СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА (ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)

 

СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА
(ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)
 

 
ПЕТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
 
Победа православља над монофизитском јереси на Халкидонском Четвртом Васељенском сабору није била коначна: јеретици монофизити и даље су постојали у Источној Цркви. У неким местима орос вере Халкидонског сабора био је дочекан нередима и отвореном побунама. Главно језгро побуњеника чинили су прости монаси који су искрено поверовали поквареним сугестијама присталица јереси, да је Халкидонски сабор изменио стару веру и увео неку нову. Смутње подстакнуте оваквим сугестијама доводиле су до свргавања па чак и убистава православних епископа и свештеника од стране јеретика, при чему је за гушење таквих побуна понекад морала да буде употребљена и оружана сила. Таква места била су Палестина, нарочито Египат, Сирија са престоницом Антиохијом, па чак и Константинопољ. Да би донели мир Цркви неки императори, Маркијанови наследници, издавали су указе којима су углавном постизали резултате супротне од жељених, још више распаљујући незадовољство. Император Василиск (476-477) издао је окружну посланицу (енциклион), у којој је анатемисан Четврти Васељенски сабор и његова дела: “шта је тако нарушило јединство светих Божијих Цркава и мир целог света читамо у њој као то дело (папе) Лава и све што је установљено у Халкидону ради одређења вере; у свакој цркви где буде пронађено, наређује се свим епископима да предају анатеми и огњу”. Император Зенон (477-491) издаје повељу сједињења (енотикон), у којој двосмислено говори о Халкидонском сабору. Император Анастасије (491-518) je у Константинопољу хтео да уведе монофизитски додатак Трисветој песми: “Који си за нас распет”[1]. Слични императорски укази погодовали су све већем ширењу монофизитства на Истоку.
Ове монофизитске немире, који су потресали Цркву и после Халкидонског сабора, додатно су компликовале и појачавале следеће околности:
У историји појаве и развитка Несторијеве јереси значајно место имале су три личности из V века: Теодор, епископ Мопсуестијски, Теодорит, епископ Кирски и Ива, епископ Едески. Теодор Мопсуестијски је био један од Несторијевих учитеља; Теодорит је писао оштре анатематизме против учења светог Кирила Александријског; под именом Иве Едеског била је упућена посланица неком Марију Персијанцу која је садржала омаловажавајућа мишљења о Трећем Васељенском сабору да је тамо Несторије тобоже неправедно осуђен као и врло увредљиве изразе на рачун светог Кирила[2]. И поред учешћа поменутих лица у борби против православља на страни Несторијеве јереси, они нису били осуђени ни на Трећем Васељенском сабору, који је осудио Несторија, ни на Халкидонском Четвртом Васељенском сабору, иако се овај дотакао Теодоритове и Ивине ствари, јер су њима на том сабору враћене епископске катедре, док je о Теодору Мопсуестијском сабор чак имао прилику да у извесној мери изрази и свој суд, бавећи се његовим делима. Такав став православних према Теодору Мопсуестијском, Теодориту Кирском и Иви Едеском пружио је монофизитима могућност да прекоревају Цркву због тајне привржености Несторијанству. Према сведочењу једног савременика, “јеретици (монофизити) су ружили свештенике Цркве, као Несторијеве следбенике”. С друге стране и несторијанци, којих је на Истоку још увек било доста, извлачили су користи из околности што поменуте присталице несторијанства нису биле осуђене од стране православне Цркве. Ради се о томе да су Несторијева дела императорским указима била забрањена, па су несторијанци за ширење своје јереси прибегли распрострањивању дела Теодора, Теодорита и Иве у којима су били заступљени несторијански погледи. На осмом заседању Петог Васељенског сабора директно је посведочено: “Несторијеви следбеници труде се да наметну Цркви Божијој своје зло учење преко безбожног Теодора који је био епископ Мопсуеста, преко његових безбожних дела, а уз то и посредством онога што је безбожно написао Теодорит и посредством злобне посланице коју је, кажу, написао Ива Марију Персијанцу”.
Тако је за Цркву било неопходно да донесе осуду Теодора, Теодорита и Иве, као писаца и делатника непријатељски орјентисаних према православљу и наклоњених Несторију. Кроз то је монофизитима ускраћиван повод за нападе на православну Цркву, а несторијанцима пак могућност за ширење јеретичких (несторијанских) погледа. Император Јустинијан који је узео најактивније учешће у стварима Цркве и који је горео од жеље да помири многобројне монофизите у империји са православнима, те да тако на јединству у вери постигне и државно јединство постарао се да уклони поделу у Цркви. По савету утицајног Теодора Аскиде, архиепископа Кесарије Кападокијске, император је око 544. године издао указ у коме су анатеми подвргнути: Теодор Мопсуестијски са свим његовим делима и учењем, Теодорит Кирски, за дела усмерена против светог Кирила Александријског и Трећег Васељенског сабора, и Ива Едески, за посланицу Марију Персијанцу у којој је била видљива склоност ка несторијанству. Императоров указ није дошао до нас. Сачувани су само одломци код писаца савремених његовом издавању. Император се надао да ће указ прихватити сви представници црквене власти и да ће на тај начин он добити општецрквени значај. Али, догодило се супротно. Указ је изазвао нову велику пометњу у Цркви, познату под називом “спор о три главе”[3]. Стране у спору, и једна и друга, полазиле су од тога да je у односу Теодора, Теодорита и Иве према Цркви, у њиховом животу и деловању, било основа како за заштиту тако и за осуде. Нормално је било да се император са захтевом за потписивање указа прво обратио Мини, патријарху Константинопољском. Мина се плашио да се потписивањем указа који је позивао на осуду онога што није осудио Четврти Васељенски сабор, не супротстави сабору. После извесног колебања ипак га је потписао, али са оградом, да ако римски папа одбије да учини исто, онда и његов потпис треба сматрати неважећим. Остали источни патријарси, Зоил Александријски, Јефрем Антиохијски и Петар Јерусалимски, такође су се колебали да ли да потпишу указ, али су на крају то учинили, подстакнути донекле осећањем одговорности, а донекле страхом од казне због супротстављања. За патријарсима су потписали и остали источни епископи.
Сасвим другачије указ је дочекан на Западу, где се епископи нису толико плашили императора, те су стога у својим судовима и делима били независнији. Западни епископи су повели отворену борбу против императоровог указа. Пре свега император је морао да се суочи са супротстављањем Западне цркве у самом Константинопољу. Папин повереник у Константинопољу, сазнавши да је патријарх Мина потписао указ, прекинуо је општење с њим и позвао друге да учине исто. Декије, епископ Медиолански, који се у време објављивања указа налазио у Константинопољу, такође је јавно протествовао. Нарочито одлучно, сви као један, устали су афрички епископи, који су своје неслагање са указом изразили чак и путем посебне посланице императору коју je у њихово име саставио епископ Понтијан. “Сва та дела о којима се повела реч писали су преко Понтијана Јустинијану афрички епископи нама су слабо позната. Ако она некад и дођу до нас, ми, када их прочитамо, видимо да су она противна правој вери и осудимо их, али не и саме ауторе, јер су већ умрли. Да су они до данас живи и да не желе да осуде своје погрешке, само у том случају могли би да буду подвргнути праведној осуди. Чему ће служити осуда ако они не могу да се исправе у својим заблудама? Бојимо се да њихова осуда не послужи на корист монофизитима. Зашто бисмо узнемиравали умрле? Они су сада пред лицем Истинског Судије, изнад Кога другог судије нема”. Када је указ дошао до Рима, папа Вигилије је преко двојице својих ђакона, Пелагија и Анатолија, хтео пре свега да добије обавештење о томе како о указу суде афрички епископи. На молбу Римске цркве учени картагински ђакон Фулгенције Феранд одговорио је нарочитом посланицом, која је Риму послужила као руководство у односу према Јустинијановом указу. У својој посланици Фулгенције Феранд развија следеће основне претпоставке: 1) сагласност са Јустинијановим указом била би исто што и омаловажавање значаја Халкидонског Четвртог Васељенског сабора[4]; 2) не треба осуђивати умрле[5]; 3) својим указом император врши принуду над савешћу чланова Цркве[6]. Папа је одбио да потпише указ. И у другим местима на Западу, као и у Грчкој и Илирику, указ је био дочекан непријатељски.
Видећи супротстављање Запада, император је одлучио да на своју страну придобије Римског папу као патријарха Запада. Да би успешније утицао на тадашњег папу Вигилија, император га је 547. године позвао у Константинопољ. Вигилије je у Византију ишао и због политичких ствари, због најезде Гота на Рим. Папа није променио свој однос према указу одмах по доласку у Константинопољ; патријарха Мину је чак одлучио од црквеног општења на четири месеца због његове сагласности са осудом “три главе”. Мина је на исти начин одговорио Вигилију. Ипак делом због тврдог отпора од стране Константинопољског патријарха, делом услед бољег упознавања са проблемом на месту на коме се он појавио, делом због свог слабог карактера, попуштајући пред утицајем двора и имајући у виду сагласност свих источних епископа са осудом “три главе” папа je ускоро изменио своју одлуку: он се сагласио са осудом “три главе” и у том смислу обнародовао је нарочит документ, познат под називом Iudicatum, у коме је изражавао своју сагласност са одлуком императора и Источне цркве, осуђујући Теодора за његово учење и дела, Теодорита за нека дела написана против православља, и Иву за посланицу Марију Персијанцу. Али сагласност папе Вигилија, како се касније показало, никако није значила и сагласност Запада са осудом “три главе”. Запад је повео борбу против свога патријарха као одступника од вере. Ту борбу отпочела су два ђакона из његове свите у Константинопољу: папин синовац Рустик и Севастијан. Осуђујући светог Кирила Александријског, вероватно због његовог настојања да подвргне анатеми дела Теодора Мопсуестијског, Рустик и Севастијан су, напротив, ватрено бранили последњег, објављујући при том да је папа постао противник Халкидонског сабора. Они су разашиљали писма у којима су доказивали неправилност осуде “три главе”; ова писма су у неким местима изазивала тако снажне спорове, да је међу завађенима долазило и до крвопролића. Рустик и Севастијан су се чак и самом императору обратили молбом у којој су доказивали да је папа Лав, савременик Халкидонског сабора, био заштитник дела Теодора Мопсуестијског. Због својих активности Рустик и Севастијан су, заједно са другим учесницима њихових “завереничких скупова”, били лишени црквеног чина који им је припадао. Но то није зауставило отпор папи. Како се на Западу ширио глас о Вигилијевом деловању, тако је све више и више нарастало незадовољство у Цркви. Илирски епископи су се 549. године састали на сабору који се Јустинијану обратио посланицом доказујући неправедност осуде “три главе”; сабор је осудио епископа Бената због тога што је овај кудио “три главе”. Афрички епископи су на сабору 550. године папу Вигилија одлучили од црквеног општења док се овај не покаје због сагласности коју је дао на осуду “три главе”; сабор се императору обратио посланицом у којој се бране “три главе”. Да не говоримо даље о другим местима на Западу, чак се и у удаљеној Галији појавила побуна против Вигилија. Међу многобројним борцима против императорског указа најистакнутије место свакако припада епископу Гермијанском (у Африци), Факунду. Он је објавио опширно дело под насловом: “У одбрану три главе”, у коме, на основу историјских чињеница које говоре у прилог њихове православности, на основу одређења појма јеретик и доказа да је немогуће судити умрлима, гради своју апологију. У заштиту Теодора Мопсуестијског Факунд је писао: “Теодор је умро у миру са Црквом; часни мужеви хвалили су га; цео сабор Антиохијских епископа писао је у његову одбрану. Њега није осудио Халкидонски сабор; кад је на том сабору читана Ивина посланица, Теодор је окићен похвалама. Тражећи основ за Теодорову осуду, позивају се на Кирила који је осуђивао Теодора; али ако се руководимо таквим схватањима, онда ћемо наићи на многе примере да се неки од отаца негативно изражавају о другима; али, најважније је: како ћемо следити Кирила у осуди Теодора, ако то представља напад на Халкидонски сабор на коме Теодор није осуђен? Теодора неосновано желе да осуде као јеретика полазећи од његове заблуде; јеретик није онај ко је у заблуди, него онај за кога је доказано да је неправославан, а остаје упоран; како Теодора осудити као јеретика када је умро? Може ли тужилац да докаже да све што се приписује Тодору заиста њему и припада? На људском суду свако може да порекне да је чинио оно за шта га криве, или да ствар некако објасни у своју корист, или да се, коначно, одрекне заблуда за које је окривљен; али Теодор не може да се користи свим тим погодностима које стоје на располагању оптуженом који је још међу живима. Христос Спаситељ је заповедио: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу (Мт. 18,18); овим се даје на знање да као што по смрти не треба разрешавати оне који су били свезани на земљи, тако не треба ни свезивати по смрти оне који нису били свезани на земљи. Коначно, у Теодоровим делима има много исправних мисли, заједничких са великим оцима Цркве, стога осуђивати Теодора значи осуђивати и свете оце који су писали у истом духу као Теодор”. У одбрану Иве, Факунд је писао: “осуђивати Ивино писмо значи нападати Халкидонски сабор; ауторитет тог сабора штити и сам император Јустинијан; али како Ивино писмо може да буде осуђено као безбожно и несторијанско, када сабор није учинио тако? Ивино писмо у целини није зло и безбожно; у њему се налази исповедање две природе у Христу, a то се не може назвати злим ни безбожним учењем. Ива има лоше мишљење о светом Кирилу, писао је против Кирилових анатематизама. Но, ако почнемо да обраћамо пажњу на ту страну ствари, онда ћемо доћи до тога да морамо да осудимо и неке друге поштовања достојне мужеве, који су такође са неодобравањем говорили о светом Кирилу”. У одбрану Теодорита, Факунд говори сасвим мало: његово оправдање он заснива на делима Халкидонског сабора и на односу отаца тог сабора према Теодориту.
Као противтежу стремљењима Западне цркве, која је изналазила све нове и нове основе за оправдање “три главе”, император Јустинијан тражи чињенице које би доказале потпуну законитост њихове осуде. У Мопсуесту, где се налазила Теодорова катедра, император је у мају 550. године сазвао помесни сабор ради истраживања и решења питања да ли је Теодорово име ту било унето у црквене диптихе?[7] Сабор, коме је председавао Јован, митрополит из града Аназарва, састојао се од осам епископа, уз учешће презвитера, ђакона, ипођакона, чтечева Мопсуестијске цркве и представника светске власти. Мноштво сведока, старих људи и светских и духовних, позвано је било да одговори на питање сећају ли се они да је Теодорово име читано у црквеним диптисима и да ли им је познато када је оно искључено из њих? Искази сведока, од којих су неки били стари 70-80 година, сводили су се на следеће: “не знамо и нисмо чули да је Теодор, који је некада био епископ овога града, помињан у црквеним диптисима. Али смо чули да је свети Кирило, бивши епископ великог града Александрије, унет у диптих уместо Теодора, и он се све до данас помиње са другим епископима. Не знамо да је у нашем граду био епископ по имену Кирило; а тај епископ Теодор који је читан у диптисима, умро је пре три године”. На сабор су били донети најстарији диптиси писани на пергаменту који више нису употребљавани за богослужења; показало се да у њима, на месту где би по временском редоследу требало да се налази Теодорово, стоји Кирилово име. Резултат истраживања овог сабора изложио је његов председавајући следећим речима: “јасно је показано, да Теодор који је некада био епископ у овом граду, у стара времена није био помињан приликом (савршавања) Божанске Тајне и да је био искључен из свештених диптиха, а да је уместо његовог имена био уписан света успомена Кирило”; ово је било саопштено императору и папи.
Са истим циљем да се покаже неоснованост заштите “три главе” император је, вероватно 551. године, издао указ којим се веома брижљиво оповргавају примедбе које су стављане против осуде “три главе”. Овај указ је био подељен на три дела: Први садржи богословље о Светој Тројици и о сједињењу две природе у Христу, са оповргавањем оних доказа које су у одбрану монофизитства наводили сами јеретици. Други део садржи анатеме разних заблуда јеретика, како старе тако и савремене Цркве: анатемишу се Теодор Мопсуестијски, нека Теодоритова дела и Ивино писмо Марију Персијанцу. Трећи део оповргава приговоре које су заштитници “три главе” наводили против њихове осуде указом императора. Тако су у одбрану Теодора Мопсуестијског противници указа говорили: а) ако су у Теодоровим делима и приметне заблуде, онда одатле следи само један правилан закључак да њих треба анатемисати, а никако не личност њиховог аутора. Јустинијан као одговор на тај приговор наводи текст Светог Писма, да су Богу једнако мрски и безбожник и његова безбожност (Прем. 14,9). б) Да би отклонио приговор како не треба анатемисати Теодора као већ умрлог, Јустинијан указује на то да је сличних анатема у Цркви већ било, како у старини тако и у ближе време. To се види из дела светих сабора, нпр. Никејског, који је без навођења имена анатемисао све Аријеве следбенике; види се и из речи блаженог Августина, који је за себе говорио да би он, у случају потребе, “подвргао анатеми” једног епископа (Цецилијана) “и после његове смрти”, ако би било доказано да је овај јеретик. Затим, ако не треба анатемисати јеретике после смрти, онда, с друге стране, не треба после смрти ни оправдавати невино осуђене, иако је Црква управо после смрти оправдала Константинопољске архиепископе Јована Златоустог и Флавијана. в) Што се тиче тврдње да Теодора на треба анатемисати јер је умро у општењу са Црквом, по мишљењу указа, у општењу са Црквом налазе ce само лица која до краја свога живота у побожности сачувају њено учење. Теодор је постојано пребивао у безбожности, стога је и умро изван општења са Црквом. Ту се као доказ наводи већ познато решење помесног сабора у Мопсуесту. г) Указивање Теодорових заштитника на добро мишљење које су о њему имали људи уважени у Цркви, нпр. свети Кирило Александријски и Јован Антиохијски са сабором, као на доказ немогућности осуде Мопсуестијског епископа, Јустинијан такође није оставио без разматрања. Слажући се са тим да је свети Кирило говорио нешто у корист Теодора, Јустинијан примећује да је свети отац много више рекао против њега. Похвала од стране Јована Антиохијског и сабора антиохијских епископа, изречена је у време њиховог непријатељства према Кирилу, када су они били на Несторијевој страни. При том, Црква зна примере да чак ни похвала неких јеретика од стране светих отаца није ове прве ослободила од осуде и анатеме након што је била откривена њихова безбожност. Окрећући се разматрању доказа за незаконитост осуде Ивине посланице, император се зауставља пре свега на чињеници 1) да је Ивина посланица била прихваћена од стране светог Халкидонског сабора. Али ова чињеница се оповргава тиме што је након читања посланице сабор директно и одлучно захтевао од Иве да анатемише Несторија и његово учење, на чију је заштиту била управљена посланица тј. прихватање посланице од стране сабора и осуда Несторија представљају две ствари које се узајмно искључују. 2) Посланицу не избавља од осуде ни то што ce у њој налазе православни изрази: у Христу су две природе, једна сила (власт) и једно лице. Зар није, каже император, и Несторије учио о две природе па је ипак био осуђен: потребно је не само исповедати две природе у Христу него и признавати њихово ипостасно сједињење, што Ива не чини у својој посланици, пуној несторијанских схватања. Коначно, заштитници “три главе” су говорили да Ивину посланицу не треба порицати још и стога што је она унесена у саборске списе. Али, примећује император, из Несторијевих и Евтихових дела такође је много шта наведено у делима сабора; значи да и њих треба оправдати. Коме није познато да се много шта од јеретичких лажних учења наводи у саборским списима, али свакако не зато да би се показала исправност учења јеретика, него управо са супротним циљем да се открију њихове измишљотине противне православљу?
Ипак, без обзира на све напоре императора, Западна црква није престајала да се супротставља осуди “три главе”. Ова упорност одразила се и на папу Вигилија, који се почео колебати у својој одлуци да анатемише “три главe”. Видећи такво стање ствари, император ради коначног решења питања сазива Пети Васељенски сабор.
Пети Васељенски сабор је отворен у Константинопољу 5. маја 553. године и имао је осам заседања. На првим заседањима сабора било је 150 епископа, а приликом затварања њихов број дошао је до 164. Сабору је председавао Евтихије, патријарх Константинопољски. Међу учесницима сабора најпознатији су били Аполинарије, патријарх Александријски и Домн, патријарх Антиохијски; Јерусалимског патријарха представљала су три палестинска епископа. Међу оцима сабора било је веома мало западних епископа (6 до 8), и сви су били из Африке. Папа Вигилије је још увек био у Константинопољу и император је желео да га види на сабору. Сабор је папи упутио посланство са предлогом да се појави на заседањима. Три патријарха (Константинопољски, Александријски, Антиохијски) и 17 епископа пошли су да позову папу. Вративши се од њега, делегација је известила чланове сабора који су се окупили у епископији: “кад смо дошли код најсветијег папе, стали смо да молимо да, сагласно преписци која је вођена између њега и нас, његово блаженство изволи да дође на сабор и заједно са нама расуди о ‘три главе’, објавивши при том његовом блаженству да нам је наш најблагочестивији император послао писмо и молио за одговор по питању ‘три главе’. Он је одговорио да услед телесне слабости не може да испуни тај захтев, но, ипак је обећао да ће следећег дана да објави каквог је мишљења о таквом сабору”. Сабор епископа се разишао. Поновљено посланство папи од неколико епископа и световних чиновника, као императорових представника, такође је добило негативан одговор, али овога пута папа своју жељу да не иде на сабор није правдао болешћу, него је отворено изјавио да је на сабору веома мало западних епископа у поређењу са бројем источних. Папа је уосталом обећао да ће се писмено изјаснити по питању осуде “три главе”. Треће посланство, по обичају упућено папи, такође није постигло ништа: папа је одбио да присуствује сабору, а изасланици су га обавестили да ће сабор бити принуђен да почне са радом без њега. Неки од западних епископа који су приспели у Константинопољ, позивајући се на папино одбијање, такође су одбили да иду на сабор. Прави разлог оваквих одбијања крио ce у томе што ce папа вратио на схватање да није потребно доносити осуду “три главе”[8]; знајући пак да се источни епископи држе супротног схватања, папа је сматрао да је боље да се уопште не појављује на сабору.
Император се оцима сабора обратио указом који је прочитан на отварању саборских заседања. У том указу наговештен је редослед разматрања спорног питања: “молим вас писао је император да размотрите оно што је написано како у другим делима (Теодора Мопсуестијског), тако и у његовом символу; молим такође да размотрите и оно што су о њему и његовим хулама написали свети оци и објавили наши претходници, као и оно што су о њему написали писци црквене историје… Молим вас да размотрите и о схватању оних који тврде да јеретике не треба анатемисати после смрти, и молимо да ce у том случају држите учења светих отаца, који су оне што су умрли у свом безбожништву анатемисали и након њихове смрти. Молимо да обратите пажњу на оно што је безбожно написао Теодорит против праве вере и Ефеског сабора, против успомене на Кирила и против његових 12 глава, као и на оно што је исти Теодорит написао у заштиту Теодора и Несторија и њихових хула против Кирила. Молим такође да испитате и безбожну посланицу коју је написао Ива Марију Персијанцу. Пошто се неки усуђују да тврде како је та посланица, која садржи безбожно учење, била прихваћена од стране светог Халкидонског сабора, молим вас да упоредите оно што је овај свети сабор саопштио у својим одлукама, донетим у заштиту вере, са оним што је садржано у безбожној посланици, како би оно што је праведно било свестрано доказано, а оно што је безбожно било осуђено”.
Узевши као основ за редослед свога рада императоров указ, оци сабора су се пре свега позабавили питањем Теодора Мопсуестијског. Из његових дела је било узето и прочитано на сабору веома много места, при чему се показало да Теодор у суштини понавља Несторијево учење, осуђено на Трећем Васељенском сабору. Неправославна Теодорова схаватања, откривена и разобличена од стране сабора и названа “ризницама злог учења”, била су усредсређена углавном на учење о двема природама у Христу и начин њиховог сједињења и сводила су се на следеће: 1) од Пресвете Дјеве Марије родио се човек, a не Бог[9]; 2) Бог-Логос се није родио од Дјеве Марије, него је само био присутан у човеку Исусу приликом Његовог рођења и током Његовог живота[10]; 3) полазећи од оваквог схватања Теодор је, природно, долазио на учење о раздељењу природа у Богочовеку које представља суштину Несторијанског учења: по његовом мишљењу у Исусу Христу као да су постојала два лица, Божанско и људско, али не сједињујући се једно са другим[11]; 4) при том, насупрот учењу православне Цркве, Теодор није правио никакву разлику између човека-Христа и било ког другог човека; он је сматрао да су човеку Исусу биле својствене борба са страстима и похотама, тако да је, по Теодоровом мишљењу, “Христос, као човек, само кроз своје васкрсење постао неизмењив, тј. неподложан злу. Зашто је пре васкрсења из мртвих Он укоревао Петра да га овај саблажњава својим речима (Мт. 16,23)?/Кроз Своје васкрсење Христос је постао потпуно непорочан”. Ако Христос као човек није поседовао морално савршенство учио је Теодор 5) Њему је онда у достизању непорочности било потребно руководство Духа Светог и садејство Бога-Логоса[12]. 6) Исповедајући да се од Пресвете Дјеве Марије родио не Богочовек, него човек Христос, Теодор је сматрао да је Дјеву Марију могуће звати Богородицом само у преносном, а не у буквалном смислу: “када питају расуђивао је Теодор је ли Марија Мати човека или Мати Бога, ми треба да одговоримо: и једно и друго, прво по природи, друго релативно. Она је мати човека, јер је човек био у Њеној утроби; но Она је и мати Бога, јер Бог је био у (од Ње) рођеном човеку, али Он је у њему био добровољно”.
Осим тога, у делима Теодора Мопсуестијског сабор је открио и неке, иако не толико велике, ипак не сасвим безначајне заблуде, од којих су поједине на граници јереси; тачније, ради ce о његовим хулним оценама када је у питању укључивање Књиге о Јову и Песме над песмама у канон Светог Писма, затим о његовом порицању месијанског значаја многих старозаветних пророштава која се односе на Месију, и, коначно, о његовом мишљењу да је назив хришћани исто што и називи за друге људе, који, по његовим речима, “следе било коју секту”.
Читање одломака из Теодорових дела сабор је повремено прекидао оваквим или сличним повицима: “то смо већ осудили, већ предали анатеми, анатема Теодору Мопсуестијском и његовим делима; она су страна Цркви, она су страна православнима, она су страна оцима, она су пуна безбожности, она устају против Светог Писма, анатема Теодору: он је осрамотио Еванђеље, он се изругао над домостројем нашег спасења”.
Затим су на сабору биле читане, такође ради просуђивања Теодорове кривице за јеретичке заблуде, посланице и дела светог Кирила Александријског против Теодора, дела Прокла Константинопољског, Равула Едеског и друга, која су послужила као глас Цркве о Теодору. И када је на основу тих документованих чињеница постало јасно да је Теодоров начин мишљења јеретички, сабор још увек није журио да га осуди: оци сабора су сматрали да је њихова обавеза да пре него што донесу коначну пресуду, размотре и приговоре који су од стране противника осуде “три главе” стављани у одбрану Теодора. Тако, Теодорови заштитници су порицали могућност његове осуде на основу тога што свети Кирило Александријски у једној посланици овога назива “добрим Теодором”. Али читање посланице показало је оцима сабора да свети Кирило, називајући Теодора “добрим” због његове борбе против аријанства и труда на тумачењу Светог Писма, у истој посланици оптужује истог тог Теодора због неправилних схватања о сједињењу две природе у Христу. При том су оци сабора појаснили да добро мишљење уваженог црквеног лица о другом, за кога се покаже да је јеретик, не избавља овог последњег од осуде – добро мишљење светог Василија Великог о Аполинарију није избавило Аполинарија од осуде за јерес; папа Лав, који је у својој посланици хвалио Евтиха, касније га је анатемисао као јеретика. Осим тога, снисходљив однос према заблуделом лицу понекад бива у циљу постизања мира у Цркви. Свети Кирило се уздржано изражавао о Теодору само зато да не би појачао непријатељство несторијанаца према Цркви. Даље, Теодорови заштитници су говорили да њега не треба осуђивати јер је већ умро. Сабор доказује неоснованост таквог става, позивајући се, ради потврде свога гледишта, на примере који су показивали да осуда јеретика није излишна ни после њихове смрти. Овде се сабор углавном задржао на сведочанствима светог Кирила Александријског и блаженог Августина. Свети Кирило је писао: “оне који су криви за рђаве поступке треба осуђивати били они у животу или не”. “Да је то нама било када доказано говори блажени Августин за епископа Цецилијана Картагинског, кога су њему представљали као онога ко нарушава црквени мир ми сами бисмо га анатемисали и после смрти”. Трећи приговор Теодорових заштитника, који су указивали на то да је он умро у миру са Црквом и да зато не може да буде осуђен, оци сабора су одстранили сматрајући да је у миру са Црквом умро само онај хришћанин који је до краја живота сачувао догмате вере. При том су на сабору била прочитана дела Мопсуестијског помесног сабора, који је показао да је у Мопсуесту Теодорово име још давних година било избрисано из црквених диптиха.
Завршивши суђење Теодору Мопсуестијском и одложивши пресуду до тренутка када буду размотрене ствари све “три главе”, сабор је, према жељи императорског указа, приступио разматрању дела Теодорита Кирског, која су написана као подршка несторијанству у борби против православља. Сабор је дошао до закључка да осуду нарочито заслужују следећа Теодоритова дела: 1) Просуђивање дванаест Кирилових анатематизама, у коме су Теодоритови несторијански погледи нашли отворен израз, као што се на пример види из следећег места: “Бог-Логос се није родио од Дјеве по природи, зачевши се и наставши, и од тог тренутка добивши почетак постојања, него је уједно и настао и рођен када је Себи начинио храм у девичанској утроби. Тако и Свету Дјеву називамо Богородицом не зато што је Она родила Бога по природи, него стога што је родила човека сједињеног са Богом, Који га је створио”; 2) неке посланице у којима је Теодорит незаслуженим грдњама ружио заштитника праве вере, светог Кирила Александријског. Међу њима прочитана је и она Теодоритова посланица која је написана одмах по упокојењу светог Кирила; посланица је пуна подсмеха и увреда на рачун почившег великог светитеља[13]; 3) Теодоритова посланица
Андреју, епископу Самостатском, пуна ужасних хула против Трећег Васељенског сабора: православни епископи са овог сабора у њој се представљају као злотвори, док се присталице несторијанске јереси представљају као страдалници за чисту веру[14]; 4) Теодоритова посланица Несторију, написана после Трећег Васељенског сабора, из које се види да је Теодорит дуго остао Несторијев пријатељ и предани ученик, чак и након што је овај био анатемисан од стране Васељенске Цркве, што се види и из самог заглавља посланице: “Господину мом, веома поштованом, најблагочестивијем и најсветијем оцу, епископу Несторију”. Сабор је саслушао и Теодоритова, писма у одбрану Теодора Мопсуестијског. Свој суд о Теодориту као аутору неправославних дела, и о односу Четвртог Васељенског сабора у Халкидону према њему, оци Петог Васељенског сабора кратко су изразили на следећи начин: “када је у питању оно што је безбожно написао Теодорит, треба се дивити проницљивости светог Халкидонског сабора, јер, знајући његова богохулства, он је најпре против њега употребљавао многе прогласе, а касније га не би прихватио другачије, него ако би овај претходно анатемисао Несторија и његова богохуљења у одбрану којих је раније писао”.
Након разматрања Теодоритових дела, несагласних са учењем праве вере, сабор је почео са разматрањем питања “треће главе” Иве Едеског и његове посланице Марију Персијанцу. Овде је требало да оци сабора одговоре на следеће питање: да ли се може узети као тачна тврдња да је Ивина посланица била прихваћена од стране Четвртог Васељенског сабора у Халкидону? Да би одговорили на ово питање, оци пре свега објашњавају како је Халкидонски сабор поступио са самим Ивом. При томе неки епископи су у својим беседама развијали мисао да се оправдање Иве на Халкидонском сабору није простирало и на његову посланицу: Ива је на сабору изјавио како он није крив за то што га оптужују, и самим тим одрекао се своје посланице он дакле ни сам није прихватао да су ставови из те посланице истинити. Истина, неки оци Халкидонског сабора како су то износили на видело противници осуде “три главе” говорили су да је Ива невин и да је његова посланица православна. На ово су оци Петог Васељенског сабора одговорили да је то било мишљење мањине отаца Четвртог Васељенског сабора, док је већина у Иви видела покајаног човека, а на сабору се ваља руководити не мишљењем појединих лица, него или свих, или, у крајњој линији, већине. Ради потпуне и коначне потврде тога да Ивина посланица није била прихваћена од стране Халкидонског сабора, оци су посланицу Марију Персијанцу упоредили са саборским вероисповедањем; из тога упоређења, са непорецивом јасношћу се показало да су оци Халкидонског сабора одбацили схватања изражена у посланици. Тада је Ивина посланица једнодушно била проглашена за јеретичку: “сви ми повикали су оци Петог Васељенског сабора осуђујемо посланицу; сви је анатемишемо; посланица је сабору туђа, противна одређењима, у целини јеретичка, потпуно богохулна. Ко је не анатемише јеретик је. Ко прихвата посланицу, тај одбацује свете Халкидонске оце”.
“Осуђујемо и анатемишемо заједно са сви другим јеретицима и Теодора, који је био епископ у Мопсуесту, и његова безбожна дела, и оно што је Теодорит безбожно написао против праве вере, против 12 глава светог Кирила и против Ефеског сабора, и што је написао у одбрану Несторија. Осим тога анатемишемо и безбожну посланицу коју је Ива написао Марију, која одбацује да је Бог-Логос, оваплотивши се од Свете Богородице и Приснодјеве Марије, постао човек, и пориче свету успомену Кирила, који је учио православно, као јеретика и као онога ко је писао као Аполинарије, и која окривљује Ефески сабор да је на њему Несторије свргнут без суда и истраге, а штити Теодора и Несторија и њихова зла учења и дела. Дакле, анатемишемо горе поменуте “три главе” тј. безбожног Теодора, са његовим бестидним делима, и оно што је безбожно написао Теодорит, и безбожну посланицу која се приписује Иви, и њихове заштитнике, и оне који су писали или пишу у њихову одбрану, или се усуђују да их називају православнима, или, уопште, оне који их штите трудећи се да њихову безбожност заштите именима светих отаца и светог Халкидонског сабора”.
На тај начин сабор је осудио личност и дела Теодора Мопсуестијског, док Теодорита и Иву није осудио, него је анатемисао само нека дела првог и посланицу другог.
Затим су оци сабора, “палећи светлост познања из Светог Писма и учења светих отаца”, сматрали за неопходно да, осим поменутог исповедања вере, укратко по тачкама изложе проповед истине и осуду јеретика са њиховим учењем. Ових тачака било је укупно четрнаест. У првих једанаест излаже се суштина исповедања вере усмерене против јереси које су биле осуђене на претходним Васељенским саборима; остале тачке, 12, 13 и 14, на следећи начин подробније излажу одлуке које се тичу Теодора Мопсуестијског, Теодорита и Иве: 12) “Ако неко штити безбожног Теодора Мопсуестијског, који говори да је једно Бог-Логос, а друго Христос Који је био узнемираван душевним страстима и жељама плоти, и удаљавао се од лошијег мало-помало, да би на тај начин, напредујући у делима, постао бољи и путем живота постао непорочан, Који се крстио као прост човек, у име Оца и Сина и Светога Духа и кроз крштење добио благодат Светога Духа, и удостојио се усиновљења, и као цар прима поклоњење у лицу Бога Лoroca, и да је после васкрсења постао неподложан помислима и потпуно безгрешан, и који је још говорио да је сједињење Бога Лoroca са Христом савршено онако како апостол говори за сједињење мужа и жене: биће двоје једно тело (Ефес. 5,31), и поврх свих других безбројних богохулстава дрзнуо се да каже, да, када је Господ по васкрсењу дунуо на ученике и рекао: примите Дух Свети (Јн. 20,22), није им дао Духа Светог, него је дунуо само сликовито, као што је говорио и за Томино исповедање Господ мој И БОГ мој (Јн. 20,28) када је овај након васкрсења дотакао руке и ребра Господња, да Тома ово није рекао за Христа, него да је задивљен необичношћу васкрсења прославио Бога који је Христа подигао, a уз то, што је још rope, у свом тобожњем тумачењу “Дела апостолских”, поредио је Христа са Платоном, Манихејем, Епикуром и Маркионом, и говорио је како је сваки од њих, пронашавши сопствено учење, дао својим ученицима име платонисти, манихејци, епикурејци и маркионити, те да су на сличан начин када је Христос пронашао учење по Њему почели да се називају хришћани. Дакле, ако неко штити rope поменутог безбожног Теодора и његова безбожна дела у којима је изнео како је горе речено, као и друга безбројна богохуљења против великог Бога и Спаситеља Исуса Христа, а не анатемише њега и његова безбожна дела, и све оне који га подржавају или штите и говоре да је он изложио православно, и који су писали у одбрану њега и његовог мудровања, или су некада мудровали као и он и до смрти остали у таквом безбожништву, такав да буде анатема”. 13) “Ако неко штити безбожна дела Теодоритова која је он написао против истините вере и против првог Ефеског сабора и светог Кирила и његових Дванаест глава, и све што је написао у одбрану безбожних Теодора и Несторија и у заштиту других који су мудровали као и горе поменути Теодор и Несторије, штитећи њих и њихово зло учење и ради тога безбожнима назива учитеље Цркве који исповедају ипостасно сједињење Бога-Логоса (са телом), а не анатемише поменута безбожна дела, и оне који су мудровали и мудрују слично њима, и све који су писали против праве вере и светог Кирила и његових Дванаест глава и који су умрли у таквом безбожију, такав да буде анатема”. 14) “Ако неко штити посланицу коју је, кажу, Ива написао јеретику Марију Персијанцу, која одбацује да је Бог-Логос, оваплотивши се од Свете Богородице и Приснодјеве Марије, постао човек, него вели да се од Ње родио човек Кога називамо храмом, тако да је једно Бог-Логос, а друго човек, и клевеће светог Кирила који је проповедао праву хришћанску веру и говори да је он тобоже јеретик и да је писао као безбожни Аполинарије, и ко окривљује први Ефески свети сабор, да је он тобоже без суда осудио Несторија, и ко Дванаест глава светог Кирила назива безбожнима и противним правој вери, и ко штити Теодора и Несторија и њихова безбожна учења и дела; дакле, ако неко штити поменуту безбожну посланицу и не анатемише њу и њене заштитнике и оне који су писали или пишу у заштиту те посланице или злог учења које се налази у њој, или се усуди да је штити њу или зло учење које ce у њој налази именима светих отаца или светог Халкидонског сабора и у томе остаје до смрти, тај нека буде анатема”.
Заједно са питањем “три главе”, оци сабора су разматрали и питање заблуда Оригена, црквеног учитеља с краја трећег века, познатог по својим даровима. Тиме је била испуњена императорова жеља изражена у његовој опширној посланици Мини, патријарху Константинопољском. У тој посланици, између осталог, налази се следећи преглед Оригенових јеретичких заблуда, које су, по императоровом мишљсњу, захтевале осуду: 1) Ко говори или мисли да су људске душе претпостојале, да су оне претходно биле умови и свете силе које су се наслађивале пунотом божанског созерцања, а затим су се обратиле на лошије и кроз тo ce охладиле у љубави према Богу, услед чега се и називају душама, и да су по казни послате у тела, такав да буде анатема. 2) Ко говори или мисли да је душа Господња раније постојала и да се сјединила са Богом-Логосом пре оваплоћења и рођења Његовог од Дјеве, да буде анатема. 3) Ко говори или мисли да се испрва у утроби Свете Дјеве образовало тело Господа нашег Исуса Христа и да су се потом с њим сјединили Бог-Логос и душа, а да је (Он) раније већ постојао, да буде анатема. 4) Ко говори или мисли, да је Логос Божији био као и сви небески чинови, да је за херувиме био херувим, за серафиме серафим, и да је уопште био као и све вишње силе, да буде анатема. 5) Ко говори или мисли да ће људска тела о васкрсењу устати у облику лопте и не исповеда да ћемо устати у (свом) правом облику, да буде анатема. 6) Ко говори да су небо, сунце, месец, звезде и воде која су изнад небеса, бића која имају душу и некакве разумне материјалне силе, да буде анатема. 7) Ко говори или мисли да ће се Господ Христос у будућем веку распети за демоне, као што је и за људе, да буде анатема. 8) Ко говори или мисли да је Божанска моћ ограничена, или да је Он створио онолико колико је могао обухватити, да буде анатема. 9) Ко говори или мисли да је кажњавање демона и злих људи временски ограничено и да ће после извесног времена оно имати крај, или да ће демони и зли људи после бити обновљени, да буде анатема. 10) Анатема и Оригену који је то изложио, заједно са његовим безбожним, непотребним и злим учењем, и свакоме ко се држи таквих мисли, или их штити, или се на било који начин осмели да их понавља. Посланица се завршава следећим захтевом: “У жељи да се од најсветије Цркве удаљи свака саблазан, тако да у њој не остане никаквог порока, и следујући Божанско Писмо и дела светих отаца који су одбацили како самог Оригена тако и опасно и безбожно учење његово, и који су праведно њега и његово учење подвргли анатеми, шаљемо твоме блаженству посланицу којом те усрдно молимо да сабереш све најсветије епископе који се налазе у овом царском граду и најбогољубивије игумане овдашњих поштованих манастира и да се устроји тако да сви одлучно анатемишу горе поменутог безбожног и богоборног Оригена, који је био презвитер најсветије Алекеандријске цркве, и његово опасно и безбожно учење и све наведене главе, а такође молим да се копија онога што твоје блаженство буде решило по овом питању пошаље свим најсветијим епископима и игуманима поштованих манастира, с тим да и они сопственим потписом анатемишу Оригена и његово опасно учење са свим другим јеретицима”.
Није познато на који је начин на сабору спроведена расправа и суд над Оригеновим лажним учењем. На основу првог правила Шестог Васељенског сабора знамо само то да су оци Петог Васељенског сабора “саборно предали проклетству и одбацили Теодора Мопсуестијског, и Оригена, и Дидима, и Евагрија, који су обновили јелинске басне”.
У Источној Цркви, још и пре сабора наклоњеној осуди “три главе”, Пети Васељенски сабор није наишао на противљење. Али до тога је дошло у Западној цркви, која се и пре и за време Петог Васељенског сабора супротстављала осуди “три главе”. Тек пола века касније, трудом самих римских папа, Константинопољски сабор из 553. године био је признат и на Западу, равноправно са четири Васељенска сабора која су му претходила.
Успомену на Пети Васељенски сабор Православна Црква савршава 25. јуна.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Овај додатак je у Антиохији увео монофизит Петар Фулон, самопроглашени архиепископ Антиохијски: он је учио да је Син Божији страдао за нас по Божанској, а не по људској природи, те да су стога, услед једносуштности Лица Свете Тројице, са Сином страдали и Отац и Дух Свети. Управо зато, песми “Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни” додао је: “Који си за нас распет
  2. У Додатку доносимо текст ове посланице.
  3. У почетку су се под главама подразумевале главе или параграфи на које је био подељен Јустинијанов указ: према броју анатемисаних лица и он је садржао три главе. Али ускоро се првобитни смисао израза три главе изгубио и под главама су почели да подразумевају саме личности Теодора, Теодорита и Иве.
  4. ” He треба одбацивати или мењати суд старих отаца који су се састали у Халкидону. Није потребно да сабор, поводом кога није било никакве сумње током толиких година, изненада изгуби свој углед; његове одлуке не могу да остану тврде ако буде окрњен макар и један његов део и ако сматрају да га треба порећи. Све што је одређено на том сабору треба да остане тврдо. Ако неко хоће да поколеба једно на сабору, тај ће поколебати све његове одлуке. Ако у одређењима вере тога сабора као да је некаква слатка вода точила из уста пређашњих епископа, како је онда могуће да je у ствари Иве Едеског из истих тих уста истекла не слатка вода, него најгорча жуч? Бесмислено су почели да нам говоре: Халкидонски оци су добри у вери, али су лоше учинили што су прихватили Ивину посланицу. Ако било ко не одобрава један део делатности сабора, прети опасност да не одобри ни цео сабор. Апостол је рекао: мало квасиа све тесто укисели (1. Кор. 5,6). Зато, ако се у целој маси светоотачких одређења појави макар и најмањи део киселе смесе, неопходно ће бити сву масу сматрати за штетну”.
  5. “Каква је корист од вођења борбе са умрлима или од прављења немира у Цркви због таквих. Ако је човек окривљен и осуђен док је још жив, и пре него што заслужи разрешење буде узет из овог света, што се таквога тиче, разрешење не може дати нико. Ако је неко окривљен због нечега, и потом добије разрешење и оде к Богу у миру са Црквом, таквога људски суд више не може да осуђује”.
  6. “Нико не може да намеће своје мишљење онима који мисле другачије. Уосталом, свако може да у облику одређења вере писмено изложи оно што мисли, али не може друге присиљавати да прихвате то што је он написао. Колики су се свети и достојни учитељи, које је Сам Господ преко Духа мудрости позвао на поучавање верних и на борбу са јеретицима, трудили у проповедању Речи, али они никада нису тражили потписе под своје књиге. Апостол вели: пророци два или три нека ioeope, а други нека расуђују (1. Кор. 14,29). Али нигде на каже: нека (остали) потпишу или нека их на то присиле. Он наређује да се приљежно испита оно што је изречено, како се из лаковерности не би пало у заблуду. Нико се не присиљава да прихвати оно што је неко рекао, него се свачијем расуђивању препушта да прихвати или одбије. Већ само по томе, није неопходно да се потписује оно што је неко рекао, јер се тиме одузима могућност да се касније, када се истина открије у свој светлости, промени мишљење. Благочестиви истраживач проналази истину, али не жури да то што је пронашао одмах прихвате и други, него је спреман да се сагласи са оним, ко по датом питању има правилније мишљење.
  7. 7 Диптиси помјаници. Назив позајмљен из прехришћанске старине, указује уопште на предмете који се слажу на двоје. Диптисима су посебно називане две спојене дашчице, са унутрашње стране премазане воском, по којима се писало заоштреним штапићем; спољње стране дашчице биле су прекривене различитим цртежима. Црква је, прихвативши диптихе у богослужењу, спољашње украсе светског карактера заменила свештеним. Претпоставља се да су се диптиси при богослужењу појавили још у апостолско доба; у четвртом веку они су већ били у општој употреби. Постојало је неколико врста диптиха: 1) крштењски, у које су уношена имена оних који су се удостојили светог крштења; 2) диптиси живих, у које су уношена имена оних који припадају одређеној цркви; 3) диптиси светих; 4) диптиси упокојених. У ове последње уписивани су пре свега локални епископи и епископи других епархија који су се одликовали светошћу живота; затим су уношени свештеници и мирјани. Помињање по диптисима, при савршавању Евхаристије, сматрано је нарочитом чашћу, стога су из тих диптиха увек брисана имена оних лица за која би се открили њихови греси или заблуде које дотле нису били познате.
  8. За време сабора папа ce императору обратио нарочитим делом Constitutum, у коме се изјашњава против осуде “три главе”.
  9. “He треба да мислимо – каже Теодор – да се од Дјеве родио Бог… Није се Бог-Логос родио од Дјеве Марије; од Марије се родио Онај, Који је од семена Давидова (тј. човек)”.
  10. 0 “У тренутку самог зачећа у човеку Исусу беше Бог-Логос, као што је присуствовао у Њему не само у време узношења на небо, него и при васкрсењу из мртвих, управо као Онај Који га васкрсава. И не само при васкрсењу него и при распињању на крст и при крштењу, и после крштења, а исто тако и до крштења, када је испуњавао установљене законе, и при превијању пелена у време рођења; Бог-Логос се налазио у Њему и онда када се Он (човек Исус) налазио у утроби Мајке, од првог момента његовог зачећа”.
  11. “Мора се правити разлика између храма (човека-Христа) и Онога Ко се уселио у храм (Бога-Логоса); између Онога Ко је ослобођен од окова смрти, и Онога Ко га је ослободио; између Онога Ко је у страдањима постао савршен, и Онога Ко га је учинио савршеним; између Онога Ко је “нешто мањи од анђела” и Онога ко га је умањио; између Онога Ко је овенчан славом и чашћу и Онога ко га је овенчао; Између Онога Коме су покорена дела руку Божијих и Онога Ко му је то покорио”.
  12. !’Израз Исуса одведе Дух (Мт. 4,1) – вели Теодор – значи да је Христом, као човеком, руководио Дух Свети, да га је Он усмеравао где треба; Он га је научио ономе што је било потребно”. “Бог-Логос је много заволео Њега (човека Исуса); пребивајући у Њему, Бог-Логос му је даровао бесмртан живот и, учинивши га неповредиво бесмртним и неизмењивим, узвео га је на небо”.
  13. 3 “Коначно, касно је и на силу умро зао човек, стоји у посланици. Јер добри и добродушни људи одлазе онамо пре времена, док зли живе дуго. А њега несрећника (Кирила) Управитељ наших душа није оставио да би се као други дуже наслађивао оним што изгледа као да усрећује, него га је, знајући злобу овог човека која свакодневно нараста и наноси штету телу Цркве, одсекао као какву рану и скинуо срамоту са синова Израиљевих. Његов одлазак обрадовао је оне који су остали међу живима, мада је можда ожалостио мртве. Гробарском удружењу ваљало би наредити да на његову гробницу положе некакав највећи и најтежи камен, како не би опет дошао овамо и поново стао да доказује своја неуверљива мишљења. Радујем се и наслађујем видећи црквену заједницу ослобођену од заразе такве врсте. Бог види и није презрео: Он је ставио узде на његова уста и жвале на његове усне и вратио га у земљу из које је узет”.
  14. “Опет безумствује Египат (тј. свети Кирило) против Бога, – пише између осталог Теодорит из Ефеса, где је у то време заседао Трећи Васељенски сабор – опет ратује против Мојсија и Арона и слугу њихових (тј. против Несторија и његових присталица), а већи део Израиља пристаје уз противнике. Оних који здраво мисле (тј. који деле Несторијеве јеретичке погледе), који се добровољно муче за побожност, необично је мало. Осремоћено је честито благочешће”.

Comments are closed.