NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » SEDAM VASELJENSKIH SABORA (PREMA ČETI-MINEJIMA SV. DIMITRIJA ROSTOVSKOG)

SEDAM VASELJENSKIH SABORA (PREMA ČETI-MINEJIMA SV. DIMITRIJA ROSTOVSKOG)

 

SEDAM VASELJENSKIH SABORA
(PREMA ČETI-MINEJIMA SV. DIMITRIJA ROSTOVSKOG)
 

 
ZNAČAJ VASELJENSKIH SABORA – ARHIEPISKOP AVERKIJE TAUŠEV
 
Sedam Vaseljenskih Sabora su, posle Evanđelja Hristovog, osnov i potvrda naše Pravoslavno-Hrišćanske Vere, jer naša vera nije samo Apostolska, ona koju su propovedali Sveti Apostoli, učenici Samoga Gospoda Isusa Hrista, nego je i Otačka, pošto su je rastumačili i objasnili Sveti Oci, kao zakoniti blagodatni prejemnici Svetih Apostola. Duh Sveti, koji je sišao na Svete Apostole u dan Pedsetnice, koji ih je prosvetio i umudrio, počivao je i na Svetim Bogonosnim Ocima, prosvećujući i umudrujući i njih.
Osim toga, u našoj Pravoslavnoj Crkvi nema bezbožnog učenja o nečijoj ličnoj nepogrešivosti, jer nepogrešivost pripada samo celokupnoj sabornoj svesti Crkve kao celine, (svesti) koja je svoj spoljašnji izraz nalazila na Vaseljenskim Saborima koji su smelo ponavljali apostolske reči proiznesene u odlukama Prvog Apostolskog Sabora u Jerusalimu 51. godine, prototipa za sve buduće Sabore: jer ugodno bi Svetome Duhu i nama (Dap. 15,28).
Treba pri tome podsetiti da nikako nije svaki Sabor nepogrešiv, nego samo onaj koji izražava i potvrđuje vaseljensku svest Crkve i koga cela Crkva prihvata kao vaseljenski.
Iako su u spornim pitanjima na Saborima ponekad pristupali glasanju, da bi bila ustanovljena „većina glasova“, koja treba da „prevlada“ demokratski princip „većine glasova“ nikada u Crkvi nije imao apsolutan značaj. Nama je poznato mnoštvo slučajeva kada istina nije bila na strani većine, nego naprotiv na strani manjine, pa čak i da se usredotočavala na samo jedno lice. S druge strane, u istoriji Crkve bilo je Sabora sa velikim brojem učesnika koji su pretendovali na naziv „vaseljenski“, ali su ipak od strane vaseljenske svesti Crkve bili odbačeni. Jedan od njih dobio je čak i slikovit i izražajan naziv „razbojnički“ (449. godine).
Šta je to što za nas predstavlja merilo nesumnjive, nepogrešive istine?
Odgovor na ovo pitanje od prvorazredne važnosti nalazimo u učenju koje uživa velik ugled i prihvaćeno je u našoj svetoj Crkvi, a koje pripada svetom Vikentiju Lirinskom, avvi Lirinskog manastira na jugu Galije, jednom od najznamenitijih Otaca Zapadne Crkve iz V veka (upokojio se oko 450. godine).
Sveti Vikentije ce u istoriji bogoslovlja naročito proslavio svojim „zlatnim“ dogmatsko-apologetskim delom, poznatim pod zajedničkim naslovom „Commonitorium“ ili „Podsetnik“. Ovo delo, koje se smatra jednim od najvažnijih starih crkvenih spomenika, sv. Vikentije je napisao oko 443. godine, tri godine posle Trećeg Vaseljenskog Sabora održanog u Efesu, u monaškoj usamljenosti, u manastiru Svetog Gonorata, arhiepiskopa Arelatskog, gde se sve do upokojenja podvizavao zajedno sa svojim bratom Lupom, episkopom Trojskim.
O tome delu uvek su se veoma pohvalno izražavali kako zapadni (rimo-katolički, čak i protestantski) tako i pravoslavni bogoslovi. Primetno je kako u celoj hrišćanskoj starini teško da ima takvog svetootačkog dela koje bi više od ovoga zasluživalo sve moguće pohvale.
Dogmatsko-istorijski značaj toga dela sastoji ce u divnom zaključivanju i u duboko nadahnutom tumačenju celokupnog pravoslavnog hrišćanskog učenja o izvorima i osnovama hrišćanskog otkrivenja i vere. Ono ne predstavlja izlaganje dogmata vere, već teoriju: kojim načelima treba da se rukovodi bogoslov-dogmatičar pri istraživanju, iznošenju i dokazivanju istina hrišćanske vere.
Ovu teoriju odlikuje autorov strogo crkveni, jasan i precizan pogled na predmet i karakteristično sugestivan način na koji je on postavio stvar.
Glavni zadatak koji je pred sebe postavio sv. Vikentije u ovom delu, jeste kako sa što većom tačnošću odrediti pravi, naučan i razumljiv metod uz pomoć koga bi bilo lako sa nesumnjivošću razlikovati istinu vaseljenske pravoslavno-hrišćanske vere od lažljivosti jeretičkih zabluda.
Radi toga sv. Vikentije, pre svega, ustanovljava gnoseološki metod koji predstavlja nekakav probni kamen pri određenju izvorne istine Hristovog i apostolskog učenja. Evo kako rasuđuje taj veliki i nadahnuti Otac Crkve:
„Često sam se vrlo revnosno i sa najvećom pažnjom obraćao mnogim ljudima ukrašenim svetošću i darom poučavanja pitanjem: na koji način je najlakše meni, koji idem ispravnim, carskim putem, da razlikujem istinu vaseljenske vere od lažljivosti jeretičkih učenja, i uvek su mi svi davali gotovo od reči do reči ovakav odgovor: ako neko ja, ili drugi, ili bilo ko hoće da izbegne jeretičku laž i da zdrav i nepovređen prebiva u zdravoj veri, onda treba, uz pomoć Božiju, dvostruko da ogradi svoju veru kao prvo, autoritetom Svetog Pisma, a kao drugo, Predanjem Vaseljenske Katoličanske Crkve. No pitaće možda neko ako je pisana Reč Božija sveta, svesavršena i, kada se uporede jedna njena mesta sa drugima, uvek u potpunosti razumljiva, zašto je potrebno da joj se doda još i autoritet njenog crkvenog shvatanja? Potrebno je jer Sveto Pismo usled njegove uzvišenosti ne shvataju svi na isti način, nego jedan tumači njegove izreke ovako, a drugi onako; tako se iz njega može izvući gotovo onoliko značenja koliko je onih koji ga tumače. Zato je neophodno da se nit tumačenja proročkih i apostolskih dela u takvom mnoštvu bezbrojnih različitih skretanja u zablude usmeri po normi njihovog crkvenog i vaseljenskog razumevanja. U samoj vaseljenskoj Crkvi svim sredstvima valja se držati onoga u šta su verovali svuda, u šta su verovali uvek, u šta su verovali svi: jer vaseljensko je, kao što pokazuje i samo značenje te reči, stvarno i naročito samo ono što, koliko je god to moguće, obuhvata sve uopšte. A toga pravila ćemo se držati samo onda ako budemo sledili sveopštost (Universitas), starinu (Antiquitas) i saglasnost (Consensio). Slediti sveopštost znači priznavati za istinitu samo onu veru koju ispoveda cela Crkva širom sveta; slediti starinu znači ni u kom slučaju ne odstupati od onog učenja koga su se držali naši Sveti Oci i preci; i na kraju, slediti saglasnost znači iz starine prihvatati samo ona određenja vere i tumačenja kojih su se držali svi, ili, u krajnjoj liniji, gotovo svi pastiri i učitelji.
O Timoteje veli Apostol predanje čuvaj (1. Tim. 6,20).
Šta je to predanje?
Predanje je ono što je tebi povereno, a ne ono što si pronašao; ono što si primio, a ne ono što si izmislio; predanje je stvar učenja, a ne umovanja; ono se daje svemu narodu, a nije parcijalni posed; to je stvar koja je došla do tebe, a ne koju si ti otkrio; prema njemu treba da se odnosiš ne kao onaj koji je to pronašao, nego kao onaj ko to čuva, ne kao utemeljivač, nego kao sledbenik, ne kao vođa, nego kao vođeni.
Predanje čuvaj to znači talanat vere vaseljenske zaštiti tako da ostane ceo i nepovređen. Što ti je povereno, to neka i ostane kod tebe, to i ti predaj. Dobio si zlato zlato i daj. Neću da mi podmećeš nešto drugo; neću da umesto zlata bezobrazno podmećeš olovo, ili obmanu bronzu; neću prividno, nego pravo zlato.
O Timoteje pastiru, pišče, učitelju! Ako te je dar Božiji učinio sposobnim po umu, obrazovanju, učenosti, onda budi Veseleil duhovne skinije: glačaj dragoceno kamenje božanskog dogmata, postavljaj ga tačno, raspoređuj mudro, dajući mu sjaj, lepotu, zanosnost. Trudi se da zbog tvog što jasnijeg izlaganja, jasnije razumeju ono u šta su pre verovali ne tako jasno. Trudi se da potomstvo sa svešću proslavlja ono što je starina ranije poštovala ne shvatajući. Poučavaj onome čemu su tebe naučili, i, govoreći novo, ne reci ništa što bi bilo novo! Dakle reći će možda neko u Crkvi Hristovoj ne treba da bude nikakvog napretka u usvajanju vere? Svakako da treba i to najvećeg. Ko je tako zavidljiv prema ljudima i prožet mržnjom prema Bogu, da bi odlučio ovo da odbaci? Samo, napredak treba da bude zaista napredak, a ne izmena vere. Napredak se sastoji u tome da se neki predmet usavršava onakav kakav jeste; a izdaja je kada nešto prestaje da bude ono što jeste i pretvara ce u drugo. Dakle, neka se tokom godina i vekova razvija i neka u najvećoj meri napreduje poimanje, razumevanje, mudrost, kako svakog pojedinačnog hrišćanina, tako i svih zajedno kako jednog čoveka, tako i cele Crkve, ali samo na taj način, tj. u jednom istom dogmatu, u jednom istom smislu, u jednom istom predmetu saznanja. Neka se vera, kao stvar duše, u tom pogledu ugleda na tela. Sa dolaskom leta, tela se otkrivaju i oslobađaju svoje udove, no ipak ostaju ono što su bila i pre. Cvetajuće doba detinjstva i zreli uzrast starosti međusobno se veoma razlikuju: ipak, isti oni koji su ranije bili deca, sada postaju starci; zapravo, menjaju se uzrast i spoljašnji izgled jednog istog čoveka, ali time se ne menja njegova priroda, njegova ličnost ostaje jedna ista. Takav zakon napredovanja nužno treba da sledi i dogmatsko učenje hrišćanske vere. Neka ono sa godinama jača, neka se vremenom širi a vekovima uzvisuje, ali neka ostaje neoborivo i nepovređeno, celo i savršeno u svim svojim delovima, u svim, da tako kažemo, čulima i udovima svojim, dakle bez i najmanje izmene preko toga, bez ikakvog gubitka u svome sadržaju, bez ikakvog menjanja svojih odredaba. Tako drevne dogmate nebeske filosofije vremenom valja ojačavati, glačati, čistiti; ali ne treba ih menjati, odsecati, kvariti. Neka dobijaju očiglednost, sjaj, jasnoću to može; ali njihova punoća i celovitost, njihova svojstva, moraju da budu zadržani to je neophodno. Crkva Hristova, brižljiva i oprezna čuvarka dogmata koji su joj povereni na čuvanje, nikada u njima ništa ne menja, ne umanjuje niti dodaje ono što je potrebno ne odbacuje, ono što je suvišno ne dodaje. Sa potpunom predanošću, rasuđujući ispravno i mudro, ona se stara samo o tome da, ako je u starini nešto prednacrtano i utemeljeno to dopuni i dovrši, ako je nešto već pojašnjeno i protumačeno da to ojača i potvrdi, ako je nešto već potvrđeno i određeno da to čuva. Treba uostalom primetiti da smo mi obavezni da sa najvećom usrdnošću istražujemo saglasna mišljenja drevnih Svetih Otaca, i da ih sledimo ne kada su u pitanju svakojaka manje važna pitanja vezana za Sveto Pismo, nego, pre svega, kada se radi o pravilu vere. S druge strane, ne treba uvek i ne treba sve jeresi razobličavati na taj način, nego samo nove i nedavne, tj. one koje su se prvi put pojavile. Što se tiče davnih i zastarelih jeresi ili raskola, nema ni najmanje potrebe da im prilazimo tim putem. Koliko god da su crape bestidnosti takvih jeresi i raskola, mi treba, kada je potrebno, da ih pobeđujemo nikako drugačije nego autoritetom Svetog Pisma, ili pak da bez kolebanja bežimo od njih, kao od davno poraženih i osuđenih na Vaseljenskim saborima pravoslavnih pastira Crkve“.
„To su ta rukovodeća načela koja su, prema shvatanju sv. Vikentija, svakom pravoslavnom bogoslovu bezuslovno neophodna prilikom utvrđivanja i dokazivanja istina hrišćanske vere“ (Ep. Silvestar, Dogm. Bog. t. I, str. 112).
Ova načela, koja je tako jasno i nadahnuto saopštio sveti Vikentije, i koja nesumnjivo izražavaju vaseljensku svest Crkve, nadahnjivala su i Svete Bogonosne Oce, učesnike Vaseljenskih sabora, predstavljajući osnov za sva rešenja i odredbe tih Sabora.
Kao što vidimo, tu nema i ne može biti mesta za „demokratiju“, toliko modernu u naše vreme. Suština stvari nije u demokratiji, nije u slučajno dobijenoj „većini glasova“, nego u istini, koja u krajnjem ishodu uvek pobeđuje, iako je na nekim veoma mnogoljudnim saborima privremeno bila gažena i odbacivana.
Odatle prirodno proizilazi zaključak da ni jedan novi sabor nema pravo i ne može da uvede ništa novo, ništa što bi protivrečilo odlukama sedam Vaseljenskih sabora, ma koliko to želeli modernisti koji nameravaju da sazovu osmi Vaseljenski sabor radi nekakvih obnovljenskih „reformi“ u Crkvi. Svaki takav sabor, koji bi se drznuo da dirne u odluke sedam Vaseljenskih sabora, da ih stavi van snage ili preinači u saglasnosti sa „duhom vremena“, biće ne „vaseljenski“, nego novi „razbojnički sabor“, koji neće obavezivati ni jednog pravoslavnog hrišćanina.
Ovo se ne odnosi samo na dogmatska određenja vere Vaseljenskih sabora, nego u određenoj meri i na kanonska pravila ustanovljena na saborima, ili, u krajnjoj liniji, na ona od njih koja nemaju prolazni, čisto formalni značaj, već se tiču samih osnova administrativnog ustrojstva Crkve i njene uprave, kao i versko-moralnog života sveštenoslužitelja i vernih.
Osim dogmatskih određenja vere, gotovo svi Vaseljenski sabori ostavili su iza sebe tzv. kanone, ili kanonska pravila po kojima je obavezna da se rukovodi kako sva crkvena jerarhija, tako i pojedinačni verni u svom ličnom i crkvenom životu.
Prvi Vaseljenski sabor u Nikeji iz 325. godine ostavio nam je 20 pravila, od kojih:
Prvo pravilo zabranjuje da ce u klir primaju lica koja su sama sebe kastrirala;
Drugo pravilo zabranjuje da se novokršteni rukopolažu u sveštene činove;
Treće pravilo zabranjuje svešteniku da u kući ima ženu koja mu nije bliska rođaka;
Četvrto pravilo kaže da episkopa treba da postavljaju episkopi date oblasti i da to treba da potvrdi mitropolit;
Peto pravilo zabranjuje episkopu da prima u opštenje lica koja su odlučena od strane drugog episkopa i naređuje da se dva puta godišnje sazivaju sabori episkopa;
Šesto pravilo potvrđuje višu vlast nekih episkopa nad drugim episkopima i zabranjuje postavljanje episkopa bez odobrenja mitropolita i opšteg izbora;
Sedmo pravilo uzdiže Jerusalimskog episkopa na stepen mitropolita;
Osmo pravilo reguliše prisajedinjenje jeretika Crkvi i zabranjuje postojanje dva episkopa u jednom gradu;
Deveto pravilo zabranjuje primanje poročnih lica u sveštenički čin;
Deseto pravilo zapoveda svrgavanje palih sa svešteničkog čina.
Jedanaesto pravilo govori o načinu pokajanja onih koji su odstupili od vere;
Dvanaesto pravilo govori takođe o načinu pokajanja druge vrste palih;
Trinaesto pravilo zapoveda da se svaki samrtnik mora pripustiti Svetim Tajnama;
Četrnaesto pravilo ustanovljava način pokajanja za oglašene koji su otpali od vere;
Petnaesto pravilo zabranjuje episkopima i kliricima da svojevoljno prelaze iz grada u grad;
Šesnaesto pravilo propisuje da se ne primaju u opštenje oni klirici koji se samovoljno udalje iz sopstvene crkve;
Sedamnaesto pravilo zabranjuje kliricima da uzimaju kamatu (lihvarenje);
Osamnaesto pravilo zabranjuje đakonima da daju Svete Tajne prezviterima, da se pričešćuju pre episkopa i sede među prezviterima;
Devetnaesto pravilo govori o „pavlijancima“, da oni, ako se obrate, moraju da budu ponovo kršteni, a klirici ponovo rukopoloženi;
Dvadeseto pravilo zabranjuje preklanjanje kolena nedeljom i u dane Pedesetnice.
 
Drugi Vaseljenski sabor u Konstantinopolju iz 381. godine ostavio je iza sebe svega sedam pravila:
 
Prvo pravilo potvrđuje Simvol vere sastavljen na Prvom Vaseljenskom saboru i anatemnše sve jeresi;
Drugo pravilo zabranjuje episkopima da prostiru svoju vlast izvan granica svoje oblasti i da se mešaju u stvari tuđe eparhije, a takođe i ustanovljava pet crkvenih oblasti na Istoku;
Treće pravilo daje Konstantinopoljskom episkopu prvenstvo časti posle Rimskog episkopa;
Četvrto pravilo osuđuje Maksima Kinika i nerede koje je on napravio;
Peto pravilo prima one koji ispovedaju jedno Božanstvo Oca i Sina i Svetoga Duha;
Šesto pravilo nalaže da se optužbe protiv crkvenih upravitelja ne primaju bez istraživanja;
Sedmo pravilo ukazuje na postupak primanja pokajanih jeretika.
 
Treći Vaseljenski sabor u Efesu iz 431. godine ostavio je osam pravila:
 
Prvo, drugo, treće, četvrto, peto i šesto pravilo tiču se odlučenja od Crkve Nestorija i njegovih pristalica;
Sedmo pravilo zabranjuje sastavljanje bilo kakvog novog Simvola vere;
Osmo pravilo zabranjuje episkopu da prostire svoju vlast na drugu eparhiju, koja ranije i isprva nije bila pod njegovom rukom, te oslobađa kiparske episkope od potčinjenosti antiohijskom patrijarhu.
 
Četvrti Vaseljenski sabor, sazvan u Halkidonu 451. godine, ostavio je za sobom 30 pravila:
 
Prvo pravilo potvrđuje da je neophodno da se drži sve što je bilo ustanovljeno na prethodnim saborima;
Drugo pravilo preti svrgavanjem za simoniju, tj. postavljanje u crkvene činove za novac;
Treće pravilo zabranjuje episkopima, kliricima i monasima da se zanimaju svetovnim stvarima za platu;
Četvrto pravilo zabranjuje monasima da vode neuredan život;
Peto pravilo potvrđuje zabranu episkopima ili kliricima da prelaze iz grada u grad;
Šesto pravilo zabranjuje rukopolaganje klirika bez naznačenja za određen hram;
Sedmo pravilo pod pretnjom anateme zabranjuje kliricima i monasima da stupaju u vojničku službu ili u svetovni čin;
Osmo pravilo naređuje kliricima da prebivaju pod vlašću episkopa određenog grada;
Deveto pravilo zabranjuje kliricima da se sude na svetovnim sudovima;
Deseto pravilo zabranjuje kliriku da istovremeno bude u dve crkve;
Jedanaesto pravilo govori o pismima koja se ubogima izdaju za put;
Dvanaesto pravilo zabranjuje episkopima da ce u crkvenim stvarima obraćaju građanskim vlastima;
Trinaesto pravilo zabranjuje kliricima da služe u tuđoj eparhiji bez pisma preporuke od svoga episkopa;
Četrnaesto pravilo zabranjuje čtečevima i pojcima da stupaju u brak sa inovernim ženama;
Petnaesto pravilo govori o postavljanju đakonisa;
Šesnaesto pravilo zabranjuje monasima i devstvenicama da stupaju u brak;
Sedamnaesto pravilo određuje tačne granice eparhija;
Osamnaesto pravilo zabranjuje pravljenje zavere protiv episkopa ili saslužitelja;
Devetnaesto pravilo ponavlja obavezu sazivanja episkopskog sabora dva puta godišnje;
Dvadeseto pravilo ponavlja zabranu kliricima da prelaze u drugu crkvu;
Dvadeset prvo pravilo zabranjuje primanje tužbe protiv episkopa prosto i bez istraživanja;
Dvadeset drugo pravilo zabranjuje kliricima da razgrabljuju episkopove stvari posle njegove smrti;
Dvadeset treće pravilo zabranjuje kliricima i monasima da bez potvrde episkopa dolaze u Konstantinopolj i borave u njemu;
Dvadeset četvrto pravilo zabranjuje da se manastiri pretvaraju u svetovna obitavališta;
Dvadeset peto pravilo zabranjuje da episkopske katedre ostaju upražnjene više od tri meseca;
Dvadeset šesto pravilo naređuje episkopima da crkvenom imovinom upravljaju uz pomoć ekonoma;
Dvadeset sedmo pravilo zabranjuje otmicu žena radi braka;
Dvadeset osmo pravilo određuje krug sudske i administrativne delatnosti Konstantinopoljskog patrijarha i izjednačuje ga sa Rimskim papom;
Dvadeset deveto pravilo zabranjuje spuštanje episkopa u čin prezvitera;
Trideseto pravilo govori o egipatskim episkopima.
 
Peti Vaseljenski sabor u Konstantinopolju iz 553. godine i Šesti Vaseljenski sabor u Konstantinopolju iz 680. godine nisu ostavili pravila iza sebe, nego je umesto toga 691. godine sazvan „Trulski“ sabor, koji se ponekad naziva i „Peto-Šesti“, koji je nadoknadio ono što je propušteno i sastavio ukupno 102 pravila. Od pravila toga sabora naročito su važna sledeća:
 
Trideset šesto pravilo, koje ponovo govori o ravnopravnosti Konstantinopoljske i Rimske patrijaršijske katedre i uopšte ukazuje na jerarhijski poredak patrijaršijskih katedri; Osmo pravilo koje naređuje mitropolitu da svake godine saziva sabor episkopa; Dvanaesto, Trinaesto i Četrdeset osmo pravilo regulišu pitanja vezana za brak sveštenoslužitelja; Trideset treće pravilo osuđuje jermenski običaj da ce u klir primaju samo lica koja potiču iz svešteničkih porodica; Šezdeset četvrto i Sedamdeseto pravilo zabranjuju svetovnjaku i ženi da javno poučavaju u hramu za vreme bogosluženja; Osamdeseto pravilo preti odlučenjem onome ko tri nedeljna dana ne dođe u hram na bogosluženje; Pedesetčetvrto pravilo zabranjuje stupanje u brak bliskim srodnicima; Pedeset treće pravilo ozakonjuje duhovno srodstvo kumova na krštenju i takvima zabranjuje stupanje u brak; Sedamdeset drugo pravilo zabranjuje brak sa jereticima; Sedamdeset treće pravilo zabranjuje da se životvorni Krst Gospodnji izobražava na zemlji kako ne bi bio gažen nogama; Sedamdeset peto pravilo zahteva smerno pojanje u hramovima; Sedamdeset četvrto i Sedamdeset šesto pravilo zabranjuju da ce u hramovima i crkvenim portama priređuju gozbe i da tu postoje krčme ili da se vrši prodaja; Sedamdeset sedmo pravilo zabranjuje ne samo sveštenoslužiteljima i monasima, nego i svakom hrišćaninu svetovnjaku da ce u javnim kupatilima kupa zajedno sa ženama; Osamdeset treće pravilo zabranjuje davanje pričešća telima umrlih; Osamdeset šesto pravilo naređuje da se odluče od Crkve oni koji drže bludnice; Devedeseto pravilo ponavlja zabranu preklanjanja kolena u nedeljne dane radi slavljenja Vaskrsenja Hristovog; Devedeset prvo pravilo naređuje da se odluče od Crkve oni koji odstrane plod iz utrobe; Stoto pravilo podvrgava odlučenju one koji šire pornografiju; Sto drugo pravilo govori o epitimijama za one koji se kaju.
Sedmi Vaseljenski sabor u Nikeji iz 787. godine izdao je 22 pravila, od kojih su najvažnija: Treće, koje zabranjuje izbor činovnika svetovne vlasti u sveštenički čin; Četvrto i Peto pravilo kojima se zabranjuje simonija; Šesto ponavlja zahtev za sazivanjem sabora episkopa najmanje jednom godišnje i zabranjuje mitropolitima da traže od episkopa koji dolaze na sabor da im išta daju; Deseto ponavlja zabranu kliricima da ostavljaju svoje parohije i zauzimaju svetske dužnosti; Jedanaesto ponavlja zahtev da u svakoj crkvi i manastiru postoji ekonom; Dvanaesto zapoveda episkopu i igumanu da se staraju o svim crkvenim stvarima i da njima raspolažu, ali da ništa ne smeju sami za sebe da prisvajaju, pod pretnjom progona; Petnaesto, Šesnaesto, Osamnaesto i Dvadeset drugo pravilo sveštenoslužiteljima i monasima zabranjuju koristoljublje, raskoš i blizak odnos sa licima ženskog pola; Dvadeseto pravilo zabranjuje stvaranje „dvojnih manastira“, u kojima bi žene živele zajedno sa muškarcima, kao i bliske odnose monaha i monahinja; Dvadeset prvo zabranjuje monahu ili monahinji da ostavljaju svoj manastir i odlaze u drugi bez dozvole igumana.
Vaseljenski sabori su za večna vremena obavili ogroman posao za celu Crkvu Hristovu. I dogmatska određenja vere tih sabora i njihove kanonske odredbe koje regulišu celokupno administrativno ustrojstvo Crkve i propise za lični život sveštenoslužitelja i svetovnjaka treba da ostaju postojana i nenarušiva u Crkvi, o čemu moraju da se staraju njeni čuvari episkopi, koji zbog toga na svojoj hiotoniji i daju strašnu zakletvu svečano obećanje: „obećavam da ću čuvati i poštovati kanone svetih Apostola, sedam Vaseljenskih sabora, Blagočestivih Pomesnih sabora i pravila svetih Otaca: sve što su oni primili, primam i ja; i sve koje su oni odbacili, odbacujem i ja“.
Samo po sebi je jasno da dogmatska određenja vere uopšte ne mogu da budu podvrgnuta nikakvim izmenama, dok od kanonskih pravila mogu da budu izmenjena samo ona koja su bila izdata s obzirom na neke spoljašnje okolnosti ondašnjeg života, i kao takva nemaju nikakav apsolutan značaj. Sve što proističe iz zahteva versko-moralnog učenja Evanđelja i asketskog ustrojstva života hrišćana iz prvih vekova hrišćanstva nikako ne može da bude zamenjeno. Ono što su ustanovili Vaseljenski sabori, to je glas samog Duha Svetog Koji živi u Crkvi, po obećanju Gospoda Isusa Hrista koje je dao učenicima Svojim na Tajnoj Večeri: Ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utešitelja da prebiva sa vama vavek (Jn. 14,16).
Eto u čemu je velik značaj Vaseljenskih sabora za nas, hrišćane, ako nismo izgubili osećanje svoje pripadnosti Crkvi tom mistično-blagodatnom Telu Hristovom!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *