СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА (ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)

 

СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА
(ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)
 

 
ЧЕТВРТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
 
Ефеским Васељенским сабором нису окончане расправе о Лицу Богочовека; он није донео мир у сукобу између несторијанаца и православних. Али ускоро, тачније тридесетих година V века, постигнуто је помирење путем уније, тј. сједињења којим готово да је прекраћена црквена подела.
Видећи да Ефески сабор није довео до успостављања мира у Цркви, император Теодосије Млађи се одмах после сабора обратио Јовану Антиохијском са захтевом да овај уђе у општење са светим Кирилом Александријским. У почетку, Јован и његове присталице су постизање мира условљавали немогућим захтевом тражили су да се свети Кирило одрекне свих својих дела у којима је било изложено учење о Лицу Богочовека. Такво одрицање било би једнако одбацивању догматске делатности Ефеског Васељенског сабора, који тек што је био окончан. Свети Кирило није пристао на то, него се антиохијским епископима обратио смиреним и правичним предлогом да се окану јеретичких (Несторијевих) мисли и приклоне одлуци Ефеског Васељенског сабора о свргавању Несторија, те да за законитог пастира признају архиепископа Константинопољског Максимијана, кога је на место свргнутог Несторија изабрао Ефески сабор из редова истомишљеника светог Кирила. Као одговор на ово, светом Кирилу је, по његовим сопственим речима, “било уручено Јованово писмо, у коме није било онога чега је требало да буде, које није било написано онако како је требало да буде уместо у тону саглашавања, оно је било написано подругљивим тоном. Јер каже свети Кирило уместо да умире моју тугу због догађаја који су претходили, тугу коју су (антиохијски епископи) својим поступцима у Ефесу и проузроковали, они су искористили прилику да излију на мене свој гнев, који је тобоже произашао из њихове ревности за свете догмате”. Но, тежећи миру у Цркви, свети Кирило није престајао да улаже напоре како би га достигао. И Господ је благословио труд великог архипастира. Плод тога труда било је исповедање вере које је светом Кирилу послао Јован Антиохијски испред свих епископа Антиохијске области, исповедање чија је суштина била садржана у следећем: “Ми исповедамо, писали су Антиохијски епископи да Господ наш Исус Христос, Јединородни Син Божији, јесте савршени Бог и савршени човек, Који се састоји из разумне душе и тела; да је Он пре векова рођен од Оца по Божанству, a у последње време ради нас и ради нашег спасења од Марије Дјеве по људској природи; да је Он једносуштан Оцу по Божанству и једносуштан нама по људској природи, јер је у Њему савршено сједињење две природе. Стога ми и исповедамо једног Христа, једног Сина, једног Господа. На основу таквог несливеног сједињења ми исповедамо Пресвету Дјеву Богородицом, јер се БогЛогос оваплотио и учовечио, и јер је у самом зачећу сјединио са Собом Храм који је примио од Ње. Познато је да богослови неке од еванђелских и апостолских изрека о Господу сматрају за опште, јер се односе на једно лице, а друге, услед разликовања две природе, узимају одвојено, и оне од њих које доликују Богу, везују за Божанску природу Христову, док оне које га унижују, везују за Његову људску природу”[1]. На крају посланице налазило се анатемисање Несторија и његовог учења са изјавом о примању у општење Максимијана. Ово исповедање Јована и епископа који су имали исто мишљење као и он, свети Кирило Александријски је примио као дар са неба и прихватио га је као потпуно православно. Мир је почео да се враћа у Цркву, расправе да утихњују, што видимо по следећим изразима из посланице Јована Антиохијског (године 437): “сви епископи Истока (тј. Антиохијске области), као и епископи из осталих крајева света, осудили су Несторија и сагласили се са његовим свргавањем. Има већ четири године како смо учинили и објавили то што је било потребно. Сви приморски епископи сагласили су се и потписали. Епископи друге Феникије, Киликијци, учинили су то прошле године; Арапи преко свог епископа Антиоха; Месопотамске земље, Еуфрат и друга Сирија одобрили су све што смо предузели. Од Исавријаца смо одавно добили позитиван одговор; сви епископи прве Сирије су потписали са нама”.
Међутим, услед крајње напетости која је у животу Цркве постојала око питања која су подстакли несторијанци, сједињење није могло а да не наиђе на осуду од стране неких који њиме нису били задовољни, како у Александрији, тако и у Антиохији. По мир у Цркви нарочито су опасни били они противници помирења Александрије и Антиохије, који су изашли из редова присталица светог Кирила. Они су били претече монофизитске јереси која Не ускоро да се појави. Ступање светог Кирила у општење са Јованом Антиохијским они су сматрали за издају православља, док су у учењу светог Кирила о двема природама у Христу видели јерес. Свети Кирило је је са своје стране учинио све да “ућутка непријатеље међу својим пређашњим друговима”. Приближавајући се њиховим погледима, он није престајао да објашњава да учење о две природе у Христу не искључује учење о њиховом сједињењу. Али бивши пријатељи светог Кирила, упорни у својим заблудама, нису обраћали пажњу на његова објашњења и упозорења, те је велики јерарх отишао у гроб не знајући да ли ће сједињење које је на његову велику радост постигнуто моћи да опстане.
Како је време одмицало, број присталица и заштитника сједињења је растао, a то је још више љутило његове противнике, изашле из редова бивших поштовалаца светог Кирила. Без обзира на своју многобројност, они су били уздржани док год је Кирило био жив, због великог поштовања које је светитељ уживао у Цркви. Но, после његове смрти, стање ствари се изменило. Непријатељи сједињења су у Александрији почели отворено да му се супротстављају, правдајући се да то чине у име православља, док cy y ствари деловали y име свог јеретичког учења, у историји Цркве познатог под називом монофизитизам[2]. Главни представник монофизитске јереси био је Евтих, архимандрит из једног од константинопољских манастира. У време TpeНеr Васељенског сабора Евтих је био ревностан приврженик светог Кирила Александријског у његовој борби против Несторијеве јереси: “кад се Несторије противио истини, Евтих је стао за њу”. Због таквог његовог деловања стекао је Кирилово уважавање: после Трећег Васељенског сабора свети Кирило је послао Евтиху примерак описа делатности тек окончаног сабора. Но Евтих, као и сви Александријци који су се противили сједињењу, поштовао је светог Кирила само као борца против Несторија. Делатност светог оца у време и после сједињења он је сматрао грешком, ако не и издајом православља. Евтих стога није прихватао дела која је знаменити Александријски архиепископ написао у циљу припремања и заштите сједињења. У тим делима Кирило је развијао и утврђивао схватање о двема природама у Лицу Господа Исуса Христа, што је било потпуно противречно јеретичким монофизитским Евтиховим погледима, јер он је учио: “после оваплоћења Бога Логоса ја се поклањам једној природи – природи оваплоћеног и очовеченог Бога”; “исповедам да се Господ наш састоји из две природе пре сједињења, а после сједињења исповедам једну природу”. Треба приметити да се те изреке сусрећу код светог Кирила, који је сматрао да оне потичу од светог Атанасија Александријског; на тај начин ове изреке не представљају Евтихов изум, јер он их је узео из дела светог Кирила, извадио их је из контекста Кирилових погледа, те су стога оне добиле јеретички карактер какав немају на месту са кога су истргнуте. Ипак, околност да се наведене речи налазе у делима светог Кирила, давала је привид истинитости јеретичком учењу монофизита и прибављала му следбенике из редова недалековидих хришћана.
Питање Евтиховог учења покренуо је епископ Евсевије Дорилејски, познати борац против Несторија[3]. На једном од епископских сабора, који су у старини иначе били чести, и који се овога пута састао у Константинопољу 448. године, Евсевије је сачинио представку о томе да Евтих, архимандрит најчувенијег константинопољског манастира, јеретички, несагласно са апостолским предањем и учењем Никејског символа мисли о Искупитељу и о тајни искупљења. У нарочитој белешци која је уз ту представку предата архиепископу Константинопољском Флавијану и сабору епископа, Евсевије је између осталог писао: “ја сам молио Евтиха, презвитера и архимандрита, да не подлеже таквој безосећајности, опијености мисли и помахниталости ума, да чак заборавља на страх Божији и буде толико дрзак да јеретицима назива оце који се поштују као свети и нас који их следимо у вери; али он, пошто има неуздржљива уста и необуздан језик, не престаје да пориче благочестиве догмате православља. Умољавам и преклињем вашу светост да не оставите без пажње моје захтеве, него позовите Евтиха, презвитера и архимандрита, да дође на ваш свети сабор и да се брани у ономе у чему га кривим. Спреман сам да га разобличим, да покажем да он само носи име православног, а да је православној вери потпуно туђ”. Не желећи да се ствар разгласи, а истовремено не сматрајући могућим да Евсевијеву представку остави без пажње, Флавијан, председавајући сабора, предложио је Евсевију да се насамо (“у келији”) објасни са Евтихом. Евсевије је више пута одлазио Евтиху да би га саветовао, али, показало се бескорисно. Сада је Евсевије наступио одлучно: “немогуће је да ја, пошто ни након честих одлазака код њега нисам успео да га убедим, опет пођем тамо да слушам хулне речи”. Видећи Евсевијеву решеност, сабор је био принуђен да Евтиху пошаље изасланство презвитера Јована и ђакона Андреја. Они су били обавезни да Евтиха упознају са извештајем Евсевија Дорилејског и да позову архимандрита на сабор ради разјашњења. По повратку од Евтиха, изасланици су сабору саопштили следеће: “ишли смо к њему у његов манастир, прочитали смо му оптужницу и уручили њену копију, објавили смо ко је тужилац и обавестили га да је позван да се оправда пред вашом светошћу. Он је потпуно одбио да иде и да се оправда, говорећи да је за њега установљено и од почетка као закон одређено да се никада и никуда не одваја од свога братства, него да живи у манастиру као у каквом гробу. Он нас је замолио да обавестимо вашу светост да је, тобоже најбогољубивији, епископ Евсевије, који је одавно његов непријатељ, подигао ту оптужбу против њега због мржње и пакости. Он је саопштио да је спреман да се сагласи са излагањем светих отаца који су се састали на сабору у Никеји и у Ефесу, и обећао је да Не да потпише њихова тумачења… После оваплоћења Бoгa Логоса, тј. рођења Господа нашег Исуса Христа, он се поклања једној природи, природи Бога, оваплоћеног и очовеченог…. Да се Господ наш Исус Христос састоји из две природе, сједињене ипостасно, то он није нашао у излагањима светих отаца, а ако се и догоди да код некога прочита нешто слично, он то неће прихватити, будући да је Божанско Писмо изнад учења отаца. Исповедио је да Онај Који се родио од Дјеве Марије јесте савршени Бог и савршени човек, који нема тело једносушно нама”. “Ово што смо чули рекао је Евсевије после извештаја изасланства довољно је да појасни какво зло мишљење, противно излагањима светих отаца, има Евтих. Молим да се Евтих поново позове овамо”. Одлучено је да Се Евтиху пошаље друго изасланство, у које су ушла два презвитера, Мама и Теофил; изасланицима је предато писмо којим се Евтих позива да се “без икаквог одлагања” појави на сабору. Из извештаја који је сабору поднело то друго изасланство, види се да је Евтих два пута одбијао да прими изасланике, изговарајући се болешћу, те да су они потребно сведочанство добили само захваљујући својој упорности. “Ушавши (код Евтиха) говорили су изасланици предали смо му писмо; он је наредио да се прочита пред нама и, након што је било прочитано, рекао је: ја сам узео за правило да не излазим из манастира, осим у смртној потреби; свети сабор и најбогољубивији епископ виде да сам стар и изнемогао; нека архиепископ и сабор чине са мном шта хоће; ја молим само једно да се овде други пут нико не узнемирава, јер је мени одређено да не излазим из манастира”. Саслушавши овај извештај, сабор је одлучио: “потребно је и по трећи пут убеђивати Евтиха да дође на овај свети сабор; ако то не учини, сам ће себе да окриви”. Треће изасланство чинили су презвитери и чувари сасуда Мемнон и Епифаније, и ђакон Герман. По њима је Евтиху поново био упућен писмени позив, у коме је стајало: “ти знаш шта је светим канонима одређено против непослушних и оних који не желе да се одазову позиву како би се оправдали чак ни онда када трећи пут буду позвани. Пожури да дођеш сутра ујутро, тј. у четврти дан недеље, у седамнаести дан месеца новембра”. Уочи тога дана, пред оце сабора стигло је изасланство од Евтиха, у виду архимандрита Аврамија и тројице ђакона. Архимандрит је сабору саопштио да је Евтих болестан и понудио да уместо болесника сам пружи нека објашњења сабору. Архиепископ је обећао да Не сачекати Евтихово оздрављење, док је архимандритов предлог одбио. Треће изасланство је, 17. новембра, по повратку од Евтиха, предало оцима сабора следећу његову молбу: “умолите господина архиепископа и свети сабор да ми дају одгоду за ову недељу, а следеће недеље, ако буде угодно Богу, доћи ћу и оправдати се пред господином и пред светим сабором”. Молба је била примљена на знање архиепископ Флавијан је испред сабора донео одлуку: “дарујемо (Евтиху) тражену одгоду. Ако се упркос сопственом обећању Евтих не појави ни у други дан следеће недеље (22. новембра), онда ће коначно да буде лишен и презвитерског чина и управе над манастиром”.
Дошао је 22. новембар. Чланови сабора састали су се у Врховном суду епископије. Евтих је дошао праћен мноштвом војника, монаха и државних чиновника; осим тога, Евтиха је пратио силенциариј[4] Магнус, кога је император послао како би сабору саопштио следећу одлуку: “забринути смо због мира св. Цркве и православне вере; желимо да сачувамо веру коју су истински и по надахнућу Божијем изложили наши свети оци, којих се сабрало 318 у Никеји, и који су били у Ефесу ради осуде Несторија. Нe желимо да се увуче каква саблазан у православље. А пошто угледног патриција Флоренција знамо као чврстог и провереног у православљу, жеља нам је да он буде присутан на саборским заседањима, пошто се ради о вери”. “Господина Флоренција рекао је архиепископ Флавијан после читања императорског декрета сви знамо као чврстог и провереног у православљу, и желимо да он буде присутан”. По доласку Флоренцијевом на сабор, почело је разматрање Евтихове ствари. На заседању посвећеном Евтиху, Константинопољски сабор из 448. године је своју одлуку по питању сједињења две природе у Христу заснивао углавном на посланици светог Кирила Александријског “Источним епископима” (тзв. “Томос сједињења” из 433. године), у којој се излаже ток сједињења, потврђује исповедање вере Јована Антиохијског и, што је за сабор било нарочито важно одлучно се оповргава лажно учење монофизита: “да се затворе уста онима, каже посланица, који проповедају или истоветност или сливање или мешање Сина Божијег са телом”. Од других дела светог Кирила сабор се руководио само још посланицом Несторију, у којој је потпуно јасно исповедано учење о двема природама у Христу. Судећи Евтиху, сабор се углавном трудио да разјасни да ли је он сагласан са горепоменутом посланицом светог Кирила и са речима исповедања Јована Антиохијског које су се у њој налазиле. Ђакон који је на сабору читао посланицу светог Кирила “Источним епископима”, неометано је дошао до следећих речи[5]: “Ми исповедамо, да Господ наш Исус Христос, Јединородни Син Божији, јесте савршени Бог и савршени човек, Који се састоји из разумне душе и тела; да је Он пре векова рођен од Оца по Божанству, a у последње време ради нас и ради нашег спасења од Марије Дјеве по људској природи; да је Он једносуштан Оцу по Божанству и једносуштан нама по људској природи, јер је у Њему савршено сједињење две природе. Стога ми и исповедамо једног Христа, једног Сина, једног Господа. На основу таквог несливеног сједињења ми исповедамо Пресвету Дјеву Богородицом, јер се Бог-Логос оваплотио и учовечио, и јер је у самом зачећу сјединио са Собом Храм који је примио од Ње”. На том месту, читање посланице прекинуо је узвик Евсевија Дорилејског: “Евтих не исповеда тако и никада није био сагласан с тим, него је мудровао и учио супротно”. Ова примедба довела је до расправе са Евтихом, најпре префекта Флоренција, а потом архиепископа Флавијана и Евсевија Дорилејског. Расправа је на крају довела до тога да је Евтих изјавио следеће: “исповедам, да се Господ наш састојао из две природе пре сједињења, а после сједињења исповедам једну природу”. Није било више никакве сумње y тo да je Евтих јеретик. Да би предупредили тешке последице Евтихове јереси по Цркву, оци сабора су му предложили да анатемише све што је противно прочитаним саборским догматима. Но Евтих је тоном пуним љутине одбио тај предлог. Тада су оци сабора устали и објавили: “анатема Евтиху!” Затим је, после саветовања, била сачињена оваква изјава, коју је потписао архиепископ Флавијан, 31 епископ и 23 архимандрита: “из свега, и из ранијих дела, и на основу садашњег личног Евтиховог признања, види се да он пати од Валентинових и Аполинаријевих заблуда[6]. Тe посрамивши се нашег наговора и прекора, он није хтео да се сагласи са истинским догматима; стога, уздишући и оплакујући његову потпуну пропаст, ми смо, у Господу Исусу Христу, Кога он клевеће, решили да га одстранимо од сваке свештеничке службе, од општења са нама и од управе над манастиром. Нека знају сви они који се после овога буду састајали с њим и разговарали, да ће и сами потпасти под епитимију одлучења, као они који се нису клонили контаката са њим”.
Константинопољски сабор из 448. године ипак није представљао крај раздора: Александријска (односно Египатска) црква, која је била средиште противника сједињења, није га признала, баш као ни Јерусалимска црква, која је одавно, још од времена Првог Васељенског сабора, у решавању спорних догматских питања ишла руку под руку са Александријском. Римска црква, у лику папе Лава Великог, испочетка није са потпуним одобравањем прихватала Константинопољски сабор, јер није била довољно упозната са детаљима сукоба који су се догађали на удаљеном Истоку. Константинопољски сабор је прихватала Константинопољска црква и оне цркве Мале Азије и Сирије, које су се и раније благонаклоно односиле према унији. Зато не изненађује што су, када сабор није наишао на потребну подршку код највиших светских власти, за Православну Цркву наступила тешка времена: присталице уније, заштитници праве вере, сматрани су за непријатеље православља, док су монофизити јачали онако као аријанци у чемерне дане императора Констанција.
Уз такво стање ствари, природно је да одлуке Константинопољског сабора нису могле да сломе тврду непопустљивост Евтихову. Он је, ослањајући се на подршку Двора, решио да се супротстави сабору и своме архиепископу: императору Теодосију је поднео молбу да се његова ствар испита на новом сабору. Истовремено, Евтих је упутио жалбу светом папи Лаву Великом (440-461) у Рим, у којој је стајало да код њих на Истоку, тј. у Константинопољу, “трудом неких људи поново васкрсава несторијанска јерес”; овим је Евтихије желео да каже папи да су на сабору у Константинопољу њега, Евтиха, осудили тобоже као заштитника и поштоваоца дела светог Кирила, који се, како смо видели, посветио борби против несторијанства. У одговору Евтиху, папа Лав одобрава његову благочестиву ревност, позивајући се при томе на своју слабу упућеност у ову ствар: “чим прикупимо потпунија обавештења писао је свети папа о онима чијом је безочношћу ово учињено, одговорићемо како буде неопходно, да бисмо се, уз помоћ Божију, побринули да са кореном истргнемо ову већ давно осуђену заразу”. Са молбом да му се ствар појасни, свети Лав се обратио Флавијану, архиепископу Константинопољском: “нека нас брат”, предлаже папа у писму Флавијану “најподробније извести о томе како се код вас појавила новина која је противна древној вери”. Флавијан није одуговлачио са одговором. Он је папи објаснио суштину Евтиховог лажног учења, обавестио га је о Евтиховим сплеткама након његове осуде на Константинопољском сабору, и замолио је папу да укрепи веру “најблагочестивијег императора”. Ускоро је Флавијан послао папи и другу посланицу, са подробнијим излагањем Евтиховог јеретичког учења.
Одговор на ову посланицу je, у историји Цркве позната “Окружна или саборна посланица најсветијег Лава, архиепископа града Рима, написана Флавијану, архиепископу Константинопољском (против Евтихове јереси)”.
“Возљубљеном брату Флавијану, Лав епископ.
Прочитавши посланицу твоје љубави, чије нас је кашњење тако изненадило, и размотривши поредак рада епископа, коначно смо сазнали како је код вас дошло до саблазни и како је она устала против чистоте вере, и оно што је пре изгледало тајно, сада је за нас постало јавно. Тако се показало да је Евтих, који је био удостојен звања архимандрита и презвитерског чина, веома неразуман и толико велик незналица да се на њега могу применити речи пророка: неће да се уразуми да би чинио добро, на постељи својој смишља безакоње (Пс. 36,3-4). А има ли већег безакоња него бестидно мудровати о вери и не следити мудрије и искусније? У такво безумље падају они који, када у нечем нејасном наиђу на потешкоћу, да би спознали истину не прибегавају пророчким изрекама, апостолским писмима и еванђелском ауторитету, него (прибегавају) себи самима (своме уму), и на тај начин, пошто не желе да буду ученици истине, постају учитељи заблуда. Јер какве успехе у познавању свештених књига Старог и Новог Завета може да постигне онај ко није схватио прве речи самог символа. Оно што по целој васељени исповедају уста свих препорођених (новокрштених), то још срцем не схвата тај старац. Стога, пошто не зна оно што се о оваплоћењу Бога Логоса мора знати, и пошто не жели да се потруди на широком попришту Светог Писма како би се удостојио светлости познања, он је морао, у најмању руку, пажљиво да саслуша оно свеопште и једногласно исповедање, које исповедају сви верујући: ‘Верујем у једног Бога Оца Сведржитеља и у Исуса Христа, Јединородног Сина Његовог, Господа нашег, Који се родио од Духа Светога и Марије Дјеве’.
Ове три изреке обарају лукавства готово свих јеретика. Јер када верујемо да Бог јесте и Сведржитељ и вечни Отац, онда се тиме већ доказује да је Син савечан Њему и да се ни у чему не разликује од Оца, пошто је Онај ко је рођен од Бога Бог, и од Сведржитеља Сведржитељ, и од Вечног Савечан, а није каснији по времену, нити нижи по бићу. Он је од вечног Оца вечни Јединородни (Син), Који се родио од Духа Светог и Марије Дјеве. To рођење у времену никако није умањило оно божанско и вечно рођење, и ништа му није додало, него је потпуно предано спасењу заблуделог човека, да би и смрт победило и својом силом уништило ђавола, који има моћ смрти (Јевр. 2,14). Јер ми не бисмо могли да победимо узрочника греха и смрти да нашу природу није примио и усвојио Онај, Кога ни грех није могао да зароби, ни смрт да задржи у својој власти. Он је зачет од Духа Светог у утроби Мајке Дјеве, Која као што је зачела остајући Дјева, тако је и родила, сачувавши девственост.
Но, ако (Евтих) тачно схватање није могао да поцрпе из тог најчистијег извора хришћанске вере (тј. из символа), пошто је сопственим слепилом затамнио за себе тај бљесак очигледне истине, могао би да се обрати еванђелском учењу, где Матеј вели: Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина (Мт. 1,1); могао би такође поуку да потражи у апостолској проповеди, читајући посланицу Римљанима: Павле, Слуга Исуса Христа, позвани апостол, изабран за еванђеље Божје, које БОГ напред обећа преко пророка својих у Светим Писмима, о Сину Својему, Који је по телу рођен од семена Давидова (Рим. 1,13); са благочестивом љубопитљивошћу могао би да приступи пророчким књигама, где би нашао завет Божији, дат Аврааму: и благословиће се у семену твоме сви народи (Пост. 22,17). А да не би био у недоумици о својствима тога семена, нека прати апостола, који је рекао: Аврааму пак и семену његову речена бише обећања; не каже: семенима (потомцима), као за многе, него као за једно: и семену твоме, које је Христос (Гал. 3,16). Нека такође унутарњим слухом својим ослушне пророштво Исаијино, који каже: ето Девојка ће зачети и родиће Сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог (Ис. 7,14; Мт. 1,23); могао би такође да са вером прочита ове речи истог пророка: Јер нам се роди Дете, Син нам се дадe, Којему је власт на рамену, и име ће му бити Дивни, Анђео (Весник) Великог Савета, БОГ силни, Отаи вечности, Кнез мира (Ис. 9,2). Тада не би говорио бесмислице, да је Логос постао тело тако што је Христос, Који је рођен из Девичанске утробе, имао лик (образ) човека, али да није имао стварно тело (какво је било и тело Његове) Мајке. Можда он сматра да Господ Исус Христос није имао нашу природу због тога што је анђео који је послан благословеној Марији говорио: Дух Свети дoћu ће на тебе, и сила Вишњега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији (Лк. 1,35), тј. пошто је Дјевино зачеће било божанско, онда и тело Онога Који је зачет није било од природе Оне Која је зачела? Но, то рођење које представља изузетно чудо и чудесан изузетак, не треба да буде схваћено тако да је необичношћу рођења било уништено својство рода”.
“Плодотворност Дјеве била је дар од Духа Светог, и истинито Тело било је позајмљено од Њеног тела. Када је Премудрост на тај начин саздала Себи дом, ЛОГОС ПОСТАДЕ тело и настани се међу нама (Јн. 1,14), тј. (настани се) у оном телу које је позајмио од човека, и које је одуховио духом разумног живота”.
“Тако је уз очување својстава и једне и друге природе, и уз њихово сједињење у једно лице, узвишеност примила унижење, моћ је примила немоћ, вечност је примила смртност. Ради откупа дуга наше природе, бестрасна се природа сјединила са страсном, како би један исти Посредник између Бога и људи, новек Исус Христос (1. Тим. 2,5) могао да умре по једној природи а да не умре по другој, како је то захтевао начин нашег излечења. Стога се истинити Бог родио у истинској и савршеној природи истинског човека: свецео у Своме и свецео у нашем. Нашим називамо оно што је Творац у нас положио у почетку и што је пожелео да нам врати”.
“Јер у Спаситељу нема ни трага од онога што je у човека унео кушач, и што је преварени човек допустио”.
“И мада је постао заједничар људских немоћи, то не значи да је постао и заједничар наших грехова. Он је узео обличје слуге, али без нечистоте греха, величајући људско и не умањујући Божанско, јер то унижење, по коме је невидљиви постао видљив и по коме је Творац и Владика свакога створења усхтео да постане један од људи, представљало је снисхођење Његовог милосрђа, а не недостатак моћи (силе). Због тога је Онај, Који је пребивајући у обличју Божијем створио човека, и Сам постао човек примивши обличје слуге. Јер, свака природа чува оно што јој је својствено без икаквог губитка. И пошто лик (образ) Божији не поништава лик слуге, тако и лик слуге не умањује лик Божији. А будући да се ђаво хвалио тиме како се човек, преварен његовим лукавством, лишио божанских дарова и непролазних добара, и како се потчинио строгој казни смрти, док је пак он (ђаво), у своме бедном положају нашао некакву утеху у томе што је добио саучесника у својој издаји, тако да је и Бог, према правилном суду Своме, изгледа променио Своје првобитно одређење човека, кога је створио за такву част, у домостроју тајанственог савета појавила се потреба да неизмењиви Бог, Чија се воља не може лишити њој својствене благости, посредством најскривеније тајне, оствари прво обећање Своје љубави, те тако човек, који је захваљујући ђаволској покварености пао у грех, није погинуо противно божанској намери. Дакле, Син Божији, сишавши с небеског престола, долази у овај земаљски свет и, не одвајајући се од славе Очеве, рађа се на нови начин, новим рођењем. На нов начин јер Невидљиви у сопственој природи постаје видљив у нашој, Непојмљиви благоволи да постане појмљив, Предвечни почиње да постоји у времену, Господар васељене узима лик слуге сакривши неизмерност Своје узвишености, бестрасни Бог није се гнушао тога да постане човек, који може да страда, и Бесмртни се потчињава закону смрти. Он је рођен новим рођењем јер непорочна девственост није познала похоту, а дала је материју за тело. Тако је Господ од Мајке примио природу, али није примио грех”.
“А из тога што је ово рођење чудесно, не следи да је природа Господа нашег Исуса Христа, Који је рођен из Дјевине утробе, различита (од наше). Јер Онај Који је истински Бог, јесте уједно и истински човек. И, ако су се људска униженост и Божанска узвишењност сјединили, у томе јединству нема никакве измене. Јер као што се Бог не мења кроз милосрђе, тако се човек не уништава кроз прослављење. Свака од две природе у сједињењу са другом делује онако како је њој својствено: Лoгoc чини оно што је својствено Логосу, а тело извршава оно што је својствено телу. Једно од њих сија чудесима, а друго подлеже страдању. И као што Логос не отпада од једнакости у слави са Оцем, тако и тело не губи природу нашег рода. Јер један исти јесте и истински Син Божији и истински Син Човечији: јесте Бог, јер у почетку беше Лoioc, и JIогос беше у Бога, и Логос беше БОГ (Јн. 1,1); јесте човек, јер Логос постаде тело И настани се међу нама (Јн. 1,14); Бог, пошто све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1,3); човек, пошто се роди од жене и би под законом (Гал. 4,4). Рођење тела јесте показивање људске природе; а што Дјева рађа, то је знамење божанске силе. Младенаштво Отрока посведочено је бедним пеленама; узвишеност Свевишњег објављена је анђелским појањем. Онај Кога је нечастиви Ирод хтео да убије, налик је Новорођеном људском (сину); но Онај, Коме понизно и са радошћу долазе на поклоњење мудраци, јесте и Господ васељене. Када је Он дошао да прими крштење од Претече Свога Јована, тада је, да не би остало тајна да је под покровом тела скривено Божанство, с неба загрмео глас Оца: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи (Мт. 3,17). Даље, Њега, као човека, искушава ђавоље лукавство, и Њему, као Богу, служе анђелски чинови. Да је гладан, да је жедан, да се напреже и да спава, својствено је, очигледно, човеку, али да пет хиљада људи насити са пет хлебова, да жени Самарјанки да воду живу, од које више не ожедни онај који од ње пије, да непоквашених ногу ходи по површини мора, и да утишавањем буре кроти морске таласе то је, без сумње дело Божанско. Као што нису дела једне исте природе и плакање из саосећајности за умрлим пријатељем, и васкрсавање овога силом једне речи након уклањања камена са гроба у коме је он претходно четири дана пребивао; или висити на дрвету, и истовремено мењати дан у ноћ и поколебати све (природне) стихије; или бити прибијен (на крст) и истовремено отворити рајске двери разбојниковој вери; тако није једној истој природи својствено да говори: Ја и Отац једно смо (Јн. 10,30) и Отац Мој већи је од Мене (Јн. 14,28). Јер иако je у Господу Исусу једно лице Бога и човека, ипак, једно је то одакле и једном и другом долази заједничко унижење, а друго је то одакле потиче њихово заједничко прослављење”.
“Од нас је људска природа по којој је Он нижи од Оца, а од Оца је Божанска природа по којој је Он раван Оцу. Услед тога јединства лица, које треба схватати у односу према једној и другој природи, за Сина човечијег сматрамо да је сишао с небеса онда када је Син Божији примио тело од Дјеве од Које се родио; и обратно, за Сина Божијег се каже да је Он распет и погребен, што није претрпео Божанском природом, по којој је Јединородни савечан и јеносуштан Оцу, него немоћном људском природом. Одатле сви ми у Символу (вере) исповедамо да је Јединородни Син Божији распет и погребен према речима апостола: јер да су је познали (Премудрост Божију у тајни скривену), не би Господа славе разапели (1. Кор. 2,8). А кад је Сам Господ наш и Спаситељ, поучавајући путем питања Своје ученике вери, упитао: шта о Мени Говоре људи, ко је Син Човечији? и када је на њихов одговор, да људи о томе имају различита мишљења, упитао: а ви, шта велите, ко сам Ја? тада је блажени Петар, по надахнућу свише и на корист свим народима, исповедио: Ти си Христос, Син Бога Живога (Мт. 16,13-16). И достојно је назван блаженим од Господа, и од тога прволика Камена стекао је тврдоћу и силу и име своје, он који je по откривењу Очевом исповедио једног истог и као Сина Божијег и као Христа; зато што једно од тих (именовања) узето одвојено од другог, није служило на спасење, него напротив, било би једнако опасно исповедити Господа Исуса Христа само као Бога, а не уједно и као човека, или сматрати га просто за човека, а не уједно и за Бога!”
“По васкрсењу Господњем које је, коначно, васкрсење истинског тела, јер није васкрсао неко други, него Онај Који је био распет и умро шта се све догађало током Његовог четрдесетодневног пребивања (на земљи), и то ни због чега другог, него да би чистота наше вере била слободна од сваког мрака? Он је беседио са Својим ученицима, сусретао се и јео са њима, а онима који су били узнемиравани сумњом допуштао је да га дотакну и утеше се на нарочит начин; улазио је код Својих ученика онда када су врата била затворена, давао им је Духа Светог дахом Својим и, дарујући им светлост познања, откривао им тајне Свештених Писама; показивао је, опет, рану на боку Своме, и рупе од клинова, и све знаке недавног страдања, говорећи: видите руке Моје и ноге Моје, да сам Ја Главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите да Ја имам (Лк. 24,39). И све ово зато да би показао да у Њему особине Божанске и људске природе пребивају нераздељиво, и да бисмо ми на тај начин знали да (у Њему) Логос није исто што и тело, и да бисмо исповедали Једног Сина Божијег, и као Логос и као тело (заједно). Евтиху је ова тајна вере потпуно страна, јер он у Јединородном Сину Божијем не признаје нашу природу ни у унижењу смрти, ни у слави васкрсења”.
“Није се (Евтих) ужаснуо ни суда блаженог апостола и еванђелисте Јована, који је рекао: сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух антихриста (1. Јн. 4,3). А шта значи раздељивати Исуса, ако не одвајати од Њега људску природу и бестидним измишљотинама укидати тајну вере, којом смо једином спасени? Будући слеп у односу на природу Тела Христова, он ће нужно исто тако слепо да безумствује и када је реч о Његовом страдању. Јер ако крст Господњи не сматра за привид, и ако не сумња у то да је страдање, предузето ради спасења света, било истинско, онда мора да прихвати и тело Онога у Чију смрт верује. Нека не говори да Онај човек, за Кога и сам признаје да је страдао, није имао наше тело, јер порицање истинског тела јесте и порицање страдања тела. Дакле, ако прима хришћанску веру и не одвраћа свој слух од еванђелске проповеди, онда нека просуди каква је природа висила на крсном дрвету пробијена клиновима; нека размисли одакле су потекли крв и вода да би окупали Цркву Божију и да бисмо пили из чаше у тренутку када је војник копљем отворио бок Распетог”.
“Нека послуша и блаженог Петра који проповеда да освећење Духом Светим бива кроз кропљење крвљу Христовом (1. Петр. 1,2). Нека не мимоиђе ни ове речи истог апостола: знајући да се пропадљивим сребром или златом не искуписте из свога сујетног живљења, од отаца вам преданога, него часном крвљу Христа, као Јагњета непорочног и безазленог (1. Петр. 1,18-19). Нека се не противи ни сведочанству блаженог апостола Јована, који вели: и крв Исуса Христа, Сина Божијег, очишћава нас од свакога греха (1. Јн. 1,7), а на другом месту: ово је победа која победи свет вера наша. Ко је тај који побеђује свет дo онај који верује да Исус јесте Син Божији? Он je Taj што дође водом и крвљу, Исус Христос; не само водом, него водом и крвљу; и Дух је Онај Који сведочи (о Њему)… троје је што сведочи на земљи: дух, вода и крв; и ово троје су једно (1. Јн. 5,4-6,8), тј. дух освећења, крв искупљења и вода крштења. Ова три представљају једно и пребивају нераздељиво; ни једно од њих не одваја се од свога јединства, као што и Католичанска Црква живи и преуспева управо том вером, да се у Христу не исповеда ни људска природа без истинског Божанства, ни Божанска природа без истинског човештва”.
“Евтих је, одговарајући на тачке ваше оптужбе, рекао: ‘Исповедам, да је Господ наш пре сједињења био из две природе, а после сједињења исповедам једну природу’. Изненађен сам што ово тако неразумно и нечасно исповедање његово није било порекнуто никаквим приговором од стране оних који су (му) судили, и што су ове исувише безумне и хулне речи прошле неопажено, као да није речено ништа срамно! Пошто је толико нечастиво говорити да је Јединородни Син Божији био из две природе до оваплоћења, колико је тек ружно тврдити да je у Њему једна природа након што je Лoroc постао тело. Да не би Евтих своје мишљење сматрао тачним или прихватљивим на основу тога што оно није било оповргнуто ни једном вашом речју, уверевам брижљивост љубави твоје, највољенији брате, да треба очистити неукост човека од те мрље у његовој свести, ако по дејству милосрђа Божијег његова ствар не добије добар обрт, јер он је добро почео да одступа од свога убеђења (што се види из тока саборских дела), када је на ваш захтев обећао да ће признати оно што пре није признавао, и да Не се умирити у оној вери којој је пре био туђ. Но, када није хтео да изјави сагласност да предаје анатеми (свој) нечастиви догмат, онда је ваше братство из тога закључило да он остаје у свом злом учењу и да заслужује да буде осуђен. Уосталом, ако се он искрено и нелицемерно каје и схвата, макар и касно, да се епископска власт праведно подигла против њега, и ако, ради потпуног оправдања, осуди све своје зле мисли и усмено и својеручним потписом, онда милосрђе према ономе који се исправио, колико год да је велико, неће бити за осуду. Јер Господ наш, истински и добри Пастир, Који је положио душу Своју за овце Своје, и Који је дошао да спасе душе људске а не да их погуби, хоће да и ми подражавамо Његово човекољубље, тј. да оне који греше обуздава правда, а оне који се обрате да не одбацује милосрђе”.
“Истинска вера се потпуно успешно штити само онда када лажно мнење осуђују сами његови следбеници. Надамо се садејству помоћи Божије, да ће се заблудели, када осуди неисправност свога начина мишљења, спасити”.
“Бог да те сачува у здрављу, највољенији брате!”
Посланица се завршавала папином изјавом: “ради тачног и непристрасног испитивања целе ствари послали смо (на предстојећи сабор) своје представнике, браћу нашу епископа Јулијана и презвитера Рената, и још сина мог, ђакона Иларија. Њима смо додали и нашег бележника Дулкитија, чију смо веру много пута проверили”.
Из ове папине изјаве види се да су Евтихови посредници који су пред императорску власт изашли са захтевом за сазивање новог сабора имали у томе успеха. Заиста, користећи се покровитељством непријатеља архиепископа Флавијана, свемогућег министра Хрисафија, који је управљао вољом слабог и бескарактерног императора Теодосија, Евтиху је пошло за руком да четири месеца после његове осуде император објави сазивање новог свецрквеног сабора ради испитивања неуједначених догматских погледа на Личност Богочовека и начин сједињења две природе у Њему, и ради преиспитивања одлука Константинопољског сабора по Евтиховом случају. Претпостављало се да ће наново сазвани сабор бити васељенског карактера, као и сабор из 431. године на њега су позвани представници јерарси свих важнијих цркава тога времена. Но, суд Промисла Божијег није био такав: у историји овај сабор није понео назив васељенски, него је због своје делатности, усмерене не ка победи православља, него јеретичког мудровања, назван “разбојнички”[7]. Већ и сама околност да је сабор сазван по жељи Евтиха и његових присталица, није наговештавала ништа добро за православље и његове заштитнике. Зато се угледни поборници истине православља, какви су на пример били Флавијан, архиепископ Константинопољски и папа Лав, нису са одобравањем односили према сазивању новог сабора, претпостављајући какве ће немире и нереде он донети Цркви. Основ за оваква страховања представљале су одлуке највиших светских власти које су претходиле отварању сабора. Тако је указом императора удаљен са сабора оштроумни непријатељ монофизитства, блажени Теодорит, који је имао горке неспоразуме и препирке са светим Кирилом. Он је удаљен, у крајњој линији, не као противник светог Кирила, него као могући силан противник Евтиху[8]. Насупрот томе, на сабор je нарочитим указом са правом гласа био позван архимандрит Варсума из Сирије, иако су по канонима чланови сабора могли да буду само епископи. Овај изузетак када je у питању Варсума учињен је стога што он, како каже указ, “води борбу против неких источних епископа, заражених Несторијевом безбожношћу”, тачније, против православних епископа које су монофизити називали несторијанцима зато што су насупрот Евтиху учили о двема природама у Христу после оваплоћења. Указом императора председавање сабором поверено је Диоскору, архиепископу Александријском, који се приближио Евтиховим присталицама и који је био близак Хрисафију[9]. Елпидију, члану императорског савета, и Евлогију, трибуну и судском чиновнику, император je у нарочитом упутству заповедио да прате “шта ће да уради свети сабор у Ефесу и да не допусте ни у ком случају никакав неред.
Ако видите да неко почиње да ремети мир или да изазива неред (на сабору) вређајући свету веру, таквога ставите под стражу… Они који су раније судили архимандриту Евтиху морају да буду присутни и да ћуте на сабору, не имајући звање судија, него да чекају опште мишљење свих других отаца, јер се сада суди ономе што су они сами раније учинили”. To значи да је архиепископу Флавијану и његовим присталицама било одузето чак и право да говоре у своју заштиту, да не би били ухапшени због супротстављања императоровој вољи. Упутство се завршавало указивањем на то да је Елпидију и Евлогију стављена на располагање војна сила, а преко њих, она је стављена у службу монофизитима који су на сабору имали већину.
Ове предсаборске одлуке императора биле су закључене његовом посланицом самом сабору. Посланица је овако објашњавала разлоге за сазивање сабора и указивала на општи циљ његове делатности: “будући да је богољубазни епископ Флавијан хтео да покрене питање о светој вери против најуваженијег архимандрита Евтиха и да је, сазвавши скупштину, почео нешто да предузима, ми смо, обраћајући се неколико пута том најбогољубазнијем епископу, желели да станемо на пут насталом нереду, јер смо довољно утемељени у православној вери каква нам је предата од светих отаца који су били у Никеји и каква је потврђена на сабору одржаном у Ефесу. Но, иако смо много пута убеђивали најблагочестивијег епископа да се окане таквог ислеђивања, како оно не би постало разлог за неред по свој васељени, он се ипак није примирио. Просудивши да није безопасно без вашег светог сабора и без предстојника светих цркава спроводити такво ислеђивање о вери, сматрали смо за неопходно да саберемо ваше светости да бисте истргли читав ђавољи корен из светих цркава и избацили оне који ревнују за богохулство безбожног Несторија, или оне који су му наклоњени, и да бисте неприкосновеност православне вере учинили заиста непоколебивом, јер сва наша нада и снага наше империје зависе од православне вере у Бога и од ваших светих молитава”.
Сабор je, у тако непогодним условима за заштитнике православне истине, отворен 8. августа 449. године у Ефесу. Његова заседања одвијала су се у храму Пресвете Дјеве Марије, као и заседања Трећег Васељенског сабора. Број учесника сабора био је између 122 и 130. Кад је реч о току саборских дела пре него што се на њему појавио Евтих, не може да измакне пажњи да на сабору није било дозвољено читање посланице Лава Великог, јер она очигледно није ишла у прилог Евтиху и Диоскору, пошто је била усмерена против њиховог јеретичког учења.
Када је на Елпидијев предлог Евтих био позван на сабор, предложено му је да пред сабором изложи “оправдања која би му била корисна”. Своје објашњење Евтих је почео речима које су показивале да je у оцима сабора он видео своје истомишљенике: “ја сам себе предао рекао је Евтих Оцу и Сину и Светоме Духу, и вас имам за сведоке своје вере, за коју сам се заједно са вама подвизавао”. Затим је оцима предао два писана дела која су садржавала његово исповедање вере. Ту се Евтих, пре свега, жалио на “клевете” које су против њега изречене на Константинопољском сабору због тога што “није пристао да мудрује против оне вере коју су изложили свети оци у Никеји”. Даље, не исказујући директно своје учење о сједињењу две природе у Христу, Евтих у целини наводи Никејски символ и додаје да се он тврдо држи одлука Никејског и Ефеског сабора и да проклиње јеретике, почев од Симона мага. За таквим исповедањем следило је неколико Евтихових жалби против архиепископа Флавијана и Константинопољског сабора да тобоже Евсевије Дорилејски, оптужујући га на сабору за јерес, није на њу указао директно и одређено; да га је сабор, који је био упознат са његовим заветом да не напупгга манастир, ипак упорно позивао да долази на судске расправе хотећи да га осуди као човека непослушног Цркви, јер се не одазива саборским позивима; да му на самом сабору, када се он насупрот очекивањима тамо појавио, нису пружили могућност да говори у своју одбрану, него је “одмах клеветао је Евтих прочитана осуда против мене која је била раније састављена”; да су тобоже и сами акти Константинопољског сабора касније били преправљени на његову штету. “Дакле, сада молим закључује Евтих своју исповест, или тачније своје клеветничке оптужбе на рачун Константинопољског сабора и његовог председавајућег да се просуди о клевети и неправди која ми је почињена и о неспокојству које се услед тога појавило у свим црквама и о многим саблазнима које су из тога проистекле, те да се виновници свега тога подвргну црквеним казнама, и да се истргне сваки корен хуљења и безбожја”.
Архиепископ Флавијан, окривљен од стране Евтиха, захтевао је најпре да се на сабор позове Евсевије Дорилејски како би изложио тачке оптужбе против Евтиха. Али Елпидије, чиновник императоров, то није дозволио, позивајући се на императорску наредбу да Евтихове судије (са Константинопољског сабора) треба да стану међу оптужене и да немају право гласа. Уместо испуњења Флавијановог захтева он је наредио да буду прочитани и подвргнути претресу акти Константинопољског сабора из 448. године.
Приликом читања тих аката сасвим јасно се показала јеретичност (монофизитство) председавајућег на сабору, Диоскора, и већине присутних епископа. Када се у читању дошло до питања које је Евсевије на Константинопољском сабору поставио Евтиху: “исповедаш ли ти две природе после оваплоћења?” многи од учесника овог саборовања повикали су: “Ухватите и спалите Евсевија (Дорилејског), нека жив гори, нека буде предвојен; као што је раздељивао Христа, тако нека и сам буде раздељен”. Видећи за себе повољан преокрет ствари, Диоскор се епископима обратио питањем: “је ли за вас подношљив тај израз две природе после оваплоћења?” “Анатема ономе ко тако говори!” одговорио је сабор. Тако је на овом безаконом зборовању монофизитска јерес била проглашена за истину, а православље погажено. Осим тога, Евтих је, као главни поборник монофизитске јереси, био проглашен за православног и враћен у достојанство архимандрита и чин презвитера.
Сада је дошао ред на суђење Флавијану, архиепископу Константинопољском. Према унапред припремљеном плану, некако баш у то време је из Евтиховог манастира на сабор стигла група монаха са писменом молбом која је садржала најнеправедније оптужбе на рачун архиепископа. “Флавијан је, стајало je у молби која je no Диоскоровом налогу прочитана на сабору, обасипао клеветама и хулама нашег пастира Евтиха и под изговором побожности подигао је неправедну оптужбу против њега, а нама је наредио да избегавамо свога пастира и да не говоримо с њим, док је за манастирско имање, под изговором помоћи сиротињи, наредио да се чува за њега самога, јер је трговао њиме; свети олтар, који је Евтих поставио на шест месеци пре но што је био оклеветан, стоји без Божанског жртвоприношења… Ми смо и сами били везани његовом неправедном осудом. Зато закључује се у молби молимо ваш свети сабор да се сажали над нама, који смо претрпели тако неправедну казну, да нам врати црквено општење које нам је неправедно одузето, и да њега који је то учинио (тј. Флавијана) казни због тога што је неправедно судио”. Од три стотине монаха из Евтиховог манастира молбу је потписало само 35, тако да овде ствар, без сумње, није сасвим чиста. Сабор је примио монахе у црквено општење, а њихова молба пружила је Диоскору добар основ за даље сплетке против недужног Константинопољског архиепископа. Диоскор је наложио да се прочитају одлуке Трећег Васељенског сабора а затим је питао: “мислим да сви прихватате Никејско исповедање вере за које је Ефески сабор утврдио и одредио да се само оно има држати? Ми знамо да су оци тога сабора установили да ако неко буде говорио или мудровао супротно томе, или уводио нешто ново, да тај има да се подвргне осуди. Шта ви о томе мислите? Можемо ли ми да истражујемо или уводимо нешто ново упркос томе? Ако је неко истраживао преко онога што је речено, одређено и одобрено, неће ли бити праведно да он буде подвргнут осуди отаца? Нека се свако изјасни да ли је таквог мишљења”[10]. Сабор је већином гласова дао потврдан одговор. Тада је Диоскор, подигавши се са свога места, следећим речима изнео предлог о примени Ефеског правила на Флавијана и Евсевија Дорилејског: “Флавијан, бивши епископ цркве Константинопољске и Евсевије Дорилејски, како јасно види овај свети и васељенски сабор, као они који готово све обрћу и преустројавају, дали су повод за саблазан и пометњу у светим црквама и свим православним народима. Јасно је да су они сами себе подвргли казнама које су некада саборно одредили наши свети оци; стога и ми, полазећи од одредаба отаца, осуђујемо поменуте Флавијана и Евсевија на лишење сваког свештеничког и епископског достојанства”. Диоскорово мишљење било је једнодушно прихваћено од стране свих монофизита и потписано од стране свих чланова сабора. Флавијан и Евсевије су били лишени црквеног достојанства. Уз то, Флавијан је прогнан и у прогонству је окончао свој живот. Евсевије Дорилејски је после сабора претрпео толико невоља, да је Диоскора касније називао својим убицом. Ђакон Иларије, папин изасланик, “једва је умакао” са сабора, и само споредним путевима успео je да се докопа Рима. Блажени Теодорит, који није присуствовао сабору, био је лишен чина и заточен у манастир. Ива, митрополит Едески, био је анатемисан.
Тако је монофизитска јерес однела победу над истином православља, али како се то касније на правом Четвртом Васељенском сабору видело победила је путем неправде и насиља. Мрачни облаци јереси надвили су се над готово целим Истоком. Ипак, Господ није закаснио да дође у помоћ Својој Цркви, преко Свога достојног служитеља светог Лава Великог. Када је од ђакона Иларија и од архиепискпа Флавијана добио извештај о делима “разбојничког” сабора, Лав Велики се обратио императору Теодосију и његовој сестри Пулхерији посланицом, у којој је, скрећући пажњу на незаконита дела тек завршеног сабора, указивао на неопходност сазивања новог Васељенског сабора “који би све почињене неправде превладао или поништио тако да више не би било никакве сумње по питању вере, нити подела у љубави”. Свети Лав се такође двема посланицама, које су упућене једна за другом, обратио клиру и народу Константинопоља. “Ко мисли монофизитски – саветовао je у својим посланицама ревносни борац за православље – тај улази у заједницу са Аријем, чијој покварености много годи то зло учење које пориче људску природу у Богу Логосу… Ко не признаје људску природу, коју је Јединородни Син Божији примио у утроби Кћери Давидове, тај одваја себе од сваке тајне вере хришћанске и, не познајући Женика (Христа), не познаје ни Невесту (Цркву), нити може да буде учесник у братској гозби (спасењу). Тело Христово је покров Логоса, у њега се облачи свако ко исповеда Логоса. А ко га се стиди и одбацује га као да је недостојно (тело Његово), тај не може да добије од Њега никакав украс, чак ни када би такав приступио царској слави и дрско се придружио свештеној вечери. Уосталом, као зао сабеседник (он) не може да се сакрије од строгости Цареве, него Не, како је посведочио Сам Господ, бити ухваћен и везаних руку и ногу бачен у најдубљу таму, где ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 22,13). Стога, ко не исповеда људско тело у Христу, тај сам признаје да је недостојан тајне оваплоћења и не може да има учешће у тој тајни”. “Нe мислите, љубљени, обраћао се свети папа речима охрабрења источним црквама да над светом Црквом сада нема или да у будућности неће бити Божанског Промисла. Чистота вере засија управо онда када се од ње одвоје примесе заблуда. Провиђење увек својима показује неопходну помоћ”. И Свемогући, Глава Цркве, није оклевао да покаже оправдање такве вере у Његову промислитељску делатност: император Теодосије, заштитник монофизита, ускоро је скончао. Његово место je у августу 450. године, по избору војске и сената, заузео војсковођа Маркијан, дубоко одан православљу[11]. Он је ускоро потом оженио Пулхерију[12], сестру Теодосијеву, такође познату по својој ревности за православље. Црквене ствари су добиле нови обрт, у корист православних. Идеја Лава Великог о сазивању новог васељенског сабора почела је да се остварује. Сабор је био сазван у Никеји[13], a затим је, да би император лакше могао да прати његов рад, премештен у Халкидон, који је од Константинопоља био одвојен само Босфорским мореузом. Ту је сабор отворен 8. октобра у величанственом и пространом храму Свете мученице Евтимије. Број отаца био је врло велик, између 600 и 630, колико није било ни на једном од дотадашњих сабора. Најугледнији његови учесници били су: архиепископ Константинопољски Анатолије, архиепископ Антиохијски Максим, архиепископ Јерусалимски Јувеналије, епископ Кападокијски Таласије и папини изасланици, епископи Пасхазин и Лукентије и презвитер Бонифатије. Присутни су били и бројни војни и грађански чиновници, који пак нису могли да узму учешћа у разматрању чисто црквених ствари, као на пример у случају суда над епископом.
Делатност Четвртог Васељенског сабора састојала се 1) у суду над “разбојничким” сабором из 449. године и главом тог сабора, Диоскором Александријским, и 2) у изношењу истинског вероучења о сједињењу две природе у Лицу Богочовека.
1) Већ на првом заседању сабора 8. октобра, на инсистирање папских изасланика, Диоскор Александријски је морао да напусти своје место међу епископима, да седне у средину, као оптужени, и био је лишен права да гласа. Тада je у својству тужиоца иступио Евсевије Дорилејски, који је много претрпео на “разбојничком”сабору. “Мене је увредио Диоскор, изјавио је Евсевије, увредио је веру, убио је епископа Флавијана и неправедно га, заједно са мном, осудио. Заповедите да се прими моја молба”. У тој молби Диоскор је оптужен углавном због тога што је “сабравши необуздану гомилу народа и задобивши моћ помоћу новца, понизио колико је год могао веру православних и утврдио безбожност монаха Евтиха”. “Пошто је његов (Диоскоров) насртај на веру и на нас (тј. на самог Евсевија и на Флавијана) велик, то молим да Диоскору буде наређено да се брани од онога за шта га кривимо”. Почело је преиспитивање дела Константинопољског сабора из 448. године и Ефеског “разбојничког” сабора. Читање аката овог последњег било је прекинуто када је на ред дошао нама познат императорски указ који Теодориту Кирском условно дозвољава присуство на сабору ако сам сабор то буде хтео. Приликом тог подсећања на Теодорита Кирског постављен је захтев да се овај ревносни заштитник православља од монофизита позове на саборска заседања. Теодоритова појава изазвала је праву буру међу оцима: једни од њих, Диоскорове присталице, викали су да се Теодорит удаљи; други, заштитници православља, захтевали су да удаљен буде Диоскор. Повика између две стране изазвала је велику буку, коју су успели да утишају тек чиновници и сенатори када су се виновницима нереда обратили следећим речима: “Бога ради! Не ометајте даље саслушање, дозволите да се прочита све по реду”. Кад су дошли до императорског указа којим је Диоскор постављен за председавајућег сабора, и када је Диоскор изгледа покушао да пребаци део одговорности за незаконита дела сабора са себе на епископе Јувеналија и Таласија, те на читав сабор и на императора, епископи Антиохијске области су изјавили како “са осудом епископа Флавијана и епископа Евсевија на сабору у Ефесу није био сагласан нико од православних епископа. Било је учињено насиље, уз ударце смо потписали папир на који је касније додата и осуда поменутих епископа. Нама је претила осуда, нама је претило прогонство. Около су стајали војници са палицама и мачевима, што је код нас изазивало страх: какав је то сабор где су палице и мачеви? Војници су свргли Флавијана и Евсевија пре него ми, a то што смо учинили учинили смо из страха”. Ову заједничку изјаву о насиљу и престрашивању које је вршио Диоскор, потврдили су Стефан епископ Ефески, Теодор, епископ Клаудиопољски, Василије, епископ Селеукије Исавријске, уз појашњавање неких детаља вапијућих због нарушавања правичности. Према исказима многих, показало се такође да је Диоскор “намерно спречио” читање посланице папе Лава, иако се он “седам пута пред свима заклињао да ће наредити да се прочита”. Како је читање аката Ефеског сабора одмицало, и како су на видело излазиле све нове и нове Диоскорове злоупотребе које су у потпуности осветлиле злочинство његових поступака, епископи који су учествовали у раду Ефеског сабора и који су у већој или мањој мери сносили одговорност за његова безакона дела, дубоко су се кајали због свога греха и много пута су пред сабором узвикивали: “молимо за опроштај!”. Само је Диоскор са неколицином египатских епископа упорно остајао у јереси, чак је и отворено, пред целим сабором изнео своје јеретичке монофизитске погледе.
Уверивши се у злоупотребе “разбојничког” сабора, оци Четвртог Васељенског сабора су пресудили тако да већина учесника “разбојничког” сабора, због њиховог искреног покајања, није била лишена епископског чина. Пресуду су оци дочекали одушевљеним поклицима. Диоскоров случај, услед његовог упорног остајања у јереси, разматран је засебно, на заседању 13. октобра. На том заседању Евсевије Дорилејски је изашао пред сабор са молбом да се Диоскор казни због нарушавања праведности у односу према њему (Евсевију), према архиепископу Флавијану и “према побожности и свештеним канонима”, како би остатак свога живота “служио као пример за уразумљење оних који би помислили да поступе као он”. Истовремено, против Диоскора је било поднето мноштво жалби од стране клирика и једног световњака из Александријске цркве жалби које су њеног предстојатеља кривиле због прогона рођака и пријатеља светог Кирила и због присвајања црквене имовине. Сабор је све те молбе примио и донео одлуку да позове Диоскора како би он лично одговорио на оптужбе. Не обазирући се на три позива, Диоскор је, правдајући се раличитим разлозима, одбијао да дође на сабор. Зато је пресуда донета у његовом одсуству. “Сабор је примио на знање обратио се папин изасланик Пасхазије оцима сабора да је епископ Диоскор, три пута позиван да одговори својим тужиоцима, осећајући се кривим, презрео позив сабора да дође овамо. Нека свети оци сами кажу шта је заслужио онај ко на тај начин презире вољу сабора!” Сабор је одговорио: “Заслужио је осуду коју канони прописују за непокорне”. Диоскор је био свргнут, а император је потврдио саборску пресуду. Потом је Диоскор протеран у град Гангри[14].
2) Оци сабора су разматрање питања о сједињењу две природе у Исусу Христу започели када је сабору предложено да буде састављено ново исповедање вере, које би уклонило лажно учење монофизита и свима донело мир: “треба истраживати, расуђивати и трудити се каже се у предлогу да се утврди истинска вера, ради које се сабор првенствено и састао; жеља је да учење о предметима вере буде правилно, и да сагласним излагањем и учењем свих светих отаца (сабора) буде уклоњена било каква сумња; потрудите се да без страха, без улагивања и сукоба изложите веру у чистоти, тако да би и они који мудрују другачије од осталих били познањем истине приведени ка једномислију”. У размени мишљења поводом тог предлога, после неколико мучних несугласица, сабор је једнодушно прихватио решење да се прочитају нека дела сабора и отаца Цркве у којима је нарочито јасно била изложена истина православља. Пре свега, прочитан је Никејски символ, што је окончано уз клицање саборских отаца: “To je вера православних! Сви тако верујемо, у тој смо вери крштени, у њој крштавамо. Сви тако верујемо!” На једнодушно прихватање наишао je и Константинопољски символ из 381. године чији ауторитет у Цркви до тада још није био солидно утврђен. Саслушавши Константинопољски символ, сви епископи на сабору су стали да узвикују: “To je вера свих! To je вера православних!” Одмах за читањем саборских символа приступили су читању светоотачких дела у којима се налазило јасно и одређено учење о целовитости и пуноћи две природе у Исусу Христу, при чему се указивање на њихово јединство није било тако јасно изражено као указивање на њихово разликовање. Прво су прочитана дела светог Кирила Александријског, која су раније читана на Константинопољском сабору 448. године: Кирилова посланица Несторију и чувена посланица светог оца написана по успостављању уније (“Томос сједињења”). Читање ових дела светог Кирила било је прекидано повицима: “Тако верујемо! Као Кирило, тако верујемо!” Након тога, прочитана је окружна посланица светог Лава Великог; читање ове последње било је праћено упадицама, јер су неки епископи који су раније били на Диоскоровој страни налазили да је православност посланице на неким местима сумњива. Зато је сабор био принуђен да разјашњава прави смисао проблематичних места у посланици, кроз њихово поређење са делима светог Кирила која су уживала углед код оних који су изражавали сумњу. Сумњичави се тиме ипак нису задовољили, него су тражили да оци који прихватају посланицу Лава Великог анатемишу оне који у несторијанском смислу раздељују две природе у Христу, и тек после тога они су прихватили посланицу. Затим су уследили одломци из отачких дела у којима је, као и у посланици Лава Великог, нарочито било изражено учење о пуноћи две природе у Христу. Тако су читали из дела Иларија Пуатерског (+366. године): “Видиш ли да се Христос исповеда као Бог и човек, тако да се смрт приписује човеку, а васкрсење тела Богу. Природу Бога познај у сили васкрсења, људски поредак схвати у смрти. Памти, међутим, да један Христос јесте и једно и друго”; читали су из дела Григорија Богослова: “од Дјеве је произашао Бог, један из два супротстављена међу собом тела и Духа, из којих је једно узведено у Божанско достојанство, а друго дало благодат обожења”; “истина, Он је послан, но као човек, јер je у њему била двострука природа; стога се умарао, и гладнео, и жеднео, и подвизавао се, и плакао по закону људског тела”. Међу одломцима из дела св. Амвросија Медиоланског, уз остало било је прочитано и ово: “задржимо разликовање Божанства и тела. И у једном и у другом говори Син Божији, јер у Њему је и једна и друга природа. Иако говори један исти, то није увек на исти начин. Запази код Њега час славу Бога, час страдање човека. Као Бог, Он говори о Божанском, јер Он је Логос Божији; као човек, говори о људском, јер говори у тој (људској) природи”. Из дела св. Јована Златоуста за читање је било одабрано следеће место: “дакле, Он је принео основе наше природе Оцу. Отац је, како због високог достојанства Онога Који приноси, тако и због чистоте Принесеног, примио дар (Њега) сопственим рукама, учиниога га судеоником Свога престола, чак и више од тога ставио га је са десне стране Себи”. На крају су пред сабором читани одломци из дела светог Кирила “О очовечењу” и међу њима следеће изреке светог оца: “Он (тј. Христос) се јавио на земљи не остављајући оно што је био, него је примио нашу људску природу, савршену у свом смислу”; “оно што обитава, обично се схвата као једно у другом, тј. Божанска природа у људској није претрпела мешање или сливање или претварање у оно што пре није била. Јер оно за шта се каже да пребива у другом, није постало то у чему обитава, напротив, сматра се различитим у различитом”.
Коначно, сабор је приступио састављању вероисповедања како би објавио православно учење о Богочовеку. При том је “било много спорова, дискусија, показно је много зловоље и неповерења; али ништа од тога није сметало сабору да се заврши онако како је прижељкивано: да прогласи најчистије учење о Богочовеку. Спорови и раздори били су као некаква ватра у којој су испитивана добра својства истине. После тога испитивања истина је морала да бљесне свим својим сјајем, да постане непорецива за сва времена. Краткотрајна расправа донела је крај стогодишњем спору који је све до тада постојао у Цркви и предупредила је спорења у будућности”. Тек што је отворено пето заседање оцима је био прочитан орос (тј. одређење) вере, који очигледно није био састављен у присуству целог сабора, нити на његовим званичним заседањима. Читање тог одређења вере изазвало је дуготрајне и ватрене препирке међу оцима сабора; Јован, епископ Германикијски. први је подигао глас протеста, изјавивши, након читања, да “одређење вере није добро састављено и треба да буде исправљено”. Тада је патријарх Анатолије оцима сабора поставио питање: “одговара ли вама одређење?” Већина епископа је узвикнула: “одређење одговара свима. To je вера отаца. Ко мудрује против тога, јеретик је. Ако неко мисли другачије, нека буде анатема. Напоље несторијанци!” Али римски и неки источни епископи нису били задовољни вероисповедањем, јер учење о пуноћи две природе у Исусу Христу није било изложено са опипљивом јасношћу, како су то они желели. Видећи несугласице и желећи да их уништи, Патријарх Анатолије је приметио да је “дан раније одређење вере одговарало свима”. Епископи који су одређење прихватали опет су повикали: “одређење одговара свима. Другачије не верујемо. Анатема ономе ко верује другачије. Нека вера не трпи подвале. Нека се Света Дјева назива Богородицом; то нека се дода у символ”. Захтевом да се у символ дода реч “Богородица” епископи су очигледно желели да укажу на нераздвојно сједињење природа у Христу. Изасланици су пак изјавили: “ако се не слажу са посланицом папе Лава, наложите да нам дају грамате за повратак и тиме се сабор завршава”. Изасланици су очигледно нашли да састављено вероисповедање мало одговара посланици папе Лава која је одлучно и одређено изражавала идеју о две савршене природе у Христу. Видећи да се препирке међу епископима затежу и не назирући задовољавајући исход, у расправу се укључују и императорски чиновници присутни на заседањима. Стајући на страну оних који су протествовали, предложили су да вероисповедање размотре од сабора за то нарочито опуномоћени епископи, по три и по шест из најважнијих области, под председништвом Анатолија, у присуству изасланика, на за то посебно договореном месту. Но они епископи који су прихватали вероисповедање тај предлог су бучно одбацили. Тада су императорски чиновници прешли на убеђивање епископа који нису желели преиспитивање. Оце сабора стали су да наговарају да из вероисповедања избаце израз “из две природе” јер га је употребљавао осуђени јеретик Диоскор, и да уместо њега унесу израз “две природе”, због кога је пострадао храбри Флавијан и кога су, због његове тачности, употребљавали Ефески сабор и папа Лав. “Зар нисте говорили су сви ви прихватили Лавову посланицу?”, а после потврдног одговора, додали су: “дакле, оно што се у њој налази да се унесе у вероисповедање”. Али ни убеђивање од стране чиновника није могло да утиче на оце који су вероисповедање желели да оставе непромењено. О томе је обавештен император Маркијан. Он се сабору обратио са следећим указом: да вероисповедање буде преиспитано на начин како су то предложили чиновници или пак преко главних митрополита на самом сабору. У случају да тај предлог не буде прихваћен, биће објављен завршетак сабора. Али и строга одлука императора остала је без утицаја на епископе који нису прихватали преиспитивање; они су говорили: “или нека вероисповедање буде на снази, или ми одлазимо”. Тако се ствар још више искомпликовала.
Нo, оно што je изгледало тешко достижно људским снагама, to je, no благодати Светога Духа, остварено на најједноставнији начин. Императорски чиновници су опет поновили своје речи, “и на сабору је завладала најпотпунија, жељена, најсвештенија једнодушност”. “Диоскор је рекли су говорио: из две природе примам, али две природе не примам. А свети Лав говори да су у Христу две природе сједињене несливено, неизмењиво и нераздељиво у једном Јединородном Сину, Спаситељу нашем. Дакле: кога следите, Лава или Диоскора?” “Као Лав верујемо! Они који противрече су следбеници Евтиха! Лав је изложио православно!” једногласно су одговорили оци сабора. Искористивши ту једнодушност, чиновници су предложили да се у вероисповедање унесе мишљење Лава Великог, да су у Христу две природе сједињене несливено, неизмењено и нераздељиво. Тај предлог био је прихваћен без приговора. Истовремено је, на општи захтев, изабрана комисија састављена од епископа предстојатеља најзначајнијих области, који су се за кратко време удаљили са сабора како би начинили измене у вероисповедању. По повратку чланова комисије, био је, уз једнодушно одушевљено клицање, прочитан орос вере Халкидонског сабора.
Овај у историји хришћанства чувен документ састоји се из опширног увода и кратког исповедања вере. У уводу је указано на она догматска дела хришћанске Цркве, која мора да признаје сваки верујући који жели да заиста, а не само по имену, буде православан. Ту је истакнут био Никејски символ, затим Константинопољски символ Другог Васељенског сабора, при чему се о овом последњем говори са нарочитом похвалом и уважавањем. Тако “Константинопољски символ коначно, после буре спорова и несугласица о њему, благодарећи Халкидонском сабору, улази у тихо пристаниште”. Оросом вере потврђене су одредбе Трећег Васељенског сабора, о коме су још увек вођени спорови да ли је, или није васељенски. У наставку, изложење вере издваја следећа светоотачка дела која имају велик значај за решавање питања о личности Богочовека: посланицу светог Кирила Александријског Несторију, читану на Константинопољском сабору 448. године и његов “Томос сједињења”, написан по успостављању уније. На тај начин, свети оци који су били за унију “нису без разлога пострадали од разбојничког сабора њихова крв вапила је ка небу, а Дух Свети је устима отаца благословио њихово дело и наградио њихове напоре”. После дела светог Кирила, изложење вере се најпохвалније изражава о окружној посланици светог Лава Великог.
За тим уводом иде следеће изложење вере Четвртог Васељенског сабора у Халкидону:
“Следујући светим оцима, сви сагласно учимо исповедати једног истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, савршеног у Божанској и савршеног у људској природи, истинског Бога и истинског човека, из разумне душе и тела, једносуштног Оцу по Божанској и Њега истог једносуштног нама по људској природи, у свему подобног нама осим у греху, рођеног пре векова од Оца по Божанској природи, a у последње дане ради нас и ради нашег спасења од Марије Дјеве Богородице по људској природи, једног истог Христа, Сина, Господа Јединородног у две природе несливено, неизмењиво, нераздељено, неодвојиво познатог, тако да се сједињењем никако не нарушава разликовање две природе, него се тим пре чува својство сваке природе и сједињује у једно Лице, у једну Ипостас не у два лица раздвојеног или раздељеног, него једног истог Сина, Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, како су у старини пророци (учили) о Њему и како нас је Сам Господ Исус Христос научио, и како нам је символ отада предао”.
Оци сабора су своју једнодушну сагласност са символом изразили клицањем: “то је вера отаца! Нека архиепископи одмах потпишу; нека оно што је добро одређено не трпи одлагање. С том вером сви смо сагласни. Сви тако мислимо!”
О установљењу вероисповедања оци сабора су императора известили нарочитим актом који је изгледао овако:
“Посланица Халкидонског сабора императорима Валентинијану и Маркијану.
Најпобожнијим, најблаговернијим и најхришћанскијим императорима, победницима и тријумфаторима, Валентинијану и Маркијану свети и велики сабор, по благодати Божијој и вашој заповести, сабран у граду Халкидону (за тешке болести потребни су и моћан лек и мудар лекар). Зато је Господ свих послао вашу побожност као најбољег лекара страдањима васељене да бисте је исцелили одговарајућим лековима. И ви сте, о најхришћанскији, прихвативши Божанско одређење, пре свих других показали долично старање за Цркву, преписујући првосвештеницима лек сагласја. Јер, сабравши нас са свих страна, употребили сте сва средства да бисте уништили постојеће несугласице и утврдили учење отачке вере. А ми, размишљајући и проналазећи разлог буре која се подигла по васељени, нашли смо да је виновник те ствари Диоскор, бивши епископ Александријски. Као прво, зато што је забранио да се најпоштованијим епископима сабраним у Ефесу прочита посланица најсветијег архиепископа старог Рима, Лава, упућена блаженој успомени Флавијану, бившем епископу града Константинопоља, и то након што је обећавао и много пута се заклињао, што знамо јер смо били присутни. Као друго, зато што је Евтиху, болесном од безбожности Манихејеве, законито свргнутом, незаконито вратио како свештенство тако и управу над монасима, пре саборске одлуке, и уз то тада, када је најсветији и најблаженији архиепископ великог Рима, Лав, у поменутој посланици одредио шта треба и осудио злочино учење Евтихово, који је говорио: “исповедам две природе Господа нашег Исуса Христа пре сједињења, а после сједињења једну природу”.
Даље, зато што је нанео увреде најбогољубазнијем епископу Евсевију. Још и стога, што је својевољно примио у општење неке који су на различитим саборима били осуђени, иако света правила прописују да оне које су једни лишили општења други не треба да примају у општење. Уз то, он je могао добити опроштај за те и такве преступе, да је кроз одговарајуће покајање тражио лекарство од овог васељенског сабора. Но пошто је он, поврх свих својих бестидности, ратовао и против самог апостолског престола и покушавао да састави грамату одлучења против најсветијег и најблаженијег папе Лава, пошто је охоло истрајавао у пређашњим преступима и показао дрскост према овом светом васељенском сабору, јер није хтео да одговори на оптужбе које су против њега биле усмерене потпуно их презирући, а такође, будући да је позван први, други и трећи пут, према светим правилима, и да је то презрео и да се није јавио, праведни васељенски сабор га је лишио свештенства и епископског достојанства, како би за друге, који покушају да учине слично, представљао пример поретка и строгости, јер Божански закони наређују говорећи: Избаците злога између вас самих (1. Кор. 5,13). Шта може бити грђе од онога који сагрешује у таквим стварима, који тако гази Божанске каноне, од онога ко је таласима и буром испунио сву васељену, ко је разбио удове Цркве и међусобно их завадио? Заиста ће свако ко види да је уд тела неизлечиво болестан и да може да зарази цело тело пронаћи лекара који би употребио гвожђе и одсекао болесни део, како би у здрављу сачувао остале. О томе извештавамо вашу побожну власт, да бисте размотрили и његово злочинство и чистоту оправдане пресуде изречене над њим као пред Лицем Божијим. Ми смо уверени да ћете се и ви, најпобожнији и најхришћанскији императори, сагласити са нама. Знамо какав страх улива злима ваша часна власт и какву бригу показујете за црквени мир јер смо поучени искуством. А да би ваша најхришћанскија власт јасније схватила шта је тачно и сагласно светим правилима и вољи Божијој одређено, овој посланици додали смо и саме саборске акте са потписима свих нас”.
Орос вере је установљен и прочитан на сабору у недељу 22. октобра 451. године. На следећем, шестом заседању, 25. октобра, орос вере је свечано објављен у присуству императора Маркијана, императорке Пулхерије и великог броја дворских чиновника. To радосно заседање император је отворио беседом упућеном оцима сабора, у којој је, између осталог, рекао: “недавно су се појавили неки који су што због грамзивости, што због злих склоности, измишљали свакојаке ствари и пред гомилом излагали учења пуна гадних заблуда. Желећи да излечимо то зло, сазвали смо ваш свети сабор, уверени да ће из ваших напора произићи највећи успех у делу утврђивања Богопоштовања, тако да ће бити уклоњена тама која је лежала на уму заблуделих људи. Дакле, нека се покаже истина, похрањена у вашим излагањима. Ми смо одлучили да присуствујемо сабору не зато да бисмо показали моћ, него да бисмо потврдили саборска дела, узевши као узор блажену успомену Константина”. Беседу императора оци су пропратили радосним поклицима, а затим је уследило читање ороса вере, након чега је господар упитао оце: “нека свети сабор каже да ли је уз сагласност свих епископа проглашен сада прочитани орос вере?” “Сви тако верујемо зачуо се одговор сви тако мислимо! Маркијану, новом Константину, новом Павлу, новом Давиду: многаја љета! Ви сте мир васељене; ви сте светила православља; Господе, сачувај светила васељене! Пулхерија, нова Јелена! Несторију, Евтиху и Диоскору анатема! (Света) Тројица је избацила тројицу!”
После тако свечаног утврђивања ороса вере Четвртог Васељенског сабора император Маркијан је издао неколико указа усмерених на пресецање јереси и на оснажење православног учења[15]. Али такви укази нису могли да прекрате немир у Цркви који се у разним крајевима настављао и после Халкидонског сабора. Задатак коначног умирења Цркве, потресане споровима о двема природама у Христу, узима на себе следећи, Пети Васељенски сабор.
Успомену на Четврти Васељенски сабор Православна Црква савршава 16. јула.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Објашњавајући последње речи из посланице Антиохијских епископа, свети Кирило примећује: они ту “не тврде да једни називи доликују Логосу Бога Оца, као Сину Који се Сам по Себи узима одвојено, а други – Њему Који је рођен од жене тако као да је реч о другом Сину, који је опет одвојен, него тврде да једни доликују Божанској, а други људској природи”.
  2. Јеретици монофизити, или у преводу са грчког једно- природници, назив су добили по томе што су учили о једној Божанској природи у Исусу Христу – о потпуном сливању Божанске и људске природе у Њему, уз апсорпцију последње од стране прве.
  3. Дорилеја – град у Фригији.
  4. Силенциариј – нарочит дворски чин.
  5. Ово су речи исповедања Јована Антиохијског и источних епископа које смо горе већ навели, а које је свети Кирило поновио у својој посланици “Источним епископима”.
  6. Валентин је учио да је тело Христово саздао Творац из етеричне материје наба. Аполинарије је учио да Господ Исус Христос није био потпун, целовит човек, јер није поседовао разумну душу, која je у Њему била замењена Божанством.
  7. Овако је сабор први назвао његов савременик папа Лав Велики, који је представљао истински бедем православља у то мучно и тешко време за Источну Цркву. Папа Лав Велики се упокојио 10. новембра 461. године. а успомену на њега Православна Црква савршава 18. фебруара.
  8. 53 У Највишој посланици, адресованој на Диоскора, архиепископа Александријског, читамо: “Теодориту Кирском наређујемо да на сабор не долази пре но што угодно буде целом сабору да и он на њему присуствује. Ако се на сабору појави било каква несугласица у вези са њим, онда заповедамо сабору да се састане без њега и реши онако како је заповеђено”. Ово удаљење Теодорита са сабора било је, као што се види, условно, али, када се у обзир узме чињеница да су на сабору превладавале Евтихове присталице, оно је било коначно.
  9. Историја ништа не зна о Диоскоровом образовању: познато је само његово деловање, као човека који је био прожет непријатељством према истини, ревношћу за заблуду и мржњом према светом Кирилу, због његовог труда на успостављању и заштити уније. По својим догматским погледима Диоскор је био чист монофизит. Још и пре Константинопољског сабора он је био у контакту са монофизитима из свих крајева, који су, на челу са Евтихом, деловали под његовим руховођењем. Када се после Константинопољског сабора поставило Евтихово питање, Диоскор је наравно стао на његову страну. На то га је подстицала и борба за јерархијско првенство. Епископи Константинопоља, услед њихове близине императору, стекли су првенство части међу епископима Истока и искључив утицај на црквене послове. Александријска црква, као старија и уз то апостолског порекла, могла је да сматра да има више права на то првенство. Евтихова ствар пружала је Диоскору одличну могућност да буде судија Константинопољском патријарху и, сходно томе, да има првенствао над њим.
  10. Немогуће је да се не примети како Диоскор неправилно тумачи правило Трећег Васељенског сабора о забрани измене символа, као забрану било каквог богословствовања, да би га тако применио на Флавијана.
  11. Своју православност Маркијан је пре свега показао сазивањем Четвртог Васељенског сабора. Он га је сазвао одмах по свом ступању на престо, када је одлучио да се тело у изгнанству упокојеног архиепископа Флавијана пренесе у Константинопољ и ту свечано сахрани у храму Светих Апостола, где је била гробница цариградских епископа. Затим је наредио да се из прогонства на своје катедре врате сви епископи који су протерани због осуда на “разбојничком” сабору.
  12. Оци Четвртог Васељенског сабора о Пулхерији сведоче да она “цео свој живот проводи у молитви” и да “беседи у псалмима”.
  13. Указ отоме био је издат 1. септембра 451. године и гласио је: “Божанска дела треба претпоставити свим другим занимањима. A пошто постоје неке недоумице када je у питању наша православна вера, благоугодно нам је да се у Никеји састане свети сабор, како би се – општом сагласношћу свих, након тачног испитивања истине и уз одсуство било каквих предрасуда, које су неки већ злоупотребљавали и узнемиравали православну побожност – јасније показала истинска вера и како више не би могло бити никаквих сумњи и несугласица. Ако нас не омету војни походи, лично ћемо присуствовати поштованом сабору”.
  14. 9 У Пафлагонији. Ту је умро 454. године. Случај јеретика Евтиха оци сабора нису разматрали. Познато је само то да је Евтих по окончању сабора био послан у прогонство.
  15. Први такав указ император је издао 7. фебруара 452. године. “Нечастив је онај – стоји у указу – ко након што је истина утврђена кроз расправе и расуђивања проналази нову истину. Нека се у будуће ниједан клирик, или човек било ког другог звања, не усуди да јавно сабира гомиле народа и расуђује о вери. Такав поступак је увреда за сабор: поново просуђивати о ономе што је сабор одредио, значи немати поверења у њега. Оне који презиру овај закон неће мимоићи казна: ако се клирик осмели да се пред народом спори о вери. нека буде искључен са списка клирика; ако је војник, нега буде лишен чина; а људи простог положаја, нека буду протерани из места” Следећим указима император је укинуо све указе Теодосија Млађег усмерене против православља и његових заштитника: Флавијана Константинопољског, Евсевија Дорилејског и Теодорита Кирског. Познат је и указ од 28. јуна 452. године, којим се Евтиховим следбеницима или монофизитима забрањује: 1) да имају своја духовна лица, 2) да праве одвојена црквена сабрања и граде манастире; 3) евтиховцима је одузето право да чине духовна завештања и добијају на основу истих, 4) они нису имали право да се налазе у војној служби.

Comments are closed.