NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » SIMVOLI I SIGNALI

SIMVOLI I SIGNALI

 

SIMVOLI I SIGNALI
 
STVARNOST I NJENI SIMVOLI
 
1. Dok dete uči azbuku, za njega su slova sama po sebi neka vrsta idola. Slova su za njega materijalna stvarnost. Sričući dete gleda svom pažnjom u slova, i svim umom misli samo o slovima. Kad pročita jednu reč, slovo po slovo, pitaš ga šta je pročitalo, a ono ne zna. I čudi se šta ga to pitaš. Ono ne sluti o smislu pročitanih slova. Oblik, veličina i boja ispisanih slova – to je jedino učinilo utisak na dušu njegovu; i to je sve što ono trenutno zna o slovima. Slova su za nj materijalna stvarnost, isto što i idoli za idolopoklonika. Otuda i bukvarac i idolopoklonik gledaju u svoje idole sa strahom i poštovanjem.
2. Slični su bukvarcima i mnogi odrasli ljudi, pa čak i mnogi koji se nazivaju filosofima i naučnicima. Velikim trudom i znojem oni jedva dostižu do sricanja slova prirodnih, ali nikako i do njihovog smisla i značenja. A pismen čovek čita slova i ne misleći o slovima; čita ih hvatajući hitro njihov smisao. Dugo se mora učitelj da muči dok nauči đaka da „čita po smislu“. To što važi u pogledu knjige, važi i u pogledu prirode. Obožavaoci prirode isto su što i obožavaoci slova, Obožavaoci prirode jesu odrasla ali nedorasla deca. Upitate li ih, šta označavaju stvari i događaji, oni vas gledaju isto onako začuđeno kao bukvarac upitan o značenju onoga što je pročitao.
3. I tako može se reći: nepismeni su svi poklonici idola, a pismeni su samo poklonici duha. Za one prve, stvorenja u prirodi predstavljaju materijalnu stvarnost, koja je izražena u njihovim oblicima, veličinama, bojama, raznim funkcijama i odnosima. Za one druge, pak stvorenja su simvoli, a duhovna stvarnost jeste smisao i život i opravdanje postojanja tih simvola.
4. O tome divno govori Simeon Novi Bogoslov: „Onaj ko je prosvećen Duhom Svetim, koji sve obnavlja, stiče nove oči i nove uši, i više ne gleda prosto kao čovek, to jest čulno na čulno, no kao stojeći iznad čoveka posmatra čulne i telesne stvari duhovno, kao simvole stvari nevidljivih“ (Simeon N. B. Slovo 65). Takav i jeste duhovno pismen čovek. On ne sriče slova prirode kao početnik u pismenosti, kao bukvarac, nego ide za smislom, hvata smisao, i objašnjava smisao.
5. Sveti Maksim Ispovednik izražava se slično govoreći: „Sav misaoni (duhovni) svet predstavljen je tajanstveno u simvoličnim slikama u svetu čuvstvenom za one koji imaju oči da vide; i sav svet čuvstveni zaključen je u svetu misaonom“. (M. Ispovednik: Tajnovodstvo, glava II). To vide oni koji imaju oči da vide, što znači: koji su pismeni te znaju da čitaju po smislu, ili, drugim rečima: kojima je duhovni vid otvoren te mogu da gledaju duhom duhovno, a ne samo telesnim očima telesno.
6. I apostol Pavle govori o tom ovim rečima: Slovo ubija, a duh oživljuje (II Kor. 3, 6). I još: sad vidimo kao kroz ogledalo u zagonetki, a onda ćemo licem k licu (I Kor. 13, 12). I opet dalje još izrazitije: mi ne gledamo na ovo što se vidi nego na ono što se ne vidi; jer ovo što se vidi, za vrijeme je, a ono što se ne vidi je vječno (II Kor. 4, 18).
7. Jasno je iz ovoga, da ko bez duha i bez smisla čita prirodu, taj čita smrt, gleda smrt, prima smrt. I ko vidljivu prirodu gleda kao materijalnu stvarnost, a ne kao zagonetku u ogledalu duha, taj ne vidi ništa više nego bukvarac, koji nije odmakao od sricanja slova. I ko gleda u ovo što se očima vidi kao u nešto večito, kao što su gledali neki filosofi, počev od starih jelinskih prirodnjaka do najnovijih tevtonsko-latinskih jednomišljenika njihovih, taj je zaista nepismen idolopoklonik, čije je sve znanje u sricanju i obožavanju besmislenih slova. Večnosti pripada duhovna stvarnost, a vremenu simvoli te stvarnosti.
8. I starozavetna skinija, koju načini bogomudri umetnik Veleseil prema slici, koju pokaza Bog Mojseju na Sinaju, služila je obličju i sjenu nebeskijeh stvari (Jevr. 8, 5). No skinija je iščezla s dolaskom Hristovim, kao što se gube iz vida slova kada se pozna smisao. Kad se stvarnost pojavila, simvol te stvarnosti je iščezao. Došavši Gospod proširio je simvoliku duhovne stvarnosti na svu vasionu. Ne samo skinija, koja je služila, nego sva vasiona predstavlja obličje i sjen nebeskih stvari.
9. Hristos je tako reći oberučke uzimao simvole prirode za objašnjenje duhovne stvarnosti, koju je On javljao svetu. Kad se sabirahu množine ljudi oko Njega On im kazivaše mnogo u pričama. Slovenska reč „priča“ ili grčka reč „paravola“, označava neku dramatičnu radnju, ili običan događaj, ili odnos stvari prema čoveku, no tako, da to ima, istina, i neki očigledan čuvstveni smisao, ali pravi i glavni smisao toga nalazi se samo u oblasti duhovnih stvarnosti, u carstvu duhovnom. Zato im govorim u pričama, reče Gospod, jer gledajući ne vide i slušajući ne čuju niti razumeju. Zašto dakle? Jer je odebljalo srce ovijeh ljudi (Mat. 13, 11-15). Odebljalo srce označava zatvoren i zaslepljen duhovni vid, koji je u srcu. A taj duhovni vid, koji je u srcu, obuhvata sve ono što se od naučnika nejasno naziva: podsvest, intuicija i t. d. i još više.
10. Vama je dano da znate tajne (misterije) carstva nebeskoga, a njima nije dano. Tako je govorio Hristos svojim bližim učenicima. Od koga im je to dano? Od Njega samoga. On je skinuo sa njihovih srca tamna naslaganja, i njihov duhovni vid se otvorio, te su mogli gledati duhovne stvarnosti neposredno, slično Adamu pre greha, bez priča i simvola. Jer bezgrešni Adam u Raju bio je savršeno pismen u čitanju smisla i značenja svih stvorenih bića i stvari. Zbog toga je Adam i mogao nadenuti svakoj tvari ime, koje je odgovaralo duhovnoj suštini ili smislu, koji je ta tvar simvolično predstavljala. Jer ne nareče Stvoritelj imena životinjama, nego privede ih k Adamu da vidi, kako će koju nazvati. A Adam ne pogreši nego pravilno nadjede ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zvjeri poljskoj (Mojs. 2, 19-25).
11. Materijalističkim misliocima,ljudima odebljala srca, to izgleda sitna stvar – nadenuti imena životinjama. Naravno, to je sasvim sitna i ništavna stvar, ako se pretpostavi, da je Adam nadevao imena životinjama onako uzgredno i besmisleno kako materijalisti nadevaju sada imena svojim konjima i psima, više izdevajući nego nadevajući. No Adam to nije činio uzgredno i besmisleno nego sa dubokom i tačnom vizijom duhovne realnosti, koju su dotične životinje sobom predstavljale. Taj posao, beskrajno težak za grešnika, Adam je svršio i brzo i lako. On je lako čitao sve simvole stvarnosti zato što mu je bilo dano da poznaje stvarnosti i bez simvola; da ih gleda kristalno prozračnim srcem u Stvoritelju i kroz Stvoritelja. To vizionarsko znanje, pronicanje, realizovanje, obnovio je Spasitelj kod prisnih učenika Svojih. Obnovio je, ali ne brzo i odjedanput no lagano i postepeno, dugim urazumljivanjem i očišćenjem, i najzad prosvećenjem od Duha Božjega Svetoga.
12. To gledanje stvarnosti bez priča, bez paravola, koje je Adam imao pa izgubio i koje su apostoli izgubivši ponovo dobili, namenjeno je svima nama hrišćanima. I svi bi mi imali tu čudesnu adamsku i apostolsku sposobnost, to čulo za neposredno opažanje istine, da smo posle krštenja ostali nenagriženi i nepomračeni grehom. Ali svaki greh obara naš pogled od nebesa k zemlji i od Stvoritelja k bezdani. Posle svakog greha mi se sakrivamo od Boga kao što se i Adam sagrešivši sakrio među drveta u Raju (I Mojs. 3, 8). I skrivamo se i sakrivamo, grešeći i grešeći, dok najzad spoljašnja priroda, naš bezvoljni jatak, ne postane nam bog mesto Boga, to jest dok istina potpuno ne iščezne ispred našeg vida, a simvoli istine ne zamene svu istinu, svu stvarnost. Ili još drugim rečima: dok vid srca potpuno ne oslepi i mi se potpuno ne predamo životinjskom čulnom vidu, da nas vodi. I tada biva s nama ono što je kazano: slepac slepca vodi.
13. Još je Hristos rekao: Duh je ono što oživljava, tijelo ne koristi ništa (Jov. 6, 63). Ne samo čovečje telo nego nijedno telo u vasioni ne koristi ništa samo po sebi. Ono može koristiti nešto u ovom životu samo tako, ako ga duh upotrebi za svoje oruđe, za svoj simvol. Duh je stvarnost, telo je simvol duha. Car je car, a grb carev je grb. Neuračunljiv bi bio onaj ko bi odrekao biće carevo, a priznavao grb carev za cara. Na žalost takvih bednih duša ima i u našoj hrišćanskoj epohi, i u naše dane. Kao da živimo u vreme cara Navuhodonosora toliko i toliko hiljada dana i noći pre Hrista, a ne u vreme krštenih careva dvadeset i pet stoleća posle idolopoklonika Navuhodonosora! No vi, hrišćani, ne treba da se obazirete na nepismene idolopoklonike našeg vremena, bili oni pod carskom krunom ili doktorskom togom. Vi treba da ste svesni, da je vama otkrivena istina, i da je vi znate. Ali – trudite se neprestano, da je baš znate.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *