NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » SEKULARIZAM I BOGOSLUŽENJE

SEKULARIZAM I BOGOSLUŽENJE

<p claARHIMANDRIT SARANDIS SARANDOS
nastojatelj manastira Uspenje presvete Bogorodice u Amarusiju
SEKULARIZAM I BOGOSLUŽENJE
 
U našem svetom Pravoslavlju sve liturgiše bogočovečanski. Otkako Logos postade telo i nastani se među nama (Jn. l, 14), sjedinjuje se tvarno sa netvarnim, vidljivo sa nevidljivim, zemaljsko sa nebeskim, vremensko sa bezvremenim, ovo ovde sa onim tamo, božansko sa čovečanskim.
Drugačije rečeno, na svakom pomesnom pravoslavnom bogoslužbenom sabranju sve nebesko i zemaljsko se međusobno mistički i po blagodati prožima, te se zaista otkriva Carstvo na Nebesima. Sveti Dionisije Areopagit, koji je dospeo do trećeg neba, kao i apostol Pavle, u svojim božanskim spisima O crkvenoj jerarhiji i O nebeskoj jerarhiji, svedoči da su suština, forma i sadržina našeg bogosluženja na zemlji ikona bogosluženja na nebesima i njegovo živo izobraženje[1].
Celokupno sveto-saborsko pravoslavno bogonadahnuće i celokupno eklisiološko [crkveno] iskustvo ustanovili su, kao majstorsko remekdelo u Hristu, ceo sistem bogopoštovanja – slavoslovlja, blagodarenja i prizivanja – upućenog Trojičnom Bogu, Vladičici Bogorodici i bogoproslavljenim svetiteljima, sistem bogopoštovanja Hristom sačinjen i krajnje čovekoljubiv zarad spasenja i oboženja svakoga čoveka.
Danonoćne sveštene službe, onako kako su Časoslovom određene, zajedno sa ogromnim bogatstvom tropara, savršenih kanona Utešiteljnih, Mineja, Trioda i Pentikostara, sređenih blagoobrazno u uredno (l. Kor. 14, 40)[2] tokom celog našeg života, ne samo da nam otvaraju prozore prema Carstvu Nebeskom, nego nas preobražavaju u ljude pokajanja, skrušavanja, ljubavi i hristosmirenja, stvaralački uznapredovale čak i u svakodnevnim životnim nevoljama.
Iznad svega božanstvene Liturgije svetog Jovana Zlatousta i Vasilija Velikog predstavljaju dvostruku duhovnu gozbu. Tokom božanstvene Evharistije srce poigrava, duša se veseli, umom vlada mir, telom spokojstvo, a Časnim Darovima se blagodaću Hristom podarenom postepeno krepi i uravnotežuje celokupna čovekova ličnost.
Radi postizanja toga cilja, radi čovekovog obogočovečenja, u svom bogosluženju Višnjemu, bogoprosvetljeni pisac božanstvene Liturgije, zlatorečivi svešteni Zlatoust, zajedno sa celom plejadom velikih duhovnih Otaca, uskladio je i bogoslovstvujućim, bogočovečanskim, dušekorisnim i vaspitnim rečima sjedinio izraz tvarnog i netvarnog.
Jezik božanstvene Liturgije i u ostalih svetih službi koje prirodno iz nje proističu jeste prebogat i melodičan jelinski jezik. Njegova autentična reč iskazana kroz melodiju, razni bogočovečanski simvoli, svešteni sasudi, svete ikone, veličanstvena sveta zdanja (hramovi, manastiri itd.), sve to čini tvarni deo ovde na zemlji vidljive vojujuće Crkve i njenog najdobrotoljubivijeg prisustva.
Nikola Kavasila, liturgolog nesumnjivo ogromnog iskustva, naglašava i metodično analizira mističnu onostranu dimenziju božanstvene Liturgije, koja se ogleda u njenim dubokim tiho uzgovorenim molitvama. U 16. besedi Tumačenja svete Liturgije sveti Nikola Kavasila beleži mnogovekovno crkveno Predanje, prema kome se neke molitve izgovaraju tiho: „sveštenik u oltaru tiho i za sebe izgovara molitvu“[3]. A u 50. besedi još bolje objašnjava zašto se sveštenik moli za sebe: „Pročitaj sve molitve, i shvatićeš da sve reči u njima jesu reči slugu“[4]. Sluga nikada ne viče svome Gospodu. Zašto se tom tako dubokom krstovaskrsnom opitu protive neki sveštenici? Zašto molitve koje treba da izgovore za sebe viču glasnije od vozglasa? Zar time ne obesvećuju božanstvenu Liturgiju i zar je tako ne čine tvarnom?
Sveti Nikodim Svetogorac insistira na tihom čitanju molitava[5] oslanjajući se na svetog Dionisija Areopagita, koji u 7. poglavlju svog dela O crkvenoj jerarhiji kaže: „Prizivanja Svetoga Duha [epikleze] pri vršenju svetih Tajni nije pravilno … izvoditi iz tajnosti u javnost“[6]. Rimokatolički teolog Brun (Brun) tvrdi da je Gospod tajno proizneo molitvu osvećenja nad hlebom, koja je postala praobraz za takav način čitanja molitvi u potonjim vremenima[7].
Još jedan istaknuti liturgolog naše Crkve, sveti Simeon Solunski, navodi da molitve svetih Tajni imaju dvojaki karakter i ukazuje na „dvojaku prirodu Isusa, koji je, budući nepostiživ, bestelesan i neizreciv, uzeo telo“[8]. Nastavak i tumačenje svog navedenog gledišta, sveti Simeon Solunski izlaže u daljem tekstu[9]. Tamo objašnjava da Crkva tajnim i savršenim izgovaranjem molitvi čini snažnijim, u dubinama skriveni, unutarnji, čisti vernikov logos čiji izraz je pravilno izgovoreni liturgijski usmeni logos i krasnorečivi pisani bogoslužbeni logos.
Izgovarajući molitve u sebi, verni predokušaju tajanstveni, neopisivi ili neizrecivi način opštenja anđela[10]. Isto tako se kroz umnu i bez reči, samo u mislima izgovorenu molitvu, unapred pripremaju za buduće opštenje sa svetima, sa uvek ćutljivom Bogorodicom, a tako se priprema i za opštenje u koje će sa najvećom smernošću i strahopoštovanjem stupiti sa našim Spasiteljem Isusom Hristom.
Svetovni duh i svetovni mentalitet svesno ili nesvesno teži za tim da što više umanji nepojmljive bogočovečanske razmere našeg bogosluženja i bogopoštovanja. Nažalost, neki liturzi tako glasno izgovaraju umne molitve, da se one uopšte ne razlikuju od vozglasa, koji opet, po rečima pomenutog velikog liturgologa Nikole Kavasile, predstavljaju prirodni završetak prozbi umereno proiznetih od strane đakona, kao i molitve koju je liturg izmolio u sebi[11]. “ Ludački“ trud liturga da ga svi verni čuju, da bi tobože što bolje učestvovali u službi, zapravo predstavlja čovekougodništvo, a u stvari suštinski ograničava onostranost božanstvene Liturgije i ona se tako spušta na nivo „društvenog događaja“ i na sekularnu religijsku pasivnost i statičnost.
Svetogorsko, ali i Konstantinopoljsko liturgijsko predanje smireno i smelo se suprotstavlja tom podmuklom obliku posvetovnjačenosti, a sa tim predanjem slaže se, izgleda, i veći deo našeg pravoslavnog naroda, jer zahteva, želi i stremi transcendentalnosti i mističnoj dubini naše Liturgije, te se u isti mah i raduje i skrušava slušajući čudesno i predivno vizantijsko pojanje.
Uz ovu mističnu nastrojenost duha ide i zatvaranje Carskih dveri, koje se održalo sve do danas u našim manastirima i u mnogim gradskim parohijama. Naš verni narod se tako delatno vaspitava ne samo s obzirom na katafatički aspekt našeg bogosluženja, nego i apofatički, negujući u najsvetijem prostoru našeg bogosluženja svoje zajedničke i lične sklonosti, od najranijeg detinjstva preko zrelog doba, pa sve do starosti i poslednjih dana ovoga života.
Iz ovakvog liturgovog sveštenodoličnog odnosa prema Predanju proizlazi još nešto.
Neguje se, dakle, i utvrđuje među nama, kako u našoj svešteničkoj svesti, tako i među vernima, uzvišeno služenje sveštenstvu vernih, a da se pri tome ne stvara, njemu suprotan, klerikalistički rimokatolički mentalitet.
Kavasila na najbolji način opisuje pravoslavno bogočovečansko služenje sveštenika kao liturga: „pošto je samo Hristos Taj Koji osvećuje, samo On može biti Sveštenik i žrtveni Prinos i Žrtvenik… Sveštenik se, dakle, moli da sveti Darovi budu uzneseni na taj nadnebesni Žrtvenik, što znači da budu osvećeni, te da budu pretvoreni u samo nadnebesno Telo Gospodnje a da pri tome ne menjaju svoje mesto niti da sa zemlje pređu na nebo, jer vidimo da su oni i posle molitve pred nama kao što su bili i pre nje.“[12]
Razumljivo i primereno, ali i sasvim jasno je poštovanje koje su gajili i gaje svi liturzi naše Crkve prema sveštenstvu koje su bezmernom milošću Božijom primili kao počast i službu.
Nažalost, naglašeni sekularni duh našeg vremena preko svetovnih sredstava masovnog informisanja nastoji da slomi podvižničko nastrojenje klirika naše otadžbine, kako bi zavladao strah i kako bi se potpuno ućutkalo pravoslavno ispovedanje vere.
Sa ovakvim svetovnim mentalitetom sarađuju, onako kako ne bi trebalo, i neki novinari bez crkvene svesti, koji inače pišu za hrišćanske novine, tako što podržavaju strane verske, humanističke ili jeretičke sekte, te tako još više otežavaju delovanje borbenih pravoslavnih sveštenika, koji pravoslavno misle i delaju i ne upodobljuju se globalističkim protivhrišćanskim silama“Novog doba“. U prvoj borbenoj liniji Nju Ejdž sila nalazi se časopis „God & Religion“ (Bog i religija) i televizijski novinari.
Prethodno rečenom treba još da dodamo i neke „modernističke“ svetovnjačke sklonosti izvesnih klirika koji odbijaju melodično čitanje svetog Jevanđelja i ne dopuštaju svojim pojcima melodično čitanje Apostola. Na stranu to što je naučno dokazano da još od šestog veka postoje neumski znaci na crkvenom tekstu Jevanđelja i Apostola, lakše je razumevanje teksta kada se poje, a melodija, koju oblikuje blagodat Svetoga Duha, skrušava srce sadejstvujući sa umstvenim silama i čini jedinstvo sa sadržinom teksta. To važi i za one tekstove iz Apostola čiji smisao je nešto teži za razumevanje, pa je neophodan sporiji ritam pri pojanju, tako da zajedno sa prodornošću melodije uspešno doprinosi najboljem razumevanju.
Dopustite mi da uputim jednu primedbu i u vezi sa Simvolom vere i molitvom Oče naš. Novouvedeni način njihovog izgovaranja od strane celokupnog sabranog naroda je neuobičajen i zvuči svetovno. To svakako dugujemo verskim pokretima (kakav je npr. „Zoi“), a verski pokreti su to preuzeli od zapadnih crkava, koje su izgubile jednostavan, ali autentičan, običaj da Simvol vere i Oče naš izgovara predstojatelj ili predstojateljka u manastirima. Na taj način su ubacili u hram versko podilaženje masama, neku vrstu verskog populizma. Nakon gotovo dve godine iskustva sa ovakvim načinom izgovaranja Simvola vere i molitve Oče Naš, naše skromno mišljenje je da to rasejava verujuće, umanjuje sveštenost liturgijskog prostora i oduzima verujućima unutrašnje umno i tajanstveno saučestvovanje u našoj tako istančanoj, mističnoj, slovesnoj i duhovnoj božanstvenoj Liturgiji. Ako se i dalje nastavi ovaj populistički mentalitet masovnog izgovaranja molitava, postoji opasnost od daljeg obesvećenja našeg liturgijskog prostora.
Treba se ozbiljno zamisliti nad tim, jer đakoni ili pojci svaki put kada podstiču narod da svi zajedno proiznesu „Verujem“ i „Oče naš“, ama baš svaki put ponavljaju frazu „svi zajedno“. Fraza „svi zajedno“ je, osim toga što ne zvuči lepo, ujedno i okultistički izraz, kako je dokazao o. Antonije Alevizopulos. Stoga je, naravno, neprilično da se izgovara na božanstvenoj Liturgiji.
Samo jedan, dakle, tečno, jasno, razgovetno i bez pojanja proiznosi Simvol vere, toliko značajan za naše dalje saučestvovanje u osvećenju koje predstoji, a ostali, sav sabrani verni narod, sa velikom pažnjom sluša i umno u tome saučestvuje.
Što se tiče preklanjanja kolena na nedeljnoj Liturgiji, naše liturgijsko predanje izričito zahteva:“ne prekloniti koleno“, na osnovu sledećih sveštenih kanona: 20. kanona Prvog vaseljenskog sabora, 90. kanona Petošestog vaseljenskog sabora, 15. kanona svetoga Petra Aleksandrijskog i 91.kanona Vasilija Velikog[13].
Božanstvena Liturgija nedeljom, kao i cela nedelja posvećena je Vaskrslome, Koji ne želi da toga dana budemo potišteni, već želi da saučestvujemo u jedinstvenoj radosti zbog Njegovog vaskrsenja i našeg savaskrsenja sa Njim.
Preklanjanje kolena ne samo da je dopušteno, nego je i nužno ostalim danima u sedmici, kada metanijama, podvigom, postom i molitvama težimo konačnom odsecanju strasti i svom neopozivom stupanju u život u Hristu.
Nedeljom, međutim, Vaskrsli Hristos želi da proživljavamo radost Njegovog vaskrsenja bez jadikovanja, suza, metanija i preklanjanja kolena. Zašto da se ne radujemo prostodušno i poslušno zajedno sa Njim, na Njegovu i sopstvenu radost, umesto da dajemo prednost sopstvenoj svetovnoj volji? Kada nam već Sam Vaskrsli Hristos daje blagoslov da opitujemo svoje usinovljenje, da osetimo da smo Njegovi sinovi po blagodati, zašto onda da se ponašamo nezahvalno, ropski i neposlušno preterujući u „pobožnosti“?
Po našem skromnom mišljenju, osnovni svetovni argument onih koji zagovaraju „liturgijsku obnovu“ jeste da narod ne razume činodejstvene radnje. Kako možemo tačno da utvrdimo šta narod razume, a šta ne razume? Ima li za to nekih instrumenata, kao što su aparat za merenje pritiska, rendgen, ultrazvuk, elektroencefalograf, elektrokardiograf, ima li nekakav skener koji bi mogao da utvrdi i izmeri umno, emocionalno, psihološko, ili duhovno stanje svakog pojedinog vernika tokom pravoslavnog bogosluženja?
Naši vernici u Pravoslavnoj Crkvi, uvek su bili, pa pretpostavljam da su i sada, slobodni da svojevoljno prate bilo koji deo našeg bogosluženja, pa da svako od njih zadobije uzvratni dar za ono što je prineo. Zašto bismo menjali svoj oprobani bogonadahnuti liturgijski sistem svog svetog pravoslavlja, čim nekolicina vernih zatraži „liturgijsku obnovu“? U stvari, zahtev za liturgijskom obnovom ne dolazi od pravoslavnog naroda, nego od nekolicine sveštenika, što će reći da taj zahtev nije eklisiološki [crkveno] utemeljen.
Narodna sabranja su, međutim, dokazala da je situacija sasvim drugačija što se tiče razumevanja činodejstvenih radnji, to jest dokazala su da je u pitanju narod slobodno katihetski poučen, jedinstveno pravoslavno kršten i miropomazan, da je to narod koji zna da proceni vremena i situacije i da na njih odgovori na pravi način, kako eklisiološki, tako i dogmatski.
Iz narodnih sabranja se isto tako videlo pravoslavno vaspitanje laika. Da je naš narod samo pasivni primalac ponuđene duhovne hrane, ne bi tako neposredno odgovorio na poziv Njegovog Visokopreosveštenstva [arhiepiskopa Atine i cele Grčke Hristodula] u oba naša velika grada (Atini i Solunu) [prilikom protesta protiv ukidanja odrednice o pravoslavnoj veroispovesti u ličnim kartama u Grčkoj].
Toplo saučestvovanje svih staleža, kako priprostih ljudi, onih iz srednje klase, tako i visokoobrazovanih, zajedno sa kliricima svih činova, monaha i monahinja, predstavlja vidljiv rezultat pravilne liturgijske prakse naše pravoslavne Crkve i njenog delovanja na celokupno telo verujućih.
Zahtev za „liturgijskom obnovom“ podudara se sa odgovarajućim zahtevom za modernizacijom upućenim od strane naših političara. To je sasvim sigurno ciljana i smišljena propaganda svih sredstava masovne komunikacije, koja stalno prikazuju kako se naši politički prvaci trude da „modernizuju“ naš narod, kao da je naš narod necivilizovan i zaostao.
Radi se o brutalnoj istorijskoj manipulaciji našim narodom sa ciljem da se bez protesta prevede u globalizovano nehrišćansko društvo, da proda i izda svoju više od tri hiljade godina staru kulturu, zajedno sa svetinjama. Narod podvrgavaju stalnom ispiranju mozga primoravajući ga da prihvati da je najsiromašniji, najslabiji, najnerazvijeniji u savremenoj, modernizovanoj svetskoj zajednici. Neka usput bude rečeno da savremeno društvo rađa sve više siromaha i beskućnika, a da svi najsavremeniji ekonomski sistemi pomažu samo bogatima da postanu još bogatiji i da manjina pokupi sav novac i drži ga u svojim rukama… „modernizovano“.
Nažalost, takav svetovni modernizatorski mentalitet poprimili su i neki naši pastiri, koji se nadimaju od lažnog svetovnog znanja i ne cene više slobodu, radost, živost, bogočovečansku dinamičnost u Hristu, koju Pravoslavna Crkva neprestano pruža narodu, naročito kroz svoje bogosluženje.
Sećam se jednog crkvenog velikodostojnika iz inostranstva koji nas je okarakterisao kao provincijalce jer nemamo um otvoren za modernizaciju kao klirici u inostranstvu.
A sećam se i dobro poznatog teologa mirjanina koji je naš grčki pravoslavni narod opisao kao krdo stoke bez pastira koja satima stoji u redu da bi se poklonila Pojasu Presvete Bogorodice.
Živo se, takođe, sećam članka Mitropolita Kozanskog, gospodina Dionisija Psarijanosa, pod naslovom „Sa poštovanjem i strahom (Jev. 12,28)“ koji je prvi put objavila Mitropolija Švajcarske, a nedavno ga je ponovo objavio časopis „Sinaksi“[14]. U tom članku pisac doslovno rešeta naše liturgijsko predanje, verujući da se po njemu uhvatio debeo sloj rđe, a ujedno potcenjuje naš pravoslavni grčki narod. Navodi publikaciju jeretika Apostola Makrakisa, koji smatra da je naš narod katihetski neobrazovan i da je nedovoljno vaspitan što se bogosluženja i crkvenosti tiče.
A ja pitam: da je naš narod zaista neobrazovan i zaostao, da li bi se tako brzo okupljao, sa tako malo prethodne pripreme, da bi iskazao svoju veru i da bi stao uz njegovo Visokopreosveštenstvo [arhiepiskopa Atine i cele Grčke] da mu pomogne u borbi? Da li bi stajao sa takvim etosom da su mu pozavideli njegovi protivnici?
Da ne bismo lutali, imamo za vodiča i savetodavca velikog liturgologa, oca naše crkve, svetog Nikolu Kavasilu. Četrnaesti vek, sa veoma bogatim bogoslovskim i svetovnim Kavasilinim obrazovanjem, čini ogromnu građu koja se sastoji od autentičnog liturgijskog iskustva i zgusnutog tvarnog i netvarnog mističnog svetoduhovnog opita. Zajedno sa Sabranim besedama sv. Simeona Solunskog, imamo u svakom trenutku uza se najbolje tumače, kao vodiče u dragocenom pastirskom erminevtičkom služenju izabranom grčko-pravoslavnom narodu Božijem. Bili bismo najbolji savremeni i moderni liturzi, kada bismo svi naučili da ih pitamo za savet.
Međutim, termin „modernizacija“ je svetovni i koriste ga povremeno politički prvaci svih profila. Za nas bogoslove i klirike primereniji je termin „posvetovnjačenost“ i uglavnom se njime služimo.
U vezi sa pomenutom problematikom neki su iz „pastirskih“ razloga pohitali da predlože modernizaciju bogoslužbenog jezika. Na primer, klirik, pisac jednog članka u časopisu „Sinaksi“, razmatrajući ovu temu sa aspekta psihologije, tvrdi da čuvanje jelinskog jezika u našem bogosluženju predstavlja psihološku odbranu koja nas zatvara u neku vrstu jalovog konzervativizma bez mogućnosti da komuniciramo sa savremenim čovekom, koji je zatvoren u školjku sopstvenog ega, premda ne želi da bude hermetički zatvoren u svoju usamljenost. Pomenuti pisac članka navodi izvestan broj reči koje, po njegovom mišljenju, ukazuju na to koliko je tradicionalno bogosluženje jezički udaljeno od žive reči savremenog čoveka.[15]
Svima je poznato da je veliki učitelj našeg roda Ravnoapostolni Kozma Etolski, imajući uza se celokupno svetogorsko i konstantinopoljsko predanje, podsticao roditelje da svoju decu uče grčki, a konkretno je mislio na poučavanje iz sveštenih knjiga: Psaltira, Oktoiha, Časoslova, Trioda itd. Da bi privoleo roditelje da svoju decu povere sveštenicima i monasima da ih nauče grčki, govorio im je: „Preuzimam sve vaše grehe ako svoju decu naučite grčki…“[16] Sami roditelji, međutim, nisu znali grčki, pa ih je slao onima koji su imali knjige za sticanje našeg prebogatog bogočovečanskog obrazovanja. Da je Kozma Etolski smatrao da obrazovanje ove vrste predstavlja psihološku odbranu, da li bi bio tako kategoričan u zahtevu da treba naučiti celokupan spektar grčkog jezika, on, koji je bio toliko jednostavan u svom izražavanju?
Ali njegov ideološki protivnik, humanista Adamantije Korais, takođe je verovao da je odlično poznavanje starogrčkog jezika polazna tačka svake modernizacije.[17] Aleksandar Papadiamandis[18] i Dionisije Solomos[19], koji su imali neposrednu duhovnu komunikaciju sa našim narodom, bili su odlični poznavaoci starogrčkog jezika i književnosti[20]. Da li su pomenuti književnici, izuzetni muževi i istaknuti pedagozi, ikada smatrali da starogrčki jezik i jezik naših bogoslužbenih tekstova ne predstavljaju ništa drugo do psihološke odbrane?
Otac Porfirije, savremeni bogoprosvećeni sveti naše Crkve, govorio je da nije ništa razumeo od tekstova koje je slušao kada je prvi put otišao na Svetu Goru, kao dete od četrnaest godina. Napregao je, međutim, svu svoju pažnju tako da je njegov mozak i njegovo srce postalo jedan ogroman živi rečnik koji je od nekoliko prvih reči koje je razumeo, mogao vremenom da razume i protumači na hiljade, ispunjavajući se neizrecivim uzbuđenjem, udivljenjem i radošću prema veličanstvenosti potencijala našeg liturgijskog jezičkog blaga. Koliko puta je, kao starac, već nemoćan i bolestan tražio od posetilaca da mu pročitaju poneki Psalam ili tropar iz Trioda, da bi im otvorio želju i ljubav prema remek-delima starogrčke Hristom podarene reči, koja, po mišljenju svetoga starca, ima i obrazovnu i duše-isceliteljsku vrednost, a ne psihološko-odbrambenu bezvrednost!
Takvi glasovi čuju se od strane raznih faktora unutar Crkve i oni su svakako pod uticajem svetovnog mentaliteta. Takav mentalitet je isključivo u skladu sa anti-grčkim i anti-pravoslavnim vladinim planovima. Da li znate, da li grčko društvo zna da se do pretprošle godine u drugom razredu liceja starogrčki jezik učio sa fondom od sedam časova nedeljno, a da se od prošle godine uči sa fondom od samo dva časa nedeljno, a samo na društvenom smeru sa četiri časa nedeljno?
Zašto da se složimo sa anti-grčkim obrazovnim planovima i zašto da ne smatramo najvećom čašću što je naša Pravoslavna Crkva po prirodi stvari dobila jedinstveno služenje da širi učenje bogočovečanske istine u svoj njenoj punoti, najlepšom i najsavršenijom rečju vaseljene, rečju koju je blagoslovio Sam Gospod? Zašto mi sami da prestanemo da budemo učitelji?
Slava Bogu, naša deca su toliko pametna i sposobna da uče i strane jezike, za razliku od dece u ostatku Evrope koja ne uče lako drugi jezik osim maternjeg i kompjuterskog. Kad bismo im samo malo očinski i s ljubavlju pomogli otkrila bi svoju predanjsku riznicu i ne bi bila sklona raznim narkoticima, psiho-narkoticima i ostalim zamenama za istinsku sreću. Naše oprobano hristo-isceliteljsko grčko-hrišćansko obrazovanje može još i sada da učini čudo i da harmonično pokrene sve njihove duševne sile i celokupnu njihovu ličnost.
Radio stanica grčke Crkve, „Pirejska Crkva“, izdanja bogoslužbenih tekstova sa tumačenjima, u sadejstvu sa blagodaću Božijom iz samih tekstova, pomažu verujućima da razumeju, da se skrušavaju, da ih uče, da im se raduju, da ih prigrle i da se pojući ih duhovno uzdižu.
Svetovni mentalitet, posredstvom posvetovnjačenih teologa, predlaže odbacivanje našeg manastirskog tipika [jerusalimskog] i prihvatanje „svetovnog tipika“, koji se još naziva „asmatski“[21]. I pored toga, svetovni mentalitet napada i asmatski tipik, budući da je protiv službe čina venčanja, koja mu pripada. Prema tome, svetovni mentalitet hladno predlaže razaranje celokupnog ustanovljenog uređenja Crkve pod izgovorom promene manastirskog tipika u asmatski.
Svim obrazovanim bogoslovima je, naravno, poznato da manastirski tipik predstavlja vrhunac liturgijskih postignuća, uz mudro učešće velikih himnopisaca naše Crkve, svetog Jovana Damaskina i Kozme Meloda [Slatkopojca]. U pomenutoj knjizi Sabranih beseda vidi se sasvim jasno uporedo poštovanje velikog liturgologa i prema asmatskom tipiku i prema manastirskom[22], čija se upotreba po predanju preplitala mnogo pre njegovog vremena (XV vek). Umilnost asmatskog tipika i duhovnost manastirskog nalazila se duboko u svesti, ali i u bogoslužbenim sabranjima i monaha i mirjana.
Manastirski tipik uvažava, obogaćuje i zaokružuje asmatski tako da jedan drugog međusobno upotpunjuju kako bi iskazali vaseljenski i eklisiološki celokupnu Crkvu Hristovu. Već od vremena Vasilija Velikog manastiri su svoje liturgijsko iskustvo predavali bogoslužbenim sabranjima u svetu, što Vasilije Veliki odobrava i pohvaljuje.
Prema tome, svako savremeno dovođenje u sumnju manastirskog tipika predstavlja sekularističko mešanje u bogosluženje naše Crkve, u istom rangu sa sinkretističkim intervencijama nove globalističke epohe.
Posvetovnjačenje je već izvršilo uticaj na način pojanja u gotovo svim pravoslavnim crkvama u inostranstvu, izuzev u Crkvi u Grčkoj. Evropska polifona [višeglasna] muzika izražava iscepkanost i izdeljenost našeg društva na mnoštvo usamljenih pojedinaca. Vizantijsko monofono [jednoglasno] pojanje crkvenih himni izražava jedinstvo milijardi ličnosti sjedinjenih u Hristu i Svetome Duhu, koji žive i hode ka Carstvu Nebeskom[23]. Monofona vizantijska muzika danas se uspešno suprotstavlja evropskoj budući da punota vernih, muškaraca, žene i deca intuitivno i duhovno prigrljuju njenu bogočovečansku liturgičnost, njeno savršeno saglasje sa etosom i izrazom liturgijskih kanona i tropara i njenom sjedinjavajućom eklisiološkom oblagodaćenošću. Između dobrog vizantijskog hora i dobro uvežbanog evropskog višeglasnog hora, zajednička eklisiološka [crkvena] svest pravoslavnih daje prednost vizantijskom, koji smatra sveštenodoličnim i podobnom za služenje Trojičnom Bogu, Presvetoj Bogorodici i našim svetiteljima[24], a višeglasnu svetovnu muziku ostavlja za koncertne sale i svetovne praznike. Čak i u najsvetovnijem okruženju, naša jednoglasna narodna muzička tradicija dira i oduševljava. Čak i na današnjim najotmenijim („haj“) svadbama dobro raspoloženje i mladih i starijih počinje tek sa našim narodnim tradicionalnim pesmama koje su bliske našoj psihologiji i uvek deluju ujedinjujuće.
Sekularistički mentalitet nekih klirika vidi se i po smanjenom uvažavanju sveštenog čina venčanja. Predložili su sopstveni, individualni, koji je, razume se, bio odbijen kao nepoznat, neodgovarajući i neusaglašen sa bezbroj puta iskušanim, svima poznatim i prihvaćenim od strane bezbroj hrišćanskih parova koji su kroz njega primili blagoslov.
Ovom prilikom treba svakako naglasiti da kako maestralno sastavljen svešteni obred zaručenja i venčanja, tako i celokupan bogoslužbeni korpus dejstvuju preobraziteljno i presazdateljno u telu Crkve te se tako formiraju bračni parovi koji imaju međusobno poverenje, ljubav i stvaralački duh, deca i mladi koji mogu da očuvaju svoju devstvenost borbom za duhovni napredak, kao i devstvenici u Hristu, koji će biti svetila ljudima u svetu kao časni članovi Crkve, koji mogu, ako padnu, ako krvare, ako se povrede, ili izranjave, da se usprave i iscele kroz pokajanje i u prostoru našeg bogosluženja i da tako ponovo nađu svoje mesto u blaženom krilu Crkve.
Dopustite mi, takođe, da skrenem pažnju na bolni vapaj dece razvedenih roditelja koja se očajna muče „belom smrću“ (droga), na gnev napuštenih žena, mržnju prevarenih muževa i najveću tragediju hiljada i hiljada ubistava putem pobačaja koji se svakodnevno vrše ovde pored nas.
Neka nam Gospod podari rasudnosti da na pravi način nazidavamo posustale ljude, da im omogućujemo ono što im je potrebno i da ne budemo pod uticajem svetovnog demonizovanog mentaliteta: da ne amnestiramo zločine i ne zataškavamo grehe ostavljajući neisceljenim ponižene duše.
Svetovni mentalitet se kamufliran uvlači u svete ispovedaonice.hoteći da udalji i odvrati verne, kao što se dešava u obezboženim zapadnim zemljama, šaljući ih psiho-terapeutima pod izgovorom da „duhovni oci“ ne znaju ništa o psihijatriji. Tako svetovni mentalitet sebi prisvaja potrebu da se slobodno dejstvujuća netvarna blagodat svete Ispovesti potčini najrazličitijim psihoterapeutskim mehanizmima. Ovde se opet treba setiti pismenog postavljenja i dozvole od strane pomesnog arhijereja kojim se postaje duhovni otac: „Naša neznatnost, blagodaću Presvetog Duha, poverava tebi, visokopoštovanom među jeromonasima (ili sveštenicima) i gospodinu tom i tom, kao časnom mužu i dostojnom uvažavanja, službu duhovnog očinstva. Dužan si da primiš na sebe pomisli svih koji se ispovedaju, sagrešenja svih koji ti pristupe da ih ispituješ i istražiš dubinu njihovog srca da bi saznao njihove misli i dela, uzroke i povode sagrešenja i kao takav da ih poništiš i odsečeš, a ishode delovanja ovih da usmeriš nadalje kako valja kao i navike i nastrojenja onih koji ti pristupe i da odrediš lek svakome i da postaneš svima sve, kako bi sve pridobio: čas izobličavajući, čas opominjući i moleći i na svaki način ih vodeći do spasenja.“[25]
Svetovni mentalitet se vidi, takođe, i po nedovoljnom poštovanju nekih obrazovanih bogoslova prema kliru Crkve Grčke. Podsmehuju se kada ih gledaju kako vrše osvećenja, jeleosvećenja, čitaju molitve porodilji posle četrdeset dana ili blagosiljaju temelje nove kuće i u raznim drugim okolnostima, kada služe na sahranama, ili deluju kao pastiri i u raznim drugim prilikama koje je Crkva odredila, a kojih je gladan i žedan naš narod.
Čuo sam dvojicu sabraće, klirika, koji su sa velikim nipodaštavanjem govorili o molitvi kojom se znamenuje dete u osmi dan i o molitvi porodilji posle četrdeset dana. Smatrali su ih jevrejskom, anahronim, ponižavajućim za ženu i čoveka uopšte. Mi, naopaki, posvetovnjačeni, na sve gledamo naopako, pa čak i na svete stvari. Tim molitvama mi blagodarimo Bogu za novog čoveka kojeg je doneo na svet, priznajemo svu tragičnost grešnog načina na koji se rađamo[26], koji smo izabrali nakon neposlušnosti i molimo se za telesno i duševno zdravlje deteta i majke. Nove majke su toliku namučene, iscrpljene i umorne da imaju veliku potrebu za molitvama Crkve da bi se ukrepile i hiljadu puta nam zahvaljuju kada odlazimo iz njihove kuće, ili kada, četrdeset dana po porođaju, primivši blagoslov i utehu odlaze sa detetom i mužem iz crkve kući.
Uostalom, naša Bogorodičica se uopšte nije osetila poniženom da ode noseći darove u Hram sa svojim detencetom, našim Hristom, i Zaručnikom Josifom, da dete preda u ruke ostarelog proroka Simeona, da izvrši na našemu Gospodu ono što je Zakonom određeno.[27] Oni su osećali da je potrebno da prime blagoslov od zastupnika Zakona. Naše mlade majke isto tako smatraju da je potrebno da prime blagoslov od sveštenika Blagodati. Zar da mi, sveštenici Blagodati, sumnjamo u svoje služenje narodu Božijem, a posebno novim majkama i njihovom novorođenom decom?
Svetovnjački način razmišljanja se upliće nekad praktično, a nekad sa zvaničnog mesta u nameri da „osavremeni“ naše služenje Bogu. Preskače predivna čuvena čitanja na Večernjoj službi ili Jutrenju, skraćuje službe gde god i kada god stigne i pod raznim izgovorima, predlaže modifikacije utvrđenih postova, „svadbeno veselje“ kliricima nakon rukopoloženja, pojednostavljenje poretka pravoslavnog Krštenja, što češće ili što ređe pričešćivanje bez pripreme, ograničenje na jedno apostolsko i jedno jevanđelsko čitanje u svetoj Tajni jeleosvećenja i još mnogo toga.
O svemu što smo pomenuli povremeno se raspravlja na skupovima Svetskog saveza „crkava“ i to, naravno, bez konsultovanja sa pravoslavnim iskustvom. Pomenuti svetovnjački predlozi-intervencije postali su, takođe, postepeno teme za raspravu budućeg Svepravoslavnog Sabora. Spisak je ponovo izmenjen, a to pokazuje da to nisu teme koje istinski zaokupljaju Telo Crkve, već se radi o tome da su to svetovnjačke želje pod uticajem protestanata i nekih klirika iz inostranstva. Ti klirici sa malobrojnim, ili čak nepostojećim stadom, koji modernom logikom manjine hoće svoje svetovnjačke racionalističke modernizatorske ideje da nametnu Telu Crkve.
Sasvim je izvesno, međutim, da jedan takav „Sabor“, na kome neće biti zastupljen široki spektar crkvenih velikodostojnika iz celog sveta, ni slučajno neće naići na odobravanje pravoslavnih, pa tako ni njegove odluke, kakve god bile, budući da je predviđeno prisustvo predstavnika svih pravoslavnih Crkava samo u okviru Saveta, a ne Sabora u predanjskom eklisiološkom smislu.
Samo se po sebi razume da takav sistem bogoštovlja, jedinstvenog i neponovljivog ni na koji način ne može da se meša sa inovernim molitvama, ili besmislicama drugih verskih sistema. Stoga svešteni kanoni ne dopuštaju zajedničke molitve[28].
Već je poznata nedavna potresna ispovest rimokatoličkog kardinala koji je priznao da je reforma, koju je izvršio Drugi vatikanski koncil da bi privukao ljude i osavremeni liturgijski sistem, promašila cilj, jer je sve postalo „bez prisustva Utešitelja“.
Zar da mi, posle jednog takvog gorkog iskustva i otvorenog priznanja neuspeha od strane rimokatoličkog Zapada, izvodimo svetovnjačke eksperimente na živom i opšteprihvaćenom organizmu svog pravoslavnog bogosluženja?
Suvišno je ovde spominjati razorne reformatorske intervencije koje su protestanti izvršili u bogosluženju[29], čije tragične posledice su njegovo potpuno otuđenje od Boga, potpuna sekularizacija i razaranje nekih njihovih zajednica, koje su prinuđene da prodaju čak i svoje hramove, ili da ih izdaju u najam za izložbe automobila, ili luksuzne barove i kafiće.
Mi, slava Bogu, podižemo prelepe i skupe hramove i manastire bez državne ekonomske podrške, samo od malih priloga našeg vernog naroda umnoženih blagodaću Trojičnog Boga, zastupništvom Presvete Bogorodice i posredovanjem svetitelja, blagodareći nepropadivom i neiscrpnom kvascu, autentičnom nepromenjivom bogosluženju.
Modernizatorske političke snage uporno insistiraju na stvaranju novog „predanja“. Premijer je nedavno izjavio: „Predanje znači da stvaraš od nule.“ (Hoće da kaže koliko je to lako, ako poništimo celokupnu za nas slavnu, a za njega beznačajnu prošlost). Vaso Papandreu je u Skupštini drsko izjavila: „Da bismo preživeli u ujedinjenoj Evropi treba da zabora’ vimo šta smo do danas bili.“ Svetska zajednica Novog doba, znači, otvoreno priznaje da od nas traži ba budemo bezbožni, bez sopstvene kulture i otadžbine, da budemo roboti, bezbojni, nevoljeni, nesrećni i tmurni.
Da li su u našem pravoslavnom bogočovečanskom bogosluženju moguće takve modernizatorske reforme koje bi postale sinergične sa delovanjem satanskog razornog globalističkog Novog doba? Nikako! Naše pravoslavno Hristom oblagodaćeno bogosluženje[30], naprotiv, može da postane spasonosni činilac sprečavanja ovakvog delovanja i da u Hristu preobrazi celokupnu našu svetsku zajednicu, budući da njeno brižno i čovekoljubivo krilo u sebi sadrži najopipljiviju silu Božiju.
Sveti Simeon Solunski veruje da se ta Božija sila nalazi u srcu duhovnih otaca, koji su uvek ljudi najtoplija srca i najupućeniji u savremena zbivanja. Sveti Simeon Solunski kaže: „Zbog toga nosimo tako široku rasu, jer ona pokazuje sve preobilje plemenite ljubavi u Hristu prema ljudima“.
A časna rasa ima oblik časnoga i životvornoga krsta kako bi izrazila iskrenu, nelicemernu i nesebičnu hrišćansku ljubav[31].
Molite se da tu i takvu božansku, silnu, očinsku trojičnu ljubav crpimo iz životonosnih istočnika pravoslavnog bogosluženja, svaki put kada bogoslužimo, na našu ličnu dobrobit i na dobrobit savremenog, globalizmom ugnjetenog čoveka.
Za kraj: Liturgijska obnova, da! Sada i svagda i uvek, onako kako je u Pravoslavnoj Crkvi utvrđeno! Ali ne kao nešto što tek treba izmisliti…!
 


 
NAPOMENE:

  1. „… Prvi prema poretku crkvene jerarhije, poglavari i učitelji, sveti Apostoli…, žudeći bez zavisti, jer su oboženi, za duhovnim napredovanjem i oboženjem svih koji su iza njih (tojest svih hrišćana) predanjem su nam shodno našim sveštenim ustanovljenjima ostavili sve nebesko, u obliku predstava našim čulima dostupnih, saustrojeno u svoj raznolikosti i punoti božansko sa čovečanskim, netvarno sa tvarnim, nadsuštastveno sa „ovim ovde“. I u sveto nas uvodeći svoji pisanim i usmenim poukama.“ (Dionisije Areopagit, O crkvenoj jerarhiji,1. pogl, u grčkom izdanju str. 26.) „Svetinje čulima dostupne izobraženja su umstvenih [svetinja] a ujedno su i rukovođenje i put do njih samih.“ (Isto delo, 2. pogl. III (Sozercanje), 11, u grčkom izdanju str. 58.)
  2. Uporedi: jer mi treba tako da izađemo odande, kao [da izlazimo] iz nepristupnih svetinja, kao da silazimo sa samih nebesa, postavši mirni, mudroljubivi, čineći sve i govoreći staloženo.“ Jovan ZlatousT, Omilija onima koji nisu otišli na sabranje, E.P.E. 26,566-568.
  3. Sveti Nikola Kavasila, Tumačenje svete Liturgije, u prevodu S. Jakšića, BESEDA N. Sad 2002,Ctp.72.
  4. Na istom mestu, str. 178.
  5. Pidalion, str. beleška 3: „Sveti Dionisije Areopagit traži da se molitve za osvećenje, epikleze, blagoslovi i molitve uvođenja u Svete Tajni, prema nepisanom predanju, izgovaraju tiho(citira tekst svetog Dionisija u vezi sa tim)… Otuda je u crkvenoj praksi uobičajeno da se uvek tiho, a ne glasno kao Gospodnje reči (to jest Uzmite, jedite), čitaju ove molitve prema prećutnom nepisanom tajanstvenom predanju.“
  6. O Crkvenoj jerarhiji pogl. 7. str. 162 (u grčkom izdanju).
  7. G. N. Filias, Način čitanja molitvi u bogosluženju pravoslavne Crkve, str. 61, beleška 17.
  8. Simeon Solunski, PG 155,524D.
  9. PG 155.848D-849AV. Pitanje 6. „Kako se u dubinama skriveni [unutarnji] logos naziva razumom?“
  10. „Anđeli su druga duhovna svetila… ne potrebujući ni jezika ni sluha; već bez izgovorene reči predaju jedan drugome vlastite pomisli i naume“ Jovan Damaskin, Tačno izloženje pravoslavne vere, O anđelima, iz knjige „Istočnik znanja, sveti Jovan Damaskin“, u prevodu S. Jakšića, Nikšić 1997, ctr. 181.
  11. „Zatim, pridodaje i druge prozbe za ono što treba da ištemo od Boga, a na kraju nas poziva da sami sebe i jedni druge i sav život svoj Bogu predamo. Potom tiho upućuje Bogu jednu molitvu čiji završetak, kao što je običaj, uzvikuje glasno da ga svi čuju; tako da i on sam upućuje Bogu slavoslovlje, a istovremeno vernike čini zajedničarima toga slavoslovlja.“ Sveti Nikola Kavasila, Tumačenje svete Liturgije, u prevodu S. Jakšića, BESEDA N. Sad 2002, str. 102.
  12. Sveti Nikola Kavasila, Tumačenje svete Liturgije, u prevodu S. Jakšića, BESEDA N. Sad 2002, str. 121-122.
  13. 15. kanon Petra Aleksandrijskog: „Nedelju provodimo kao radosni dan zarad Hristovog vaskrsenja i po predanju toga dana ne padamo na kolena.“ (Pidalion str. 575. u grčkom izdanju). 91. kanon Vasilija Velikog: „Nedeljom se molimo stojeći, ali ne znamo svi razlog. Činimo to ne samo zato što smo vaskrsli zajedno sa Hristom, što smo dužni da ištemo nebeska dobra i što moleći se stojeći na dan Vaskrsenja podsećamo sami sebe na blagodat koja nam je podarena, nego i zato što je nedelja iznad svega ikona iščekivanog (budućeg) veka.“ (Pidalion str. 644. u grčkom izdanju)
  14. Časopis Sinaksi“, sveska 73, str. 109-124.
  15. O. V. Termos, „O odbrambenoj funkciji bogoslužbenog jezika“, „Sinaksi“, sveska 66, str. 14-40.
  16. Episkop Avgustin Kandiotis, Sveti Kozma Etolski, 1988. str. 24.
  17. “ Jezik je jedno od najneotuđivijih bogatstava. U tom bogatstvu imaju udela svi članovi nacije sa, rekao bih, demokratskom jednakošću“ – citat iz knjige P. D. Mastrodimitrisa, Uvod u novogrčku filologiju, str. 48.
  18. Poznati prozni pisac sa kraja 19. i početka 20. veka, rodom sa Skjatosa.
  19. Poznati pesnik iz 19. veka.
  20. „Borba za jezik je važna isto koliko i borba za slobodu. Kao što će sloboda izbaviti narod iz političkog ropstva, tako će jezik da ga izbavi iz duhovnog mraka“ – citat iz knjige P. D.Mastrodimitrisa, Uvod u novogrčku filologiju, str. 50.
  21. „Monaški tipik … pretpostavlja drugi oblik crkvenosti, a ne parohijski i podrazumeva da u njemu saučestvuju ljudi koji imaju više znanja i interesovanja“!!! (o. Antonije Pinakulas,“Tipik i saučestvovanje“, časopis „Sinaksi“, sveska 71, str. 50-51). Inače, „Manastirski tipik, to jest tipik Lavre Svetog Save Osveštenog, ili jerusalimski, veoma rano se proširio izvan parohija u Palestini i na ostale parohije pravoslavnog Istoka i zamenio pređašnji, takozvani tipik „asmatskog bogosluženja“. Ovaj poslednji se kao izuzetak zadržao samo u Studijskom manastiru, u hramu Svete Sofije u Carigradu sve do njegovog razorenja od strane Latina 1204. g. i u hramu Svete Sofije u Solunu sve do vremena Simeona Solunskog, 1429. Poreklom je iz Antiohije, a manastirski tipik čuva jerusalimsko predanje. Svetovni tipik sadrži pretežno psalmopojanja u antifonima, zato se još naziva i „asmatski“ [asma – grčki: pesma koja se poje u crkvi]“, arhimandrit Irinej Delidimos, časopis „Simvoli“, sveska 7, str. 9.
  22. Vidi PG 155,556C-649D.
  23. Prema Vasiliju Velikom Psaltir (muzički instrument) sa gornje strane ima početke harmonskih formi,“kako bismo i mi razmišljali da tražimo nebeska dobra i da se ne prepuštamo naslađivanju u melodiji kao telesnoj strasti“. BEPES 52,12.
  24. „Ali to takođe podrazumeva da se tome ne pribegava bezuslovno, jer muzika ne treba da bude sastavljena od stvaralaca koji se nalaze izvan naše mudrosti i takvu muziku (to jest crkvenu) sastavljaju…“ (Grigorije Nisijski, O natpisima Psalama, PG 44,444).
  25. Pidalion, str. 758. grčkog izdanja.
  26. Ps. 50,7: Gle, u bezakonju se začeh, u gresima rodi me mati moja.
  27. Vidi Lk. 2,22-39.
  28. Mnogo je kanona koji ne dopuštaju zajedničke molitve sa jereticima: 45. i 65. Kanoni Svetih Apostola, 6.9.32.33.34.37 kanon Sabira u Laodikiji, 9. kanon Timoteja Aleksandrijskog.
  29. Npr. venčanja istopolnih partnera, žene „sveštenici“ i „episkopi“.
  30. Zanimljiv je dijalog svetog Simeona Solunskog sa klirikom koji mu postavlja pitanja o nekim liturgijskim nedoumicama. U dijalogu se otkriva bogočovečanski karakter našeg bogosluženja,a odvija se upravo nakon što je svetitelj dao bogoslovsko tumačenje sveštene odežde (rase). „Klirik: Zahvaljujem, vladiko, na svemu, jer mi je otvorilo um i jer sam mnogo naučio o božanskome kod nas, kao i to da u sveštenim stvarima nema ničeg čovečanskog. Arhijerej: A kako će uopšte išta biti čovečansko u onome što je Božije? Ili šta u onome što pripada Bogu Logosu nije sa logosom i po logosu? I kako, onda, od Svetoga Duha sve sveto neće biti? Dakle, sve što je božansko po logosu je sveto.“ (P.G. 155,396)
  31. Uporedi R.S. 155,396 AV: „Upravo stoga čtec pred agnecom primivši blagoslov to (odeždu) odeva, a ona je crna zbog smirenja… i skromnosti. Takva je odeća žalosti. I duga je do stopala i široka radi opasivanja Božijom ljubavlju… Ima oblik krsta po dužini i rukavima. Takve su odežde zajedničke svima i, kako kažu, carski su dar u znak poštovanja sveštenstva.“ Uporedi 45. kanon Šestog vaseljenskog sabora.

 


ARHIMANDRIT SARANDIS SARANDOS
nastojatelj manastira Uspenje presvete Bogorodice u Amarusiju
SEKULARIZAM I BOGOSLUŽENJE

ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog, Gospodina Pavla
 Tekst: SEKULARIZAM I BOGOSLUŽENJE – ARHIMANDRIT SARANDIS SARANDOS
 Izvornik: CRKVA OD ISTOKA I HRIŠĆANSTVO BEZ HRISTA, Pravoslavlje i duh ovoga sveta, str. 97 – 110.
 Izdato: 2008.
 Mesto: Beograd
 Izdaje: Biblioteka OČEV DOM, 1 kolo, 9 knjiga
 Prevod: Lara Akad
 Urednik izdanja: Jovan Srbulj
 Tehnički urednik: Jerej Velimir Birmanac
 Štampa: Artprint, Novi Sad
 Tiraž: 500


INTERNET IZDANJE

 Objavljeno:
19. maj 2009.
 Izdaje: ©
Svetosavlje.org
 Urednik:
prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format:
Vladimir Blagojević
 Digitalizacija:
Ivan Stanković
 Korektura:
Stanoje Stanković
 Dizajn stranice:
Stanoje Stanković

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *