NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » SEDAM VASELJENSKIH SABORA (PREMA ČETI-MINEJIMA SV. DIMITRIJA ROSTOVSKOG)

SEDAM VASELJENSKIH SABORA (PREMA ČETI-MINEJIMA SV. DIMITRIJA ROSTOVSKOG)

 

SEDAM VASELJENSKIH SABORA
(PREMA ČETI-MINEJIMA SV. DIMITRIJA ROSTOVSKOG)
 

 
ŠESTI VASELJENSKI SABOR
 
Monofizitstvo, koje je Crkva osudila na Četvrtom Vaseljenskom saboru u Halkidonu 451. godine, ipak je postojalo i dalje, i imalo je mnogobrojne sledbenike u VI i VII veku. U VII veku monofizitska jeres porađa monotelitsku, koja je polazila od tvrdnje da je u Hristu jedna volja i jedno dejstvo (energija) Božansko: monoteliti su odricali ljudsku volju i ljudsko dejstvo u Bogočoveku. Takva tvrdnja je za monofizite bila sasvim prirodna stvar: učenje monofizita o jednoj prirodi Božanskoj u Hristu, i odricanje ljudske prirode u Njemu, nužno je vodilo ka priznavanju samo jedne Božanske volje u Hristu, uz odbacivanje postojanja i ljudske volje. u Njemu. Papa Agaton, savremenik Šestog Vaseljenskog sabora, jasno svedoči: „oni koji stapaju tajnu svetog ovaploćenja, koja se sastoji iz Božanskog i ljudskog, već i samim tim što ispovedaju jednu prirodu u Hristu (monofizitstvo), teže ka tome da u Njemu, kao jednom, priznaju jednu volju i jedno lično dejstvo“. Osim monofizita, monotelitstvu su prišli i oni od pravoslavnih, koji su, polazeći od učenja Crkve o jedinstvu lica Bogočoveka i zaboravljajući na učenje Crkve o dvojstvu priroda u Hristu, dolazili do sledećeg zaključka: „Gospod naš Isus Hristos i nakon ovaploćenja prebiva u dvema savršenim prirodama, nesliveno i nerazdeljivo, u jednom licu i jednoj ipostasi; osobine i jedne i druge prirode stekle su ce u jedno lice, u jednu ipostas; stoga mi ispovedamo Hrista u novom liku bez telesnih prohteva i ljudskih pomisli, ispovedamo u Njemu jedno ipostasno htenje i dejstvo“. No, takva tvrdnja i predstavlja monotelitsku jeres, a ne pravoslavno učenje, koje u Hristu priznaje dve prirode, Božansku i ljudsku, kao prirode koje su potpune i svecele, sa, shodno tome, dve volje Božanskom i ljudskom.
Svoju široku rasprostranjenost monotelitstvo duguje caru Irakliju. Videći da milioni njegovih podanika ispovedaju monofizitstvo i da se stoga nalaze u sukobu sa pravoslavnima, imperator, koji je hteo da jedinstvo imperije učvrsti na jedinstvu vere, želeo je da pomiri pravoslavne i monofizite. Mislio je da će to postići preko monotelitskog učenja, koje je, po njegovom mišljenju, nesumnjivo trebalo da bude prihvatljivo kako za monofizite, jer su oni učili o jednoj Božanskoj prirodi u Hristu, tako i za pravoslavne, jer monotelitsko učenje nije pretpostavljalo odbacivanje pravoslavlju tako drage istine o dvojstvu priroda u Hristu. Boraveći tokom 622. godine radi vojnih poslova u Jermeniji i Kolhidi, gnezdima monofizitstva, imperator je vodio razgovore sa uglednim predstavnicima ovog jeretičkog učenja o tome da li bi se monofiziti prisajedinili pravoslavnoj Crkvi cod uslovom da ona prihvati monofizitstvu srodno učenje o jednoj volji i jednom dejstvu u Hristu. Predstavnici mokofizitstva, među kojima se imperator naročito zbližio sa mitropolitom Kolhidskim, Kirom, po svoj prilici ohrabrili su Iraklija i odobrili njegov plan. Imperator se sa odgovarajućim zahtevom obratio patrijarhu Konstantinopoljskom Sergiju, koji je za njegovu nameru bez sumnje znao još ranije. Sergije je Irakliju odgovorio u tom smislu da je učenje o jednoj volji i jednom dejstvu u Hristu, saglasnije sa crkvenim predanjem nego učenje o dve volje i dva dejstva.
Odlučeno je da se sa unijom tj. sjedinjenjem pravoslavnih i monofizita na temelju toga što će obe strane priznati monotelitsko učenje započne u Egiptu, gde je u to vreme na 300.000 pravoslavnih dolazilo 5 ili 6 miliona monofizita. Glavni akter u ostvarenju imperatorovih ciljeva ovde je bio Kir, koji je sada, trudom Iraklijevim i Sergijevim, bio uzveden od kolhidskog mitropolita u aleksandrijskog patrijarha. Pod nadzorom Iraklija i Sergija, Kir je, kao vešt čovek, stvar poveo vrlo umešno. U Aleksandriji su uniji prišle hiljade monofizita: klirici, činovnici i vojni zapovednici grada su zajedno sa narodom, kao znak svoga prisajedinjenja Crkvi, primili pričešće iz ruku patrijarha Kira. Za Aleksandrijom, gotovo čitav Egipat, Tivaida i Libija „pružili su ruku pomirenja pravoslavnima“. „Na taj način pisao je Kir Sergiju nastao je praznik, kako je pisano, praznik kod oltara (Ps 118,27), i, da budemo tačniji, ne samo kod oltara već do samih oblaka i iza njih, do nebeskih činova koji se raduju zbog mira u Crkvi i posvećuju mu ce“. No ta „radost“ zbog sjedinjenja monofizita sa pravoslavnom Crkvom postignuta je uz strašnu cenu – izdaju pravoslavlja. U ispovedanju vere koje je, radi privlačenja monofizita k pravoslavlju, Kir objavio u Egiptu, otvoreno je ispoljeno monotelitsko učenje kao produžetak monofizitske jeresi: „Jedan isti Hristos i Sin izvoleo je ono što dolikuje i Bogu i čoveku jednim bogočovečanskim dejstvom“. Pravoslavni su to razumeli, i uniju su, kao prolazni poduhvat monofizita, nazvali „vodenom“. Pokušaj da se pravoslavnoj svesti približi učenje o jednoj volji i jednom dejstvu u Hristu, u Crkvi je, po rečima patrijarha Sergija, izazvao silne diskusije. Da bi prekratio te, za uniju opasne sporove, patrijarh Sergije je pisao Kiru Aleksandrijskom kako „nikome ne treba dozvoliti da propoveda o jednom ili dva dejstva u Hristu Bogu“. Sličan savet Sergije je dao i imperatoru Irakliju. U cilju jačanja monotelitstva Sergije je stupio u kontakt i sa papom Honorijem: Sergije je Kirovo delovanje u Egiptu papi predstavio kao stvar nužnosti, žalio se na sporove koje je podstaklo pitanje volja u Hristu i otvoreno je izjavio kako učenje o jednoj volji i jednom dejstvu u Hristu valja pretpostaviti učenju o dve volje i dva dejstva u Njemu. Honorije nije bio iskusan bogoslov te se zapleo u jeretičke mreže koje mu je postavio Sergije. U uzvratnoj poslanici Sergiju, papa ce saglašava sa tim da ne treba mudrovati o pitanju koje sabori još nisu razjasnili i priznaje monotelitstvo kao istinsko učenje: „mi ispovedamo govorio je on u Gospodu Isusu jednu volju“.
Ipak, bez obzira na to što je monotelitstvo sve više narastalo, nemiri koje je ono izazvalo ne samo da se nisu stišavali nego su se, naprotiv, još i razgorevali, preteći da unište uniju koja je uz toliko uloženog truda i umešnosti bila gotovo uspostavljena. Da bi utišao nemire imperator Iraklije je 638. godine izdao sledeći ukaz, poznat pod imenom „izloženje“ (ektesis): „apsolutno ne dozvoljavamo da bilo ko iznosi tvrdnje i uči o jednom i dva dejstva očovečenog Gospoda. Jer iako neki oci upotrebljavaju izraz „jedno dejstvo“, ipak je sluhu nekih lica taj izraz stran i uznemirava ih: njima se čini da se ovaj izraz upotrebljava kako bi se potkopalo učenje o dve ipostasno sjedinjene prirode u Hristu. Što se tiče izraza „dva dejstva“ on sablažnjava mnoge, ne cycpeće ce ni kod koga od otaca i dovodi do prihvatanja učenja o dve volje u Hristu koje su jedna drugoj suprotstavljene, kao da je Logos Božiji, imajući u vidu naše spasenje, hteo da pretrpi stradnje za nas, a Njegova ljudska priroda suprotstavila se toj Njegovoj nameri; ovo je bezbožno i strano hrišćanskom učenju; ni sam bezbožni Nestorije, iako je u učenje o Hristu uvodio učenje o dva sina, ipak se nije drznuo da ispovedi dve volje u Njemu. Mi moramo da prihvatimo jednu volju Gospoda našeg Isusa Hrista, istinskog Boga; ni u koje vreme telo Njegovo nije se suprotstavljalo Logosu Božijem, ipostasno sjedinjenom sa njim.“ Ali umesto da donese pomirenje, ovaj Iraklijev ukaz izazvao je još veće razdore: pozivajući na prekid sporova o jednoj ili dve volje u Hristu, ukaz je istovremeno kao istinsko priznavao učenje o jednoj volji. Stoga je sva Irakijeva vladavina bila ispunjena sporovima između monotelita i pravoslavnih koji nisu želeli da izvrše bezakonu volju imperatora. Iraklijev naslednik Konstans II takođe je mislio da će buru u Crkvi da utiša izdavanjem ukaza, poznatog pod nazivom „Obrazac (vere)“ (tipos): „pošto smo navikli da se svojski staramo o onome što služi dobrobiti naše hrišćanske države, a naročito o onome što se tiče nepromenjivog hrišćanskog učenja, mi, saznavši da ce u našem narodu događa veliki pokret, da jedni u očovečenom Bogu priznaju jednu volju, a drugi dve volje, objavljujemo: neka od sada niko ne dozvoli sebi da sa drugima stupa u sporove o jednoj volji i o jednom dejstvu, i dve volje i dva dejstva; niko ne treba da brani i okrivljuje one koji priznaju jednu volju i jedno dejstvo, niti one koji priznaju dve volje i dva dejstva. Ko ove zapovesti prekrši, taj će, pre svega, biti podvrgnut sudu strašnog Boga; no on takođe neće izbeći ni kazne određene za prekršioce imperatorskih zakona. Ako prekršilac bude klirik ili episkop, takav će biti uklonjen sa dužnosti; ako je monah, biće odlučen od Crkve i proteran iz manastira; ako je građanski činovnik ili oficir, biće lišen svoga zvanja; ako je ugledan čovek iz staleža sa privilegijama, biće kažnjen oduzimanjem imovine; ako je iz nižih staleža, onda će, nakon telesne kazne, biti poslat u progonstvo“. Mnogo je patnji pravoslavnima doneo ovaj ukaz; zahvaljujući njemu, za ispovedanje prave vere plaćali su čak i životom.
Uz ovakve okolnosti, koje su toliko pogodovale razvitku monotelitstva, ono je pustilo duboke korene na Istoku. U Konstantinopoljskoj crkvi, predvodnici svih istočnih crkava, počev od Sergija, vidimo čitav niz patrijaraha monotelita: Pira, Pavla, Petra. Tako su, po svedočanstvu savremenika, „jerarsi postali jeresijarsi, i umesto mira narodu su objavljivali zavadu, na crkvenoj njivi su umesto pšenice sejali kukolj; vino (istina) su pomešali sa vodom (monotelitska jeres) i pojili su bližnjeg zamućenom mešavinom; vukovi su se izdavali za jaganjce, jaganjci su proglašavani za vukove, laž se smatrala istinom a istina lažju; bezbožnost je proždrla pobožnost. Zamrsile su se sve stvari crkvene“.
Tih mukotrpnih godina za Pravoslavnu Crkvu, Gospod je u njoj podigao svete muževe koji su plamteli revnošću za istinu i koji su gromko, ne obazirući se na pretnje i gonjenja, vapili u zaštitu osramoćene pravde. To su bili sveti Sofronije, patrijarh Jerusalimski, sveti Maksim Ispovednik i sveti papa Martin.
Sveti Sofronije je prvi stupio u borbu protiv monotelitstva radi zaštite pravoslavlja. Poveo ju je dok je još bio prost palestinski monah. Sveti Sofronije se nalazio u Egiptu baš u ono vreme kada je Kir, patrijarh Aleksandrijski, obnarodovao gore pomenutu poslanicu o sjedinjenju, u kojoj je otvoreno objavljeno monotelitsko lažno učenje. U svetom Sofroniju Kir je našao revnosnog protivnika za svoje poduhvate. Sveti Sofronije je došao Kiru i pao pred njim na kolena preklinjući ga da ne objavljuje u crkvi učenje o jednom dejstvu u Hristu. Uzalud je Kir ubeđivao svetog Sofronija da stane na stranu monotelita, dokazujući mu, uglavnom, da kada je u pitanju spasenje hiljada vernih ne treba voditi sporove oko izraza. Sveti Sofronije je ostao nepokolebiv. Videći da Kir takođe tvrdo stoji pri svojoj odluci, pošao je u Konstantinopolj računajući na to da će u patrijarhu Sergiju naći saveznika za borbu protiv Kira. No, pokazalo se da je ipak pogrešio u svojim procenama. Zbog svoje revnosti za pravu veru sveti Sofronije je bio izabran na patrijaršijsku katedru Jerusalima (oko 634. godine). Okružnu poslanicu koju je, po običaju, sveti Sofronije razaslao drugim patrijarsima sa obaveštenjem o svome stupanju na katedru, on je počeo ukazivanjem na opasnost koja preti Crkvi od monotelitstva: „Oci! Oci najsveblaženiji! Vidim buru koja se podiže i opasnost koja sledi za burom“. Ova opširna poslanica, usmerena protiv monotelita i napisana u duhu krotosti, koja razotkriva bez ukazivanja na lica, sa velikom snagom i vrlo jasno izlaže pravoslavno učenje o dve volje i dva dejstva u Hristu: „nazivajući Hrista Onim Koji se sastoji iz Božanske i ljudske prirode, mi propovedamo da je On i Bog i čovek, da se sastoji iz dve prirode i da je dvojstven kada su u pitanju prirode, da prirodno savršava ono što je svojstveno i jednom i drugom biću, silom i jednom i drugom biću svojstvene suštinske osobine i prirodne odlike. Kao Bog On je savršavao ono što je Božansko, kao čovek ono što je ljudsko“. Muslimansko osvajanje Jerusalima prekinulo je vezu jerusalimske Crkve sa Istokom i lišilo svetog Sofronija mogućnosti da deluje u zaštitu pravoslavne istine. U tako sputavajućim okolnostima sveti Sofronije je odlučio da u borbu protiv monotelitstva pozove Rim. To je stavio u dužnost episkopu dorijskom, Stefanu. Šaljući Stefana sa tako važnom porukom za Rimsku crkvu, sveti Sofronije ga je odveo na Golgotu i tu, na mestu Spasiteljevih krsnih stradanja, zapovedio mu je sledeće: „znaj, da ćeš dati odgovor Onome Koji je raspet upravo na ovom mestu, kada dođe sa slavom da sudi živima i mrtvima, ako zanemariš ili prenebregneš opasnost u kojoj se nalazi Njegova sveta vera. Učini ono što ja ne mogu usled najezde saracena, obiđi u slučaju potrebe celu vaseljenu, potrudi se da savladaš sve prepreke kako bi došao do Rima. Tamo pred blagočestivim muževima po suštoj istini otkrij sve što se događa u našim krajevima i ne prestaj da moliš dok oni ne ustanu protiv neprijatelja vere i potpuno ne odbace novouvedeno učenje“. Stefan je pošao u Rim, gde je pozivao rimski sabor na zaštitu istine gažene od strane monotelita. Sveti Sofronije se upokojio oko 640. godine.
Po smrti svetog Sofronija veliki podvig služenja pravoslavlju na Istoku preuzeo je sveti Maksim Ispovednik, koji je mnogo propatio zbog ispovedanja dve volje u Hristu Isusu. Sveti Maksim je na Iraklijevom dvoru zauzimao visoku dužnost državnog sekretara. Imperator je veoma cenio njegov talenat i znanje. Kada se kasnije postrigao u monaštvo, sveti Maksim je postao iguman jednog od Konstantinopoljskih manastira. Sa pojavom monotelitstva, sveti Maksim je napustio Konstantinopolj, gde su pokrovitelji lažnog učenja bili car i patrijarh; živeo je delom u Africi, delom u Rimu, posvetivši ce u potpunosti borbi protiv jeresi. Naročito je značajna delatnost svetog Maksima na zaštiti pravoslavlja u Africi; tu je, po rečima pisca njegovog žitija, „(i same episkope) utvrđivao u veri, poučavao ih i urazumljivao, jer iako su ga oni prevazilazili činom, po mudrosti su bili daleko ispod njega“. Tu, u Africi, 645. godine je došlo do čuvenog javnog raspravljanja između svetog Maksima i Pira, bivšeg Konstantinopoljskog patrijarha, zaštitnika monotelitstva. Sveti Maksim je odneo odlučnu i blistavu pobedu nad monotelitstvom, oličenim u Piru, što je snažno doprinelo utvrđivanju pravoslavlja u Africi.
Sveti Maksim se nije sam podvizavao za istinu. Istovremeno, a ponekad i zajedno s njim, delovao je i sveti papa Martin. Pošto je ranije bio papski poverenik u Konstantinopolju, sveti Martin se na mestu rođenja monotelitstva dobro upoznao sa suštinom jeresi i delima monotelita. Stoga ne iznenađuje što je on, kada je postao papa, bio delatan borac protiv jeresi. Godine 648. sveti Martin u Lateranu, u Rimu, saziva mnogoljudni sabor koji je izdao 20 pravila protiv monotelita, utvrdivši učenje o dve volje i dva dejstva u Hristu, osudivši Konstantinopoljske monotelite, počev od Sergija, kao i dva imperatorska ukaza: „Izloženje“ i „Obrazac“. U to vreme u Rim je stigao Olimpije, novi Ravenski egzarh, koji je u ime imperatora upravljao Italijom. Olimpije je imao naredbu imperatora da sve natera na prihvatanje „Obrasca“, a za papu mu je bilo naređeno da ga uhapsi u slučaju da se suprotstavi. No Olimpije, pokrenuvši sam pobunu protiv imperatora u Italiji, naredbu nije izvršio. Godine 653. u Rim je sa velikom vojskom ušao novi egzarh, Teodor Kaliopa. Sveti Martin je bio bolestan i, predosećajući nesrećan kraj, sakrio ce u hramu Spasitelja. Saznavši od klirika, koji su po papinoj zapovesti dočekali egzarha na ulazu u grad, da je papa bolestan, Kaliopa je izjavio da želi da ga u nedelju ujutro poseti. Mnoštvo hrišćana sabralo se na nedeljnom bogosluženju u hramu gde se nalazio bolesni papa. Kaliopa, koji je računao da će na silu da uhvati papu, pobojao se naroda i stoga odložio svoju posetu izgovarajući se umorom od puta. U ponedeljak je Kaliopa sa mnoštvom vojnika ušao u hram, pošto je prethodno izvršio pretres i uverio se da u njemu nema oružija i kamenja koje je, kako je egzarhu bilo dojavljeno, sakupio papa. „Buka oružija razleže se na mestu molitve“. Kaliopa je papi objavio imperatorovu zapovest, prema kojoj je sveti Martin trebalo da bude uhapšen i poslat u Konstantinopolj, a njegova katedra da ostane upražnjena. Iz hrama su svetog Martina premestili u dvor pod stražu. Papino odvođenje u pritvor izvedeno je uz gromko i neustrašivo klicanje klirika: „anatema onome ko misli da je papa izdao ili nameravao da izda veru; anatema onome ko ne ostane u pravoj veri, čak i onda ako bi zbog ostajanja u pravoj veri morao da se suoči sa smrću“. Metež je bio tako silan, da je Kaliopa radi smirivanja situacije bio prinuđen da objavi kako se na Istoku drže iste vere kao i u Rimu. Mnogi klirici su iz ljubavi prema svetom Martinu klicali: „idemo s njim, s njim ćemo umreti“, izražavajući tako želju da svuda slede papu. Kaliopa je ponovo obećao da će sa papom moći da pođe svako ko to bude želeo. A onda je tajno izveo papu iz Rima i stavio ga na brod na kome je bolesni papa morao mnogo da se namuči; sa njim se tu našlo tek nekoliko služitelja. Put do Konstantinopolja je za papu bio veoma dug i povezan sa mnogim teškoćama. Celu godinu on je proživeo u jednoj gostionici na ostrvu Naksos, i za sve to vreme, pa i to kao čin naročite milosti, dopustili su mu da ce svega tri puta umije. Rimske klirike koji su dolazili u posetu papi i donosili stradalniku najnužnije potrepštine, stražari su sramno i nečasno terali, uzimajući za sebe to što su oni donosili svetom Martinu. U septembru 654. godine papa je doveden u Konstantinopolj. Uz podsmehe i poruge poslat je u gradsku tamnicu, gde je u najtežim uslovima bio zatvoren 93 dana. Zbog bolesti on je morao često da se pere, ali tokom prvih 47 dana zatočenja nisu mu davali ni hladnu, a kamoli toplu vodu. Nakon 93 dana provedena u tamnici pozvan je na sud, gde su usled krajnje telesne slabosti morali da ga donesu na nosilima. Sudije su i pored toga zahtevale da iskaz daje stojeći, a saslušanje su počeli pitanjem: „nesrećniče, kakvo ti je zlo počinio imperator?“ Papa je ćutao. Tada su dovedeni lažni svedoci koji su nedužnog papu optužili za učešće u zaveri egzarha Olimpija protiv imperatora. Kada je sveti Martin, ne želeći da budu pogubljene duše lažnih svedoka koje su nameravali da dovedu da se zakunu, počeo svoje objašnjenje rečima: „u to vreme bio je sastavljen ‘Obrazac’ i poslat od imperatora u Rim“, sudije su ga prekinule: „ne govori ništa o veri, jer mi smo i sami hrišćani i pravoslavni“. Na to je papa izjavio: „činite sa mnom šta hoćete, i što pre, to bolje; zna Bog da ne možete veće dobro da mi učinite, nego da mi glavu mačem odsečete“. O onome što se dogodilo na sudu izvestili su imperatora, koji je zapovedio: da se sa svetog Martina svuku prvosvešteničke odežde i da se preda na kažnjavanje. Sa pape su javno skinuli oznake prvosvešteničkog dostojanstva pri čemu su mu pocepali čak i donju odeću, tako da je ostao polunag. Zatim su mu oko vrata stavili željezni okov i tako su ga, u pratnji vojnika sa isukanim mačem, proveli kroz ulice Konstantinopolja u tamnicu. Tu je usled velike hladnoće sveti Martin gotovo umro. Ali Gospod mu nije dosudio da bude pogubljen mačem. U vreme suđenja svetom Martinu patrijarh Konstantinopoljski Pir ležao je na samrtnom odru. Imperator Konstans je došao da ga obiđe i obavestio ga je da je odlučeno da ce papa kazni. Pir je na samrti molio da se svetom Martinu podari život jer je znao da papa neuporedivo više želi smrt. Posle 85 dana provedenih u drugoj tamnici, papu su poslali u progonstvo u Herson na Krimu, gde je stigao maja meseca. Ovde, među varvarima, sveti Martin je trpeo tešku muku, nemajući čak ni hleba. Uz ta fizička stradanja trpeo je i duševna, jer je bio napušten od strane svojih prijatelja i srodnika iz Rima, koji su se usled ropskog straha pred imperatorom očigledno plašili odnosa sa prognanim papom: „zaprepašćen sam piše papa u jednom pismu svojim prijateljima u Konstantinopolj ravnodušnošću mojih prijatelja i srodnika jer su potpuno zaboravili na moju nesreću. Izgleda da ne žele da znaju čak ni to da li još postojim na svetu ili ne. Ako rimska crkva i nema novca, ipak je, po blagosti Božijoj, bogata hlebom, vinom i svim onim što je neophodno za život“. „Nadam se pisao je takođe papa u drugom pismu milosrđu Božijem, da će moj životni put uskoro doći do cilja koji mu je od Boga određen“. Nada svetog Martina se ispunila u septembru 655. godine počinuo je u Gospodu.
Sa papom Martinom u Rimu je bio uhvaćen i sveti Maksim Ispovednik, koji je, kao i sveti Martin, bio podvrgnut stradanjima za veru. Tek što je brod, na kome se nalazio sveti Maksim, uplovio u Konstantinopoljsku luku (septembar, 654. godine), pojavio se odred naoružanih vojnika: uz grubo vređanje, vojnici su odvukli svetog Maksima, bosog i poluodevenog, u mračnu tamnicu. Odatle su ga više puta pozivali na sud, ali sudije, ni pored svih svojih lukavih smicalica, nisu mogle da ga navedu na monotelitstvo: „Činite sa mnom što god hoćete izjavio je sveti Maksim jer onaj ko poštuje Boga, kao ja, ne boji se uvreda i nepravde od ljudi“. Tada je bilo odlučeno da ce postigne makar i samo spoljašnja saglasnost monotelita sa svetim Maksimom. Njemu je bilo predloženo da potpiše sledeće ispovedanje vere, koje je zajedno sa monotelitskim, sadržalo i pravoslavno učenje: „ispovedamo u Hristu dve volje i dva dejstva usled razlikovanja priroda, i jednu volju i jedno dejstvo usled njihovog sjedinjenja“. Sveti Maksim je odbacio ovo ispovedanje, zbog čega je bio poslan u unutrašnjost Trakije. Odatle ga, posle nekog vremena, ponovo dovode u Konstantinopolj i smeštaju u jedan manastir. Sledećeg dana došli su mu dva patricija, Epifanije i Troil, i episkop Teodosije. Troil je svetog Maksima obavestio da su došli da mu prenesu volju imperatora: „kaži nam najpre, hoćeš li ispuniti volju imperatora ili ne?“ pitao je Troil. Sveti Maksim je pod zakletvom obećao da će ispuniti sve što „gospodar zapovedi po pitanju stvari ovog sveta“. Tada je patricij Epifanije rekao: „evo šta ti gospodar naređuje: pošto se ceo zapad i oni na istoku, koji su uvučeni u sablazan, pozivaju na tebe, stvarajući nemir i nerede i ne žele da u stvarima vere imaju opštenje sa nama, neka te urazumi Gospod da prihvatiš ‘Obrazac’ koji smo izdali i da stupiš u opštenje sa nama. Tada ćemo ti lično poći u susret, otvoreno pred svima ćemo te pozdraviti, pružićemo ti našu ruku, sa čašću i slavom uvešćemo te u Veliku crkvu (Sv. Sofija), postavićemo te na naše imperatorsko mesto, zajedno ćemo slušati liturgiju i pričestiti se Telom i Krvlju Hristovom, a potom ćemo te proglasiti za našeg oca, i biće radost ne samo u ovom gradu nego i u celom hrišćanskom svetu. Jer smo tvrdo uvereni da kada ti stupiš u opštenje s nama, onda će nam prići svi, koji su radi tebe i pod tvojim rukovodstvom otpali od opštenja“. Sveti Maksim je odgovorio: „zaista me sve sile nebeske neće ubediti da učinim to što vi predlažete, jer kakav ću odgovor dati, ne Bogu, nego svojoj savesti, ako radi puste slave i ljudskog mišljenja odbacim spasonosnu veru?“ Posle ovakvog odgovora, patriciji su besno skočili na njega; gurnuli su hrabrog ispovednika na pod, trgali ga rukama, udarali nogama i čitavog ga popljuvali. Kada je episkop Teodosije zaustavio njihovu nečovečnost, patriciji su počeli da se izruguju svetom Maksimu i da ga vređaju, hvaleći se, pri tom, svojom pravoslavnošću. Tako su njihovi pregovori sa svetim Maksimom završeni neuspehom, i on je ponovo pošao u progonstvo. Dugo se ispovednik mučio u zatočenju. No, i to je bilo malo za nenasitu zlobu mučitelja: sveti Maksim je ponovo doveden u Konstantinopolj i predat u policiju. Tu su ga tukli volovskim žilama, do korena su mu odsekli jezik, odsekli su mu desnu ruku i tako unakaženog proveli ga kroz sve kvartove Konstantinopolja. Posle toga, sveti Maksim je bio prognan u Kolhidu, gde je i okončao svoj stradalnički život.
Narednih gotovo pola veka u Crkvi je trajala borba monotelitstva sa pravoslavljem, no crkveno jedinstvo nije postignuto. Napuštanjem puteva nasilja od strane svetske vlasti, koji nisu svojstveni Crkvi, ostalo je da se stvar reši u njoj samoj i da se tako dođe do mira, što je i učinio Konstansov naslednik, imperator Konstantin Pogonat, koji je odlučio da sazove „oči Crkve sveštenoslužitelje, da bi razmotrili istinu“.
Svest o neophodnoosti sazivanja vaseljenskog sabora radi rešavanja pitanja monotelitstva sazrela je kod imperatora Konstantina Pogonata uglavnom pod uticajem nagovaranja od strane patrijarha Konstantinopoljskog, Teodora. Trudom imperatora sabor je otvoren 680. godine. Među ocima sabora najistaknutiji po svome položaju u Crkvi, ili položaju onoga koga su predstavljali, bili su: Georgije, patrijarh Konstantinopoljski, Makarije, patrijarh Antiohijski, prezviter Petar, predstavnik Aleksandrijskog patrijarha, i prezviter Teodor, predstavnik Jerusalimskog patrijarha. Imperator ce po običaju obratio rimskom papi Domnu sa zahtevom da na sabor pošalje predstavnika papskog prestola: „molimo pisao je imperator da pošaljete odgovarajuće i sposobne muževe koji poznaju bogonadahnuta Pisma i poseduju besprekorno znanje dogmata, muževe koji bi sa sobom doneli neophodne knjige“. Imperatorova poslanica nije zatekla Domna među živima: primio ju je njegov naslednik Agaton. Šaljući svoje predstavnike na sabor, papa je u Konstantinopolj pisao da ne može da pošalje učene ljude, kako je tražio imperator, jer situacija u Rimu u to doba nije pogodovala razvoju nauke[1]; kod svojih predstavnika, prezvitera Teodora i Georgija i đakona Jovana papa je isticao uglavnom duboku veru. Pred kraj sabora bilo je prisutno do 153 episkopa i njihovih zamenika[2]. Prvim zasedanjima, i na desetak kasnijih, prisustvovao je i sam imperator sa 13 činovnika, patricija i konzula. Sabor je trajao gotovo godinu dana[3].
Delatnost sabora je u suštini bila usredsređena na dva glavna pitanja: 1) temeljno istraživanje lažnog učenja monotelita i 2) izlaganje pravoslavnog učenja, usmereno protiv monotelitske jeresi.
Saborska zasedanja otpočela su obraćanjem papinih izaslanika: „pre nekih 46 godina, predstojatelji ovog carskog grada Sergije, Pavle, Pir i Petar, kao i Kir, koji je bio predstojatelj u Aleksandriji, i Teodor, koji je bio episkop grada Farana, i drugi, njihovi sledbenici, uveli su neke nove izraze, protivne pravoslavnoj veri i tako su prouzrokovali nemir u Vaseljenskoj Crkvi, ispovedajući i učeći da je u domostroju ovaploćenja Jednoga od Svete Trojice, Gospoda našeg Isusa Hrista, jedna volja i jedno dejstvo. Mnogo puta je naš apostolski prestol, vama zaista odan, odbacivao ovo učenje, potom je i molio, no sve do sada nikako nije uspeo da ih odvrati od takvog zloslavnog mišljenja; stoga molimo vašu bogovenčanu moć: neka predstavnici najsvetije Konstantinopoljske crkve kažu odakle su se pojavile te novotarije?“ Odgovor papinim izaslanicima imperator je prepustio Makariju, patrijarhu Antiohijskom, koji je na saboru istupao kao vatreni pristalica monotelitstva. Uostalom, u početku sabora pomalo razumevanja za Makarija pokazivao je i patrijarh Konstantinopoljski, Georgije. Izvršavajući imperatorovo naređenje, Makarije je papinim izaslanicima odgovorio ne samo u svoje ime nego i u ime Antiohijske i Konstantinopoljske crkve: „mi nismo ništa novo uvodili u učenje, nego kako je primljeno od Vaseljenskih sabora i uvaženih svetih otaca, takođe i od predstojatelja ovog svetog grada, Sergija, Pavla, Pira i Petra, takođe i od Honorija, bivšeg pape drevnog Rima, i Kira, bivšeg pape Aleksandrijskog, to jest o volji i o dejstvu, tako smo i poverovali, verujemo i propovedamo i spremni smo da do kraja ostanemo u tome“. Imperator je od Makarija zahtevao da dokazima potkrepi istinitost tvrdnje da se monotelitsko učenje koje je on širio temelji na „svetim vaseljenskim saborima i uvaženim svetim ocima“. Stoga su na saboru počeli da čitaju dela Trećeg i Četvrtog Vaseljenskog sabora, na kojima je rešavano pitanje o dve prirode u ličnosti Bogočoveka. Kada je prezviter Stefan, učenik patrijarha Makarija, iz dela Efeskog sabora počeo da čita poučnu reč svetog Kirila Aleksandrijskog imperatoru Teodosiju i kada je došao do sledećeg mesta: „nepokolebivo utvrđenje našeg carstva jeste Sam Gospod Isus Hristos; kroz Njega carevi caruju i moćni čine pravdu, jer je volja Njegova svemoguća“, Makarije je, ističući ovaj poslednji izraz, uzviknuo: „eto, gospodaru, dokazao sam da je u Hristu jedna volja“. Sabor je preko papskih izaslanika i nekih episkopa odbacio takvo nepravilno tumačenje izraza svetog Kirila: „na temelju upravo pročitanog teksta Makarije preuveličano i neosnovano drži da je u dvema prirodama Isusa Hrista Božanskoj i ljudskoj jedna volja. Sveti Kirilo je ove reči napisao imajući u vidu samo Božansku prirodu Hristovu, koja je kod Njega zajednička sa Ocem i Duhom Svetim, te je stoga i svemoguća. Govoreći o Božanskoj prirodi Isusa Hrista, Kirilo je i volju koja pripada toj prirodi nazvao svemogućom. Ovde nije reč o tome da li su u Hristu jedna ili dve volje“. Zatim su neometano pročitana dela Efeskog sabora i time je zaključeno prvo zasedanje. Na drugom zasedanju koje je, kao i prvo, proticalo u prisustvu imperatora, čitana su dela Četvrtog Vaseljenskog sabora, pri čemu je opet došlo do sporenja između otaca sabora i Makarija, patrijarha Antiohijrkog. Kada je među delima Halkidonskog sabora čitana poslanica pape Lava Velikog, papini izaslanici su pažnju otaca zaustavili na sledećim njegovim rečima: „i jedna i druga priroda u uzajamnom delovanju otkrivaju energije koje su im svojstvene. Logos dejstvuje onako kako je svojstveno Logosu, telo onako kako je svojstveno telu; jedno od njih blista čudesima, drugo biva podvrgnuto uniženjima“. „Sveti Četvrti sabor primetili su izaslanici povodom pročitanih reči iz poslanice prihvatio je tu poslanicu kao utvrđenje pravoslavlja i osudu svake jeresi. Šta povodom ovoga imaju da kažu najpoštovaniji Makarije i bogoljubazni muževi koji su njegovi istomišljenici?“ „Ja ne ispovedam dva dejstva odgovorio je sveti Makarije ne skrivajući svoje jeretičko mišljenje i ne mislim da je sveti Lav tu govorio o dva dejstva“. „Ti držiš pitao je imperator da je on ispovedao jedno dejstvo?“, „Ja ne govorim o broju uzvratio je Makarije nego, sledujući svetom Dionisiju, Njegovo (tj. Hristovo) dejstvo nazivam bogomužnim“. „Kako shvataš bogomužno dejstvo?“ „Ne smatram za potrebno da odgovorim“ uzdržao se od objašnjenja Makarije.
Na sledećem zasedanju bila su čitana dela Petog Vaseljenskog sabora. Ovde su oci sabora ustanovili neautentičnost dokumenata kojima su se, kao dokumentima od prvostepenog značaja, služili monoteliti da bi dokazali ispravnost svoga učenja. Takvi dokumenti, koji su u sebi krili monotelitske ideje, bili su: poslanica patrijarha Konstantinopoljskog Mine papi Vigiliju pod naslovom: „Minina reč Vigiliju o tome da je u Hristu jedna volja“, kao i dva dela pape Vigilija adresirana na imperatora Justinijana i njegovu suprugu Teodoru. U tim delima se, između ostalog, kaže: „anatemišemo i Teodora, bivšeg episkopa Mopsuestijskog, kao onoga koji je svagda tuđ Crkvi, zato što nije ispovedao da ovaploćeni Bog-Logos, tj. Hristos ima jednu prirodu, jedno lice i jedno dejstvo. Saborski oci su neautentičnost poslanice patrijarha Mine pokazali na osnovu sledećih činjenica: 1) patrijarh Mina je umro šest godina pre Petog Vaseljenskog sabora; 2) Minina poslanica nalazila se na prva tri lista saborskih dela, koji po rukopisu nisu bili nalik na ostale, i pri tom je na njima nedostajala numeracija, koja počinje od četvrtog lista, što i jeste početak autentičnih akata Petog Vaseljenskog sabora; odatle sledi potpuno ispravan zaključak da prva tri lista, nenumerisana i različita po rukopisu, nisu u saborska dela unesena istovremeno kada i prepisi autentičnih akata, nego kasnije; 3) u biblioteci Konstantinopoljskog patrijarha nalazio se registar Mininih poslanica u kome nije bila zabeležena poslanica papi Vigiliju. Slične stvari oci sabora su primetili i u odnosu na poslanice pape Vigilija upućenu Justinijanu i Teodori. Spisi pape Vigilija predstavljali su naročitu celinu zaseban tom u okviru dela Petog Vaseljenskog sabora, i imali su posebnu numeraciju strana. Petnaesti list iz toga toma bio je, kako je pokazalo ispitivanje, istrgnut i zamenjen novim, koji nije imao ni valjanu numeraciju. Kako je došlo do falsifikata?
Oci sabora su pažljivim istraživanjem otkrili tužnu istinu da krivotvoreni umetak u dela Petog Vaseljenskog sabora potiče od patrijarha Antiohijskog, Makarija. Jedan od članova sabora, episkop Seleukijski, izjavio je da je ranije od nekog vojnog zapovednika Filipa dobio primerak dela Petog Vaseljenskog sabora u kome su se nalazila neautentična dela pape Vigilija. Iz objašnjenja koje je tada dobio od Filipa, episkop je saznao da se taj primerak saborskih dela nalazio u rukama prezvitera Stefana, Makarijevog učenika. U rukopisu kojim je krivotvoreno delo pisano, episkop je prepoznao njemu dobro znan rukopis monaha Georgija, takođe Makarijevog učenika. Kao potvrdu svoje izjave episkop je saboru pokazao i sam primerak dela sa izmenama. Pomenuti monah Georgije bio je pozvan na sabor. Tu je na zahtev otaca otkrio da krivotvorena mesta u delima Petog Vaseljenskog sabora, koliko je njemu poznato, potiču od Makarija i Stefana: kada se između Konstantinopoljskog patrijarha Teodora i Makarija pojavio spor o voljama u Hristu, Makarije je počeo sa prepisivanjem Vigilijevih poslanica koje je tobože našao u patrijaršijskoj biblioteci. Njih su potom Makarije i Stefan umetali u sve prepise dela Petog Vaseljenskog sabora koji su im dolazili do ruke. Iz njihovih ruku je, između ostalih, potekao i onaj primerak dela koji je preko vojnog zapovednika Filipa došao do pomenutog episkopa Seleukijskog. Georgije je ujedno priznao da ce po nalogu patrijarha Makarija i sam bavio krivotvorenjem Vigilijevih dela. Jedan klirik je još pokazao da su pomenute krivotvorine bile načinjene i u jednom latinskom primerku dela Petog Vaseljenskog sabora. Posle ovih svedočenja koja su uklonila svaku sumnju po pitanju krivice patrijarha Makarija i njegovih učenika, sabor je objavio anatemu: 1) onih koji su krivotvorili dela i 2) samih krivotvorina.
Upravo završeno čitanje dela Trećeg i Četvrtog Vaseljenskog sabora pokazalo je da u njima, kako se i moglo očekivati, nema učenja o jednoj volji i jednom dejstvu u Licu Gospoda našeg Isusa Hrista. Kada je na to bilo ukazano patrijarhu Makariju i njegovim istomišljenicima koji su štitili monotelitsku jeres, oni su od imperatora i sabora tražili odlaganje rasprave kako bi predstavili svedočanstva iz dela svetih otaca koji su tobože razvijali monotelitsko učenje. Imperator im je dao odlaganje do sledećeg zasedanja. Istovremeno Konstantinopoljski patrijarh Georgije i članovi njegovog sinoda molili su imperatora da upozna sabor sa poslanicama koje su bile adresovane na sabor „kako od samog pape, tako i od njegovog sabora“. Imperator je obećao da će na sledećem, četvrtom zasedanju da ispuni i tu molbu. Ovo zasedanje je zapravo u potpunosti i bilo posvećeno čitanju poslanice pape Agatona, kao i druge poslanice koja je zajedno sa njom stigla od rimskog sabora koga je činilo 125 episkopa potčinjenih papi.
Poslanica pape Agatona predstavlja jedno od najznačajnijih bogoslovskih dela VII veka. Ona naročito snažno i jasno razvija pravoslavno učenje o dve volje i dva dejstva u Hristu, te je stoga i imala odlučujući uticaj na oce Šestog Vaseljenskog sabora prilikom sastavljanja pravoslavnog ispovedanja vere u odnosu na ovo sporno pitanje. U saborskim „delima“ bez uvijanja se kaže da su oci ovu poslanicu pape Agatona dočekali „raširenih ruku“, jer „objašnjava tajnu bogoslovlja“. Poslanica je bila napisana na latinskom jeziku; stoga je za oce sabora koji taj jezik nisu znali bila prevedena na grčki od strane imperatorovog sekretara i savetnika Diogena. Glavne misli ovog dela od izuzetnog značaja svode se na sledeće: Nakon uvoda o povodima koji su papu podstakli da sastavi poslanicu i o razlozima koji su doveli do kašnjenja izaslanika na sabor, a zatim i kratkog izlaganja učenja o Svetoj i Nerazdeljivoj Trojici, papa prelazi na glavni sadržaj poslanice učenje o Bogu-Logosu. „Sledujući evanđelskom predanju piše papa mi u jednom istom Gospodu Spasitelju našem Isusu Hristu ispovedamo sve dvojako, tj. ispovedamo u Njemu dve prirode, Božansku i ljudsku; ispovedamo takođe da svaka od Njegovih priroda ima prirodna svojstva: Božanska ima sva božanska svojstva, ljudska sva ljudska, izuzev greha. Ispovedajući dve prirode, dve prirodne volje i dva prirodna dejstva u jednom Gospodu našem Isusu Hristu, mi ne učimo da su ona protivna i suprotstavljena jedno drugom, ne učimo da su ona razdeljena kao na dva lica ili ipostasi, nego govorimo da jedan isti Gospod naš Isus Hristos ima u Sebi kako dve prirode, tako i dve prirodne volje i dva dejstva, tj. Božansko i ljudsko, da Božansku volju i dejstvo On ima od večnosti zajedničke sa Ocem Koji mu je jednosuštan, dok su ljudska volja i dejstvo primljene u vremenu, od nas, zajedno sa našom prirodom“. „Da bi se smisao tog istinskog ispovedanja nastavlja papa navodeći osnove od kojih polazi otkrio umovima vaše pobožnosti iz bogonadahnutog učenja Starog i Novog Zaveta, Sam Gospod u Svojim Svetim Evanđeljima otkriva u Sebi čas ljudska, čas Božanska svojstva, čas i jedna i druga zajedno i tako Svoje verne uči da veruju da je On istinski Bog i istinski čovek“. Navodeći zatim Spasiteljeve reči: Oče Moj, ako je moguće, neka me mimoiđe čaša ova, papa ih prati sledećim tumačenjem iz poslanice svetog Amvrosija Gracijanu: „volja koju je On nazvao Svojom, jeste moja, jer je On kao čovek uzeo patnju moju i govori kao čovek i zato je rekao: ali opet ne kako Ja hoću, nego kako Ti! Ta patnja koju je On primio mojom prirodom koja je sposobna za stradanje, jeste moja patnja“. Dalje papa navodi svedočanstva iz dela svetog Atanasija Velikog, blaženog Avgustina, svetog Amvrosija Milanskog, svetog Grigorija Bogoslova; iz tih svedočanstava vidi se da po učenju pomenutih otaca svaka od priroda u Hristu ima svoje sopstveno, njoj svojstveno htenje, tj. Božansko ili ljudsko. Treba smatrati da usled ipostasnog sjedinjenja priroda i jedno i drugo htenje pripadaju jednom istom Gospodu našem Isusu Hristu. Radi bolje potvrde ove istine, papa bukvalno navodi Oros vere Halkidonskog sabora, a za njim i svedočanstvo Petog Vaseljenskog sabora. Svedočanstva ovih vaseljenskih sabora su, strogo govoreći, utrđivala samo tu istinu da u sjedinjenju priroda u Hristu nije uništena njihova različitost. Ali, polazeći od te istine, papa je rasuđivao ovako: „Ako razlikovanje priroda Gospoda našeg Isusa Hrista nije uništeno ni na koji način, onda je neophodno da to razlikovanje sačuvamo u svim svojstvima. Jer onaj ko je učio da se različitost ne uništava ni na koji način, samim tim je pokazao da se ova različitost mora sačuvati u svakom pogledu. No ako jeretici i njihovi sledbenici priznaju jedno htenje i jedno dejstvo, kakva onda tu razlika može da bude prihvaćena? Kada tvrde da je u Njemu jedna volja, onda bi morali da priznaju da je ona ili božanska ili ljudska, ili sastavljena i iz jednog i iz drugog, smešanog i slivenog, ili da priznaju da Hristos ima jedno htenje i jedno dejstvo, koje proističe iz jedne složene prirode. U svakom slučaju ovde se uništava razlikovanje priroda posle čudesnog sjedinjenja, razlikovanje koje su utvrdili sveti sabori i zapovedili nam da ga čuvamo“. Za ovim slede nova svedočanstva iz dela svetih Grigorija Bogoslova, Grigorija Niskog, Jovana Zlatousta, Kirila Aleksandrijskog, Ilarija, Atanasija Velikog, Dionisija Areopagita, Amvrosija, pape Lava Velikog. Okrećući se traženju izvora lažnog učenja monotelita, papa nalazi da ono vodi poreklo od jeretičkih dela Apolinarija[4], Severa79, Nestorija[5], Teodosija Aleksandrijskog[6]. Prelazeći na bliže vreme, papa piše: „Pogledajmo na kojim je uzorima nastalo novo učenje i na čiji se autoritet oslanja. Kir Aleksandrijski u sedmoj glavi svojih izlaganja veli: ‘jedan isti Hristos i Sin, po svedočanstvu svetog Dionisija, jednim bogomužnim dejstvom savršava i božanska i ljudska dela’. Teodor, bivši episkop Faranski, u poslanici Sergiju, episkopu Arsinojskom, kaže: ‘pošto je Spasitelj jedan i isti, onda je jedno i Njegovo dejstvo, budući da je (On) celovit’. Sergije Konstantinopoljski u poslanici Kiru Aleksandrijskom veli: ‘Vi ste rekli da jedan isti Hristos jednim dejstvom savršava i božanska i ljudska dela, i to ste blagočestivo izložili’. U svome ‘Izloženju’ i u drugim delima on takođe tvrdi da Gospod naš Isus Hristos ima jedno htenje, i svako božansko a ujedno i ljudsko dejstvo. U dogmatskoj knjizi i u potpisu ‘Izloženja’ Pir ispoveda jedno htenje u Hristu. Pavle, Pirov naslednik, u poslanici papi Teodoru (Agatonovom prethodniku) ispoveda da Hristos ima jedno htenje; njegov naslednik Petar u poslanici papi Vitalijanu ispoveda kako on priznaje i jedno i dva htenja, i jedno i dva dejstva u domostroju ovaploćenja“. Povodom ovakve jeresi konstantinopoljskih patrijaraha papa kliče: „Ko se ne ražalosti i ne gleda sa strahom ovakve zamke koje prete ljudskom životu, ko se sa unutarnjim vapajem ne obrati istočniku milosrđa Bogu sa molitvom za izbavljenje od đavoljih podvala, koje su svuda pripremljene kako bi zavele ljudski um, kada vidi kako su ljudi koji su se smatrali dostojnim slave zbog svog velikog znanja pali u mreže jeretričke zablude i pri tom pokazuju da su nepostojani i kolebljivi i u samoj zabludi (pod kolebanjem se podrazumeva to što su se neki od lažnih učitelja izražavali i ovako i onako, tj. što su čas ispovedali jednu volju, čas dve, čas jedno dejstvo, čas dva). Dakle, neka vaše od Boga postavljeno veličanstvo okom unutarnjeg rasuđivanja pažljivo razmotri koje od tih učitelja treba da sledi hrišćanski narod i čije učenje treba da prihvati, kada oni sve ostale a i jedan drugog uzajamno predaju osudi“. Papa poslanicu završava sledećim rečima: „Uvereni smo da nije ostalo ništa tamno i dvosmisleno što bi moglo da predstavlja prepreku za urazumljenje onih koji su sledili pronalazače novog učenja. Jer je zato pred oči i postavljena sladost duhovnog poznanja kojom odišu izreke otaca, i zato je primetan odvratni jeretički smrad koji zaslužuje prezir svih vernih primetan je zato što se pokazalo da su pronalazači novog učenja sledbenici jeretika, a ne svetih otaca. Pošto je nastojanjem Božijim pred očima vaše pobožnosti zasijala istina i pokazala se laž, ostaje da blagočestivim milostima vašeg bogovenčanog milosrđa istina ne bude lišena svoje svetlosti, dobivši venac pobede, i da se nova zabluda, njeni izumitelji i sledbenici, podvrgnu kazni koju njihova gordost zaslužuje. Dakle, ako je predstojatelj Konstantinopoljske crkve saglasan sa tim da zajedno sa nama drži i propoveda ovo nepovređeno apostolsko pravilo vere, onda će nastati veliki mir za one koji ljube Ime Božije. Ako pak on (Bože sačuvaj) više želi da čuva novinu koju su drugi nedavno uveli, onda neka razmisli kakav će odgovor zbog takve nemarnosti dati na Božanskom sudu Hristovom. Molim, najpobožniji i najmilosrdniji Avguste, a zajedno sa mojom malenkošću moli i svaka duša hrišćanska, da dopustite nekažnjen govor i slobodno pravo za svakoga ko želi da govori i štiti svoju veru, kako bismo ostatak svoga života svi jednodušno proslavljali vaše imperatorsko veličanstvo zbog takvog neizrecivog dobra i kako bismo jednodušno izlivali neprestane molitve Hristu Gospodu za celovitost i uzdizanje vaše najmuževnije vlasti. Neka najviša blagodat sačuva vlast pobožnih gospodara i neka im pokori sve narode“. Nakon ove poslanice pape Agatona bila je pročitana njoj priložena poslanica episkopskog sabora u Rimu, koja u suštini ponavlja poslanicu Rimskog prvosveštenika.
Odmah po čitanju poslanica iz Rima, imperator je podsetio Makarija Antiohijskog na obećanje da će saboru predstaviti svedočanstva svetih otaca o jednoj volji u Licu Gospoda Isusa Hrista. Makarije i njegovi istomišljenici su na sledećem zasedanju sabora podneli dva svitka pod naslovom: „Svedočanstva svetih otaca koji su učili o jednoj volji Gospoda našeg Isusa Hrista, koja je takođe volja Oca i Svetog Duha“. Dva zasedanja bila su posvećena čitanju ovih svitaka. Na trećem zasedanju koje je usledilo, oci sabora su čitali treći svitak koji je Makarije još podneo i koji je bio naslovljen ovako: „Dalja svedočanstva o volji“. Kada je bilo završeno čitanje i tog trećeg svitka, Makariju Antiohijskom su ponudili da kaže još nešto kao dopunu. No Makarije je odgovorio: „Smatramo gospodaru, da su svedočanstva svetih i uvaženih otaca koja smo već predstavili dovoljna, i ne želimo ništa da dodamo“.
Tada su papini izaslanici pristupili opovrgavanju dokaza Makarija Antiohijskog i njegovih pristalica. Izaslanici su pošli od sledeće izjave: „bogoljubazni Makarije i njegove pristalice: Stefan, učenik Makarijev, Petar, episkop Nikomidijski i Solomon, episkop Klanejski, nikako nisu dokazali jednu volju i jedno dejstvo u domostroju Gospoda našeg Isusa Hrista. No oni su iskrivili i sama svedočanstva koja su predstavili vašoj pobožnosti i svetom saboru. Kao svedočanstva o jednoj volji u domostroju ovaploćenja Gospoda našeg Isusa Hrista, oni su izneli ona svedočanstva koja se odnose na učenje o jednoj volji Svete Trojice, dok su svedočanstva koja se tiču stvari i koja se zaista odnose na domostroj ovaploćenja Gospoda našeg Isusa Hrista iskrivili po smislu i u izrazima. Zato molimo vašu pobožnost da se iz uvažene patrijaršije ovog carskog grada donesu autentični tekstovi predstavljenih otačkih svedočanstava, i da se uporede sa svicima koje su oni doneli, te ćemo pokazati kakvu su izmenu načinili u tim tekstovima. Imamo svitak koji sadrži mnogobrojna svedočanstva svetih i uvaženih otaca koja jasno pokazuju da su u domostroju Gospoda našeg Isusa Hrista dve prirodne volje i dva prirodna dejstva, nesliveno i nerazdeljivo, a imamo takođe i jeretička svedočanstva koja govore o jednoj volji i jednom dejstvu i pogoduju učenju Makarija, bogoljubaznog arhiepiskopa Antiohijskog i onih koji se nalaze s njim; molimo da se sve to pročita pred vašim blagočešćem“.
Svedočanstva iz dela otaca Crkve „koja jasnije od svetlosti pokazuju dve prirodne volje i dva prirodna dejstva u domostroju spasenja Gospoda našeg Isusa Hrista“ izaslanici su predstavili na sledećem zasedanju. Posle objavljivanja tih svedočanstava na saboru, papini izaslanici su izjavili: „našli smo i mogli bismo da predočimo i mnoga druga svedočanstva; no da ne bismo zamarali vaš bogopoučavani sluh, smatramo da su za dokazivanje istine dovoljna i navedena svedočanstva“. „Molimo vašu bogoutvrđenu odvažnost obratili su se zatim izaslanici imperatoru da pita Georgija, arhiepiskopa Konstantinopoljskog, i njemu potčinjeni sabor, a takođe i Makarija, arhiepiskopa Antiohijskog, i njemu potčinjene episkope, da li su saglasni sa sadržajem dve pročitane poslanice, tj. sa sadržajem poslanice najsvetijeg Agatona, pape apostolskog prestola drevnog Rima, i sa sadržajem poslanice njemu potčinjenog sabora?“ Kao odgovor na to Georgije i Makarije su molili da se izdaju kopije poslanica, kako bi uporedili „svedočanstva svetih i uvaženih otaca koja su ce u njima nalazila sa knjigama (Konstantinopoljske) patrijaršije“, obećavajući istovremeno da će dati odgovor „na sledećem zasedanju“. Na tom sledećem zasedanju patrijarh Konstantinopoljski Georgije je na pitanje otaca sabora o njegovom odnosu prema poslanicama pape Agatona i njegovog sabora episkopa, odgovorio ovako: „videći svu snagu poslanica koje su upućene kako od najsvetijeg Agatona tako i od njegovog sabora, i uporedivši ih sa knjigama svetih i uvaženih otaca koje se nalaze u poštovanoj patrijaršiji, našao sam da su sva svedočanstva koja se nalaze u pomenutim poslanicama saglasna, i da se ni u čemu ne razlikuju od knjiga svetih i uvaženih otaca, stoga se saglašavam sa tim poslanicama, tako ispovedam i verujem“. Slične izjave dali su i episkopi potčinjeni patrijarhu Georgiju.
No, kada su patrijarha Makarija pitali za njegovo ispovedanje po pitanju volje i dejstva u Hristu, on je bez ustezanja izjavio: „ja kažem da u domostroju ovaploćenja Gospoda našeg Isusa Hrista nisu dve volje i dva dejstva, nego jedna volja i bogomužno dejstvo“. Sabor je zahtevao da Makarije svoje jeretičko učenje potvrdi dokazima. Makarije se pozvao na svoj svitak, koji je ranije predao imperatoru. Sabor je zapovedio da se pročita taj vrlo opširan svitak koji je sadržao patrijarhovo jeretičko „ispovedanje“. Suština tog ispovedanja vidi se iz sadržaja potpisa koji se pod njim nalazi: „Makarije, milošću Božijom episkop Teopoljski[7], koji je diktirao svu gorenavedenu osnovu pravoslavlja saglasno izlaganju pet Svetih i Vaseljenskih sabora. i poimence naveo mnogo svetih uvaženih otaca koji su po meri svojih snaga objašnjavali da je u Gospodu Isusu Hristu, Bogu našem, jedna volja i da nam je On pokazivao svoje bogomužno dejstvo, (Makarije) koji je unutarnje ubeđen i ispoveda da je bezbožno da se govori da su u jednom istom Hristu Bogu našem tobože dve volje“. Kada je „ispovedanje“ bilo pročitano, imperator i sabor su predložili:
„Neka najbogoljubazniji Makarije objasni ispoveda li on dve prirodne volje i dva prirodna dejstva u domostroju ovaploćenja Hrista Boga našeg“.
„Neću reći odgovorio je Makarije da su u domostroju ovaploćenja Gospoda našeg Isusa Hrista dve prirodne volje i dva prirodna dejstva, čak ni ako biste me isekli na sitne delove i bacili u more“.
Sabor je pristupio brižljivoj proveri svedočanstava iz dela koja je Makarije predstavio saboru, pri čemu se pokazalo da je Makarije svedočanstva iz otačkih dela. u cilju zaštite svoga jeretičkog učenja, pa makar ta zaštita bila i nesavesna, navodio ili u nepotpunom ili u izmenjenom obliku. Da bi sud o jeresi patrijarha Makarija bio potpuno nepristrasan, sabor je u razmatranje uzeo i druga njegova dela, za koja se takođe pokazalo da su ispunjena lažnim učenjem. Zatim su bile sačinjene osude. Za sve vreme razmatranja dela patrijarha Makarija i jeretičkih misli koje su ce u njima nalazile, oci sabora su mu se obraćali savetujući ga da ispovedi dve prirodne volje i dejstva u Hristu, no patrijarh Makarije je, kako kažu saborski akti, „istegao vrat, lice učinio nepokretnim, živce kao da su od gvožđa, uši zagradio da ne slušaju, srce ostavio upornim u neposlušnosti zakonu“. Videći takvu tvrdoglavost jeretičkog patrijarha, sabor ga je isprva lišio omofora (koji je oznaka episkoprkog dostojanstva), da bi potom doneo sledeću osudu:
„Božansko pravilo nikako ne dozvoljava da na učiteljskom prestolu sedi Makarije, koji je ostario u dogmatima bezbožnosti, koji ne samo da je sav hristoljubivi narod ispunio tajnom izopačenošću i krivotvorio svedočanstva svetih i slavnih otaca, nego je putem svojih pisama i poslanica uznemirio sve ljude od istoka sunca do zapada, te je pravedno i zakonito lišen svetiteljskog (episkopskog) odjejanija“.
Svrgnuti patrijarh bio je anatemisan, pri čemu su oci sabora odlučili da mole imperatora da ga progna iz Konstantinopolja. Umesto Makarija na patrijaršijski presto Antiohije bio je izabran Teofan, koji je potom u svojstvu Antiohijskog patrijarha uzeo učešće u narednim poslovima sabora.
U licu patrijarha Makarija od strane otaca sabora bio je osuđen glavni zaštitnik i oslonac monotelitske jeresi. No, do kraja saborske delatnosti oci sabora su imali posla još i sa manje poznatim pristalicama jeresi, koje su dobrovoljno dolazile na sabor radi zaštite svoga lažnog učenja. Od tih sporova sa pojedinačnim monotelitima, pažnju zaslužuje rasprava sa monahom Polihronijem.
Na kraju jednog od poslednjih saborskih zasedanja, episkop Prusijadski, Dometije, javio se saboru da neki sveštenomonah Polihronije, koji deli jeretičke poglede patrijarha Makarija, sa uspehom seje seme pogubne jeresi među prostim ljudima, slabo upućenim u pitanja vere. „Nije li vašoj svetosti ugodno predložio je episkop da Polihronije dođe kod vas i da iskaz po pitanju svoje vere“. Sabor je odlučio da razmatranje Polihronijeve stvari odloži za naredno zasedanje. Kada su na tom sledećem zasedanju Polihronija, koji je bio pušten u salu u kojoj je sabor zasedao, upitali kako on ispoveda tajnu ovaploćenja Sina Božijeg, dobili su ovakav čudan odgovor: „ispovedanje svoje vere daću na grobu mrtvaca, uz prizivanje Sina Božijeg da ga On vaskrsne; ako mrtvac ne ustane, onda neka sabor i imperator rade sa mnom šta god žele“. Sabor je hteo da zna kakvo je tačno ispovedanje Polihronije namerio da položi na mrtvaca, da bi Gospod ovoga vaskrsao. Polihronije je na to odgovorio: „svoje ispovedanje položiću na mrtvaca i tada ćete ga pročitati“. No sabor je zahtevao da hartija na kojoj je bilo Polihronijevo ispovedanje vere bude otpečaćena i pročitana, i tek potom položena na mrtvaca. Na hartiji je bilo napisano sledeće: „ja, Polihronije, pozdravljam najsmirenijeg i bogovenčanog imperatora Konstantina i klanjam mu se, kao da sam u njegovom prisustvu. Video sam mnoštvo muževa u belim odeždama i sred njih muža čiju plemenitost ne mogu opisati, koji mi je govorio: požuri, kaži imperatoru Konstantinu da ne izmišlja novu veru i da je ne prima. I kad sam išao iz Iraklije u Hrisopolj i zaustavio se pod žarkim suncem, video sam muža strašnog i veoma blistavog. Stao je preda me govoreći: ko ne ispoveda jednu volju i bogomužno dejstvo, taj nije hrišćanin. Rekao sam: to je odredio i premudri imperator Konstantin jednu volju i bogomužno dejstvo; on je rekao: vrlo dobro i bogougodno“. Kad je hartija bila pročitana, oci sabora su Polihroniju postavili dva pitanja: je li on napisao tu hartiju, i da li baš nju želi da položi na mrtvaca da bi ga vaskrsao? I na jedno i na drugo pitanje Polihronije je odgovorio potvrdno. Sabor je posle toga dozvolio Polihroniju da ostvari svoju nameru. Tako je na velikom gradskom trgu, nedaleko od dvorca, u prisustvu sabora, činovnika i mnoštva naroda, Polihronije položio svoju hartiju na jednog mrtvaca koga su nosili u grob. Nekoliko časova hartija je ležala na mrtvacu, no on nije davao nikakve znake života, tako da je Polihronije na kraju bio prinuđen da prizna: „ne mogu da vaskrsnem mrtvaca“. Narod je povikao: „anatema novom Simonu, anatema Polihroniju koji sablažnjava ljude“. Kada je nemir utihnuo, oci sabora i činovnici su se iznova sabrali u sali za zasedanja. Svi su pretpostavljali da će Polihronije neuspehom koji je doživeo biti podstaknut na pokajanje. Stoga su mu ponovo postavili pitanje: ispoveda li on dve prirodne volje i dva prirodna dejstva u domostroju ovaploćenja Sina Božijeg? Na sveopšte iznenađenje, od tvrdoglavog jeretika čuo se pređašnji odgovor: „verujem onako kako stoji u hartiji koju sam dao da se položi na mrtvaca u jednu volju i bogomužno dejstvo, i drugo ništa ne govorim“. „Ko je napisao hartiju koju si dao?“ opet je pitao sabor. „Ja, sopstvenom rukom“ nanovo je potvrdio Polihronije. Videći upornost nepokajanog jeretika, sabor je za njega odlučio sledeće: „nakon što je Polihronije, kao sveštenik i monah, do starosti istrajavao u svom zlom učenju, sada se drznuo ne gledajući na naše savete u odnosu na njegovo mudrovanje o očovečenju Gospoda našeg Isusa Hrista da iskuša Duha Svetog, te je sastavio bogohulnu hartiju, i nije ga bilo sramota da kaže kako će da vaskrsne mrtvaca kada položi na njega ovu hartiju. Mi smo njegovu dušu već predali anatemi o kojoj govori apostol Pavle, no da bi se uverili i hristoljubivi ljudi od kojih su ranije mnoge obmanjivali on i njegovi istomišljenici, dozvolili smo da se javno izvrši ta neostvariva, bezumna i drska namera. Kada je mrtvac koga je on našao bio donesen na sredinu, u našem prisustvu, u prisustvu najviših činovnika, kao i mnoštva hristoljubivog naroda, on je položio na mrtvaca svoje bezbožno delo, kako je i bio namerio, i veoma dugo vreme, koliko je god hteo, stajao je kod tog mrtvaca i šaptao za sebe ono što je mislio, sve dok nije rekao da ništa ne može da učini. Stoga određujemo da on, kao onaj koji sablažnjava i obmanjuje narod, i kao otvoreni jeretik, bude lišen svakog svešteničkog čina i sveštenosluženja: jeretiku Polihroniju i onima koji mudruju isto kao i on anatema; Makariju, Stefanu, Polihroniju anatema: Sveta Trojica je oborila ovu trojicu“.
U ličnim razgovorima sa jereticima monotelitima i kroz razmatranje njihovih dela, sabor je opovrgao sve argumente kojima su monoteliti hteli da zaštite svoje lažno učenje. Sada, posle razobličenja monotelitske jeresi, oci sabora objavljuju istinu pravoslavlja po pitanju koje je tako dugo izazivalo nemir u Crkvi pitanju sjedinjenja dve prirode, Božanske i ljudske, u Isusu Hristu.
Ukazavši na razlog koji je do njega doveo, Oros vere Šestog Vaseljenskog sabora utvrđuje autoritet prethodnih Vaseljenskih sabora i navodi Nikejski i Konstantinopoljski simvol vere. „Konačno stoji zatim u Orosu vere za savršeno poznanje i utvrđenje pravoslavne vere dovoljan je ovaj blagočestivi i pravoslavni simvol božanske blagodati. No, kako od iskona ne miruje izumitelj zla, koji je sebi našao pomoćnika u zmiji i kroz nju u ljudsku prirodu uneo smrtonosni otrov, tako i sada, našavši pogodne organe za ostvarenje svoje želje, upravo: Teodora, koji je bio episkop Faranski, Sergija, Pira, Pavla, Petra, koji su bili predstojatelji ovog carskog grada, i još Honorija, koji je bio papa drevnog Rima, Kira, koji je episkopovao u Aleksandriji, Makarija, koji je do nedavno bio predstojatelj u Antiohiji, i Stefana, učenika ovog poslednjeg, on nije oklevao da kroz njih podstakne sablazan zabluda, posejavši novim rečima u pravoslavnom narodu jeres jedne volje i jednog dejstva u dvema prirodama jednog od Svete Trojice, Hrista, istinskog Boga našeg, (jeres) koja je nastojala da posredstvom nekakve lukave izmišljotine uništi punoću očovečenja upravo Samog Gospoda Isusa Hrista, Boga našeg, neslavno uvodeći da je Njegovo umno oduhovljeno telo bez volje i dejstva“. Polazeći dalje uglavnom od poslanice pape Agatona, a takođe i od Orosa vere Petog Vaseljenskog sabora, zatim okružne poslanice patrijarha Jerusalimskog Sofronija i poslanice pape Lava Velikog, Šesti Vaseljenski sabor ovako izražava pravoslavno učenje o voljama i dejstvima u Hristu:
„Saglasno učenju svetih otaca, propovedamo da su u Njemu (Hristu) dva prirodna htenja ili volje nerazdeljivo, neizmenjivo, nerazdvojno i nesliveno, i dva prirodna dejstva koja nisu suprotstavljena, kako su govorili bezbožni jeretici, što ne može da bude, nego Njegova ljudska volja ustupa, ne protivreči i ne suprotstavlja se, već se potčinjava božanskoj i svemogućoj volji. Utvrđujemo da su u jednom istom Gospodu Isusu Hristu, istinskom Bogu našem, dva prirodna dejstva, nerazdeljivo, neizmenjivo, nerazdvojno, nesliveno. Priznajemo dve prirodne volje i dejstva (u Hristu), koje se međusobno saglasno slažu radi spasenja roda ljudskog“.
Objavljivanje i potvrđivanje ovog saborskog određenja vere obavljeno je 16. septembra 681. godine na svečanom zasedanju kome je prisustvovao i imperator Konstantin. Kada je imperator predložio ocima sabora „da sveti i vaseljenski sabor kaže da li je Oros vere objavljen uz saglasnost svih episkopa“, kao odgovor začulo se jednodušno klicanje otaca: „Svi tako verujemo, svi tako mislimo, svi smo potpisali uz saglasnost i odobravanje, svi verujemo pravoslavno! Onima koji su propovedali, ili propovedaju, ili će propovedati jednu volju i jedno dejstvo u ovaploćenom Hristu Bogu, anatema!“ Imperator se ocima sabora obratio pozdravnom rečju, izražavajući uz ostalo i svoju uverenost da saborsko veroispovedanje odgovara istini: „ni mi ni vi nećemo izbeći sud na strašnom sudilištu Božijem, kada On bude sudio živima i mrtvima, ako vam je poznato da postoji bilo kakav propust u veroispovedanju ili da je nešto u njemu nedorečeno“. Sabor je imperatoru odgovorio slovom, u kome se iskazuje radost zbog obaranja jeresi i utvrđivanja pravoslavne istine: „Starac Rim ti je rasprostro bogonapisano ispovedanje; ta je hartija po pitanju dogmata noć pretvorila u dan, tamu u svetlost; kroz (papu) Agatona je govorio (apostol) Petar, a zajedno sa Svedržiteljem Koji caruje, odlučivao si i ti, kao samodržac, kao bogopostavljen. Simoni (jeretici), poznati po perju odstupništva, pali su sa visine na kojoj su leteli, a njihov pad predstavlja opomenu radi ovoga (odstupništva); vera se podiže i saglasnost naroda obnavlja ce u svojoj divoti. Podiže se sunie i mesei stade u činu svome (Avak. 3,11). Podiže se sunce, to znači vaš um se podigao prema suncu pravde, čisto je pogledao Najčistijeg i doneo nam odatle mir. Mesec stade u činu svome, to znači Crkva i nevesta Hristova odeva ce u svoju lepotu, ukrašava se pobožnošću i, potpuno obnovivši čistotu pravoslavlja, blista svetu trajnim spokojstvom“.
Kopije saborskih dela su, kako je odlučeno, dostavljene Rimskom, Konstantinopoljskom, Aleksandrijskom, Antiohijskom i Jerusalimskom patrijarhu. Rimskom papi je, osim toga, sa sabora upućena naročita poslanica u kojoj Istok s radošću obaveštava Zapadnu Crkvu o pobedi vere. „Gde su oni koji su proizveli sablazan oborene jeresi?“ pita između ostalog poslanica i odgovara „skinuta su pokrivala s lica, pokazane su krivotvorine zavodnika. Vuk (Makarije) je skinuo sa sebe (jagnjeću) kožu i sada nastupa kao obnažen vuk. Istina slavi, laž je srušena. Onaj ko je sejao kukolj dogmata, odlučen je. Pšenica, hristoljubivi narod, sabrana je u jednu žitnicu Crkve Hristove. Svetlost Pravoslavlja je ušla, a tama nestala iz očiju. Prošlo je vreme crnine, tuga se obratila u veselje, žalost u radost. Stoga i mi, radujući se sa crkvama Božijim koje su primile blagodat mira, apostolski pozivamo: radujte se svagda u Gospodu, i opet velim padujte ce! (Fil. 4,4)“.
Imperator Konstantin je ulagao velik napor kako bi Oros vere Šestog Vaseljenskog sabora bio rasprostranjen i kako bi se utvrdio po celoj imperiji. Sačuvan je njegov ukaz koji je radi obnarodovanja bio pribijen na ulaz u crkvu Sv. Sofija u Konstantinopolju. Ovaj ukaz sadrži istoriju sabora i njegove odluke i završava se ovakvom odredbom: „Ko ljubi Boga i želi buduće spasenje, taj neka se drži ove pravoslavne vere. Onaj ko ne bude revnostan u ljubavi prema Bogu i prezre našu sadašnju pobožnu objavu, taj, ako je episkop, ili klirik, ili ako nosi monašku odeću, da bude isteran (odlučen), ako je pak iz reda dužnosnih ljudi, biće kažnjen konfiskacijom imovine i lišenjem pojasa (oznaka vojničkog dostojanstva); ako je plemenit čovek biće osuđen na progonstvo iz prestonice i, uopšte iz svakog grada, a povrh toga neće izbeći kazne ni od Strašnog i Pravednog Suda“.
O dubokom i pobožnom poštovanju koje su na Istoku uživala dela Šestog Vaseljenskog sabora, može da se sudi na osnovu sledećeg događaja iz vremena vladavine Justinijana II, koji je nasledio Konstantina Pogonata.
Autentičan primerak akata Šestog Vaseljenskog sabora nekako je dopao u ruke izvesnih senatora. Imperator je saznao za to. Nalazeći da tako velika dragocenost, kakvu predstavljaju autentični saborski akti, treba da se čuva u carskim rukama, imperator je sazvao sabor od patrijaraha, mitropolita i episkopa, uopšte svih duhovnih lica koja su se nalazila u Konstantinopolju, opunomoćenog papinog izaslanika, a pozvani su i senat, predstavnici naroda, imperatorska garda i zapovednici različitih oblasti. Na toj svečanoj skupštini „Dela“ sabora uzeta su od senatora i pročitana na saboru, a potom zapečaćena predata u ruke imperatora kako bi bila izbegnuta oštećenja ili izmene. Pri tom je imperator rekao: „ove dokumente uvek ćemo čuvati netaknute i neizmenjive, dokle je god Bog odredio našoj duši da prebiva u nama“.
Sa delatnošću Šestog Vaseljenskog sabora tesno je povezana delatnost Peto-šestog ili Trulskog sabora. Njegove odredbe Istočna Crkva poštuje ravnopravno sa odredbama Vaseljenskih sabora. Ovaj sabor nosi naziv Peto-šesti stoga što su na njemu bila sastavljena pravila koja se tiču položaja Crkve i hrišćanskog života, a koja nisu bila sastavljena na Petom i Šestom Vaseljenskom saboru. Zato on predstavlja dopunu njihove dogmatske delatnosti. Sabor je održan 691. ili 692. godine, za vladavine imperatora Justinijana II. Njegova zasedanja odvijala su ce u imperatorskom dvorcu u Konstantinopolju, u sali zvanoj Trulo, odakle i drugi naziv ovog sabora Trulski. Saborom je predsedavao patrijarh Konstantinopoljski, Pavle. Osim njega, saboru su prisustvovali Aleksandrijski, Antiohijski i Jerusalimski patrijarh; predstavnik rimskog pape bio je mitropolit Gortinski (sa ostrva Krita), Vasilije, koji je imao punomoć od cele rimske crkve. Ukupno je bilo 213 otaca koji su potpisima potvrdili saborska akta. U „pozdravnoj reči“ imperatoru, oci sabora ovako tumače razlog svoga okupljanja: „narod, razdiran i iscrpljen stradanjima koja dolaze od razuzdanosti, malo-pomalo otrgnuo se od božanskog stada, bludi u neznanju i zaboravlja napredak u dobrodetelji, ili, rečima apostola: Zavet i Duh blagodati vređaju (Jevr. 10,29). U zrelu pšenicu istine umešali su nekakve ostatke paganske i judejske nezrelosti“. Stoga je sabor morao da „svestrano ispita sva sredstva za obraćanje naroda na put spasenja“, kako bi „po uzoru na pastira Hrista tražio zabludelu ovcu po gorama, vratio je u dom Njegov i ubedio da čuva zapovesti i božanske naredbe“. Da bi „odvratio narod od zlog i poročnog ponašanja i obratio ga boljem životu“, sabor je sastavio čitav niz pravila (ukupno 102), koja su unosila red u oblasti 1) obavljanja bogosluženja, 2) života klira, 3) monaha i 4) vernih hrišćana.
Zapadna Crkva ne priznaje Pravila Trulskog sabora jer su neke odredbe toga sabora usmerene protiv običaja i učenja rimske crkve. Na primer: Sabor za rukovođenje Crkve prima 85 apostolskih pravila, dok je Zapadna crkva primala samo 50; 13. pravilo je usmereno protiv rimskog učenja o obaveznoj bezbračnosti sveštenika; 55. pravilo osuđuje post subotom koji je uveden u rimskoj crkvi; 82. pravilo zabranjuje upotrebu predstave Hrista kao jagnjeta u hramovima, što je bilo rasprostranjeno na Zapadu.
 


 
NAPOMENE:

  1. “ Može li se od ljudi koji žive u (siromašnom) narodu – pita papa – i trudom svojih ruku, uz velik napor obezbeđuju sebi nasušni hleb, tražiti potpuno poznavanje Svetog Pisma? Mi čuvamo zakonito sastavljena određenja naših svetih prethodnika i svetih sabora – čuvamo ih u prostoti srca i bez ikakve dvosmislenosti. Što se tiče svetske krasnorečivosti, ne mislimo da bi u naše vreme bilo moguće naći nekoga ko bi se mogao pohvaliti velikim znanjem, jer u našim krajevima stalno besne ustanci raznih naroda, koji se čas bore među sobom, čas nasrću odvojeno i pljačkaju. Nema svetske krasnorečivosti kod neukih ljudi“.
  2. Ovde treba primetiti, da je prihvaćeno da se kod određivanja broja učesnika sabora, osim onih koji su lično bili prisutni, uzima još i 125 episkopa koji su potpisali sabornu poslanicu pape Agatona upućenu u Konstantinopolj i koji su zauzimali katedre bliske rimskoj crkvi.
  3. Tokom 680. godine saborska zasedanja održana su: 7,10,13 i 15. novembra i 7. decembra, a tokom 681. godine: 12-13. februara; 7,8, 18,20,22. i 28. marta, 4. i 26. aprila, 9. avgusta, 11. i 16. septembra.
  4. Papa citira sledeće Apolinarijeve reči: „Jedini Hristos pokretao se na delanje samo božanskom voljom, usled čega i mi priznajemo samo jedno dejstvo u Njemu, koje i u čudesima i u stradanjima potiče iz Njegove jedne složene prirode. Jer On jeste ovaploćeni Bog i kao takav se ispoveda“.
  5. U Nestorijevom delu „Divna pouka“ postojalo je ovakvo mesto: „Mi prirode čuvamo neslivene, sjedinjene samo voljom, a ne prirodno; i zaista, vidimo da su po jednakosti dostojanstva one pokazale jedno htenje, dejstvo i vlast“.
  6. Teodosije Aleksandrijski u delu upućenom Teodoru Avgustu piše: „Ostalo je da se prizna da je dejstvo i jedne i druge prirode jedno – oboženo; jedna ista premudrost je u Jednom Gospodu našem Isusu Hristu, premudrost svojstvena Bogu, sveznanje i znanje i po Božanskoj i po ljudskoj prirodi, jer priznajemo jedno dejstvo, dostojno Boga“.
  7. Teopolj je bio sinonim za Antiohiju.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *