ШЕКСПИР – СВЕЧОВЕК

 

ШЕКСПИР – СВЕЧОВЕК
 
ШЕКСПИРОВО ЦАРСТВО
 
Енглески народ је остао веран панхуманистичком духу Шекспировом. Његов народ покушава да разуме свакога у свету, мистично поштујући у свакоме – као што је и Велики Песник – неки велики закон Васионе, која шаље свакога у овај живот са неком тајном мисијом. Тешко је сазнати која је то мисија човека или нације и изнаћи оно суштинско добро које они можда садрже у себи као оправдање свога постојања. Temeritas est damnare quod nescials! (Смелост je осуђивати оно што не знаш!) – рекао је Сенека. Шекспир је ипак знао, као што знају и Британци, васпитавани на Шекспиру. Њихово начело није да свет униформишу, већ да умноже сопствени дух учењем и разумевањем духа свих других како би били праведни према свима. Њихов пут не води ка Надчовеку, веч ка Свечовеку; не ка Ничеу већ ка Шекспиру.
Они имају шекспирску способност да изаћу из сопствене душе па да неко време носе душу некога странца. Они разумевају много више различитих душа него ико други. Од леденог севера Канаде до вреле и сунчане Индије и Јужне Африке они истовремено и стичу и шире знања, увек спремни пре да уче од других него да друге уче. Молим вас уочите: на њиховим уснама увек лебди питање а не одговор; никада нису тако брзи да одговоре као да питају. Њихово разумевање људске природе и различитих душа нација је огромно. Они се с поштовањем односе према тим различитим душама које настањују њихову велику Империју. Они воле овај мозаик од малих и великих нација, великих и малих држава, оригиналних обичаја, различитих боја и религија – овај мозаик, који они називају Британским Царством. Оснивач овог Царства је, по моме мишљењу, Шекспир. Он је положио темељ, он је дао душу, да, и сам програм за тај велики мозаик. Он, цар Шекспир!
Царство мора бити велико! – био је програм. Шекспиров дух је био гаранција за то. Био је то сувише велик дух да би запосео простор само од једне до друге обале Британског острва. Царство мора бити вишебојни мозаик, повезани multum, не униформисани и досадни unum! Оно је постало таквим. А Царство ипак не сме бити ни гордо ни самодовољно, јер ‘Онај који је горд поједе самога себе’! Оно и није.
Шекспир је био примордијални творац и инспиратор Британскога Царства; Кромвели, Елизабете, Џорџи, Викторије, Питови и Гледстони – то су помоћни градитељи тог великог здања. Смем ли да кажем – Британски свет је велико тело у којем је оваплоћен шекспирски дух? Поседовати такво царство, знати њиме управљати, како с њиме поступати, како га покретати ка прогресу и цивилизацији – за то је потребан специјалан одгој. Такав одгој могао је дати британском народу само Шекспир. Током тристагодишњег периода британске историје мислим да би Шекспир могао да се упореди само са Библијом по утицају на ту историју. (Говорим о нацији као целини – ускогруди патриоти овог острва – ако има таквих – немају ничег заједничког са Шекспиром и више су рушитељи него ослонци славнога Шекспировог царства).

Comments are closed.