NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » SEDAM VASELJENSKIH SABORA (PREMA ČETI-MINEJIMA SV. DIMITRIJA ROSTOVSKOG)

SEDAM VASELJENSKIH SABORA (PREMA ČETI-MINEJIMA SV. DIMITRIJA ROSTOVSKOG)

 

SEDAM VASELJENSKIH SABORA
(PREMA ČETI-MINEJIMA SV. DIMITRIJA ROSTOVSKOG)
 

 
ČETVRTI VASELJENSKI SABOR
 
Efeskim Vaseljenskim saborom nisu okončane rasprave o Licu Bogočoveka; on nije doneo mir u sukobu između nestorijanaca i pravoslavnih. Ali uskoro, tačnije tridesetih godina V veka, postignuto je pomirenje putem unije, tj. sjedinjenja kojim gotovo da je prekraćena crkvena podela.
Videći da Efeski sabor nije doveo do uspostavljanja mira u Crkvi, imperator Teodosije Mlađi se odmah posle sabora obratio Jovanu Antiohijskom sa zahtevom da ovaj uđe u opštenje sa svetim Kirilom Aleksandrijskim. U početku, Jovan i njegove pristalice su postizanje mira uslovljavali nemogućim zahtevom tražili su da se sveti Kirilo odrekne svih svojih dela u kojima je bilo izloženo učenje o Licu Bogočoveka. Takvo odricanje bilo bi jednako odbacivanju dogmatske delatnosti Efeskog Vaseljenskog sabora, koji tek što je bio okončan. Sveti Kirilo nije pristao na to, nego se antiohijskim episkopima obratio smirenim i pravičnim predlogom da se okanu jeretičkih (Nestorijevih) misli i priklone odluci Efeskog Vaseljenskog sabora o svrgavanju Nestorija, te da za zakonitog pastira priznaju arhiepiskopa Konstantinopoljskog Maksimijana, koga je na mesto svrgnutog Nestorija izabrao Efeski sabor iz redova istomišljenika svetog Kirila. Kao odgovor na ovo, svetom Kirilu je, po njegovim sopstvenim rečima, „bilo uručeno Jovanovo pismo, u kome nije bilo onoga čega je trebalo da bude, koje nije bilo napisano onako kako je trebalo da bude umesto u tonu saglašavanja, ono je bilo napisano podrugljivim tonom. Jer kaže sveti Kirilo umesto da umire moju tugu zbog događaja koji su prethodili, tugu koju su (antiohijski episkopi) svojim postupcima u Efesu i prouzrokovali, oni su iskoristili priliku da izliju na mene svoj gnev, koji je tobože proizašao iz njihove revnosti za svete dogmate“. No, težeći miru u Crkvi, sveti Kirilo nije prestajao da ulaže napore kako bi ga dostigao. I Gospod je blagoslovio trud velikog arhipastira. Plod toga truda bilo je ispovedanje vere koje je svetom Kirilu poslao Jovan Antiohijski ispred svih episkopa Antiohijske oblasti, ispovedanje čija je suština bila sadržana u sledećem: „Mi ispovedamo, pisali su Antiohijski episkopi da Gospod naš Isus Hristos, Jedinorodni Sin Božiji, jeste savršeni Bog i savršeni čovek, Koji se sastoji iz razumne duše i tela; da je On pre vekova rođen od Oca po Božanstvu, a u poslednje vreme radi nas i radi našeg spasenja od Marije Djeve po ljudskoj prirodi; da je On jednosuštan Ocu po Božanstvu i jednosuštan nama po ljudskoj prirodi, jer je u Njemu savršeno sjedinjenje dve prirode. Stoga mi i ispovedamo jednog Hrista, jednog Sina, jednog Gospoda. Na osnovu takvog neslivenog sjedinjenja mi ispovedamo Presvetu Djevu Bogorodicom, jer se BogLogos ovaplotio i učovečio, i jer je u samom začeću sjedinio sa Sobom Hram koji je primio od Nje. Poznato je da bogoslovi neke od evanđelskih i apostolskih izreka o Gospodu smatraju za opšte, jer se odnose na jedno lice, a druge, usled razlikovanja dve prirode, uzimaju odvojeno, i one od njih koje dolikuju Bogu, vezuju za Božansku prirodu Hristovu, dok one koje ga unižuju, vezuju za Njegovu ljudsku prirodu“[1]. Na kraju poslanice nalazilo se anatemisanje Nestorija i njegovog učenja sa izjavom o primanju u opštenje Maksimijana. Ovo ispovedanje Jovana i episkopa koji su imali isto mišljenje kao i on, sveti Kirilo Aleksandrijski je primio kao dar sa neba i prihvatio ga je kao potpuno pravoslavno. Mir je počeo da se vraća u Crkvu, rasprave da utihnjuju, što vidimo po sledećim izrazima iz poslanice Jovana Antiohijskog (godine 437): „svi episkopi Istoka (tj. Antiohijske oblasti), kao i episkopi iz ostalih krajeva sveta, osudili su Nestorija i saglasili se sa njegovim svrgavanjem. Ima već četiri godine kako smo učinili i objavili to što je bilo potrebno. Svi primorski episkopi saglasili su se i potpisali. Episkopi druge Fenikije, Kilikijci, učinili su to prošle godine; Arapi preko svog episkopa Antioha; Mesopotamske zemlje, Eufrat i druga Sirija odobrili su sve što smo preduzeli. Od Isavrijaca smo odavno dobili pozitivan odgovor; svi episkopi prve Sirije su potpisali sa nama“.
Međutim, usled krajnje napetosti koja je u životu Crkve postojala oko pitanja koja su podstakli nestorijanci, sjedinjenje nije moglo a da ne naiđe na osudu od strane nekih koji njime nisu bili zadovoljni, kako u Aleksandriji, tako i u Antiohiji. Po mir u Crkvi naročito su opasni bili oni protivnici pomirenja Aleksandrije i Antiohije, koji su izašli iz redova pristalica svetog Kirila. Oni su bili preteče monofizitske jeresi koja Ne uskoro da se pojavi. Stupanje svetog Kirila u opštenje sa Jovanom Antiohijskim oni su smatrali za izdaju pravoslavlja, dok su u učenju svetog Kirila o dvema prirodama u Hristu videli jeres. Sveti Kirilo je je sa svoje strane učinio sve da „ućutka neprijatelje među svojim pređašnjim drugovima“. Približavajući se njihovim pogledima, on nije prestajao da objašnjava da učenje o dve prirode u Hristu ne isključuje učenje o njihovom sjedinjenju. Ali bivši prijatelji svetog Kirila, uporni u svojim zabludama, nisu obraćali pažnju na njegova objašnjenja i upozorenja, te je veliki jerarh otišao u grob ne znajući da li će sjedinjenje koje je na njegovu veliku radost postignuto moći da opstane.
Kako je vreme odmicalo, broj pristalica i zaštitnika sjedinjenja je rastao, a to je još više ljutilo njegove protivnike, izašle iz redova bivših poštovalaca svetog Kirila. Bez obzira na svoju mnogobrojnost, oni su bili uzdržani dok god je Kirilo bio živ, zbog velikog poštovanja koje je svetitelj uživao u Crkvi. No, posle njegove smrti, stanje stvari se izmenilo. Neprijatelji sjedinjenja su u Aleksandriji počeli otvoreno da mu se suprotstavljaju, pravdajući se da to čine u ime pravoslavlja, dok cy y stvari delovali y ime svog jeretičkog učenja, u istoriji Crkve poznatog pod nazivom monofizitizam[2]. Glavni predstavnik monofizitske jeresi bio je Evtih, arhimandrit iz jednog od konstantinopoljskih manastira. U vreme TpeNer Vaseljenskog sabora Evtih je bio revnostan privrženik svetog Kirila Aleksandrijskog u njegovoj borbi protiv Nestorijeve jeresi: „kad se Nestorije protivio istini, Evtih je stao za nju“. Zbog takvog njegovog delovanja stekao je Kirilovo uvažavanje: posle Trećeg Vaseljenskog sabora sveti Kirilo je poslao Evtihu primerak opisa delatnosti tek okončanog sabora. No Evtih, kao i svi Aleksandrijci koji su se protivili sjedinjenju, poštovao je svetog Kirila samo kao borca protiv Nestorija. Delatnost svetog oca u vreme i posle sjedinjenja on je smatrao greškom, ako ne i izdajom pravoslavlja. Evtih stoga nije prihvatao dela koja je znameniti Aleksandrijski arhiepiskop napisao u cilju pripremanja i zaštite sjedinjenja. U tim delima Kirilo je razvijao i utvrđivao shvatanje o dvema prirodama u Licu Gospoda Isusa Hrista, što je bilo potpuno protivrečno jeretičkim monofizitskim Evtihovim pogledima, jer on je učio: „posle ovaploćenja Boga Logosa ja se poklanjam jednoj prirodi – prirodi ovaploćenog i očovečenog Boga“; „ispovedam da se Gospod naš sastoji iz dve prirode pre sjedinjenja, a posle sjedinjenja ispovedam jednu prirodu“. Treba primetiti da se te izreke susreću kod svetog Kirila, koji je smatrao da one potiču od svetog Atanasija Aleksandrijskog; na taj način ove izreke ne predstavljaju Evtihov izum, jer on ih je uzeo iz dela svetog Kirila, izvadio ih je iz konteksta Kirilovih pogleda, te su stoga one dobile jeretički karakter kakav nemaju na mestu sa koga su istrgnute. Ipak, okolnost da se navedene reči nalaze u delima svetog Kirila, davala je privid istinitosti jeretičkom učenju monofizita i pribavljala mu sledbenike iz redova nedalekovidih hrišćana.
Pitanje Evtihovog učenja pokrenuo je episkop Evsevije Dorilejski, poznati borac protiv Nestorija[3]. Na jednom od episkopskih sabora, koji su u starini inače bili česti, i koji se ovoga puta sastao u Konstantinopolju 448. godine, Evsevije je sačinio predstavku o tome da Evtih, arhimandrit najčuvenijeg konstantinopoljskog manastira, jeretički, nesaglasno sa apostolskim predanjem i učenjem Nikejskog simvola misli o Iskupitelju i o tajni iskupljenja. U naročitoj belešci koja je uz tu predstavku predata arhiepiskopu Konstantinopoljskom Flavijanu i saboru episkopa, Evsevije je između ostalog pisao: „ja sam molio Evtiha, prezvitera i arhimandrita, da ne podleže takvoj bezosećajnosti, opijenosti misli i pomahnitalosti uma, da čak zaboravlja na strah Božiji i bude toliko drzak da jereticima naziva oce koji se poštuju kao sveti i nas koji ih sledimo u veri; ali on, pošto ima neuzdržljiva usta i neobuzdan jezik, ne prestaje da poriče blagočestive dogmate pravoslavlja. Umoljavam i preklinjem vašu svetost da ne ostavite bez pažnje moje zahteve, nego pozovite Evtiha, prezvitera i arhimandrita, da dođe na vaš sveti sabor i da se brani u onome u čemu ga krivim. Spreman sam da ga razobličim, da pokažem da on samo nosi ime pravoslavnog, a da je pravoslavnoj veri potpuno tuđ“. Ne želeći da se stvar razglasi, a istovremeno ne smatrajući mogućim da Evsevijevu predstavku ostavi bez pažnje, Flavijan, predsedavajući sabora, predložio je Evseviju da se nasamo („u keliji“) objasni sa Evtihom. Evsevije je više puta odlazio Evtihu da bi ga savetovao, ali, pokazalo se beskorisno. Sada je Evsevije nastupio odlučno: „nemoguće je da ja, pošto ni nakon čestih odlazaka kod njega nisam uspeo da ga ubedim, opet pođem tamo da slušam hulne reči“. Videći Evsevijevu rešenost, sabor je bio prinuđen da Evtihu pošalje izaslanstvo prezvitera Jovana i đakona Andreja. Oni su bili obavezni da Evtiha upoznaju sa izveštajem Evsevija Dorilejskog i da pozovu arhimandrita na sabor radi razjašnjenja. Po povratku od Evtiha, izaslanici su saboru saopštili sledeće: „išli smo k njemu u njegov manastir, pročitali smo mu optužnicu i uručili njenu kopiju, objavili smo ko je tužilac i obavestili ga da je pozvan da se opravda pred vašom svetošću. On je potpuno odbio da ide i da se opravda, govoreći da je za njega ustanovljeno i od početka kao zakon određeno da se nikada i nikuda ne odvaja od svoga bratstva, nego da živi u manastiru kao u kakvom grobu. On nas je zamolio da obavestimo vašu svetost da je, tobože najbogoljubiviji, episkop Evsevije, koji je odavno njegov neprijatelj, podigao tu optužbu protiv njega zbog mržnje i pakosti. On je saopštio da je spreman da se saglasi sa izlaganjem svetih otaca koji su se sastali na saboru u Nikeji i u Efesu, i obećao je da Ne da potpiše njihova tumačenja… Posle ovaploćenja Boga Logosa, tj. rođenja Gospoda našeg Isusa Hrista, on se poklanja jednoj prirodi, prirodi Boga, ovaploćenog i očovečenog…. Da se Gospod naš Isus Hristos sastoji iz dve prirode, sjedinjene ipostasno, to on nije našao u izlaganjima svetih otaca, a ako se i dogodi da kod nekoga pročita nešto slično, on to neće prihvatiti, budući da je Božansko Pismo iznad učenja otaca. Ispovedio je da Onaj Koji se rodio od Djeve Marije jeste savršeni Bog i savršeni čovek, koji nema telo jednosušno nama“. „Ovo što smo čuli rekao je Evsevije posle izveštaja izaslanstva dovoljno je da pojasni kakvo zlo mišljenje, protivno izlaganjima svetih otaca, ima Evtih. Molim da se Evtih ponovo pozove ovamo“. Odlučeno je da Se Evtihu pošalje drugo izaslanstvo, u koje su ušla dva prezvitera, Mama i Teofil; izaslanicima je predato pismo kojim se Evtih poziva da se „bez ikakvog odlaganja“ pojavi na saboru. Iz izveštaja koji je saboru podnelo to drugo izaslanstvo, vidi se da je Evtih dva puta odbijao da primi izaslanike, izgovarajući se bolešću, te da su oni potrebno svedočanstvo dobili samo zahvaljujući svojoj upornosti. „Ušavši (kod Evtiha) govorili su izaslanici predali smo mu pismo; on je naredio da se pročita pred nama i, nakon što je bilo pročitano, rekao je: ja sam uzeo za pravilo da ne izlazim iz manastira, osim u smrtnoj potrebi; sveti sabor i najbogoljubiviji episkop vide da sam star i iznemogao; neka arhiepiskop i sabor čine sa mnom šta hoće; ja molim samo jedno da se ovde drugi put niko ne uznemirava, jer je meni određeno da ne izlazim iz manastira“. Saslušavši ovaj izveštaj, sabor je odlučio: „potrebno je i po treći put ubeđivati Evtiha da dođe na ovaj sveti sabor; ako to ne učini, sam će sebe da okrivi“. Treće izaslanstvo činili su prezviteri i čuvari sasuda Memnon i Epifanije, i đakon German. Po njima je Evtihu ponovo bio upućen pismeni poziv, u kome je stajalo: „ti znaš šta je svetim kanonima određeno protiv neposlušnih i onih koji ne žele da se odazovu pozivu kako bi se opravdali čak ni onda kada treći put budu pozvani. Požuri da dođeš sutra ujutro, tj. u četvrti dan nedelje, u sedamnaesti dan meseca novembra“. Uoči toga dana, pred oce sabora stiglo je izaslanstvo od Evtiha, u vidu arhimandrita Avramija i trojice đakona. Arhimandrit je saboru saopštio da je Evtih bolestan i ponudio da umesto bolesnika sam pruži neka objašnjenja saboru. Arhiepiskop je obećao da Ne sačekati Evtihovo ozdravljenje, dok je arhimandritov predlog odbio. Treće izaslanstvo je, 17. novembra, po povratku od Evtiha, predalo ocima sabora sledeću njegovu molbu: „umolite gospodina arhiepiskopa i sveti sabor da mi daju odgodu za ovu nedelju, a sledeće nedelje, ako bude ugodno Bogu, doći ću i opravdati se pred gospodinom i pred svetim saborom“. Molba je bila primljena na znanje arhiepiskop Flavijan je ispred sabora doneo odluku: „darujemo (Evtihu) traženu odgodu. Ako se uprkos sopstvenom obećanju Evtih ne pojavi ni u drugi dan sledeće nedelje (22. novembra), onda će konačno da bude lišen i prezviterskog čina i uprave nad manastirom“.
Došao je 22. novembar. Članovi sabora sastali su se u Vrhovnom sudu episkopije. Evtih je došao praćen mnoštvom vojnika, monaha i državnih činovnika; osim toga, Evtiha je pratio silenciarij[4] Magnus, koga je imperator poslao kako bi saboru saopštio sledeću odluku: „zabrinuti smo zbog mira sv. Crkve i pravoslavne vere; želimo da sačuvamo veru koju su istinski i po nadahnuću Božijem izložili naši sveti oci, kojih se sabralo 318 u Nikeji, i koji su bili u Efesu radi osude Nestorija. Ne želimo da se uvuče kakva sablazan u pravoslavlje. A pošto uglednog patricija Florencija znamo kao čvrstog i proverenog u pravoslavlju, želja nam je da on bude prisutan na saborskim zasedanjima, pošto se radi o veri“. „Gospodina Florencija rekao je arhiepiskop Flavijan posle čitanja imperatorskog dekreta svi znamo kao čvrstog i proverenog u pravoslavlju, i želimo da on bude prisutan“. Po dolasku Florencijevom na sabor, počelo je razmatranje Evtihove stvari. Na zasedanju posvećenom Evtihu, Konstantinopoljski sabor iz 448. godine je svoju odluku po pitanju sjedinjenja dve prirode u Hristu zasnivao uglavnom na poslanici svetog Kirila Aleksandrijskog „Istočnim episkopima“ (tzv. „Tomos sjedinjenja“ iz 433. godine), u kojoj se izlaže tok sjedinjenja, potvrđuje ispovedanje vere Jovana Antiohijskog i, što je za sabor bilo naročito važno odlučno se opovrgava lažno učenje monofizita: „da se zatvore usta onima, kaže poslanica, koji propovedaju ili istovetnost ili slivanje ili mešanje Sina Božijeg sa telom“. Od drugih dela svetog Kirila sabor se rukovodio samo još poslanicom Nestoriju, u kojoj je potpuno jasno ispovedano učenje o dvema prirodama u Hristu. Sudeći Evtihu, sabor se uglavnom trudio da razjasni da li je on saglasan sa gorepomenutom poslanicom svetog Kirila i sa rečima ispovedanja Jovana Antiohijskog koje su se u njoj nalazile. Đakon koji je na saboru čitao poslanicu svetog Kirila „Istočnim episkopima“, neometano je došao do sledećih reči[5]: „Mi ispovedamo, da Gospod naš Isus Hristos, Jedinorodni Sin Božiji, jeste savršeni Bog i savršeni čovek, Koji se sastoji iz razumne duše i tela; da je On pre vekova rođen od Oca po Božanstvu, a u poslednje vreme radi nas i radi našeg spasenja od Marije Djeve po ljudskoj prirodi; da je On jednosuštan Ocu po Božanstvu i jednosuštan nama po ljudskoj prirodi, jer je u Njemu savršeno sjedinjenje dve prirode. Stoga mi i ispovedamo jednog Hrista, jednog Sina, jednog Gospoda. Na osnovu takvog neslivenog sjedinjenja mi ispovedamo Presvetu Djevu Bogorodicom, jer se Bog-Logos ovaplotio i učovečio, i jer je u samom začeću sjedinio sa Sobom Hram koji je primio od Nje“. Na tom mestu, čitanje poslanice prekinuo je uzvik Evsevija Dorilejskog: „Evtih ne ispoveda tako i nikada nije bio saglasan s tim, nego je mudrovao i učio suprotno“. Ova primedba dovela je do rasprave sa Evtihom, najpre prefekta Florencija, a potom arhiepiskopa Flavijana i Evsevija Dorilejskog. Rasprava je na kraju dovela do toga da je Evtih izjavio sledeće: „ispovedam, da se Gospod naš sastojao iz dve prirode pre sjedinjenja, a posle sjedinjenja ispovedam jednu prirodu“. Nije bilo više nikakve sumnje y to da je Evtih jeretik. Da bi predupredili teške posledice Evtihove jeresi po Crkvu, oci sabora su mu predložili da anatemiše sve što je protivno pročitanim saborskim dogmatima. No Evtih je tonom punim ljutine odbio taj predlog. Tada su oci sabora ustali i objavili: „anatema Evtihu!“ Zatim je, posle savetovanja, bila sačinjena ovakva izjava, koju je potpisao arhiepiskop Flavijan, 31 episkop i 23 arhimandrita: „iz svega, i iz ranijih dela, i na osnovu sadašnjeg ličnog Evtihovog priznanja, vidi se da on pati od Valentinovih i Apolinarijevih zabluda[6]. Te posramivši se našeg nagovora i prekora, on nije hteo da se saglasi sa istinskim dogmatima; stoga, uzdišući i oplakujući njegovu potpunu propast, mi smo, u Gospodu Isusu Hristu, Koga on kleveće, rešili da ga odstranimo od svake svešteničke službe, od opštenja sa nama i od uprave nad manastirom. Neka znaju svi oni koji se posle ovoga budu sastajali s njim i razgovarali, da će i sami potpasti pod epitimiju odlučenja, kao oni koji se nisu klonili kontakata sa njim“.
Konstantinopoljski sabor iz 448. godine ipak nije predstavljao kraj razdora: Aleksandrijska (odnosno Egipatska) crkva, koja je bila središte protivnika sjedinjenja, nije ga priznala, baš kao ni Jerusalimska crkva, koja je odavno, još od vremena Prvog Vaseljenskog sabora, u rešavanju spornih dogmatskih pitanja išla ruku pod ruku sa Aleksandrijskom. Rimska crkva, u liku pape Lava Velikog, ispočetka nije sa potpunim odobravanjem prihvatala Konstantinopoljski sabor, jer nije bila dovoljno upoznata sa detaljima sukoba koji su se događali na udaljenom Istoku. Konstantinopoljski sabor je prihvatala Konstantinopoljska crkva i one crkve Male Azije i Sirije, koje su se i ranije blagonaklono odnosile prema uniji. Zato ne iznenađuje što su, kada sabor nije naišao na potrebnu podršku kod najviših svetskih vlasti, za Pravoslavnu Crkvu nastupila teška vremena: pristalice unije, zaštitnici prave vere, smatrani su za neprijatelje pravoslavlja, dok su monofiziti jačali onako kao arijanci u čemerne dane imperatora Konstancija.
Uz takvo stanje stvari, prirodno je da odluke Konstantinopoljskog sabora nisu mogle da slome tvrdu nepopustljivost Evtihovu. On je, oslanjajući se na podršku Dvora, rešio da se suprotstavi saboru i svome arhiepiskopu: imperatoru Teodosiju je podneo molbu da se njegova stvar ispita na novom saboru. Istovremeno, Evtih je uputio žalbu svetom papi Lavu Velikom (440-461) u Rim, u kojoj je stajalo da kod njih na Istoku, tj. u Konstantinopolju, „trudom nekih ljudi ponovo vaskrsava nestorijanska jeres“; ovim je Evtihije želeo da kaže papi da su na saboru u Konstantinopolju njega, Evtiha, osudili tobože kao zaštitnika i poštovaoca dela svetog Kirila, koji se, kako smo videli, posvetio borbi protiv nestorijanstva. U odgovoru Evtihu, papa Lav odobrava njegovu blagočestivu revnost, pozivajući se pri tome na svoju slabu upućenost u ovu stvar: „čim prikupimo potpunija obaveštenja pisao je sveti papa o onima čijom je bezočnošću ovo učinjeno, odgovorićemo kako bude neophodno, da bismo se, uz pomoć Božiju, pobrinuli da sa korenom istrgnemo ovu već davno osuđenu zarazu“. Sa molbom da mu se stvar pojasni, sveti Lav se obratio Flavijanu, arhiepiskopu Konstantinopoljskom: „neka nas brat“, predlaže papa u pismu Flavijanu „najpodrobnije izvesti o tome kako se kod vas pojavila novina koja je protivna drevnoj veri“. Flavijan nije odugovlačio sa odgovorom. On je papi objasnio suštinu Evtihovog lažnog učenja, obavestio ga je o Evtihovim spletkama nakon njegove osude na Konstantinopoljskom saboru, i zamolio je papu da ukrepi veru „najblagočestivijeg imperatora“. Uskoro je Flavijan poslao papi i drugu poslanicu, sa podrobnijim izlaganjem Evtihovog jeretičkog učenja.
Odgovor na ovu poslanicu je, u istoriji Crkve poznata „Okružna ili saborna poslanica najsvetijeg Lava, arhiepiskopa grada Rima, napisana Flavijanu, arhiepiskopu Konstantinopoljskom (protiv Evtihove jeresi)“.
„Vozljubljenom bratu Flavijanu, Lav episkop.
Pročitavši poslanicu tvoje ljubavi, čije nas je kašnjenje tako iznenadilo, i razmotrivši poredak rada episkopa, konačno smo saznali kako je kod vas došlo do sablazni i kako je ona ustala protiv čistote vere, i ono što je pre izgledalo tajno, sada je za nas postalo javno. Tako se pokazalo da je Evtih, koji je bio udostojen zvanja arhimandrita i prezviterskog čina, veoma nerazuman i toliko velik neznalica da se na njega mogu primeniti reči proroka: neće da se urazumi da bi činio dobro, na postelji svojoj smišlja bezakonje (Ps. 36,3-4). A ima li većeg bezakonja nego bestidno mudrovati o veri i ne slediti mudrije i iskusnije? U takvo bezumlje padaju oni koji, kada u nečem nejasnom naiđu na poteškoću, da bi spoznali istinu ne pribegavaju proročkim izrekama, apostolskim pismima i evanđelskom autoritetu, nego (pribegavaju) sebi samima (svome umu), i na taj način, pošto ne žele da budu učenici istine, postaju učitelji zabluda. Jer kakve uspehe u poznavanju sveštenih knjiga Starog i Novog Zaveta može da postigne onaj ko nije shvatio prve reči samog simvola. Ono što po celoj vaseljeni ispovedaju usta svih preporođenih (novokrštenih), to još srcem ne shvata taj starac. Stoga, pošto ne zna ono što se o ovaploćenju Boga Logosa mora znati, i pošto ne želi da se potrudi na širokom poprištu Svetog Pisma kako bi se udostojio svetlosti poznanja, on je morao, u najmanju ruku, pažljivo da sasluša ono sveopšte i jednoglasno ispovedanje, koje ispovedaju svi verujući: ‘Verujem u jednog Boga Oca Svedržitelja i u Isusa Hrista, Jedinorodnog Sina Njegovog, Gospoda našeg, Koji se rodio od Duha Svetoga i Marije Djeve’.
Ove tri izreke obaraju lukavstva gotovo svih jeretika. Jer kada verujemo da Bog jeste i Svedržitelj i večni Otac, onda se time već dokazuje da je Sin savečan Njemu i da se ni u čemu ne razlikuje od Oca, pošto je Onaj ko je rođen od Boga Bog, i od Svedržitelja Svedržitelj, i od Večnog Savečan, a nije kasniji po vremenu, niti niži po biću. On je od večnog Oca večni Jedinorodni (Sin), Koji se rodio od Duha Svetog i Marije Djeve. To rođenje u vremenu nikako nije umanjilo ono božansko i večno rođenje, i ništa mu nije dodalo, nego je potpuno predano spasenju zabludelog čoveka, da bi i smrt pobedilo i svojom silom uništilo đavola, koji ima moć smrti (Jevr. 2,14). Jer mi ne bismo mogli da pobedimo uzročnika greha i smrti da našu prirodu nije primio i usvojio Onaj, Koga ni greh nije mogao da zarobi, ni smrt da zadrži u svojoj vlasti. On je začet od Duha Svetog u utrobi Majke Djeve, Koja kao što je začela ostajući Djeva, tako je i rodila, sačuvavši devstvenost.
No, ako (Evtih) tačno shvatanje nije mogao da pocrpe iz tog najčistijeg izvora hrišćanske vere (tj. iz simvola), pošto je sopstvenim slepilom zatamnio za sebe taj bljesak očigledne istine, mogao bi da se obrati evanđelskom učenju, gde Matej veli: Rodoslov Isusa Hrista, sina Davidova, Avraamova sina (Mt. 1,1); mogao bi takođe pouku da potraži u apostolskoj propovedi, čitajući poslanicu Rimljanima: Pavle, Sluga Isusa Hrista, pozvani apostol, izabran za evanđelje Božje, koje BOG napred obeća preko proroka svojih u Svetim Pismima, o Sinu Svojemu, Koji je po telu rođen od semena Davidova (Rim. 1,13); sa blagočestivom ljubopitljivošću mogao bi da pristupi proročkim knjigama, gde bi našao zavet Božiji, dat Avraamu: i blagosloviće se u semenu tvome svi narodi (Post. 22,17). A da ne bi bio u nedoumici o svojstvima toga semena, neka prati apostola, koji je rekao: Avraamu pak i semenu njegovu rečena biše obećanja; ne kaže: semenima (potomcima), kao za mnoge, nego kao za jedno: i semenu tvome, koje je Hristos (Gal. 3,16). Neka takođe unutarnjim sluhom svojim oslušne proroštvo Isaijino, koji kaže: eto Devojka će začeti i rodiće Sina, i nadenuće mu ime Emanuil, što će reći: S nama Bog (Is. 7,14; Mt. 1,23); mogao bi takođe da sa verom pročita ove reči istog proroka: Jer nam se rodi Dete, Sin nam se dade, Kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti Divni, Anđeo (Vesnik) Velikog Saveta, BOG silni, Otai večnosti, Knez mira (Is. 9,2). Tada ne bi govorio besmislice, da je Logos postao telo tako što je Hristos, Koji je rođen iz Devičanske utrobe, imao lik (obraz) čoveka, ali da nije imao stvarno telo (kakvo je bilo i telo Njegove) Majke. Možda on smatra da Gospod Isus Hristos nije imao našu prirodu zbog toga što je anđeo koji je poslan blagoslovenoj Mariji govorio: Duh Sveti doću će na tebe, i sila Višnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji (Lk. 1,35), tj. pošto je Djevino začeće bilo božansko, onda i telo Onoga Koji je začet nije bilo od prirode One Koja je začela? No, to rođenje koje predstavlja izuzetno čudo i čudesan izuzetak, ne treba da bude shvaćeno tako da je neobičnošću rođenja bilo uništeno svojstvo roda“.
„Plodotvornost Djeve bila je dar od Duha Svetog, i istinito Telo bilo je pozajmljeno od Njenog tela. Kada je Premudrost na taj način sazdala Sebi dom, LOGOS POSTADE telo i nastani se među nama (Jn. 1,14), tj. (nastani se) u onom telu koje je pozajmio od čoveka, i koje je oduhovio duhom razumnog života“.
„Tako je uz očuvanje svojstava i jedne i druge prirode, i uz njihovo sjedinjenje u jedno lice, uzvišenost primila uniženje, moć je primila nemoć, večnost je primila smrtnost. Radi otkupa duga naše prirode, bestrasna se priroda sjedinila sa strasnom, kako bi jedan isti Posrednik između Boga i ljudi, novek Isus Hristos (1. Tim. 2,5) mogao da umre po jednoj prirodi a da ne umre po drugoj, kako je to zahtevao način našeg izlečenja. Stoga se istiniti Bog rodio u istinskoj i savršenoj prirodi istinskog čoveka: sveceo u Svome i sveceo u našem. Našim nazivamo ono što je Tvorac u nas položio u početku i što je poželeo da nam vrati“.
„Jer u Spasitelju nema ni traga od onoga što je u čoveka uneo kušač, i što je prevareni čovek dopustio“.
„I mada je postao zajedničar ljudskih nemoći, to ne znači da je postao i zajedničar naših grehova. On je uzeo obličje sluge, ali bez nečistote greha, veličajući ljudsko i ne umanjujući Božansko, jer to uniženje, po kome je nevidljivi postao vidljiv i po kome je Tvorac i Vladika svakoga stvorenja ushteo da postane jedan od ljudi, predstavljalo je snishođenje Njegovog milosrđa, a ne nedostatak moći (sile). Zbog toga je Onaj, Koji je prebivajući u obličju Božijem stvorio čoveka, i Sam postao čovek primivši obličje sluge. Jer, svaka priroda čuva ono što joj je svojstveno bez ikakvog gubitka. I pošto lik (obraz) Božiji ne poništava lik sluge, tako i lik sluge ne umanjuje lik Božiji. A budući da se đavo hvalio time kako se čovek, prevaren njegovim lukavstvom, lišio božanskih darova i neprolaznih dobara, i kako se potčinio strogoj kazni smrti, dok je pak on (đavo), u svome bednom položaju našao nekakvu utehu u tome što je dobio saučesnika u svojoj izdaji, tako da je i Bog, prema pravilnom sudu Svome, izgleda promenio Svoje prvobitno određenje čoveka, koga je stvorio za takvu čast, u domostroju tajanstvenog saveta pojavila se potreba da neizmenjivi Bog, Čija se volja ne može lišiti njoj svojstvene blagosti, posredstvom najskrivenije tajne, ostvari prvo obećanje Svoje ljubavi, te tako čovek, koji je zahvaljujući đavolskoj pokvarenosti pao u greh, nije poginuo protivno božanskoj nameri. Dakle, Sin Božiji, sišavši s nebeskog prestola, dolazi u ovaj zemaljski svet i, ne odvajajući se od slave Očeve, rađa se na novi način, novim rođenjem. Na nov način jer Nevidljivi u sopstvenoj prirodi postaje vidljiv u našoj, Nepojmljivi blagovoli da postane pojmljiv, Predvečni počinje da postoji u vremenu, Gospodar vaseljene uzima lik sluge sakrivši neizmernost Svoje uzvišenosti, bestrasni Bog nije se gnušao toga da postane čovek, koji može da strada, i Besmrtni se potčinjava zakonu smrti. On je rođen novim rođenjem jer neporočna devstvenost nije poznala pohotu, a dala je materiju za telo. Tako je Gospod od Majke primio prirodu, ali nije primio greh“.
„A iz toga što je ovo rođenje čudesno, ne sledi da je priroda Gospoda našeg Isusa Hrista, Koji je rođen iz Djevine utrobe, različita (od naše). Jer Onaj Koji je istinski Bog, jeste ujedno i istinski čovek. I, ako su se ljudska uniženost i Božanska uzvišenjnost sjedinili, u tome jedinstvu nema nikakve izmene. Jer kao što se Bog ne menja kroz milosrđe, tako se čovek ne uništava kroz proslavljenje. Svaka od dve prirode u sjedinjenju sa drugom deluje onako kako je njoj svojstveno: Logoc čini ono što je svojstveno Logosu, a telo izvršava ono što je svojstveno telu. Jedno od njih sija čudesima, a drugo podleže stradanju. I kao što Logos ne otpada od jednakosti u slavi sa Ocem, tako i telo ne gubi prirodu našeg roda. Jer jedan isti jeste i istinski Sin Božiji i istinski Sin Čovečiji: jeste Bog, jer u početku beše Loioc, i JIogos beše u Boga, i Logos beše BOG (Jn. 1,1); jeste čovek, jer Logos postade telo I nastani se među nama (Jn. 1,14); Bog, pošto sve kroz Njega postade, i bez Njega ništa ne postade što je postalo (Jn. 1,3); čovek, pošto se rodi od žene i bi pod zakonom (Gal. 4,4). Rođenje tela jeste pokazivanje ljudske prirode; a što Djeva rađa, to je znamenje božanske sile. Mladenaštvo Otroka posvedočeno je bednim pelenama; uzvišenost Svevišnjeg objavljena je anđelskim pojanjem. Onaj Koga je nečastivi Irod hteo da ubije, nalik je Novorođenom ljudskom (sinu); no Onaj, Kome ponizno i sa radošću dolaze na poklonjenje mudraci, jeste i Gospod vaseljene. Kada je On došao da primi krštenje od Preteče Svoga Jovana, tada je, da ne bi ostalo tajna da je pod pokrovom tela skriveno Božanstvo, s neba zagrmeo glas Oca: Ovo je Sin Moj ljubljeni, Koji je po Mojoj volji (Mt. 3,17). Dalje, Njega, kao čoveka, iskušava đavolje lukavstvo, i Njemu, kao Bogu, služe anđelski činovi. Da je gladan, da je žedan, da se napreže i da spava, svojstveno je, očigledno, čoveku, ali da pet hiljada ljudi nasiti sa pet hlebova, da ženi Samarjanki da vodu živu, od koje više ne ožedni onaj koji od nje pije, da nepokvašenih nogu hodi po površini mora, i da utišavanjem bure kroti morske talase to je, bez sumnje delo Božansko. Kao što nisu dela jedne iste prirode i plakanje iz saosećajnosti za umrlim prijateljem, i vaskrsavanje ovoga silom jedne reči nakon uklanjanja kamena sa groba u kome je on prethodno četiri dana prebivao; ili visiti na drvetu, i istovremeno menjati dan u noć i pokolebati sve (prirodne) stihije; ili biti pribijen (na krst) i istovremeno otvoriti rajske dveri razbojnikovoj veri; tako nije jednoj istoj prirodi svojstveno da govori: Ja i Otac jedno smo (Jn. 10,30) i Otac Moj veći je od Mene (Jn. 14,28). Jer iako je u Gospodu Isusu jedno lice Boga i čoveka, ipak, jedno je to odakle i jednom i drugom dolazi zajedničko uniženje, a drugo je to odakle potiče njihovo zajedničko proslavljenje“.
„Od nas je ljudska priroda po kojoj je On niži od Oca, a od Oca je Božanska priroda po kojoj je On ravan Ocu. Usled toga jedinstva lica, koje treba shvatati u odnosu prema jednoj i drugoj prirodi, za Sina čovečijeg smatramo da je sišao s nebesa onda kada je Sin Božiji primio telo od Djeve od Koje se rodio; i obratno, za Sina Božijeg se kaže da je On raspet i pogreben, što nije pretrpeo Božanskom prirodom, po kojoj je Jedinorodni savečan i jenosuštan Ocu, nego nemoćnom ljudskom prirodom. Odatle svi mi u Simvolu (vere) ispovedamo da je Jedinorodni Sin Božiji raspet i pogreben prema rečima apostola: jer da su je poznali (Premudrost Božiju u tajni skrivenu), ne bi Gospoda slave razapeli (1. Kor. 2,8). A kad je Sam Gospod naš i Spasitelj, poučavajući putem pitanja Svoje učenike veri, upitao: šta o Meni Govore ljudi, ko je Sin Čovečiji? i kada je na njihov odgovor, da ljudi o tome imaju različita mišljenja, upitao: a vi, šta velite, ko sam Ja? tada je blaženi Petar, po nadahnuću sviše i na korist svim narodima, ispovedio: Ti si Hristos, Sin Boga Živoga (Mt. 16,13-16). I dostojno je nazvan blaženim od Gospoda, i od toga prvolika Kamena stekao je tvrdoću i silu i ime svoje, on koji je po otkrivenju Očevom ispovedio jednog istog i kao Sina Božijeg i kao Hrista; zato što jedno od tih (imenovanja) uzeto odvojeno od drugog, nije služilo na spasenje, nego naprotiv, bilo bi jednako opasno ispovediti Gospoda Isusa Hrista samo kao Boga, a ne ujedno i kao čoveka, ili smatrati ga prosto za čoveka, a ne ujedno i za Boga!“
„Po vaskrsenju Gospodnjem koje je, konačno, vaskrsenje istinskog tela, jer nije vaskrsao neko drugi, nego Onaj Koji je bio raspet i umro šta se sve događalo tokom Njegovog četrdesetodnevnog prebivanja (na zemlji), i to ni zbog čega drugog, nego da bi čistota naše vere bila slobodna od svakog mraka? On je besedio sa Svojim učenicima, susretao se i jeo sa njima, a onima koji su bili uznemiravani sumnjom dopuštao je da ga dotaknu i uteše se na naročit način; ulazio je kod Svojih učenika onda kada su vrata bila zatvorena, davao im je Duha Svetog dahom Svojim i, darujući im svetlost poznanja, otkrivao im tajne Sveštenih Pisama; pokazivao je, opet, ranu na boku Svome, i rupe od klinova, i sve znake nedavnog stradanja, govoreći: vidite ruke Moje i noge Moje, da sam Ja Glavom; opipajte me i vidite; jer duh nema tela i kostiju kao što vidite da Ja imam (Lk. 24,39). I sve ovo zato da bi pokazao da u Njemu osobine Božanske i ljudske prirode prebivaju nerazdeljivo, i da bismo mi na taj način znali da (u Njemu) Logos nije isto što i telo, i da bismo ispovedali Jednog Sina Božijeg, i kao Logos i kao telo (zajedno). Evtihu je ova tajna vere potpuno strana, jer on u Jedinorodnom Sinu Božijem ne priznaje našu prirodu ni u uniženju smrti, ni u slavi vaskrsenja“.
„Nije se (Evtih) užasnuo ni suda blaženog apostola i evanđeliste Jovana, koji je rekao: svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga; i to je duh antihrista (1. Jn. 4,3). A šta znači razdeljivati Isusa, ako ne odvajati od Njega ljudsku prirodu i bestidnim izmišljotinama ukidati tajnu vere, kojom smo jedinom spaseni? Budući slep u odnosu na prirodu Tela Hristova, on će nužno isto tako slepo da bezumstvuje i kada je reč o Njegovom stradanju. Jer ako krst Gospodnji ne smatra za privid, i ako ne sumnja u to da je stradanje, preduzeto radi spasenja sveta, bilo istinsko, onda mora da prihvati i telo Onoga u Čiju smrt veruje. Neka ne govori da Onaj čovek, za Koga i sam priznaje da je stradao, nije imao naše telo, jer poricanje istinskog tela jeste i poricanje stradanja tela. Dakle, ako prima hrišćansku veru i ne odvraća svoj sluh od evanđelske propovedi, onda neka prosudi kakva je priroda visila na krsnom drvetu probijena klinovima; neka razmisli odakle su potekli krv i voda da bi okupali Crkvu Božiju i da bismo pili iz čaše u trenutku kada je vojnik kopljem otvorio bok Raspetog“.
„Neka posluša i blaženog Petra koji propoveda da osvećenje Duhom Svetim biva kroz kropljenje krvlju Hristovom (1. Petr. 1,2). Neka ne mimoiđe ni ove reči istog apostola: znajući da se propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste iz svoga sujetnog življenja, od otaca vam predanoga, nego časnom krvlju Hrista, kao Jagnjeta neporočnog i bezazlenog (1. Petr. 1,18-19). Neka se ne protivi ni svedočanstvu blaženog apostola Jovana, koji veli: i krv Isusa Hrista, Sina Božijeg, očišćava nas od svakoga greha (1. Jn. 1,7), a na drugom mestu: ovo je pobeda koja pobedi svet vera naša. Ko je taj koji pobeđuje svet do onaj koji veruje da Isus jeste Sin Božiji? On je Taj što dođe vodom i krvlju, Isus Hristos; ne samo vodom, nego vodom i krvlju; i Duh je Onaj Koji svedoči (o Njemu)… troje je što svedoči na zemlji: duh, voda i krv; i ovo troje su jedno (1. Jn. 5,4-6,8), tj. duh osvećenja, krv iskupljenja i voda krštenja. Ova tri predstavljaju jedno i prebivaju nerazdeljivo; ni jedno od njih ne odvaja se od svoga jedinstva, kao što i Katoličanska Crkva živi i preuspeva upravo tom verom, da se u Hristu ne ispoveda ni ljudska priroda bez istinskog Božanstva, ni Božanska priroda bez istinskog čoveštva“.
„Evtih je, odgovarajući na tačke vaše optužbe, rekao: ‘Ispovedam, da je Gospod naš pre sjedinjenja bio iz dve prirode, a posle sjedinjenja ispovedam jednu prirodu’. Iznenađen sam što ovo tako nerazumno i nečasno ispovedanje njegovo nije bilo poreknuto nikakvim prigovorom od strane onih koji su (mu) sudili, i što su ove isuviše bezumne i hulne reči prošle neopaženo, kao da nije rečeno ništa sramno! Pošto je toliko nečastivo govoriti da je Jedinorodni Sin Božiji bio iz dve prirode do ovaploćenja, koliko je tek ružno tvrditi da je u Njemu jedna priroda nakon što je Loroc postao telo. Da ne bi Evtih svoje mišljenje smatrao tačnim ili prihvatljivim na osnovu toga što ono nije bilo opovrgnuto ni jednom vašom rečju, uverevam brižljivost ljubavi tvoje, najvoljeniji brate, da treba očistiti neukost čoveka od te mrlje u njegovoj svesti, ako po dejstvu milosrđa Božijeg njegova stvar ne dobije dobar obrt, jer on je dobro počeo da odstupa od svoga ubeđenja (što se vidi iz toka saborskih dela), kada je na vaš zahtev obećao da će priznati ono što pre nije priznavao, i da Ne se umiriti u onoj veri kojoj je pre bio tuđ. No, kada nije hteo da izjavi saglasnost da predaje anatemi (svoj) nečastivi dogmat, onda je vaše bratstvo iz toga zaključilo da on ostaje u svom zlom učenju i da zaslužuje da bude osuđen. Uostalom, ako se on iskreno i nelicemerno kaje i shvata, makar i kasno, da se episkopska vlast pravedno podigla protiv njega, i ako, radi potpunog opravdanja, osudi sve svoje zle misli i usmeno i svojeručnim potpisom, onda milosrđe prema onome koji se ispravio, koliko god da je veliko, neće biti za osudu. Jer Gospod naš, istinski i dobri Pastir, Koji je položio dušu Svoju za ovce Svoje, i Koji je došao da spase duše ljudske a ne da ih pogubi, hoće da i mi podražavamo Njegovo čovekoljublje, tj. da one koji greše obuzdava pravda, a one koji se obrate da ne odbacuje milosrđe“.
„Istinska vera se potpuno uspešno štiti samo onda kada lažno mnenje osuđuju sami njegovi sledbenici. Nadamo se sadejstvu pomoći Božije, da će se zabludeli, kada osudi neispravnost svoga načina mišljenja, spasiti“.
„Bog da te sačuva u zdravlju, najvoljeniji brate!“
Poslanica se završavala papinom izjavom: „radi tačnog i nepristrasnog ispitivanja cele stvari poslali smo (na predstojeći sabor) svoje predstavnike, braću našu episkopa Julijana i prezvitera Renata, i još sina mog, đakona Ilarija. Njima smo dodali i našeg beležnika Dulkitija, čiju smo veru mnogo puta proverili“.
Iz ove papine izjave vidi se da su Evtihovi posrednici koji su pred imperatorsku vlast izašli sa zahtevom za sazivanje novog sabora imali u tome uspeha. Zaista, koristeći se pokroviteljstvom neprijatelja arhiepiskopa Flavijana, svemogućeg ministra Hrisafija, koji je upravljao voljom slabog i beskarakternog imperatora Teodosija, Evtihu je pošlo za rukom da četiri meseca posle njegove osude imperator objavi sazivanje novog svecrkvenog sabora radi ispitivanja neujednačenih dogmatskih pogleda na Ličnost Bogočoveka i način sjedinjenja dve prirode u Njemu, i radi preispitivanja odluka Konstantinopoljskog sabora po Evtihovom slučaju. Pretpostavljalo se da će nanovo sazvani sabor biti vaseljenskog karaktera, kao i sabor iz 431. godine na njega su pozvani predstavnici jerarsi svih važnijih crkava toga vremena. No, sud Promisla Božijeg nije bio takav: u istoriji ovaj sabor nije poneo naziv vaseljenski, nego je zbog svoje delatnosti, usmerene ne ka pobedi pravoslavlja, nego jeretičkog mudrovanja, nazvan „razbojnički“[7]. Već i sama okolnost da je sabor sazvan po želji Evtiha i njegovih pristalica, nije nagoveštavala ništa dobro za pravoslavlje i njegove zaštitnike. Zato se ugledni pobornici istine pravoslavlja, kakvi su na primer bili Flavijan, arhiepiskop Konstantinopoljski i papa Lav, nisu sa odobravanjem odnosili prema sazivanju novog sabora, pretpostavljajući kakve će nemire i nerede on doneti Crkvi. Osnov za ovakva strahovanja predstavljale su odluke najviših svetskih vlasti koje su prethodile otvaranju sabora. Tako je ukazom imperatora udaljen sa sabora oštroumni neprijatelj monofizitstva, blaženi Teodorit, koji je imao gorke nesporazume i prepirke sa svetim Kirilom. On je udaljen, u krajnjoj liniji, ne kao protivnik svetog Kirila, nego kao mogući silan protivnik Evtihu[8]. Nasuprot tome, na sabor je naročitim ukazom sa pravom glasa bio pozvan arhimandrit Varsuma iz Sirije, iako su po kanonima članovi sabora mogli da budu samo episkopi. Ovaj izuzetak kada je u pitanju Varsuma učinjen je stoga što on, kako kaže ukaz, „vodi borbu protiv nekih istočnih episkopa, zaraženih Nestorijevom bezbožnošću“, tačnije, protiv pravoslavnih episkopa koje su monofiziti nazivali nestorijancima zato što su nasuprot Evtihu učili o dvema prirodama u Hristu posle ovaploćenja. Ukazom imperatora predsedavanje saborom povereno je Dioskoru, arhiepiskopu Aleksandrijskom, koji se približio Evtihovim pristalicama i koji je bio blizak Hrisafiju[9]. Elpidiju, članu imperatorskog saveta, i Evlogiju, tribunu i sudskom činovniku, imperator je u naročitom uputstvu zapovedio da prate „šta će da uradi sveti sabor u Efesu i da ne dopuste ni u kom slučaju nikakav nered.
Ako vidite da neko počinje da remeti mir ili da izaziva nered (na saboru) vređajući svetu veru, takvoga stavite pod stražu… Oni koji su ranije sudili arhimandritu Evtihu moraju da budu prisutni i da ćute na saboru, ne imajući zvanje sudija, nego da čekaju opšte mišljenje svih drugih otaca, jer se sada sudi onome što su oni sami ranije učinili“. To znači da je arhiepiskopu Flavijanu i njegovim pristalicama bilo oduzeto čak i pravo da govore u svoju zaštitu, da ne bi bili uhapšeni zbog suprotstavljanja imperatorovoj volji. Uputstvo se završavalo ukazivanjem na to da je Elpidiju i Evlogiju stavljena na raspolaganje vojna sila, a preko njih, ona je stavljena u službu monofizitima koji su na saboru imali većinu.
Ove predsaborske odluke imperatora bile su zaključene njegovom poslanicom samom saboru. Poslanica je ovako objašnjavala razloge za sazivanje sabora i ukazivala na opšti cilj njegove delatnosti: „budući da je bogoljubazni episkop Flavijan hteo da pokrene pitanje o svetoj veri protiv najuvaženijeg arhimandrita Evtiha i da je, sazvavši skupštinu, počeo nešto da preduzima, mi smo, obraćajući se nekoliko puta tom najbogoljubaznijem episkopu, želeli da stanemo na put nastalom neredu, jer smo dovoljno utemeljeni u pravoslavnoj veri kakva nam je predata od svetih otaca koji su bili u Nikeji i kakva je potvrđena na saboru održanom u Efesu. No, iako smo mnogo puta ubeđivali najblagočestivijeg episkopa da se okane takvog isleđivanja, kako ono ne bi postalo razlog za nered po svoj vaseljeni, on se ipak nije primirio. Prosudivši da nije bezopasno bez vašeg svetog sabora i bez predstojnika svetih crkava sprovoditi takvo isleđivanje o veri, smatrali smo za neophodno da saberemo vaše svetosti da biste istrgli čitav đavolji koren iz svetih crkava i izbacili one koji revnuju za bogohulstvo bezbožnog Nestorija, ili one koji su mu naklonjeni, i da biste neprikosnovenost pravoslavne vere učinili zaista nepokolebivom, jer sva naša nada i snaga naše imperije zavise od pravoslavne vere u Boga i od vaših svetih molitava“.
Sabor je, u tako nepogodnim uslovima za zaštitnike pravoslavne istine, otvoren 8. avgusta 449. godine u Efesu. Njegova zasedanja odvijala su se u hramu Presvete Djeve Marije, kao i zasedanja Trećeg Vaseljenskog sabora. Broj učesnika sabora bio je između 122 i 130. Kad je reč o toku saborskih dela pre nego što se na njemu pojavio Evtih, ne može da izmakne pažnji da na saboru nije bilo dozvoljeno čitanje poslanice Lava Velikog, jer ona očigledno nije išla u prilog Evtihu i Dioskoru, pošto je bila usmerena protiv njihovog jeretičkog učenja.
Kada je na Elpidijev predlog Evtih bio pozvan na sabor, predloženo mu je da pred saborom izloži „opravdanja koja bi mu bila korisna“. Svoje objašnjenje Evtih je počeo rečima koje su pokazivale da je u ocima sabora on video svoje istomišljenike: „ja sam sebe predao rekao je Evtih Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i vas imam za svedoke svoje vere, za koju sam se zajedno sa vama podvizavao“. Zatim je ocima predao dva pisana dela koja su sadržavala njegovo ispovedanje vere. Tu se Evtih, pre svega, žalio na „klevete“ koje su protiv njega izrečene na Konstantinopoljskom saboru zbog toga što „nije pristao da mudruje protiv one vere koju su izložili sveti oci u Nikeji“. Dalje, ne iskazujući direktno svoje učenje o sjedinjenju dve prirode u Hristu, Evtih u celini navodi Nikejski simvol i dodaje da se on tvrdo drži odluka Nikejskog i Efeskog sabora i da proklinje jeretike, počev od Simona maga. Za takvim ispovedanjem sledilo je nekoliko Evtihovih žalbi protiv arhiepiskopa Flavijana i Konstantinopoljskog sabora da tobože Evsevije Dorilejski, optužujući ga na saboru za jeres, nije na nju ukazao direktno i određeno; da ga je sabor, koji je bio upoznat sa njegovim zavetom da ne napupgga manastir, ipak uporno pozivao da dolazi na sudske rasprave hoteći da ga osudi kao čoveka neposlušnog Crkvi, jer se ne odaziva saborskim pozivima; da mu na samom saboru, kada se on nasuprot očekivanjima tamo pojavio, nisu pružili mogućnost da govori u svoju odbranu, nego je „odmah klevetao je Evtih pročitana osuda protiv mene koja je bila ranije sastavljena“; da su tobože i sami akti Konstantinopoljskog sabora kasnije bili prepravljeni na njegovu štetu. „Dakle, sada molim zaključuje Evtih svoju ispovest, ili tačnije svoje klevetničke optužbe na račun Konstantinopoljskog sabora i njegovog predsedavajućeg da se prosudi o kleveti i nepravdi koja mi je počinjena i o nespokojstvu koje se usled toga pojavilo u svim crkvama i o mnogim sablaznima koje su iz toga proistekle, te da se vinovnici svega toga podvrgnu crkvenim kaznama, i da se istrgne svaki koren huljenja i bezbožja“.
Arhiepiskop Flavijan, okrivljen od strane Evtiha, zahtevao je najpre da se na sabor pozove Evsevije Dorilejski kako bi izložio tačke optužbe protiv Evtiha. Ali Elpidije, činovnik imperatorov, to nije dozvolio, pozivajući se na imperatorsku naredbu da Evtihove sudije (sa Konstantinopoljskog sabora) treba da stanu među optužene i da nemaju pravo glasa. Umesto ispunjenja Flavijanovog zahteva on je naredio da budu pročitani i podvrgnuti pretresu akti Konstantinopoljskog sabora iz 448. godine.
Prilikom čitanja tih akata sasvim jasno se pokazala jeretičnost (monofizitstvo) predsedavajućeg na saboru, Dioskora, i većine prisutnih episkopa. Kada se u čitanju došlo do pitanja koje je Evsevije na Konstantinopoljskom saboru postavio Evtihu: „ispovedaš li ti dve prirode posle ovaploćenja?“ mnogi od učesnika ovog saborovanja povikali su: „Uhvatite i spalite Evsevija (Dorilejskog), neka živ gori, neka bude predvojen; kao što je razdeljivao Hrista, tako neka i sam bude razdeljen“. Videći za sebe povoljan preokret stvari, Dioskor se episkopima obratio pitanjem: „je li za vas podnošljiv taj izraz dve prirode posle ovaploćenja?“ „Anatema onome ko tako govori!“ odgovorio je sabor. Tako je na ovom bezakonom zborovanju monofizitska jeres bila proglašena za istinu, a pravoslavlje pogaženo. Osim toga, Evtih je, kao glavni pobornik monofizitske jeresi, bio proglašen za pravoslavnog i vraćen u dostojanstvo arhimandrita i čin prezvitera.
Sada je došao red na suđenje Flavijanu, arhiepiskopu Konstantinopoljskom. Prema unapred pripremljenom planu, nekako baš u to vreme je iz Evtihovog manastira na sabor stigla grupa monaha sa pismenom molbom koja je sadržala najnepravednije optužbe na račun arhiepiskopa. „Flavijan je, stajalo je u molbi koja je no Dioskorovom nalogu pročitana na saboru, obasipao klevetama i hulama našeg pastira Evtiha i pod izgovorom pobožnosti podigao je nepravednu optužbu protiv njega, a nama je naredio da izbegavamo svoga pastira i da ne govorimo s njim, dok je za manastirsko imanje, pod izgovorom pomoći sirotinji, naredio da se čuva za njega samoga, jer je trgovao njime; sveti oltar, koji je Evtih postavio na šest meseci pre no što je bio oklevetan, stoji bez Božanskog žrtvoprinošenja… Mi smo i sami bili vezani njegovom nepravednom osudom. Zato zaključuje se u molbi molimo vaš sveti sabor da se sažali nad nama, koji smo pretrpeli tako nepravednu kaznu, da nam vrati crkveno opštenje koje nam je nepravedno oduzeto, i da njega koji je to učinio (tj. Flavijana) kazni zbog toga što je nepravedno sudio“. Od tri stotine monaha iz Evtihovog manastira molbu je potpisalo samo 35, tako da ovde stvar, bez sumnje, nije sasvim čista. Sabor je primio monahe u crkveno opštenje, a njihova molba pružila je Dioskoru dobar osnov za dalje spletke protiv nedužnog Konstantinopoljskog arhiepiskopa. Dioskor je naložio da se pročitaju odluke Trećeg Vaseljenskog sabora a zatim je pitao: „mislim da svi prihvatate Nikejsko ispovedanje vere za koje je Efeski sabor utvrdio i odredio da se samo ono ima držati? Mi znamo da su oci toga sabora ustanovili da ako neko bude govorio ili mudrovao suprotno tome, ili uvodio nešto novo, da taj ima da se podvrgne osudi. Šta vi o tome mislite? Možemo li mi da istražujemo ili uvodimo nešto novo uprkos tome? Ako je neko istraživao preko onoga što je rečeno, određeno i odobreno, neće li biti pravedno da on bude podvrgnut osudi otaca? Neka se svako izjasni da li je takvog mišljenja“[10]. Sabor je većinom glasova dao potvrdan odgovor. Tada je Dioskor, podigavši se sa svoga mesta, sledećim rečima izneo predlog o primeni Efeskog pravila na Flavijana i Evsevija Dorilejskog: „Flavijan, bivši episkop crkve Konstantinopoljske i Evsevije Dorilejski, kako jasno vidi ovaj sveti i vaseljenski sabor, kao oni koji gotovo sve obrću i preustrojavaju, dali su povod za sablazan i pometnju u svetim crkvama i svim pravoslavnim narodima. Jasno je da su oni sami sebe podvrgli kaznama koje su nekada saborno odredili naši sveti oci; stoga i mi, polazeći od odredaba otaca, osuđujemo pomenute Flavijana i Evsevija na lišenje svakog svešteničkog i episkopskog dostojanstva“. Dioskorovo mišljenje bilo je jednodušno prihvaćeno od strane svih monofizita i potpisano od strane svih članova sabora. Flavijan i Evsevije su bili lišeni crkvenog dostojanstva. Uz to, Flavijan je prognan i u progonstvu je okončao svoj život. Evsevije Dorilejski je posle sabora pretrpeo toliko nevolja, da je Dioskora kasnije nazivao svojim ubicom. Đakon Ilarije, papin izaslanik, „jedva je umakao“ sa sabora, i samo sporednim putevima uspeo je da se dokopa Rima. Blaženi Teodorit, koji nije prisustvovao saboru, bio je lišen čina i zatočen u manastir. Iva, mitropolit Edeski, bio je anatemisan.
Tako je monofizitska jeres odnela pobedu nad istinom pravoslavlja, ali kako se to kasnije na pravom Četvrtom Vaseljenskom saboru videlo pobedila je putem nepravde i nasilja. Mračni oblaci jeresi nadvili su se nad gotovo celim Istokom. Ipak, Gospod nije zakasnio da dođe u pomoć Svojoj Crkvi, preko Svoga dostojnog služitelja svetog Lava Velikog. Kada je od đakona Ilarija i od arhiepiskpa Flavijana dobio izveštaj o delima „razbojničkog“ sabora, Lav Veliki se obratio imperatoru Teodosiju i njegovoj sestri Pulheriji poslanicom, u kojoj je, skrećući pažnju na nezakonita dela tek završenog sabora, ukazivao na neophodnost sazivanja novog Vaseljenskog sabora „koji bi sve počinjene nepravde prevladao ili poništio tako da više ne bi bilo nikakve sumnje po pitanju vere, niti podela u ljubavi“. Sveti Lav se takođe dvema poslanicama, koje su upućene jedna za drugom, obratio kliru i narodu Konstantinopolja. „Ko misli monofizitski – savetovao je u svojim poslanicama revnosni borac za pravoslavlje – taj ulazi u zajednicu sa Arijem, čijoj pokvarenosti mnogo godi to zlo učenje koje poriče ljudsku prirodu u Bogu Logosu… Ko ne priznaje ljudsku prirodu, koju je Jedinorodni Sin Božiji primio u utrobi Kćeri Davidove, taj odvaja sebe od svake tajne vere hrišćanske i, ne poznajući Ženika (Hrista), ne poznaje ni Nevestu (Crkvu), niti može da bude učesnik u bratskoj gozbi (spasenju). Telo Hristovo je pokrov Logosa, u njega se oblači svako ko ispoveda Logosa. A ko ga se stidi i odbacuje ga kao da je nedostojno (telo Njegovo), taj ne može da dobije od Njega nikakav ukras, čak ni kada bi takav pristupio carskoj slavi i drsko se pridružio sveštenoj večeri. Uostalom, kao zao sabesednik (on) ne može da se sakrije od strogosti Careve, nego Ne, kako je posvedočio Sam Gospod, biti uhvaćen i vezanih ruku i nogu bačen u najdublju tamu, gde će biti plač i škrgut zuba (Mt. 22,13). Stoga, ko ne ispoveda ljudsko telo u Hristu, taj sam priznaje da je nedostojan tajne ovaploćenja i ne može da ima učešće u toj tajni“. „Ne mislite, ljubljeni, obraćao se sveti papa rečima ohrabrenja istočnim crkvama da nad svetom Crkvom sada nema ili da u budućnosti neće biti Božanskog Promisla. Čistota vere zasija upravo onda kada se od nje odvoje primese zabluda. Proviđenje uvek svojima pokazuje neophodnu pomoć“. I Svemogući, Glava Crkve, nije oklevao da pokaže opravdanje takve vere u Njegovu promisliteljsku delatnost: imperator Teodosije, zaštitnik monofizita, uskoro je skončao. Njegovo mesto je u avgustu 450. godine, po izboru vojske i senata, zauzeo vojskovođa Markijan, duboko odan pravoslavlju[11]. On je uskoro potom oženio Pulheriju[12], sestru Teodosijevu, takođe poznatu po svojoj revnosti za pravoslavlje. Crkvene stvari su dobile novi obrt, u korist pravoslavnih. Ideja Lava Velikog o sazivanju novog vaseljenskog sabora počela je da se ostvaruje. Sabor je bio sazvan u Nikeji[13], a zatim je, da bi imperator lakše mogao da prati njegov rad, premešten u Halkidon, koji je od Konstantinopolja bio odvojen samo Bosforskim moreuzom. Tu je sabor otvoren 8. oktobra u veličanstvenom i prostranom hramu Svete mučenice Evtimije. Broj otaca bio je vrlo velik, između 600 i 630, koliko nije bilo ni na jednom od dotadašnjih sabora. Najugledniji njegovi učesnici bili su: arhiepiskop Konstantinopoljski Anatolije, arhiepiskop Antiohijski Maksim, arhiepiskop Jerusalimski Juvenalije, episkop Kapadokijski Talasije i papini izaslanici, episkopi Pashazin i Lukentije i prezviter Bonifatije. Prisutni su bili i brojni vojni i građanski činovnici, koji pak nisu mogli da uzmu učešća u razmatranju čisto crkvenih stvari, kao na primer u slučaju suda nad episkopom.
Delatnost Četvrtog Vaseljenskog sabora sastojala se 1) u sudu nad „razbojničkim“ saborom iz 449. godine i glavom tog sabora, Dioskorom Aleksandrijskim, i 2) u iznošenju istinskog veroučenja o sjedinjenju dve prirode u Licu Bogočoveka.
1) Već na prvom zasedanju sabora 8. oktobra, na insistiranje papskih izaslanika, Dioskor Aleksandrijski je morao da napusti svoje mesto među episkopima, da sedne u sredinu, kao optuženi, i bio je lišen prava da glasa. Tada je u svojstvu tužioca istupio Evsevije Dorilejski, koji je mnogo pretrpeo na „razbojničkom“saboru. „Mene je uvredio Dioskor, izjavio je Evsevije, uvredio je veru, ubio je episkopa Flavijana i nepravedno ga, zajedno sa mnom, osudio. Zapovedite da se primi moja molba“. U toj molbi Dioskor je optužen uglavnom zbog toga što je „sabravši neobuzdanu gomilu naroda i zadobivši moć pomoću novca, ponizio koliko je god mogao veru pravoslavnih i utvrdio bezbožnost monaha Evtiha“. „Pošto je njegov (Dioskorov) nasrtaj na veru i na nas (tj. na samog Evsevija i na Flavijana) velik, to molim da Dioskoru bude naređeno da se brani od onoga za šta ga krivimo“. Počelo je preispitivanje dela Konstantinopoljskog sabora iz 448. godine i Efeskog „razbojničkog“ sabora. Čitanje akata ovog poslednjeg bilo je prekinuto kada je na red došao nama poznat imperatorski ukaz koji Teodoritu Kirskom uslovno dozvoljava prisustvo na saboru ako sam sabor to bude hteo. Prilikom tog podsećanja na Teodorita Kirskog postavljen je zahtev da se ovaj revnosni zaštitnik pravoslavlja od monofizita pozove na saborska zasedanja. Teodoritova pojava izazvala je pravu buru među ocima: jedni od njih, Dioskorove pristalice, vikali su da se Teodorit udalji; drugi, zaštitnici pravoslavlja, zahtevali su da udaljen bude Dioskor. Povika između dve strane izazvala je veliku buku, koju su uspeli da utišaju tek činovnici i senatori kada su se vinovnicima nereda obratili sledećim rečima: „Boga radi! Ne ometajte dalje saslušanje, dozvolite da se pročita sve po redu“. Kad su došli do imperatorskog ukaza kojim je Dioskor postavljen za predsedavajućeg sabora, i kada je Dioskor izgleda pokušao da prebaci deo odgovornosti za nezakonita dela sabora sa sebe na episkope Juvenalija i Talasija, te na čitav sabor i na imperatora, episkopi Antiohijske oblasti su izjavili kako „sa osudom episkopa Flavijana i episkopa Evsevija na saboru u Efesu nije bio saglasan niko od pravoslavnih episkopa. Bilo je učinjeno nasilje, uz udarce smo potpisali papir na koji je kasnije dodata i osuda pomenutih episkopa. Nama je pretila osuda, nama je pretilo progonstvo. Okolo su stajali vojnici sa palicama i mačevima, što je kod nas izazivalo strah: kakav je to sabor gde su palice i mačevi? Vojnici su svrgli Flavijana i Evsevija pre nego mi, a to što smo učinili učinili smo iz straha“. Ovu zajedničku izjavu o nasilju i prestrašivanju koje je vršio Dioskor, potvrdili su Stefan episkop Efeski, Teodor, episkop Klaudiopoljski, Vasilije, episkop Seleukije Isavrijske, uz pojašnjavanje nekih detalja vapijućih zbog narušavanja pravičnosti. Prema iskazima mnogih, pokazalo se takođe da je Dioskor „namerno sprečio“ čitanje poslanice pape Lava, iako se on „sedam puta pred svima zaklinjao da će narediti da se pročita“. Kako je čitanje akata Efeskog sabora odmicalo, i kako su na videlo izlazile sve nove i nove Dioskorove zloupotrebe koje su u potpunosti osvetlile zločinstvo njegovih postupaka, episkopi koji su učestvovali u radu Efeskog sabora i koji su u većoj ili manjoj meri snosili odgovornost za njegova bezakona dela, duboko su se kajali zbog svoga greha i mnogo puta su pred saborom uzvikivali: „molimo za oproštaj!“. Samo je Dioskor sa nekolicinom egipatskih episkopa uporno ostajao u jeresi, čak je i otvoreno, pred celim saborom izneo svoje jeretičke monofizitske poglede.
Uverivši se u zloupotrebe „razbojničkog“ sabora, oci Četvrtog Vaseljenskog sabora su presudili tako da većina učesnika „razbojničkog“ sabora, zbog njihovog iskrenog pokajanja, nije bila lišena episkopskog čina. Presudu su oci dočekali oduševljenim poklicima. Dioskorov slučaj, usled njegovog upornog ostajanja u jeresi, razmatran je zasebno, na zasedanju 13. oktobra. Na tom zasedanju Evsevije Dorilejski je izašao pred sabor sa molbom da se Dioskor kazni zbog narušavanja pravednosti u odnosu prema njemu (Evseviju), prema arhiepiskopu Flavijanu i „prema pobožnosti i sveštenim kanonima“, kako bi ostatak svoga života „služio kao primer za urazumljenje onih koji bi pomislili da postupe kao on“. Istovremeno, protiv Dioskora je bilo podneto mnoštvo žalbi od strane klirika i jednog svetovnjaka iz Aleksandrijske crkve žalbi koje su njenog predstojatelja krivile zbog progona rođaka i prijatelja svetog Kirila i zbog prisvajanja crkvene imovine. Sabor je sve te molbe primio i doneo odluku da pozove Dioskora kako bi on lično odgovorio na optužbe. Ne obazirući se na tri poziva, Dioskor je, pravdajući se raličitim razlozima, odbijao da dođe na sabor. Zato je presuda doneta u njegovom odsustvu. „Sabor je primio na znanje obratio se papin izaslanik Pashazije ocima sabora da je episkop Dioskor, tri puta pozivan da odgovori svojim tužiocima, osećajući se krivim, prezreo poziv sabora da dođe ovamo. Neka sveti oci sami kažu šta je zaslužio onaj ko na taj način prezire volju sabora!“ Sabor je odgovorio: „Zaslužio je osudu koju kanoni propisuju za nepokorne“. Dioskor je bio svrgnut, a imperator je potvrdio saborsku presudu. Potom je Dioskor proteran u grad Gangri[14].
2) Oci sabora su razmatranje pitanja o sjedinjenju dve prirode u Isusu Hristu započeli kada je saboru predloženo da bude sastavljeno novo ispovedanje vere, koje bi uklonilo lažno učenje monofizita i svima donelo mir: „treba istraživati, rasuđivati i truditi se kaže se u predlogu da se utvrdi istinska vera, radi koje se sabor prvenstveno i sastao; želja je da učenje o predmetima vere bude pravilno, i da saglasnim izlaganjem i učenjem svih svetih otaca (sabora) bude uklonjena bilo kakva sumnja; potrudite se da bez straha, bez ulagivanja i sukoba izložite veru u čistoti, tako da bi i oni koji mudruju drugačije od ostalih bili poznanjem istine privedeni ka jednomisliju“. U razmeni mišljenja povodom tog predloga, posle nekoliko mučnih nesuglasica, sabor je jednodušno prihvatio rešenje da se pročitaju neka dela sabora i otaca Crkve u kojima je naročito jasno bila izložena istina pravoslavlja. Pre svega, pročitan je Nikejski simvol, što je okončano uz klicanje saborskih otaca: „To je vera pravoslavnih! Svi tako verujemo, u toj smo veri kršteni, u njoj krštavamo. Svi tako verujemo!“ Na jednodušno prihvatanje naišao je i Konstantinopoljski simvol iz 381. godine čiji autoritet u Crkvi do tada još nije bio solidno utvrđen. Saslušavši Konstantinopoljski simvol, svi episkopi na saboru su stali da uzvikuju: „To je vera svih! To je vera pravoslavnih!“ Odmah za čitanjem saborskih simvola pristupili su čitanju svetootačkih dela u kojima se nalazilo jasno i određeno učenje o celovitosti i punoći dve prirode u Isusu Hristu, pri čemu se ukazivanje na njihovo jedinstvo nije bilo tako jasno izraženo kao ukazivanje na njihovo razlikovanje. Prvo su pročitana dela svetog Kirila Aleksandrijskog, koja su ranije čitana na Konstantinopoljskom saboru 448. godine: Kirilova poslanica Nestoriju i čuvena poslanica svetog oca napisana po uspostavljanju unije („Tomos sjedinjenja“). Čitanje ovih dela svetog Kirila bilo je prekidano povicima: „Tako verujemo! Kao Kirilo, tako verujemo!“ Nakon toga, pročitana je okružna poslanica svetog Lava Velikog; čitanje ove poslednje bilo je praćeno upadicama, jer su neki episkopi koji su ranije bili na Dioskorovoj strani nalazili da je pravoslavnost poslanice na nekim mestima sumnjiva. Zato je sabor bio prinuđen da razjašnjava pravi smisao problematičnih mesta u poslanici, kroz njihovo poređenje sa delima svetog Kirila koja su uživala ugled kod onih koji su izražavali sumnju. Sumnjičavi se time ipak nisu zadovoljili, nego su tražili da oci koji prihvataju poslanicu Lava Velikog anatemišu one koji u nestorijanskom smislu razdeljuju dve prirode u Hristu, i tek posle toga oni su prihvatili poslanicu. Zatim su usledili odlomci iz otačkih dela u kojima je, kao i u poslanici Lava Velikog, naročito bilo izraženo učenje o punoći dve prirode u Hristu. Tako su čitali iz dela Ilarija Puaterskog (+366. godine): „Vidiš li da se Hristos ispoveda kao Bog i čovek, tako da se smrt pripisuje čoveku, a vaskrsenje tela Bogu. Prirodu Boga poznaj u sili vaskrsenja, ljudski poredak shvati u smrti. Pamti, međutim, da jedan Hristos jeste i jedno i drugo“; čitali su iz dela Grigorija Bogoslova: „od Djeve je proizašao Bog, jedan iz dva suprotstavljena među sobom tela i Duha, iz kojih je jedno uzvedeno u Božansko dostojanstvo, a drugo dalo blagodat oboženja“; „istina, On je poslan, no kao čovek, jer je u njemu bila dvostruka priroda; stoga se umarao, i gladneo, i žedneo, i podvizavao se, i plakao po zakonu ljudskog tela“. Među odlomcima iz dela sv. Amvrosija Mediolanskog, uz ostalo bilo je pročitano i ovo: „zadržimo razlikovanje Božanstva i tela. I u jednom i u drugom govori Sin Božiji, jer u Njemu je i jedna i druga priroda. Iako govori jedan isti, to nije uvek na isti način. Zapazi kod Njega čas slavu Boga, čas stradanje čoveka. Kao Bog, On govori o Božanskom, jer On je Logos Božiji; kao čovek, govori o ljudskom, jer govori u toj (ljudskoj) prirodi“. Iz dela sv. Jovana Zlatousta za čitanje je bilo odabrano sledeće mesto: „dakle, On je prineo osnove naše prirode Ocu. Otac je, kako zbog visokog dostojanstva Onoga Koji prinosi, tako i zbog čistote Prinesenog, primio dar (Njega) sopstvenim rukama, učinioga ga sudeonikom Svoga prestola, čak i više od toga stavio ga je sa desne strane Sebi“. Na kraju su pred saborom čitani odlomci iz dela svetog Kirila „O očovečenju“ i među njima sledeće izreke svetog oca: „On (tj. Hristos) se javio na zemlji ne ostavljajući ono što je bio, nego je primio našu ljudsku prirodu, savršenu u svom smislu“; „ono što obitava, obično se shvata kao jedno u drugom, tj. Božanska priroda u ljudskoj nije pretrpela mešanje ili slivanje ili pretvaranje u ono što pre nije bila. Jer ono za šta se kaže da prebiva u drugom, nije postalo to u čemu obitava, naprotiv, smatra se različitim u različitom“.
Konačno, sabor je pristupio sastavljanju veroispovedanja kako bi objavio pravoslavno učenje o Bogočoveku. Pri tom je „bilo mnogo sporova, diskusija, pokazno je mnogo zlovolje i nepoverenja; ali ništa od toga nije smetalo saboru da se završi onako kako je priželjkivano: da proglasi najčistije učenje o Bogočoveku. Sporovi i razdori bili su kao nekakva vatra u kojoj su ispitivana dobra svojstva istine. Posle toga ispitivanja istina je morala da bljesne svim svojim sjajem, da postane neporeciva za sva vremena. Kratkotrajna rasprava donela je kraj stogodišnjem sporu koji je sve do tada postojao u Crkvi i predupredila je sporenja u budućnosti“. Tek što je otvoreno peto zasedanje ocima je bio pročitan oros (tj. određenje) vere, koji očigledno nije bio sastavljen u prisustvu celog sabora, niti na njegovim zvaničnim zasedanjima. Čitanje tog određenja vere izazvalo je dugotrajne i vatrene prepirke među ocima sabora; Jovan, episkop Germanikijski. prvi je podigao glas protesta, izjavivši, nakon čitanja, da „određenje vere nije dobro sastavljeno i treba da bude ispravljeno“. Tada je patrijarh Anatolije ocima sabora postavio pitanje: „odgovara li vama određenje?“ Većina episkopa je uzviknula: „određenje odgovara svima. To je vera otaca. Ko mudruje protiv toga, jeretik je. Ako neko misli drugačije, neka bude anatema. Napolje nestorijanci!“ Ali rimski i neki istočni episkopi nisu bili zadovoljni veroispovedanjem, jer učenje o punoći dve prirode u Isusu Hristu nije bilo izloženo sa opipljivom jasnošću, kako su to oni želeli. Videći nesuglasice i želeći da ih uništi, Patrijarh Anatolije je primetio da je „dan ranije određenje vere odgovaralo svima“. Episkopi koji su određenje prihvatali opet su povikali: „određenje odgovara svima. Drugačije ne verujemo. Anatema onome ko veruje drugačije. Neka vera ne trpi podvale. Neka se Sveta Djeva naziva Bogorodicom; to neka se doda u simvol“. Zahtevom da se u simvol doda reč „Bogorodica“ episkopi su očigledno želeli da ukažu na nerazdvojno sjedinjenje priroda u Hristu. Izaslanici su pak izjavili: „ako se ne slažu sa poslanicom pape Lava, naložite da nam daju gramate za povratak i time se sabor završava“. Izaslanici su očigledno našli da sastavljeno veroispovedanje malo odgovara poslanici pape Lava koja je odlučno i određeno izražavala ideju o dve savršene prirode u Hristu. Videći da se prepirke među episkopima zatežu i ne nazirući zadovoljavajući ishod, u raspravu se uključuju i imperatorski činovnici prisutni na zasedanjima. Stajući na stranu onih koji su protestvovali, predložili su da veroispovedanje razmotre od sabora za to naročito opunomoćeni episkopi, po tri i po šest iz najvažnijih oblasti, pod predsedništvom Anatolija, u prisustvu izaslanika, na za to posebno dogovorenom mestu. No oni episkopi koji su prihvatali veroispovedanje taj predlog su bučno odbacili. Tada su imperatorski činovnici prešli na ubeđivanje episkopa koji nisu želeli preispitivanje. Oce sabora stali su da nagovaraju da iz veroispovedanja izbace izraz „iz dve prirode“ jer ga je upotrebljavao osuđeni jeretik Dioskor, i da umesto njega unesu izraz „dve prirode“, zbog koga je postradao hrabri Flavijan i koga su, zbog njegove tačnosti, upotrebljavali Efeski sabor i papa Lav. „Zar niste govorili su svi vi prihvatili Lavovu poslanicu?“, a posle potvrdnog odgovora, dodali su: „dakle, ono što se u njoj nalazi da se unese u veroispovedanje“. Ali ni ubeđivanje od strane činovnika nije moglo da utiče na oce koji su veroispovedanje želeli da ostave nepromenjeno. O tome je obavešten imperator Markijan. On se saboru obratio sa sledećim ukazom: da veroispovedanje bude preispitano na način kako su to predložili činovnici ili pak preko glavnih mitropolita na samom saboru. U slučaju da taj predlog ne bude prihvaćen, biće objavljen završetak sabora. Ali i stroga odluka imperatora ostala je bez uticaja na episkope koji nisu prihvatali preispitivanje; oni su govorili: „ili neka veroispovedanje bude na snazi, ili mi odlazimo“. Tako se stvar još više iskomplikovala.
No, ono što je izgledalo teško dostižno ljudskim snagama, to je, no blagodati Svetoga Duha, ostvareno na najjednostavniji način. Imperatorski činovnici su opet ponovili svoje reči, „i na saboru je zavladala najpotpunija, željena, najsveštenija jednodušnost“. „Dioskor je rekli su govorio: iz dve prirode primam, ali dve prirode ne primam. A sveti Lav govori da su u Hristu dve prirode sjedinjene nesliveno, neizmenjivo i nerazdeljivo u jednom Jedinorodnom Sinu, Spasitelju našem. Dakle: koga sledite, Lava ili Dioskora?“ „Kao Lav verujemo! Oni koji protivreče su sledbenici Evtiha! Lav je izložio pravoslavno!“ jednoglasno su odgovorili oci sabora. Iskoristivši tu jednodušnost, činovnici su predložili da se u veroispovedanje unese mišljenje Lava Velikog, da su u Hristu dve prirode sjedinjene nesliveno, neizmenjeno i nerazdeljivo. Taj predlog bio je prihvaćen bez prigovora. Istovremeno je, na opšti zahtev, izabrana komisija sastavljena od episkopa predstojatelja najznačajnijih oblasti, koji su se za kratko vreme udaljili sa sabora kako bi načinili izmene u veroispovedanju. Po povratku članova komisije, bio je, uz jednodušno oduševljeno klicanje, pročitan oros vere Halkidonskog sabora.
Ovaj u istoriji hrišćanstva čuven dokument sastoji se iz opširnog uvoda i kratkog ispovedanja vere. U uvodu je ukazano na ona dogmatska dela hrišćanske Crkve, koja mora da priznaje svaki verujući koji želi da zaista, a ne samo po imenu, bude pravoslavan. Tu je istaknut bio Nikejski simvol, zatim Konstantinopoljski simvol Drugog Vaseljenskog sabora, pri čemu se o ovom poslednjem govori sa naročitom pohvalom i uvažavanjem. Tako „Konstantinopoljski simvol konačno, posle bure sporova i nesuglasica o njemu, blagodareći Halkidonskom saboru, ulazi u tiho pristanište“. Orosom vere potvrđene su odredbe Trećeg Vaseljenskog sabora, o kome su još uvek vođeni sporovi da li je, ili nije vaseljenski. U nastavku, izloženje vere izdvaja sledeća svetootačka dela koja imaju velik značaj za rešavanje pitanja o ličnosti Bogočoveka: poslanicu svetog Kirila Aleksandrijskog Nestoriju, čitanu na Konstantinopoljskom saboru 448. godine i njegov „Tomos sjedinjenja“, napisan po uspostavljanju unije. Na taj način, sveti oci koji su bili za uniju „nisu bez razloga postradali od razbojničkog sabora njihova krv vapila je ka nebu, a Duh Sveti je ustima otaca blagoslovio njihovo delo i nagradio njihove napore“. Posle dela svetog Kirila, izloženje vere se najpohvalnije izražava o okružnoj poslanici svetog Lava Velikog.
Za tim uvodom ide sledeće izloženje vere Četvrtog Vaseljenskog sabora u Halkidonu:
„Sledujući svetim ocima, svi saglasno učimo ispovedati jednog istog Sina, Gospoda našeg Isusa Hrista, savršenog u Božanskoj i savršenog u ljudskoj prirodi, istinskog Boga i istinskog čoveka, iz razumne duše i tela, jednosuštnog Ocu po Božanskoj i Njega istog jednosuštnog nama po ljudskoj prirodi, u svemu podobnog nama osim u grehu, rođenog pre vekova od Oca po Božanskoj prirodi, a u poslednje dane radi nas i radi našeg spasenja od Marije Djeve Bogorodice po ljudskoj prirodi, jednog istog Hrista, Sina, Gospoda Jedinorodnog u dve prirode nesliveno, neizmenjivo, nerazdeljeno, neodvojivo poznatog, tako da se sjedinjenjem nikako ne narušava razlikovanje dve prirode, nego se tim pre čuva svojstvo svake prirode i sjedinjuje u jedno Lice, u jednu Ipostas ne u dva lica razdvojenog ili razdeljenog, nego jednog istog Sina, Jedinorodnog, Boga Logosa, Gospoda Isusa Hrista, kako su u starini proroci (učili) o Njemu i kako nas je Sam Gospod Isus Hristos naučio, i kako nam je simvol otada predao“.
Oci sabora su svoju jednodušnu saglasnost sa simvolom izrazili klicanjem: „to je vera otaca! Neka arhiepiskopi odmah potpišu; neka ono što je dobro određeno ne trpi odlaganje. S tom verom svi smo saglasni. Svi tako mislimo!“
O ustanovljenju veroispovedanja oci sabora su imperatora izvestili naročitim aktom koji je izgledao ovako:
„Poslanica Halkidonskog sabora imperatorima Valentinijanu i Markijanu.
Najpobožnijim, najblagovernijim i najhrišćanskijim imperatorima, pobednicima i trijumfatorima, Valentinijanu i Markijanu sveti i veliki sabor, po blagodati Božijoj i vašoj zapovesti, sabran u gradu Halkidonu (za teške bolesti potrebni su i moćan lek i mudar lekar). Zato je Gospod svih poslao vašu pobožnost kao najboljeg lekara stradanjima vaseljene da biste je iscelili odgovarajućim lekovima. I vi ste, o najhrišćanskiji, prihvativši Božansko određenje, pre svih drugih pokazali dolično staranje za Crkvu, prepisujući prvosveštenicima lek saglasja. Jer, sabravši nas sa svih strana, upotrebili ste sva sredstva da biste uništili postojeće nesuglasice i utvrdili učenje otačke vere. A mi, razmišljajući i pronalazeći razlog bure koja se podigla po vaseljeni, našli smo da je vinovnik te stvari Dioskor, bivši episkop Aleksandrijski. Kao prvo, zato što je zabranio da se najpoštovanijim episkopima sabranim u Efesu pročita poslanica najsvetijeg arhiepiskopa starog Rima, Lava, upućena blaženoj uspomeni Flavijanu, bivšem episkopu grada Konstantinopolja, i to nakon što je obećavao i mnogo puta se zaklinjao, što znamo jer smo bili prisutni. Kao drugo, zato što je Evtihu, bolesnom od bezbožnosti Manihejeve, zakonito svrgnutom, nezakonito vratio kako sveštenstvo tako i upravu nad monasima, pre saborske odluke, i uz to tada, kada je najsvetiji i najblaženiji arhiepiskop velikog Rima, Lav, u pomenutoj poslanici odredio šta treba i osudio zločino učenje Evtihovo, koji je govorio: „ispovedam dve prirode Gospoda našeg Isusa Hrista pre sjedinjenja, a posle sjedinjenja jednu prirodu“.
Dalje, zato što je naneo uvrede najbogoljubaznijem episkopu Evseviju. Još i stoga, što je svojevoljno primio u opštenje neke koji su na različitim saborima bili osuđeni, iako sveta pravila propisuju da one koje su jedni lišili opštenja drugi ne treba da primaju u opštenje. Uz to, on je mogao dobiti oproštaj za te i takve prestupe, da je kroz odgovarajuće pokajanje tražio lekarstvo od ovog vaseljenskog sabora. No pošto je on, povrh svih svojih bestidnosti, ratovao i protiv samog apostolskog prestola i pokušavao da sastavi gramatu odlučenja protiv najsvetijeg i najblaženijeg pape Lava, pošto je oholo istrajavao u pređašnjim prestupima i pokazao drskost prema ovom svetom vaseljenskom saboru, jer nije hteo da odgovori na optužbe koje su protiv njega bile usmerene potpuno ih prezirući, a takođe, budući da je pozvan prvi, drugi i treći put, prema svetim pravilima, i da je to prezreo i da se nije javio, pravedni vaseljenski sabor ga je lišio sveštenstva i episkopskog dostojanstva, kako bi za druge, koji pokušaju da učine slično, predstavljao primer poretka i strogosti, jer Božanski zakoni naređuju govoreći: Izbacite zloga između vas samih (1. Kor. 5,13). Šta može biti grđe od onoga koji sagrešuje u takvim stvarima, koji tako gazi Božanske kanone, od onoga ko je talasima i burom ispunio svu vaseljenu, ko je razbio udove Crkve i međusobno ih zavadio? Zaista će svako ko vidi da je ud tela neizlečivo bolestan i da može da zarazi celo telo pronaći lekara koji bi upotrebio gvožđe i odsekao bolesni deo, kako bi u zdravlju sačuvao ostale. O tome izveštavamo vašu pobožnu vlast, da biste razmotrili i njegovo zločinstvo i čistotu opravdane presude izrečene nad njim kao pred Licem Božijim. Mi smo uvereni da ćete se i vi, najpobožniji i najhrišćanskiji imperatori, saglasiti sa nama. Znamo kakav strah uliva zlima vaša časna vlast i kakvu brigu pokazujete za crkveni mir jer smo poučeni iskustvom. A da bi vaša najhrišćanskija vlast jasnije shvatila šta je tačno i saglasno svetim pravilima i volji Božijoj određeno, ovoj poslanici dodali smo i same saborske akte sa potpisima svih nas“.
Oros vere je ustanovljen i pročitan na saboru u nedelju 22. oktobra 451. godine. Na sledećem, šestom zasedanju, 25. oktobra, oros vere je svečano objavljen u prisustvu imperatora Markijana, imperatorke Pulherije i velikog broja dvorskih činovnika. To radosno zasedanje imperator je otvorio besedom upućenom ocima sabora, u kojoj je, između ostalog, rekao: „nedavno su se pojavili neki koji su što zbog gramzivosti, što zbog zlih sklonosti, izmišljali svakojake stvari i pred gomilom izlagali učenja puna gadnih zabluda. Želeći da izlečimo to zlo, sazvali smo vaš sveti sabor, uvereni da će iz vaših napora proizići najveći uspeh u delu utvrđivanja Bogopoštovanja, tako da će biti uklonjena tama koja je ležala na umu zabludelih ljudi. Dakle, neka se pokaže istina, pohranjena u vašim izlaganjima. Mi smo odlučili da prisustvujemo saboru ne zato da bismo pokazali moć, nego da bismo potvrdili saborska dela, uzevši kao uzor blaženu uspomenu Konstantina“. Besedu imperatora oci su propratili radosnim poklicima, a zatim je usledilo čitanje orosa vere, nakon čega je gospodar upitao oce: „neka sveti sabor kaže da li je uz saglasnost svih episkopa proglašen sada pročitani oros vere?“ „Svi tako verujemo začuo se odgovor svi tako mislimo! Markijanu, novom Konstantinu, novom Pavlu, novom Davidu: mnogaja ljeta! Vi ste mir vaseljene; vi ste svetila pravoslavlja; Gospode, sačuvaj svetila vaseljene! Pulherija, nova Jelena! Nestoriju, Evtihu i Dioskoru anatema! (Sveta) Trojica je izbacila trojicu!“
Posle tako svečanog utvrđivanja orosa vere Četvrtog Vaseljenskog sabora imperator Markijan je izdao nekoliko ukaza usmerenih na presecanje jeresi i na osnaženje pravoslavnog učenja[15]. Ali takvi ukazi nisu mogli da prekrate nemir u Crkvi koji se u raznim krajevima nastavljao i posle Halkidonskog sabora. Zadatak konačnog umirenja Crkve, potresane sporovima o dvema prirodama u Hristu, uzima na sebe sledeći, Peti Vaseljenski sabor.
Uspomenu na Četvrti Vaseljenski sabor Pravoslavna Crkva savršava 16. jula.
 


 
NAPOMENE:

  1. Objašnjavajući poslednje reči iz poslanice Antiohijskih episkopa, sveti Kirilo primećuje: oni tu „ne tvrde da jedni nazivi dolikuju Logosu Boga Oca, kao Sinu Koji se Sam po Sebi uzima odvojeno, a drugi – Njemu Koji je rođen od žene tako kao da je reč o drugom Sinu, koji je opet odvojen, nego tvrde da jedni dolikuju Božanskoj, a drugi ljudskoj prirodi“.
  2. Jeretici monofiziti, ili u prevodu sa grčkog jedno- prirodnici, naziv su dobili po tome što su učili o jednoj Božanskoj prirodi u Isusu Hristu – o potpunom slivanju Božanske i ljudske prirode u Njemu, uz apsorpciju poslednje od strane prve.
  3. Dorileja – grad u Frigiji.
  4. Silenciarij – naročit dvorski čin.
  5. Ovo su reči ispovedanja Jovana Antiohijskog i istočnih episkopa koje smo gore već naveli, a koje je sveti Kirilo ponovio u svojoj poslanici „Istočnim episkopima“.
  6. Valentin je učio da je telo Hristovo sazdao Tvorac iz eterične materije naba. Apolinarije je učio da Gospod Isus Hristos nije bio potpun, celovit čovek, jer nije posedovao razumnu dušu, koja je u Njemu bila zamenjena Božanstvom.
  7. Ovako je sabor prvi nazvao njegov savremenik papa Lav Veliki, koji je predstavljao istinski bedem pravoslavlja u to mučno i teško vreme za Istočnu Crkvu. Papa Lav Veliki se upokojio 10. novembra 461. godine. a uspomenu na njega Pravoslavna Crkva savršava 18. februara.
  8. 53 U Najvišoj poslanici, adresovanoj na Dioskora, arhiepiskopa Aleksandrijskog, čitamo: „Teodoritu Kirskom naređujemo da na sabor ne dolazi pre no što ugodno bude celom saboru da i on na njemu prisustvuje. Ako se na saboru pojavi bilo kakva nesuglasica u vezi sa njim, onda zapovedamo saboru da se sastane bez njega i reši onako kako je zapoveđeno“. Ovo udaljenje Teodorita sa sabora bilo je, kao što se vidi, uslovno, ali, kada se u obzir uzme činjenica da su na saboru prevladavale Evtihove pristalice, ono je bilo konačno.
  9. Istorija ništa ne zna o Dioskorovom obrazovanju: poznato je samo njegovo delovanje, kao čoveka koji je bio prožet neprijateljstvom prema istini, revnošću za zabludu i mržnjom prema svetom Kirilu, zbog njegovog truda na uspostavljanju i zaštiti unije. Po svojim dogmatskim pogledima Dioskor je bio čist monofizit. Još i pre Konstantinopoljskog sabora on je bio u kontaktu sa monofizitima iz svih krajeva, koji su, na čelu sa Evtihom, delovali pod njegovim ruhovođenjem. Kada se posle Konstantinopoljskog sabora postavilo Evtihovo pitanje, Dioskor je naravno stao na njegovu stranu. Na to ga je podsticala i borba za jerarhijsko prvenstvo. Episkopi Konstantinopolja, usled njihove blizine imperatoru, stekli su prvenstvo časti među episkopima Istoka i isključiv uticaj na crkvene poslove. Aleksandrijska crkva, kao starija i uz to apostolskog porekla, mogla je da smatra da ima više prava na to prvenstvo. Evtihova stvar pružala je Dioskoru odličnu mogućnost da bude sudija Konstantinopoljskom patrijarhu i, shodno tome, da ima prvenstvao nad njim.
  10. Nemoguće je da se ne primeti kako Dioskor nepravilno tumači pravilo Trećeg Vaseljenskog sabora o zabrani izmene simvola, kao zabranu bilo kakvog bogoslovstvovanja, da bi ga tako primenio na Flavijana.
  11. Svoju pravoslavnost Markijan je pre svega pokazao sazivanjem Četvrtog Vaseljenskog sabora. On ga je sazvao odmah po svom stupanju na presto, kada je odlučio da se telo u izgnanstvu upokojenog arhiepiskopa Flavijana prenese u Konstantinopolj i tu svečano sahrani u hramu Svetih Apostola, gde je bila grobnica carigradskih episkopa. Zatim je naredio da se iz progonstva na svoje katedre vrate svi episkopi koji su proterani zbog osuda na „razbojničkom“ saboru.
  12. Oci Četvrtog Vaseljenskog sabora o Pulheriji svedoče da ona „ceo svoj život provodi u molitvi“ i da „besedi u psalmima“.
  13. Ukaz otome bio je izdat 1. septembra 451. godine i glasio je: „Božanska dela treba pretpostaviti svim drugim zanimanjima. A pošto postoje neke nedoumice kada je u pitanju naša pravoslavna vera, blagougodno nam je da se u Nikeji sastane sveti sabor, kako bi se – opštom saglasnošću svih, nakon tačnog ispitivanja istine i uz odsustvo bilo kakvih predrasuda, koje su neki već zloupotrebljavali i uznemiravali pravoslavnu pobožnost – jasnije pokazala istinska vera i kako više ne bi moglo biti nikakvih sumnji i nesuglasica. Ako nas ne ometu vojni pohodi, lično ćemo prisustvovati poštovanom saboru“.
  14. 9 U Paflagoniji. Tu je umro 454. godine. Slučaj jeretika Evtiha oci sabora nisu razmatrali. Poznato je samo to da je Evtih po okončanju sabora bio poslan u progonstvo.
  15. Prvi takav ukaz imperator je izdao 7. februara 452. godine. „Nečastiv je onaj – stoji u ukazu – ko nakon što je istina utvrđena kroz rasprave i rasuđivanja pronalazi novu istinu. Neka se u buduće nijedan klirik, ili čovek bilo kog drugog zvanja, ne usudi da javno sabira gomile naroda i rasuđuje o veri. Takav postupak je uvreda za sabor: ponovo prosuđivati o onome što je sabor odredio, znači nemati poverenja u njega. One koji preziru ovaj zakon neće mimoići kazna: ako se klirik osmeli da se pred narodom spori o veri. neka bude isključen sa spiska klirika; ako je vojnik, nega bude lišen čina; a ljudi prostog položaja, neka budu proterani iz mesta“ Sledećim ukazima imperator je ukinuo sve ukaze Teodosija Mlađeg usmerene protiv pravoslavlja i njegovih zaštitnika: Flavijana Konstantinopoljskog, Evsevija Dorilejskog i Teodorita Kirskog. Poznat je i ukaz od 28. juna 452. godine, kojim se Evtihovim sledbenicima ili monofizitima zabranjuje: 1) da imaju svoja duhovna lica, 2) da prave odvojena crkvena sabranja i grade manastire; 3) evtihovcima je oduzeto pravo da čine duhovna zaveštanja i dobijaju na osnovu istih, 4) oni nisu imali pravo da se nalaze u vojnoj službi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *