим речима: не беше на вери у Бога него на вери у човека. Тако се од увек растурала и на век растураће се свака зидарија, која није у име истинитога Бога и на вери у Њега. Песак је пак символ непостојанства и слабости.
6. Злато је символ истине. Источни звездари принели су новорођеном Цару на дар злато, ливан и измирну. Златоуст тумачи ове дарове као: познање истине, послушност и љубав. Злато се не мења, не обмањује: какво је у круни царској такво је и у земљи, и у води, и у огњу – вазда исто. Отуда је злато за хришћанске богослове и прозорљивце увек представљало слику истине; не само истину него тек слику истине, символ истине.
7. Није злато узето за темељ него камен. Јер темељ мора бити чврст, а злато је меко. Вера је стављена у темељ нашег спасења. Злато представља даље зидање на камену вере. То јест, ко има веру у Христа чврсту као камен, томе се после открива истина вере, светла у чистоти као злато, и мека у милости као злато. Јер је милост нераздвојна од истине – као што је писано: милост и истина сретоше се. Истина је светла и блага, као што је злато сјајно и меко. Зато апостол Павле каже, да на камену стоји злато, што ће рећи: на вери истина (I Кор. 3, 12).
8. А да је злато само символ истине, а не сама истина по себи јасно је из закона, који је најстрожије забрањивао клањати се злату и правити идоле од злата (II Мојс. 32). Да је злато само символ, а не истина види се још из Јовановог описа небескога града. Јован је видео у визији небески Јерусалим, о коме каже, да беше грађа зида његова јаспис, и Град злато чисто као чисто стакло (Откр. 21, 18). Па како онај духовни свет не може бити од материјалне грађе, то и злато овде не означава обично злато него истину. А истина је са свих страна чиста и прозрачна. Због тога Тајновидац и вели као чисто стакло, јер говори о истини, а не о обичном злату, које је сасвим неслично стаклу.
9. Вера је темељ живота овде на земљи. На небесима вера није потребна. Тамо се живи гледањем, а не више вером. Због тога се обичан камен – символ вере – никако не спомиње у небеским визијама светог Јована. Оп је видео небески Град са другим темељима, а не каменим. Он спомиње дванаест драгих каменова као темеље Небескога Града, и то: јаспис, сапфир, калкидон, смарагд, сардоникс, сард, хризолит, вирил, топаз, хризопрас, јакинт и аметист. Ово драго камење символизира дванаест моћи или врлина, које светле свака својим сјајем. Дванаест капија на Граду јесу од дванаест бисера, а улице градске бијаху злато чисто као стакло пресвијетло (Откр. 21, 19). Хоће да се каже, како у ономе свету злато губи своју вредност и ставља се у калдрму улица, под ноге, зато што се тамо истина јавно види, те није потребна више символика злата.
10. Со је символ правог хришћанина, који и друге поправља. Душа добро усољена науком Христовом не подлеже кварежи, а уз то помаже и ближњима, да се одрже и не покваре. Ви сте со земљи, рекао је велики Господ наш. Ово не важи само за апостоле и клирике него за све хришћане уопште. Ако би Хришћанство изгубило своју силу и обљутавило, чиме би се род људски осолио? И шта би га онда могло задржати од кварежи. Ако душа нема у себи истине Христове, постаје неслана, бљутава; земљани се и гнили, и заједно са телом претвара се у саму трулеж. Још со означава небеску благодат, по речи блаженог Теофилакта, који говори: “а да је благодат со, чуј Павла: ријеч ваша да буде у благодати, сољу зачињена” (Теоф. Толк. Луке 14, 34). И тако, дакле, со је символ хришћанина у свету и благодати у хришћанину.

One Comment

  1. Радмила Благојевић

    Зар смо достојни улоге коментатора текста владике Николаја ?!
    Заиста је свети и небески, а ми, његов народ, од самог Бога почаствовани што је настао у српском роду…
    Светитељу рода српског, благо наше бесцено, моли Бога за нас.