NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » SHVATANJE SVETOSTI MITROPOLITA JOVANA ZIZIJULASAU SVETLU PREDANJA PRAVOSLAVNE CRKVE

SHVATANJE SVETOSTI MITROPOLITA JOVANA ZIZIJULASAU SVETLU PREDANJA PRAVOSLAVNE CRKVE

<p claRodoljub Lazić
SHVATANJE SVETOSTI MITROPOLITA JOVANA ZIZIJULASA
U SVETLU PREDANJA PRAVOSLAVNE CRKVE

 
Članak kojim ćemo se u ovom tekstu baviti jeste predavanje mitropolita pergamskog Jovana Zizijulasa, objavljeno u časopisu „Vidoslov”, br. 19 (2000)  pod naslovom „Oboženje Svetih kao ikona Carstva Božijeg”. Ali pre samog osvrta na pomenuti članak, daćemo nekoliko uvodnih napomena.
Kada se u okviru Srpske Crkve povede reč o teologiji titularnog mitropolita pergamskog Jovana (Zizijulasa), dobija se utisak da se radi o tabuisanoj temi. Svaka primedba u vezi njegove teologije ili kritika nekog njegovog teološkog mišljenja nailazi na ogorčenu reakciju njegovih poštovalaca i sledbenika. Onome ko se ne slaže sa nekim stavom ili mišljenjem mitropolita Zizijulasa najčešće se osporava teološko znanje („nisi ti to razumeo”) ili svesna ili nesvesna zlonamernost („to je izvučeno iz konteksta, nije on tako mislio”). Ukoliko se nijedna od ovih primedbi ne pokaže kao tačna, sledeći nivo „odbrane” je da je to mitropolit pisao imajući u vidu zapadnjački protestantski ili rimokatolički auditorijum, da njegove reči treba razumeti u tom kontekstu, i da njegova teološka elaboracija nije namenjena pravoslavnim čitaocima. I na kraju, kada sve drugo otpadne, ostaje još jedan argument – „treba videti kako piše u originalu, možda nije dobro prevedeno”.
Ponešto o ovim opaskama.
Zamerka da neko „nije razumeo” teološke stavove mitropolita Zizijulasa je moguća, ali ne može stajati kao načelna primedba. (Treba dokazati u dijalogu da neko nije razumeo, ili da je pogrešno razumeo, mitropolitovu misao.) Moguće je da neko ne poseduje dovoljno ni opšteg ni bogoslovskog obrazovanja, ili intelektualni kapacitet, da bi razumeo ono što mitropolit piše. No, imajući u vidu da se mitropolitova misao izučava od samog početka studiranja na Pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu, ova opaska se teško može prihvatiti. Naime, mitropolitove knjige i članci su obavezni deo literature na ovom fakultetu, što znači da se smatra mogućim da studenti u dobi od dvadeset godina mogu razumeti mitropolitovu teologiju. Ako je mogu razumeti studenti u tom uzrastu, na početku svog akademskog obrazovanja, zašto je ne bi mogao razumeti bilo koji drugi pravoslavni hrišćanin, naročito onaj ko poseduje visoko, makar i ne bilo teološko, obrazovanje i/ili se dugo godina bavi izučavanjem bogoslovske literature?
Primedba da su mitropolitove reči koje se kritikuju izvučene iz konteksta takođe je moguća, odnosno moguće je da neko, kritikujući mitropolitovo mišljenje, ne uzima u obzir celinu (u okviru koje je izrečena konkretna misao) koja određuje ili objašnjava pravi smisao rečenog. Ali nikako ne stoji da je svakoj misli ili rečenici, koja se izdvoji iz celine teksta, nužno samim tim već promenjen smisao. Onaj ko se poziva da je nešto „izvučeno iz konteksta” i da je promenjen smisao, mora to i da dokaže.
Sasvim je moguće, takođe, da mitropolit svoju teološku argumentaciju prilagođava zapadnjačkom čitalačkom ili slušalačkom mentalitetu i da se određeni njegovi stavovi u nekim člancima, ili čitavi članci, mogu na pravi način razumeti tek kada se i ovo uzme u obzir. Ali se ne može time (prilagođavanjem stila i argumenata zapadnjačkom auditorijumu) objašnjavati svaka čudna, neobična ili pogrešna mitropolitova misao. U suprotnom, postavlja se pitanje – ako mi pravoslavni ne treba da uzimamo u obzir određene mitropolitove stavove, zašto se onda, prilikom objavljivanja, ti delovi teksta jasno ne označe ili objasne u fusnoti? Ili, zašto se na samom početku teksta ne stavi opšta napomena da tekst nije namenjen pravoslavnom čitaocu? Uostalom, ako tekst nije namenjen pravoslavnom čitaocu, pitanje je zašto se uopšte onda i objavljuje kod nas, u časopisima koje izdaje Srpska Crkva? U svakom slučaju, nije pošten pristup da se ovaj argument – „nije to namenjeno pravoslavnima” –  potegne tek kada se problematizuje neki mitropolitov stav ili mišljenje.
I poslednje – eventualan pogrešan prevod. Da, moguće je i da prevod ne bude tačan. Ali tvrdnja da se mora čitati originalan mitropolitov tekst da bi se mogao kritikovati neki njegov stav nema mnogo smisla. Ako studenti na Bogoslovskom fakultetu čitaju mitropolitove tekstove kao literaturu takođe u prevodu na srbski jezik, i na osnovu toga polažu ispite, znači da su prevodi prošli određenu proveru ili autorizaciju, jer je teško poverovati da se studentima „poturaju” neprovereni prevodi. Još teže bi bilo braniti stav da su prevodi dobri kada se iz njih uči za polaganje ispita ili, nezavisno od Bogoslovskog fakulteta i polaganja ispita, kada treba popularisati mitropolitovo učenje u „širokim pravoslavnim masama”, a nisu dobri kada se kritikuju određeni mitropolitovi stavovi. Ako prevodi mitropolitovih članaka nisu dobri, onda ih ne mogu koristiti ni studenti da iz njih uče i polažu, niti pravoslavni narod uopšte treba da ih čita dok ih mitropolit ne autorizuje. Ako su dobri, onda su dobri i kada se iz njih uči za ispit, ali i kada se nešto u tim tekstovima kritikuje. A ako se objavljuju neautorizovani prevodi, onda prevodioci i objavljivači mitropolitovih tekstova snose odgovornost za te greške, ali i mitropolit, koji dozvoljava štampanje svojih dela na srbskom jeziku pre nego što ih autorizuje.
Što se tiče konkretnog članka „Oboženje Svetih kao ikona Carstva Božijeg”, on se, osim u časopisu „Vidoslov”, nalazi i na zvaničnom sajtu Srpske Pravoslavne Crkve na adresi http://www.spc.rs/obozenje_svetih_kao_ikona_carstva_bozijeg.Ovaj članak je uvršten i u literaturu za predmet „agiologija” na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. S obzirom na to da je članak preveo episkop Maksim Vasiljević, sumnje u pogledu kvaliteta prevoda su nepotrebne. U napomeni na kraju članka piše da je „predavanje (održano) u ustanovi Gulandri-Horn, u organizaciji izdavačke kuće „Akritas”, povodom 20-godišnjice njenog delovanja, 2. decembra 1998.godine.” Kako se Gulandri-Horn fondacija nalazi u Atini, i predavanje održano na grčkom jeziku, jasno je da se radi o pravoslavnoj publici, pa i moguć prigovor da je tekst namenjen „zapadnjačkoj” publici – otpada. Uostalom, i ovaj deo teksta jasno ukazuje na to da se radi o grčkoj pravoslavnoj publici:
„…Naši ljudi su nekada živeli sa Svetiteljima i od njih crpeli meru svoje kulture/civilizacije. Svetitelji su bili heroji, ti veliki šampioni, čuveni fudbaleri i zvezde svojih vremena. Sada su ostala samo imena naših Svetitelja, pa i ona osakaćena i preinačena na što tuđinskiji način.”
Posle ovih uvodnih napomena, možemo preći i na sam članak mitropolita Zizijulasa. Naravno, članak ne smatramo u potpunosti neprihvatljivim ili pogrešnim. Mnogo toga što je rečeno jeste u skladu sa onim što prepoznajemo kao predanjsko učenje Pravoslavne Crkve. Ali ima i stavova koji, po našem mišljenju, ne nalaze potvrdu u učenju Pravoslavne Crkve, i na njima ćemo se zadržati.
Najviše takvih stavova je sadržano u odeljku pod naslovom „O pogrešno shvaćenoj svetosti”. Navešćemo ga u celini, a potom razmatrati pojedine njegove delove.

„O pogrešno shvaćenoj svetosti
Ukoliko neko upita slučajne prolaznike na ulici: šta sačinjava, po njihovom mišljenju, s v e t o s t, odgovor koji će, po pravilu, dobiti glasi otprilike ovako: Svet je onaj čovek koji ne čini grehe, koji ispunjava zakon Božiji, koji je moralan u svakom pogledu; jednom rečju, onaj koji ne greši. U pojedinim slučajevima, pojmu svetosti pridodaje se i element misticizma, shodno čemu svetitelj je onaj koji ima unutarnje doživljaje komunikacije sa Bogom, zapada u ekstazu i vidi stvari koje ne vide drugi ljudi. Ukratko, živi u nekakvim natprirodnim stanjima i čini natprirodna dela. Na taj način, pojam svetosti izgleda da je u mišljenju ljudi povezan sa moralističkim i psihološkim kriterijumima. Što neko više vrlina poseduje, to je više svet. I što je neko veći harizmatik i pokazuje sposobnosti koje nemaju obični ljudi (kao napr. da čita naše misli, da nam predviđa budućnost itd.), to nas više ubeđuje da ga smatramo svetim. Isto važi u suprotnom smeru: kad god primetimo neku manjkavost u karakteru ili ponašanju nečijem (mnogo jede, ljuti se itd.), tada ga brišemo sa liste svetih. Ili, ako ne ispolji natprirodne sposobnosti na jedan ili drugi način, odbojna nam je čak i sama misao da bi takav mogao biti svet.
Ovo opšte i rašireno shvatanje o svetosti pokreće izvesna osnovna pitanja, kad ga stavimo pod svetlost Jevanđelja, naše vere i predanja. Navedimo samo neke od njih:
1) Ukoliko se svetost sastoji uglavnom u držanju moralnih načela, zašto je onda farisej osuđen od Gospoda a carinik opravdan, u svima nam poznatoj jevanđelskoj paraboli? Uobičajavamo da fariseja nazivamo licemerom, ali u stvarnosti on nije lagao kad je tvrdio da je verno ispunjavao zakon, da je davao desetak svog imanja siromasima i sve što god je Gospod tražio od njega, kao vernog Jevrejina, nije izbegavao da izvrši. Kao što, takođe, nije govorio laž kad je carinika karakterisao kao grešnika i kad je carinik samog sebe tako karakterisao. Jer, zaista, carinik je bio nepravedan i kršitelj moralnih pravila.
2) Slično pitanje iskrsava i iz upotrebe termina „Svet” i „svetitelji” od strane Apostola Pavla u njegovim Poslanicama. Obraćajući se hrišćanima Korinta, Soluna, Galatije itd., Pavle ih naziva Svetima. Međutim, u nastavku ovih Poslanica, izobličava hiljade moralnih propusta istih ovih hrišćana, za koje ih i najžešće osuđuje. A u Poslanici Galatima izgleda da je moralno stanje tamošnjih svetih bilo toliko razočaravajuće da je Pavle bio prinuđen da im napiše: „Ako li jedan drugoga ujedate i proždirete, gledajte da se međusobno ne istrebite” (Gal. 5, 15; znači: ako, dakle, toliko jedete jedan drugog, pazite da se na kraju ne istrebite, jer – nećete postojati). Kako se to desilo da se prvi hrišćani nazivaju „Svetima”, kad je sigurno da njihov svakodnevni život nije bio saglasan sa moralnim nalozima same njihove vere? Da li bi se usudio dakle neko u naše dane da „Svetim” nazove nekog od ovih hrišćana?
3) Ako je svetost povezana sa natprirodnim darovima, tada bi se ona mogla potražiti i naći i izvan Crkve. Poznato je da i zli dusi čine natprirodne stvari. Svetitelji nisu mađioničari i fakiri. Niti se njihova svetost procenjuje na osnovu posedovanja takvih „harizmi”. Postoje Sveti u našoj Crkvi kojima se ne pripisuju čuda. A postojali su i čudotvorci koji nikada nisu priznati i proglašeni svetima. S tim u vezi veoma je zanimljivo ono što piše Apostol Pavle u svojoj 1. Poslanici Korinćanima koji su se, kao i mnogi u današnje dane, oduševljavali natprirodnim stvarima. On piše: „Ako imam veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam” (13, 2). Narediti jednoj gori da se premesti, rekao je Gospod, moguće je, ako imaš vere koliko zrno gorušično. Ali nije to pokazatelj svetosti. To je ništa, „ništa”, ako ne postoji preduslov ljubavi, dakle nešto što bilo koji čovek bez čudotvornih sposobnosti može da ima. Čudotvorstvo i svetost se ne poistovećuju niti neophodno idu zajedno.
4) Slična pitanja iskrsavaju i iz povezanosti svetosti sa neobičnim i duševnim-psihološkim iskustvima. Mnogi danas pribegavaju istočnjačkim religijama da bi tamo sreli dematerijalizovane gurue, ljude izuzetne samodiscipline, askeze i molitve. Naša Crkva takve ne smatra za svete, koliko god da su duboka i natprirodna njihova iskustva, koliko god da je značajna i ako jeste njihova vrlina.
Tako se na kraju postavlja pitanje: postoje li sveti i izvan Crkve? Ako reč „svet” znači ono što današnji svet uopšte misli i što smo opisali gore, dakle moralni život, natprirodne harizme i natprirodna iskustva, tada treba da priznamo da postoje sveti i izvan Crkve. Možda čak češće izvan negoli unutar nje. Ako pak želimo da kažemo da je svetost moguća samo unutar Crkve, tada treba da značenje i smisao svetosti potražimo s onu stranu kriterijuma koje smo gore naveli. Dakle, s onu stranu moralnog savršenstva i natprirodnih sila i iskustava. Pogledajmo, dakle, kako naša Crkva shvata svetost.”
Znači gore navedeni stavovi i mišljenja predstavljaju, po mitropolitu Zizijulasu, pogrešno shvatanje svetosti. Hajdemo redom:
„Svet je onaj čovek koji ne čini grehe, koji ispunjava zakon Božiji, koji je moralan u svakom pogledu; jednom rečju, onaj koji ne greši.”
Zašto bi bilo pogrešno mišljenje da je svet onaj ko ne čini grehe? Pogledajmo šta kaže Evanđelje: „Nego po Svetome koji vas je pozvao, budite sveti u svemu življenju” (1Petr.2,15), I na drugom mestu: „I svaki koji ovu nadu ima, očišćava sebe, kao što je On čist… i greha u Njemu nema…Svaki koji prebiva u Njemu, ne greši; svaki koji greši nije Ga video niti poznao…koji tvori pravdu, pravedan, kao što je On pravedan; onaj koji tvori greh, od đavola je” (1. Jn. 3,3,6, 8). Dakle, pozvani smo da budemo sveti = čisti kao što je On svet i čist, bez greha. Onaj ko prebiva u Njemu ne greši, i obrnuto – onaj ko čini greh, zajedničari sa đavolom, a ne sa Bogom. Zašto je onda pogrešno misliti da je svet onaj ko ne greši? Naravno da nije pogrešno. I drugi Apostol, Pavle, kazuje slično: „Očistimo sebe od svake nečistote tela i duha, tvoreći svetinju u strahu Božjem” (2. Kol.7,1) i na drugom mestu:„dok ne dostignemo u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove” (Ef. 4,13).
„Na taj način, pojam svetosti izgleda da je u mišljenju ljudi povezan sa  moralističkim i psihološkim kriterijumima. Što neko više vrlina poseduje, to je više svet.”

Jeste, sveti su oni koji su preispunjeni vrlinama, oni koji su uzrasli u „čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove” svetim Tajnama i evanđelskim podvižničkim životom, koji su zavoleli Boga svom dušom i umom i postali sasudi Duha Svetog. Oni koji su išli „uskim putem koji vodi u život”, koji su očistili srce svoje i udostojili se da vide Gospoda. Evo reči Svetih Otaca o tome:

Sv. Maksim Ispovednik:

„34. Nagrada za napore oko vrline jeste bestrašće i poznanje: njih dvoje su zastupnici za Carstvo nebesko, kao što su strasti i neznanje zastupnici za večno mučenje. Onaj, dakle, ko se ne trudi radi samog dobra, nego radi ljudske slave, čuće reči iz [Svetog] Pisma: Ištete i ne primate, jer pogrešno ištete (Jak.4,3).”
(Druga stotina o ljubavi, 34).

„72. Spasitelj kaže: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Oni će videti Njega i blaga u Njemu ukoliko ljubavlju i uzdržanjem sebe očiste. I utoliko će ga više [videti], ukoliko više uzrastaju u očišćenju.

78. Obećavši ti večna blaga (up. Tit.1,2) i davši ti zalog Duha u srce (2.Kor.1,22), Bog ti je zapovedio da se brineš o životu, tj. da unutrašnji čovek, oslobodivši se od strasti, još odavde počne da se naslađuje večnim blagima.”
(Četvrta stotina o ljubavi, 72, 78).

„98. Ko se neokaljane pobožnosti i sa pravim poznanjem drži puta vrline, ne zastranjujući ni na jednu stranu, iskusiće blagodareći svom bestrašću prisustvo Božije. Jer „pevam i o pravom putu razmišljam kad god (Ti) dođeš k meni“ (Ps. 100; 1). Pevanje je vrlinsko delanje, (a) razmišljanje je gnostičko saznanje vrlini svojstveno, po kojem opažamo pristupanje Božanskog dok u vrlini Gospoda iščekujemo.”
(Glave o bogoslovlju i domostroju ovaploćenja Sina Božjeg, Druga stotina, 98)

Sveti Simeon Novi Bogoslov:

„3. Sva hvala i blaženje svetih sastoji se u ovome: u pravoslavnoj veri i pohvalnom životu, i u daru Svetoga Duha i Njegovoj blagodati. Uz to dvoje ide i treće. Naime, kada neko proživi dobro i bogoljubivo u pravoslavnom duhu i primi blagodat od Boga i proslavi se darom Duha, njega prati pohvala i blaženje od čitave Crkve vernih i od svih njenih učitelja. A ako se u potpunosti ne udruže vera i dela, nemoguće je da se ikada doživi prisustvo Božanskog Duha Koji prima poklonjenje, niti da iko od ljudi primi Njegov dar. A ako se to u čoveku ne dogodi, niti se On osetno nastani u Njemu, potpuno je neprikladno takvoga čoveka nazivati duhovnim. Jer ko nije postao duhovan kako će postati svet?

Dakle, čovek postaje svet uzdržavanjem od greha i delanjem dobra, svakako ne zato što se delima osvećuje (jer neće se opravdati delima zakona nijedna duša), nego zato što činjenjem tih dela postaje srodan svetom Bogu…
Neka bismo Hristu u plod doneli po trideset i šezdeset i sto od onoga što Duhom u sebi uzgajamo, a to su ljubav, radost, mir, blagost, dobrota, dugotrpljenje, vera, krotost, uzdržanje, jedenje hleba znanja, uzrastanje u vrlinama i dostizanje muža savršenog, mere rasta punoće Hrista Kojem priliči svaka slava u vekove”.
(Deseta katihetska beseda)

Sveti Grigorije Palama:


„13. Poštujmo i mi, braćo, svetitelje Božije. Na koji način? Tako što ćemo se, podražavajući njih, očistiti od svake nečistote tela i duha, što ćemo da odstupimo od zla, kako bismo na kraju, kroz uzdržanje od zla, došli do njihove svetosti; tako što ćemo jezik zauzdati za zakletve ili lažne zakletve, za praznoslovlje i uvrede, tako što ćemo usta čuvati od laži i klevete i na taj način im (svetima) prineti pohvalu.”
(25. beseda, na Nedelju Svih Svetih)

Sveti Teofan Zatvornik:


„Svetima koji su u Efesu”- hrišćanima koji žive u Efesu.Svet je čovek čist i neporočan, svakom vrlinom ukrašen i tuđ svakom grehu, ne samo onom što se vrši delom nego i onom u mislima i osećanjima delujućeg, i zato se nalazi u Božjoj milosti, i blizak je i dostupan Bogu. Zar su verujući Efešani bili takvi? – Ničega čudnog nema u tome, jer po živoj veri i žaru revnosti, s kakvima su tada pristupali Gospodu, a osobito po obilju blagodati koja se zbog toga izlivala na njih. Grešni su slučajnost u Crkvi; njeno suštinsko svojstvo je da svi budu sveti. U to vreme su i Crkva i pojedinci, bili čisti poput devica, bez nečistote ili poroka – sveti i neporočni (2Kor. 11,2; Ef. 5,27). Sveti Zlatoust u tom smislu govori: „Pogledaj – svetima naziva čak i one koji imaju i decu, i žene i sluge… Znači, takvu su svi imali bezbrižnost! Kako je mnogo sada oslabila revnost prema vrlini! I kako je mnogo tada bilo dobrodeteljnih, kada su se i mirjani nazivali svetim i vernim!’”
(Tumačenje Poslanice Efescima)

Sveti Justin Srbski:

„No odnos zemaljskih članova Crkve nije podjednak prema svoj usopšoj braći našoj po veri: drukčiji je prema svetiteljima, to jest prema onim preminulim članovima Crkve koji su svojim blagodatno-vrlinskim životom na zemlji postigli evanđelsko savršenstvo duše, zbog čega ih je Bog proslavio; drukčiji pak prema ostalim nesavršenim članovima…

Božanska svetost je cilj ljudskog života na zemlji. Radi toga je Bog i postao čovek, da nam kao Bogočovek pokaže kako se može postati božanski svet. Pomoću čega? pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Radi toga je Bog i stvorio čoveka bogolikim: da bi za njega bilo prirodno živeti u Bogočoveku Gospodu Hristu, u Bogočovečanskom telu Crkve, i tako postati božanski svet. Ta blagovest bruji kroz sveto Evanđelje. Sveti apostol Petar, pozivajući hrišćane da budu sveti kao što je i sam Bog i Gospod Hristos svet, blagovesti: Po Svecu (to jest po Gospodu Hristu) koji vas je pozvao, i vi budite sveti u svemu življenju. Jer je pisano: budite sveti, jer sam ja svet. Sam Spasitelj naređuje Svojim sledbenicima: Budite savršeni, kao što je cavršen Otac vaš nebeski. Sav u srcu bogočovečanskih blagovesti Spasovih sveti apostol Pavle blagovesti hrišćanima: Sam Bog mira neka vas potpuno osveti. Jer šta Bog hoće od vas? — Svetost. Volja Božja je svetost vaša.”
(Dogmatika III, str. 669, 670)

Sveti Justin Srbski je o vrlinama napisao celu studiju u okviru trećeg toma Dogmatike – „Svete vrline” (str. 577-632).

„Isto važi u suprotnom smeru: kad god primetimo neku manjkavost u karakteru ili ponašanju nečijem (mnogo jede, ljuti se itd.), tada ga brišemo sa liste svetih.”
Mogli bismo odgovoriti rečima jednog od trojice Bogoslova:

Sveti Simeon Novi Bogoslov:

„Naime, kao što izvor iz koga večno teče voda, ako nakratko stane,iščezne i pretvori se ne u izvor nego u baru, tako i onaj ko sebe samoga uvek čisti delanjem zapovesti i Bog ga čisti i osvećuje, ako nakratko otpadne od delanja, srazmerno tome otpada od svetosti. A onaj ko se svesno upusti u jedan greh sav otpada od čistote, kao što se i malom nečistotom ogadi čitav sud sa vodom. Ne govorim o grehu koji se čini samo telom, nego i o drugim strastima koje su unutra u nama i koje mi nevidljivo činimo.

Tako biva i sa svakom drugom željom i svakom strašću. Ako se neko svojevoljno prepusti bilo zavisti, bilo srebroljublju ili surevnjivosti, ili neprijateljstvu ili nekom drugom zlu, on neće dostići venac pravde. Jer pravedni Bog ne trpi da ima zajednicu sa nepravednima i, budući čist, ne prlja se sa nečistim, kao bestrastan ne obitava sa strasnima i kao svet ne ulazi u dušu isprljanu i lukavu.”
(Deseta katihetska beseda)

„Verujem i u neophodnost čistog i vrlinskog života, koji je, zajedno sa pravom verom, neophodan za spasenje” (Ispovedanje vere).
A i rečima jednog od trojice svetih Jeraraha:

Sveti Jovan Zlatousti:

„Jer se od nas zahteva vrlina trajna i koja se produžuje do poslednjeg časa našeg života. Jer kao što, krenuvši u carsku prestonicu, nikakve koristi ne bismo imali ako se, pošto prevalimo veliki deo puta, olenjimo i stanemo ne dovršivši put, tako i „nada zvanja” ne do­nosi nikakve koristi nama koji je posedujemo, ako ne ži­vimo dostojno Onoga koji nas je prizvao. Mi, prizvani na dobra dela, dužni smo biti istrajni vršeći ih sva. Mi smo, nema sumnje, radi toga i prizvani da izvršimo ne sa­mo jedno dobro delo, nego da ih vršimo sva. Jer kao što imamo pet čula i dužni smo se koristiti njima kako tre­ba, tako smo dužni upražnjavati i sve vrline. Ako je neko celomudren, a nemilostiv; ili je milostiv, a gramzljiv, — sve mu je uzalud. Jer nije dovoljna samo jedna vrlina, da bismo sa slobodom predstali prestolu Hristovu, nego su nam potrebne mnoge, razne i svakovrsne vrline, ili tačnije: sve vrline. Čuj šta Hristos govori učenicima: Idi­te i naučite sve narode, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio”. (Sveti Justin Srbski, Dogmatika III, str.93).
1) Ukoliko se svetost sastoji uglavnom u držanju moralnih načela, zašto je onda farisej osuđen od Gospoda a carinik opravdan, u svima nam poznatoj jevanđelskoj paraboli? Uobičajavamo da fariseja nazivamo licemerom, ali u stvarnosti on nije lagao kad je tvrdio da je verno ispunjavao zakon, da je davao desetak svog imanja siromasima i sve što god je Gospod tražio od njega, kao vernog Jevrejina, nije izbegavao da izvrši. Kao što, takođe, nije govorio laž kad je carinika karakterisao kao grešnika i kad je carinik samog sebe tako karakterisao. Jer, zaista, carinik je bio nepravedan i kršitelj moralnih pravila.”
Zašto je farisej osuđen? Zato što se gordio svojim ispunjavanjem zakona. Sveti Siluan Atonski kaže:

„Duša onoga koji izvršuje sve zapovesti neprestano će osećati blagodat, makar ona bila i sasvim mala. Ali blagodat se lako gubi zbog slavoljublja i čak zbog jedne gorde misli. Možemo mnogo postiti i mnogo se moliti i mnoga dobra dela činiti, ali ako se pri tome budemo uznosili, sva će naša dobra dela biti prazna, kao bubanj koji mnogo galami a iznutra je šupalj. Slavoljublje pustoši dušu i treba biti veoma iskusan i mnogo se boriti da bi se ono pobedilo”
(Starac Siluan, izdanje man. Hilandar, str. 276).
A evo šta kaže Sveti Grigorije Palama:
„Šta se dogodilo nakon toga? Ovaj (tj. carinik) – kaže Gospod – otide opravdan domu svome, a ne onaj (tj. farisej), jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se. Đavo predstavlja suštu nadmenost, a gordost je zlo koje je posebno karakteristično za njega. Kada se ona (gordost) pridruži bilo kojoj ljudskoj vrlini, ona nju (vrlinu) nužno pobeđuje i poništava. Nasuprot tome, smirenje pred Bogom je vrlina dobrih angela i ono pobeđuje svako ljudsko zlo koje može da zadesi posrnulog.”
(Beseda u Nedelju mitara i fariseja)
Ovo je toliko jednostavno i opštepoznato da se moramo začuditi mitropolitovom pitanju „zašto je farisej osuđen, a carinik opravdan”.
„2) Slično pitanje iskrsava i iz upotrebe termina „Svet” i „svetitelji” od strane Apostola Pavla u njegovim Poslanicama. Obraćajući se hrišćanima Korinta, Soluna, Galatije itd., Pavle ih naziva Svetima. Međutim, u nastavku ovih Poslanica, izobličava hiljade moralnih propusta istih ovih hrišćana, za koje ih i najžešće osuđuje…

Kako se to desilo da se prvi hrišćani nazivaju „Svetima”, kad je sigurno da njihov svakodnevni život nije bio saglasan sa moralnim nalozima same njihove vere?”

Sva mesta na počecima poslanica, gde Apostol Pavle, pozdravljajući hrišćane u pojedinim mestima,naziva ih „svetima”, Sveti Jefrem Sirijski u svojim tumačenjima Poslanica sv. Apostola Pavla dosledno tumači kao „kršteni”, što opet treba povezati sa izabranošću hrišćana i odvojenošću od sveta (Jn. 15,16 19; 1Petr. 2, 9).

Ovo takođe vidimo i u sv. Tajni krštenja, gde se pominje stih iz 1. Kor. 6,11 „ali se opraste i posvetiste i opravdaste imenom Gospoda Isusa Hrista i Duhom Boga našeg”.

Sveti su oni koji su se osvetili imenom Gospoda Isusa Hrista i postali rod izabrani, carsko sveštenstvo. Ali to je tek seme koje treba da donese plod svetosti uzrastanjem u meru rasta visine Hristove, jer srca tek treba da se utvrde u svetosti (1Sol. 3, 13) da bi se posvetili potpuno, da se vasceli duh i duša i telo sačuvaju bez poroka (1Sol. 5,23), jer nepravednici neće naslediti Carstvo Božje (1Kor. 6,9).
Mitropolit hoće da kaže  da su ova mesta iz Poslanica Apostola Pavla dokaz da je svetost s one strane moralnosti, s one strane dobra i zla, vrline i greha.

No Sveti Oci drugačije tumače ova mesta u Poslanicama Apostola Pavla:

Sv. Teofan Zatvornik:

„Osvećenima u Isusu Hristu. Time se objašnjava zašto su oni Crkva Božja: zato što su osvećeni; a osvećeni su oni kada, pošto poverovaše, primiše sveto krštenje i polaganje ruku ili miropomazanje. Blagodat Svetog Duha koja se uselila u njih učinila ih je osvećenima. Šta je osvećenje? Omivanje, očišćenje…
Pozvanima svetima. Pozvani su na svetost, obećali su da će živeti u svetosti, primili su blagodat Svetog Duha zato da bi u potpunosti ispunili ovo obećanje. Oni koji ga ispunjavaju – sveti su” (Tumačenje Prve poslanice Korinćanima 1, 2).

Sv. Jefrem Sirijski:
 
„Svima koji su u Rimu, pozvanima svetima, to jest oglašenima i omivenima kroz krštenje. Sveti su bili kršteni, zbog očišćenja darovanog u krštenju: oprali ste se, kaže, i osvetili (1Kor. 6,11)” (Tumačenje Poslanice Rimljanima 1, 7-8).
„Pavle, kaže, Apostol Isusa Hrista po volji Božijoj, Koji je uzahteo da svi neznabošci uđu u Carstvo Božije. Svetima i vernima, to jest krštenima i oglašenima” (Tumačenje Poslanice Efescima, 1, 1-2).
„Svetima, veli, i vernima. Svetima naziva krštene, a vernima imenuje oglašene” (Tumačenje Poslanice Kološanima 1,2).

Sv. Teofilakt Ohridski:
 
„Kako ste postali sveti? Ne krštenjem li u smrt Hristovu? Zašto se nazivate vernima? Ne zato li što verujete u Hrista?” (Tumačenje Poslanice Kološanima 1,2).
„Može se biti zao i ako se ne učini nikakvo zlo delo – ako je neko zavidljiv, podmukao, zlopamtljiv, drži se lažnog, pogrešnog učenja. Znači, čovek je stvarno neporočan (tek) kada očisti svoje srce. Jer iako se svetošću u prvom redu naziva celomudrenost, a nečistotom – blud i preljuba, svaki je greh nečistota, a svaka vrlina (dobrotetelj) je svetost. Apostol želi da oni budu neporočni pred Bogom i Ocem kako sada (to i jeste istinska dobrodetelj, pred Bogom, a ne pred ljudima, pošto je ljudsko rasuđivanje nepouzdano), tako i o Hristovom dolasku, jer će nam On suditi pred licem Oca Svoga. Dakle, budite neporočni kao što su i svi sveti” (Tumačenje Prve Poslanice Solunjanima 3,13).
Vidimo da Sveti Oci, tumačeći „kritična” mesta iz Poslanica Svetog Apostola Pavla, svetima nazivaju one koji su kršteni, zbog očišćenja darovanog u krštenju. Oni su krštenjem osvećeni, i PRIZVANI su da to osvećenje realizuju u svom hrišćanskom životu. Ne naziva Apostol svetima u svojim poslanicama ni korintskog bludnika, ni druge grešnike. Da je mislio da su sveti svi hrišćani, nezavisno od toga da li su grešnici (kako smatra mitr. Ziziulas), ne bi napisao „nepravednici neće naslediti Carstvo Božje – ni bludnici, ni idolopoklonici, ni muželožnici, ni preljubnici, ni pijanci, ni lopovi, ni lakomci, ni otimači, ni opadači…” (1.Kor. 6, 9-10) Sveti svakako nasleđuju Carstvo Božje. Ovi grešnici koje je apostol Pavle pobrojao (i ne samo oni, naravno, nego i mnogi drugi) neće naslediti Carstvo Božje. To znači da nisu sveti. Dakle, apostol Pavle ne misli (kako mu to imputira mitropolit Ziziulas) da su svi hrišćani sveti, nezavisno od toga kako žive.
„3) Ako je svetost povezana sa natprirodnim darovima, tada bi se ona mogla potražiti i naći i izvan Crkve. Poznato je da i zli dusi čine natprirodne stvari. Svetitelji nisu mađioničari i fakiri. Niti se njihova svetost procenjuje na osnovu posedovanja takvih „harizmi”. Postoje Sveti u našoj Crkvi kojima se ne pripisuju čuda. A postojali su i čudotvorci koji nikada nisu priznati i proglašeni svetima.”

     Kada kaže: „Ako je svetost povezana sa natprirodnim darovima, tada bi se ona mogla potražiti i naći i izvan Crkve”, mitropolit tvrdi da svetost nije povezana sa natprirodnim darovima. A posle dva-tri reda kaže: „Postoje Sveti u našoj Crkvi kojima se ne pripisuju čuda”, iz čega jasno proizilazi da postoje i sveti kojima se pripisuju čuda. Ako postoje sveti kojima se pripisuju čuda, to onda znači da je svetost ipak povezana sa natprirodnim darovima. Tako mitropolit sam pobija svoju prvobitnu tvrdnju. Bogoslovlje jeste (naj)viši nivo mišljenja, ali logika je osnova svakog mišljenja.

     No, nezavisno od ove logičke kontradikcije, da li je tačna mitropolitova tvrdnja da svetost nije povezana sa natprirodnim darovima?

     Ko su sveti? Bogovi po blagodati, oni koji su se upodobili Bogu i postali sveti kao što je on Svet. Znači, blagodaću su postali novi hristosi. I kao što je Hristos, Bog i Čovek, tvorio čuda, tako i oni, novi hristosi, ohristovljeni ljudi, tvore čudesa. Da li je Hristova svetost bila povezana sa tvorenjem čuda? Naravno, on je tvorio čuda na svakom koraku. Zašto ono što je bilo Njemu svojstveno ne bi bilo svojstveno njegovim svetima? „Ko veruje u Mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti, i veća od ovih će tvoriti.” (Jn. 14,12)
Sme li mitropolit da se usudi da reči o fakirima i mađioničarima poveže sa Gospodom? „Ako li ja Duhom Svetim izgonim demone, onda je došlo k vama Carstvo Božje” (Mt. 12,28).

Mitropolit veli da ima i svetih kojima se ne pripisuju čuda. Možda ima i takvih, ali bi bilo lepo i da je mitropolit naveo neko konkretno ime. Ovako ne znamo na koga je mislio, pa i ne možemo da se složimo sa njim. Ali da bi bila tačna mitropolitova tvrdnja da svetost nije povezana sa natprirodnim darovima, morali bi svi sveti da budu takvi da ne tvore čuda. Ja lično ne mogu da se setim ni jednog takvog. A mogu da se setim na desetine onih koji su tvorili čuda. Puna su žitija svetih takvih – ima ih na stotine i na hiljade. A koliko se sećam, jedan od kriterijuma za proglašenje nekoga svetim u Pravoslavnoj Crkvi jeste i postojanje čuda po njegovim molitvama, odn. od njegovih moštiju. Bog je taj koji Svetima daruje različite darove – učiteljstva, proroštva, čudotvorstva, isceljenja, darove različitih jezika (1Kor.12, 28-30).
„A znaci onima koji veruju buće ovi: imenom mojim izgoniće demone, govoriće novim jezicima… na bolesnike polagaće ruke i ozdravljaće.” (Mk. 16, 17-18).
Ima mnoštvo mesta u Novom Zavetu koja govore o znacima i čudima Apostola, npr.: „…govoreći smelo o Gospodu, koji posvedočavaše reč blagodati svoje, dajući da bivaju znaci i čuda rukama njihovim” (D.Ap. 14, 3); „Što i Bog posvedoči znacima i čudima, raznim moćnim delima i razdavanjem Duha Svetog po svojoj volji” (Jevr. 2,4) itd.
Da li je svetost povezana sa raznim natprirodnim darovima? Mitropolit tvrdi da nije. A mi vidimo da je Gospod to obećao svojim učenicima i vernima u Crkvi, i da su natprirodni darovi kod svetih prisutni od početka Crkve do današnjeg dana.
Izvan Crkve postoje lažna čuda, upravo zato što i demoni čine natprirodne stvari. Ali to ne znači da su sva čuda demonska, niti da su svetitelji mađioničari i fakiri. Svetitelji su oni kojima Gospod, kada nađe za potrebno, daje i takve darove. Čuda sama po sebi nisu nužan atribut svetosti, ali jesu, tačnije – mogu biti projava darova Duha Svetog. Takođe i drugi darovi koje mitropolit svodi na duševno-psihološka iskustva (a to bi mogli biti npr. prozorljivost, lebdenje u vazduhu i sl.) jesu darovi koje Duh Sveti daruje onima koji su sveti po jedinom Svetom, a koji je takođe i bio prozorljiv, i hodao po vodi, i činio razna i mnoga čuda.
„Ako pak želimo da kažemo da je svetost moguća samo unutar Crkve, tada treba da značenje i smisao svetosti potražimo s onu stranu kriterijuma koje smo gore naveli. Dakle, s onu stranu moralnog savršenstva i natprirodnih sila i iskustava.”
Na osnovu svega gore rečenog i posvedočenog u Svetom Pismu i od Svetih Otaca , ne možemo se složiti sa ovom konstatacijom.

Ali, kada se već toliko dezavuiše moral i moralnost, evo o etici iz Predgovora sv. Justina „Žitijima Svetih”:

„Pored toga, „Žitija svetih” sadrže u sebi i svu pravoslavnu Etiku, pravoslavnu naravstvenost, u punom sjaju njene bogočovečanske uzvišenosti i besmrtne životvornosti. U njima je na najubedljiviji način pokazano i dokazano: da su svete tajne izvor svetih vrlina; da su svete vrline plod i rod svetih tajni: rađaju se od njih, razvijaju se pomoću njih, hrane se njima, žive njima, usavršavaju se njima, besmrtuju njima, večnuju njima. Svi božanski moralni zakoni ističu iz svetih tajni i ostvaruju se svetim vrlinama. Otuda „Žitija svetih” i jesu doživljena Etika, primenjena Etika. Ustvari, „Žitija svetih” nepobitno pokazuju da Etika i nije drugo do primenjena Dogmatika. Sav život svetitelja sastoji se od svetih tajni i svetih vrlina; a svete tajne i svete vrline darovi su Duha Svetoga koji čini sve u svemu (1 Kor. 12, 4.6.11).”

Osim u odeljku „O pogrešno shvaćenoj svetosti”, i u nastavku teksta se mogu sresti mitropolitovi stavovi koji nisu u dosluhu sa Predanjem Pravoslavne Crkve:
A naš trud i podvig ne proizvode kao rezultat našu svetost, pošto mogu da se pokažu kao trice i kučine bez ikakve vrednosti[…]
Svaka Svetost koja se zasniva na našim vrlinama, na našem moralu, našim sposobnostima, našem podvigu itd. jeste demonska i nema nikakve veze sa Svetošću naše Crkve.”

Ovo je već pomalo smešno. Pobijati stavove koje niko ne zastupa je sasvim bespotrebno i beskorisno. Ko je normalan ikad u Pravoslavnoj Crkvi tvrdio ili nastojao da svojim trudom i podvigom postigne svetost? Kome to u Pravoslavnoj Crkvi nije jasno da je Bog taj koji Duhom Svetim osvećuje i obožuje Svete? Ali istovremeno Gospod ukazuje na to da se Carstvo  nebesko s naporom ocvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11, 12), kao i da uzan put vodi u život, a širok u propast. (Mt. 7, 13,14) Insinuiranje da su trud i podvig nekorisni („trice i kučine”) i, čak, štetni nema nikakvog uporišta u Predanju. Videli smo šta kaže sveti Simeon Novi Bogoslov u svojoj besedi:

„Naime, kao što izvor iz koga večno teče voda, ako nakratko stane, iščezne i pretvori se ne u izvor nego u baru, tako i onaj ko sebe samoga uvek čisti delanjem zapovesti i Bog ga čisti i osvećuje, ako nakratko otpadne od delanja, srazmerno tome otpada od svetosti.”

Takođe treba pročitati i reči svetog Maksima Ispovednika koje smo cititali na početku ovog razmatranja o članku mitropolita Zizijulasa.

Od neizmernog mnoštva svetootačkih svedočenja, za ovu priliku, skoro nasumce, možemo odabrati i ove reči sv. Maksima:

„74. Podvižnik, koji je čvrsto izdržao ispitivanje kroz iskušenja i očistio se telesnim podvigom i stekao savršenstvo trudom oko uzvišenih umozrenja, udostojava se božanske utehe. Jer Mojsije kaže: „Gospod dođe od Siona”, to jest iz iskušenja, „i javi nam se sa Sira”, to jest kroz telesne napore i „siđe sa gore Faranske i dođe sa mnoštvom svetih” (5. Mojs. 33,2) – to jest od gore vere sa mnoštvom svetih znanja.”
(Glave o bogoslovlju i domostroju ovaploćenja Sina Božjeg, 1, 74)
„Pošto Svetost za ljude znači učestvovanje u Svetosti Božijoj, kao što nam se ona pruža u Hristu, Koji radi nas osvećuje sebe u Crkvi Svojoj, svi članovi Crkve koji učestvuju u ovom osvećenju, mogu da se nazivaju Sveti. Istom logikom u jeziku Crkve, već od prvih vekova, i elementi Evharistije dobili su naziv „Svetinje” (poput izraza „Svetinje Svetima”), uprkos tome što po svojoj prirodi ovi elementi nisu sveti.”
U određenom smislu, ovo jeste tačno. Ali ne postaju nužno sveti svi koji učestvuju u Evharistiji, nego oni koji dostojno učestvuju, odn. koji se dostojno pričešćuju. O tome govori i Apostol Pavle u 1. Kor. 11, 28-31), a i sv. Maksim Ispovednik u Mistagogiji, gl. 21: „Koji se pričešćuju sv. Tajnom na dostojan način, Tajna ih preobražava saobrazno samoj sebi i čini po blagodati i saučestvovanju podobnim prvouzročnom Dobru i primaocima svega onoga što pripada Njemu, koliko je to moguće i dostupno ljudima”.

Sveti Simeon Novi Bogoslov, videli smo na početku, kaže: „A ako se u potpunosti ne udruže vera i dela, nemoguće je da se ikada doživi prisustvo Božanskog Duha Koji prima poklonjenje, niti da iko od ljudi primi Njegov dar. A ako se to u čoveku ne dogodi, niti se on osetno nastani u Njemu, potpuno je neprikladno takvoga čoveka nazivati duhovnim. Jer ko nije postao duhovan kako će postati svet?”

Ostaje da svako od nas sameri sebe sa ovim kriterijumom „osetnog nastanjivanja u Hristu” i, u skladu sa tim, potvrdi ili opovrgne sopstvenu duhovnost i svetost.

Zanimljivo je i svedočenje sv. Siluana Atonskog o stupnjevima ljubavi i uzrastanja u svetosti: „Ko se boji da Boga čime ne uvredi ima jednu ljubav. Ko ima um slobodan od zlih misli, drugu ljubav, veću od prve. Ko osetno ima blagodat u duši svojoj – ima treću ljubav, još veću. Četvrtu, savršenu ljubav prema Bogu ima onaj ko poseduje blagodat svetog Duha u duši i telu. Kod njega se i telo osvećuje, i od njega će ostati mošti. To biva kod velikih mučenika, proroka i prepodobnih.” (str. 287). A na strani 304 kaže: „Ukoliko je savršenija ljubav, utoliko je svetiji život”.

Ako ovo imamo u vidu, onda ipak moramo napraviti distinkciju između ovakve svetosti i one o kojoj govori mitropolit.
„Karakteristično je u vizantijskoj agiografiji (ikonografiji) da svetlost pada na svetitelje spolja a ne odašilja se iz njih.”

     U  vizantijskoj agiografiji svetlost ne pada na svetitelje spolja. A i zašto bi? Ako su sveti postali bogovi po blagodati, hramovi i sasudi Duha Svetog, ako je Carstvo Božje unutra u njima, zašto bi svetlost padala na njih spolja, a ne bi zračila iz njih? Koliko primera u Žitijima imamo da su svetitelji upravo zračili tom nestvorenom svetlošću. Šta je „preobražaj” svetog Serafima Sarovskog pred Motovilovim ako ne svedočanstvo o tome da su svetitelji i za života pričasnici nestvorene svetlosti Božanske?

„Svetost ne prethodi evharistijskoj Zajednici i Pričešću, nego sledi za njom. Ukoliko smo sveti pre no što se pričestimo, tada čemu Sveto Pričešće?”

Naravno da je svetost prisutna u evharistijskoj zajednici i Pričešću, ali ne po automatizmu, kao što smo videli. Osim toga, ako bi svetost bila isključivo plod evharistijske zajednice, nemoguće bi bilo priznati svetost svim starozavetnim Svetima, jer oni nisu učestvovali u Evharistiji za svoga života.
I na kraju, još jednom reč svetog Justina o Svetima:

„Pobožno poštovanje Svetitelja sastoji se u molitvenom odnosu prema njihovim hristolikim ličnostima, u proslavljanju njihovih bogočežnjivih vrlina, u smirenom podražavanju svetog života njihovog, i u molitvenom prizivanju njihove blagodatne pomoći. Proslavljajući svete podvižnike vere, Crkva ih proslavlja kao proslavitelje Boga, kao bogonosce, kao one u kojima je Bog neiskazano divan: „Divan je Bog u Svetima Svojim”. Veličajući njihove blagodatne podvige na zemlji, Crkva ih veliča kao neumorne trudbenike i ispunitelje Evanđelja Hristova, kao Hristonosce, kao one u kojima Hristos živi i obitava. U samoj stvari, ukazujući pobožno poštovanje Svetiteljima, mi ga ukazujemo Bogu u njima, Bogu „koji u Svetima obitava”; ukazujemo ga Hristu u njima, Hristu koji živi u svetim dušama. Poštujući Svetitelje pobožno i molitveno, mi ih ni u kom slučaju ne bogotvorimo, ne poštujemo kao bogove, već kao ugodnike Božje, kao prijatelje Božje, kao prijatelje Hristove, kao domaće Bogu, kao sažitelje Bogu, kao sunaslednike Hristove, kao posrednike i zastupnike naše pred Bogom. To svoje pobožno poštovanje mi im ukazujemo na razne načine: praznovanjem njihovih praznika, podizanjem hramova u njihovo ime, ugledanjem na njihove vrline i podvige, molitvenim prizivanjem.”
 


Pripremio:
Gojko Sredović

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *