NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » SEDAM VASELJENSKIH SABORA (PREMA ČETI-MINEJIMA SV. DIMITRIJA ROSTOVSKOG)

SEDAM VASELJENSKIH SABORA (PREMA ČETI-MINEJIMA SV. DIMITRIJA ROSTOVSKOG)

 

SEDAM VASELJENSKIH SABORA
(PREMA ČETI-MINEJIMA SV. DIMITRIJA ROSTOVSKOG)
 

 
TREĆI VASELJENSKI SABOR
 
Arijanski nemiri doveli su Crkvu do nestorijanskih- do sporova o ličnosti Bogočoveka, koje je Crkva razrešila na Trećem Vaseljenskom saboru.
Arijanci su se za potvrdu svojih jeretičkih pogleda pozivali na ona mesta iz Svetog Pisma Novog Zaveta koja ukazuju na uniženi položaj Gospoda našeg Isusa Hrista u vreme Njegovog spasonosnog mesijanskog služenja ljudskom rodu: u tim izrekama Arijanci su videli dokaz ispravnosti svog bogohulnog učenja o tome da je Sin Božiji ispod Oca, da je potčinjen Ocu. Zaštitnici pravoslavnog učenja ukazivali su jereticima na to da se izreke Svetog Pisma u kojima se govori o uniženom položaju Gospoda Isusa Hrista nužno odnose ne na Božansku, nego isključivo na ljudsku prirodu Hrista Spasitelja. Međutim, ovaj odgovor, iako u suštini ispravan, nije isključivao mogućnost za nastanak sledeće nedoumice:
„Ako je Hristos jedno govorio i činio kao Bog, a drugo kao čovek, ne proizilazi li odatle da su prirode u Hristu bile razdeljene, tako da su u jednom licu delovale dve suštine i dve razdeljene volje?“ Objašnjenje da Božanska i ljudska priroda u Hristu Spasitelju nisu bile razjedinjene, nego da se nalaze u sjedinjenju, izazvalo je nove nedoumice: ako je Hristos Bogočovek, tj. savršeni Bog i savršeni čovek, kako onda da se shvate ona mesta iz Svetog Evanđelja gde Sam Gospod o Sebi govori kao o nesavršenom? Blaženi Teodorit, navodeći Spasiteljeve reči da ni On Sam ne zna dan i čas Svoga drugog dolaska o danu tome i o času niko ne zna, ni anđeli nebeski, do Otac Moj Sam (Mt. 24,36), propratio ih je sledećim pitanjem, koje pokazuje neophodnost sveobuhvatnog objašnjenja učenja o odnosima dve prirode u Hristu, objašnjenja koje bi odstranilo svaku protivrečnost i nedoumicu: „zbog čega Logos nosi ime Premudrosti, ako je podvrgnut nemoći neznanja?“ pita blaženi otac.
Tako je arijanstvo dovelo do novih nedoumica o ličnosti Isusa Hrista i izazvalo nestorijanske sporove. Istina, ono što je bilo potrebno za rešavanje tih nedoumica u mnogome se već nalazilo u delima svetih otaca Crkve iz IV veka i moglo je da bude sasvim dovoljno. Ali razmetljivi um nije hteo da se smiri pred velikom tajnom ovaploćenja Sina Božijeg: ne kažu bez osnova da bi u Crkvi verovatno došlo do novih nemira, čak i da se Nestorije nije pojavio na crkveno-istorijskoj pozornici.
Nestorijeva domovina bio je sirijski grad Kesarija Germanikijska na reci Eufrat. Godina rođenja i to ko su bili njegovi roditelji nije poznato. Sveti Kirilo Aleksandrijski svedoči samo da je Nestorije „potekao iz blata, i da je poreklo njegovo bilo sramno“. U mladosti je nekoliko godina proveo u jednom manastiru blizu Antiohije, da bi se zatim, nakon primanja svešteničkog čina, istakao kao dobar propovednik. Istoričari Crkve, Sokrat i Markel, Nestorijevi savremenici, ističu njegovu krasnorečivost, pri čemu prvi o njemu govori kao o talentovanom ali slabo obrazovanom čoveku. Nestorije je vodio strog monaški život, no već tada je, kako svedoči Sokrat, „bio hvalisav, naprasit i lakomislen“. Bez sumnje, Nestorije je bio gord i samoljubiv čovek, koji nije želeo ni pred čim i ni pred kim da se pokloni. Ta gordost i želja za slavom su, kako neki tvrde, i sprečavale Nestorija da korisno upotrebi svoj uzvišen način života i kitnjast besednički stil. Kao čovek čuven po svom govorničkom daru, Nestorije je 428. godine od strane imperatora Teodosija II (408-450) izabran na tron konstantinopoljskih patrijaraha. Prilikom stupanja na katedru, u govoru okupljenom narodu, Nestorije je pokazao krajnju netrpeljivost obraćajući se imperatoru rečima: „daj mi, care, vaseljenu očišćenu od jeresi, a ja ću tebi dati carstvo nebesko; zastupaj me protiv jeretika, a ja ću tebe protiv Persijanaca“[1]. Prvih godina Nestorijevog patrijarhovanja, zahvaljujući upravo njemu, bilo je pokrenuto žestoko gonjenje pripadnika različitih sekti koje su do tada koristile izvesnu trpeljivost koja je postojala u Konstantinopolju: njih su sada zatvarali u tamnice, slali u izgnanstvo, oduzimali im imovinu, zatvarali su i rušili njihove molitvene domove. Iz Konstantinopolja progon jeretika se proširio i na druge delove imperije, dovodeći ponegde i do krvavih sukoba. Ali, neočekivano za njegovu pastvu, pokazalo se da je revnosni progonitelj jeresi i sam jeretik.
Uostalom, ne treba misliti da je Nestorije bio u pravom smislu reči rodonačelnik jeretičkog učenja koje je povezano sa njegovim imenom. Začeci ove jeresi sreću se nekoliko decenija pre Nestorijevog vremena u delima njegovog učitelja Teodora Mopsuestijskog i Teodorovog učitelja, Diodora Tarsijskog. Nestorije je, dakle, samo dalje razvio njihovo učenje zahvaljujući svome visokom položaju, on je imao smelosti i odlučnosti da širi i brani jeretičko mudrovanje. Prvo istupanje Nestorija kao propovednika i zaštitnika nestorijanske jeresi, istoričar Sokrat opisuje na sledeći način: „u Nestorijevo vreme živeo je prezviter Anastasije, koji je zajedno sa njim doputovao iz Antiohije. Nestorije ga je veoma uvažavao i, kada bi se ukazala potreba, koristio je njegove savete. Jednom, ovaj Anastasije je učeći u crkvi rekao: niko Mariju ne treba da naziva Bogorodicom, jer je Marija bila čovek, a nemoguće je da se Bog rodi od čoveka. U crkvi je nastalo komešanje. Nestorije je počeo da štiti Anastasija, jer nije želeo da čovek koga on uvažava bude optužen za nepravilno učenje. Delom da bi zaštitio Anastasija, a delom (i to sigurno većim) da bi raširio svoje mišljenje, Nestorije je počeo često u crkvi da propoveda na tu temu, otvoreno izjavljujući da „Presvetu Djevu Mariju ne treba nazivati Bogorodicom, jer Ona nije rodila Boga, nego samo čoveka, sa kojim se, mimo Nje, sjedinio Logos Božiji, predvečno rođen od Oca; čovek Isus, rođen od Marije, bio je samo obitavalište Božanstva i oruđe našeg spasenja; taj čovek je kroz silazak Duha Svetoga na njega postao Hristos, tj. pomazanik, i Logos Božiji je sa Njim prebivao u naročitom prirodom ili relativnom sjedinjenju“, tačnije: samo „u povezanosti“, a ne u sjedinjenju po prirodi, kako uči Pravoslavna Crkva. Prelazeći na objašnjavanje stradanja i smrti Bogočovekove kako je Hristos Spasitelj stradao i kako je umro Nestorije je pojašnjavao: „može se reći da je Sin Božiji umro, no ne u pravom značenju te reči, jer umro je i ustao samo čovek Isus; Bogočovekova stradanja bila su moguća samo zato što je Božanska priroda u Hristu bila razdeljena od ljudske“. Kada su u pitanju evanđelske i apostolske izreke u kojima se o Hristu govori „čas u kontekstu uniženosti, čas u kontekstu neizrecive nadmoći, Nestorije je, tvrdeći razdeljenost priroda u Hristu, učio da se jedne od tih izreka nužno odnose na Hrista kao isključivo čoveka, a druge na Hrista kao isključivo Boga“.
Patrijarhova izjava, da Presvetu Djevu treba nazivati ne Bogorodicom, nego „čovekorodicom“, izazvala je u Konstantinopolju sveopšte negodovanje, jer je upotreba reči Bogorodica bila osvećena bogoslužbenim i otačkim predanjem[2], a osim toga, Bogomajka je smatrana za naročitu pokroviteljku grada. Kada je to video, Nestorije je predložio novi naziv za Djevu Mariju „Hristorodica“, da bi se potom složio i sa prihvatanjem crkvenog naziva, ali sa ogradama u smislu svoje jeretičke zablude. No, već je bilo jasno da se u datom slučaju nije radilo o rečima, nego o nečem neuporedivo značajnijem: o osnovnom dogmatu hrišćanske vere dogmatu o ovaploćenju Sina Božijeg. Protiv patrijarha-jeretika istupili su sa otvorenim optužbama Proklo, prezviter iz Konstantinopolja, kasnije episkop Kizički a potom i patrijarh Konstantinopoljski, kao i advokat Evsevije, kasnije episkop Dorilejski. Nestorije je Proklu poverio da propoveda na dan Blagovesti. Proklo je, iskoristivši priliku, propovedao kako Presvetu Djevu treba nazivati Bogorodicom, imajući pri tome u krajnjoj liniji u vidu Nestorija, iako ga nije imenovao. O tome je govorio i sam naslov propovedi, što se vidi iz sledećeg: „o očovečenju Gospoda našeg Isusa Hrista, o tome da Sveta Djeva Marija jeste Bogorodica, da Onaj Koji se od Nje rodio jeste Emanuil, Koji je ujedno Bog i čovek, nesliveno i nepromenjivo“. Evsevije je pak jednom gromkim usklicima prekinuo Nestorijevu jeretičku propoved u sabornoj crkvi: „Laž i bogohuljenje! Zaista, jedan isti Logos Božiji je i rođen od Oca u večnosti, i ovaplotio se u vremenu od Djeve radi našeg spasenja“. Zatim se na vratima Konstantinopolja mogao videti svitak koji je on tamo istakao pretpostavlja se da je Evsevije i autor toga svitka u kome je Nestorije okrivljen zbog obnavljanja jeresi Pavla Samostatskog, koja je već bila osuđena u trećem veku. Optužba iz svitka završavala se rečima: „anatema onome ko odvaja Sina Božijeg od Sina Marijinog!“
Koristeći pokroviteljstvo imperatora, Nestorije je počeo žestoko da progoni one protivnike svog jeretičkog učenja koje je nalazio među konstantinopoljskim klirom i u manastirima. Ali glas o Nestorijevom delovanju koje je privuklo silnu pažnju i podiglo veliku prašinu u prestonici prirodno, proneo se i van zidina Konstantinopolja. „Svako piše sveti Kirilo Aleksandrijski ma iz kog grada dolazio, ma kome sloju pripadao, postavlja pitanje: o čemu to svi govore? kakvo se to novo učenje širi po crkvama?“ Sa sličnim pitanjem došli su aleksandrijskom patrijarhu, svetom Kirilu (412-444), neki monasi iz egipatskih skitova: „da li je istina pitali su svetitelja da su se negde pojavili učitelji koji propovedaju da Presvetu Djevu ne treba nazivati Bogorodicom?“ Saznavši tako od monaha da se po manastirima njegove eparhije šire Nestorijeve jeretičke propovedi, sveti Kirilo je istupio u zaštitu pravoslavnog učenja. Kao istaknut bogoslov svoga vremena, kao odlučan i čvrst čovek, i konačno, kao episkop jedne od najvažnijih katedri Istočne Crkve, sveti Kirilo je zauzeo predvodničko mesto u borbi pravoslavnih protiv nestorijanaca. Svoju borbu protiv Nestorija sveti Kirilo je započeo „Poslanicom otšelnicima“, tj. egipatskim monasima. U toj poslanici, ne nazivajući Nestorija po imenu, sveti Kirilo osuđuje njegovo učenje, dokazujući putem bogoslovskih ogleda, zasnovanih na učenju svetog Pisma, apostolskog predanja, svetootačkog učenja i Nikejskog simvola, da Isus Hristos jeste istinski Bog i istinski čovek: „iz dve prirode, Božanske i ljudske, jedan Emanuil, jedan Gospod Isus Hristos, jedan istinski Sin Bog i ujedno čovek, ne obogotvoren čovek, slično onima koji blagodaću postaju sudeonici Božanske prirode, nego istinski Bog, Koji se radi našeg spasenja javio u liku čoveka“. Ako Gospod Isus Hristos jeste istinski Bog i istinski čovek, onda Presveta Djeva Marija, kao Ona koja je rodila Bogočoveka, jeste zaista Bogorodica. Sveti Kirilo se ujedno naročitom raspravom o pravoslavnoj veri obratio i imperatoru Teodosiju, dok se sličnom ali opširnijom raspravom obratio imperatorki Evdokiji i sestri imperatorovoj, Pulheriji.
Kada je saznao šta čini Kirilo, kada je dobio obaveštenja o tome da je „Poslanica otšelnicima“ rasprostranjena i van egipatskih skitova, da je stigla čak do Konstantinopolja, Nestorije se uznemirio i stao da negoduje protiv Kirila. Tada su Nestorijeve pristalice napisale dve poslanice: jednu protiv „Poslanice otšelnicima“, a drugu pod naslovom: „Protiv onih, koji u učenju o sjedinjenju priroda u Hristu ili uništavaju Božansku prirodu Jedinorodnog, ili obogotvoravaju ljudsku prirodu“. Sveti Kirilo je ovo saznao preko „blaženih“ ljudi, dostojnih poverenja. Da bi pojasnio stvar i izbegao nesporazume, odlučio je da se poslanicom obrati Nestoriju. Tu objašnjava razloge zbog kojih se pojavila njegova „Poslanica otšelnicima“. Ona je bila neophodna: pometenost u veri usled Nestorijevih pouka, nezadovoljstvo koje su one izazvale i koje su izražavali svi koji su dolazili Kirilu iz istočnih Crkava, i, konačno, zahtev pape Kelestina sa episkopima iz Rima, gde je došao glas o novom učenju sve je to podstaklo Kirila da prestane sa ćutanjem. „Umesto da me ružiš savetuje u zaključku sveti Kirilo Nestoriju bolje bi ti bilo da ispraviš svoje reči, kako bi prekratio sablazan u Vaseljenskoj Crkvi. Veruj da Ne najbolje sredstvo u tom slučaju biti da se onima koji su sablažnjeni kažu reči (koje će ih umiriti), da se Sveta Djeva nazove Bogorodicom, kako bismo mi i svi drugi mogli u miru i jedinstvu da savršavamo zajedničko bogosluženje“. Kao odgovor na ovu poslanicu svetog Kirila, Nestorije je, radi objašnjavanja između njega i Aleksandrijskog patrijarha, izabrao prezvitera Lampona i otpravio ga sa svojim ličnim pismom. Zaključni redovi toga pisma glasili su ovako: „praksa će pokazati kakav Ne plod za nas da bude od upornosti vrlo pobožnog prezvitera Lampona“. Taj „plod“ bila je druga poslanica svetog Kirila Nestoriju, koja predstavlja uzvišeno bogoslovsko promišljanje dogmata o ovaploćenju Logosa Božijeg. Zaključak poslanice je potresan: „Pišem ti ove reči govori sveti Kirilo Nestoriju podstican ljubavlju u Hristu, i kao brata te savetujem i preklinjem pred Bogom i svetim anđelima njegovim, da jednako s nama misliš i učiš, da bi bio sačuvan mir u Crkvi i da bi savez jednomislija i ljubavi neuništivo prebivao među sveštenicima Božijim. Pozdravi braću koja su sa tobom; tebe pozdravljaju braća koja su sa mnom“. Nestorije je i na drugu poslanicu svetog Kirila odgovorio posebnom poslanicom, u kojoj je, umesto da shvati svoje zablude i da bude spreman da ih ispravi, ostao pri svom lažnom učenju, pa je čak, rečima punim gordosti i podsmeha, prekorevao svetog Kirila i pozivao njega da se popravi.
Videći da je dalje opštenje sa Nestorijem potpuno beskorisno, sveti Kirilo je rešio da se za podršku obrati papi Kelestinu (422-432) u Rim. Iako se od ranije nalazio u prekidu odnosa sa Rimskim episkopom[3], sada se, zbog nesreće koja se nadvila nad celom Crkvom, izmirio sa njim. U poslanici papi Kelestinu, sveti Kirilo opisuje pravo stanje stvari u Istočnoj Crkvi, koje je prouzrokovao Nestorije, objašnjavajući time i svoje obraćanje papi i svoje postupke u odnosu prema Nestoriju. „Priznajem piše sv. Kirilo da sam sabornom poslanicom hteo da dovedem do njegovog (Nestorijevog) svrgavanja, jer mi ne možemo da se nalazimo u opštenju sa onim ko tako govori i misli. Ali pre no što se odlučim na takav prekid odnosa, hteo sam da najpre uspostavim odnose sa tvojim blagočešćem: molim da mi pismeno izložiš svoje mišljenje o tome treba li još da ostanemo u opštenju sa njim“. Kao potvrdu svojih reči o Nestorijevoj jeresi, sv. Kirilo je papi poslao besede koje je Nestorije izgovorio u crkvi, načinivši prethodno njihove prevode.
Međutim, i Nestorije se, iskoristivši jednu nedoumicu kanonskog karaktera, takođe obratio pismom papi Kelestinu. Objasnivši povod koji ga je nagnao da se obrati Rimskom episkopu, Nestorije je prešao na tumačenje dogmatskih strujanja koja se se pojavila u Istočnoj Crkvi. Tu on na nesavestan način izlaže učenje svetog Kirila o ovaploćenju Logosa Božijeg, pripisujući Aleksandrijskom episkopu misli koje su ovome bile strane; opovrgavajući Kirila, Nestorije izlaže svoje učenje. Pošto nije dobio odgovor od pape, Nestorije mu se obratio drugim pismom koje je bilo slično prvom. Konačno, stigao je odgovor od pape, u kome on Nestorija poziva da ispravi svoje zablude i saopštava mu da će dokaz toga ispravljanja biti ponovno prisajedinjenje Crkvi svih onih koje je Nestorije ranije odlučio zbog toga što se nisu slagali sa njim. Papa je Nestoriju, kao i ranije, u poslanici Kirilu, za pokajanje ostavio rok od deset dana. U isto vreme Kelestin se opširnim poslanicama obratio kliru i narodu Konstantinopolja, a ne manje opširnim poslanicama obratio se episkopu Jerusalimskom Juvenaliju, Flavijanu Filipijskom, Rufu Solunskom i Jovanu Antiohijskom, koji se školovao sa Nestorijem u jednom manastiru blizu Antiohije. U tim poslanicama papa je razobličavao Nestorijevu zabludu, saopštavajući kakva Ne osuda da ga stigne ako ostane nepopustljiv. I sveti Kirilo je takođe pisao nekim istočnim episkopima, izlažući suštinu spora između njega i Nestorija. Od prestarelog Akakija Berijskog, Jovana Antiohijskog i drugih, dobio je odgovore: oni nisu odobravali Nestorijevo učenje, ali su i pored toga umoljavali da se ne ide na otvoreni prekid opštenja sa njim.
Posle dogovora sa Rimom, sveti Kirilo je pismo koje je dobio od pape uputio Nestoriju, zajedno sa poslanicom upućenom u ime Aleksandrijskog sabora[4] u kojoj je od Nestorija traženo da se pismeno i pod zakletvom odrekne svojih zabluda. Ova poslanica završavala se čuvenim anatematizmima, kojih je dvanaest i u kojima se izlažu sporne tačke između svetog Kirila i Nestorija po pitanju ovaploćenja Sina Božijeg[5]. Patrijarh Antiohijski, Jovan, prijatelj Nestorijev, savetovao je ovome da se pokori i prihvati reč Bogorodica. Nestorije je svečano izjavio da je spreman da prihvati naziv Bogorodica, ukoliko to podrazumeva da je od Djeve rođeni čovek Isus bio sjedinjen sa Bogom Logosom. Ali, protiv Kirilovih anatematizama on je ustao sa velikom odlučnošću. U naročitom delu, Nestorije je po tačkama (takođe dvanaest na broju) izložio svoje opovrgavanje anatematizama. Tu je, u nedostatku bogoslovskih znanja, javno pokazao svoja jeretička shvatanja, što je odvojilo od njega čak i neke njegove pristalice.
U vreme te međusobne razmene poslanica između svetog Kirila Aleksandrijskog, Nestorija i pape Kelestina, nestorijanska kriza je duboko uznemirila verne i oni su se podelili na dve strane: jedna se držala učenja koje je potom na Trećem Vaseljenskom saboru bilo prihvaćeno kao pravoslavno, dok je druga stala uz nestorijansku jeres. Prvima su pripadale one pomesne crkve čiji su predstavnici u četvrtom veku bili pobornici Nikejskog simvola. U vreme žestokih arijanskih sporova glavni protivnik te jeresi bila je Aleksandrijska crkva predvođena svojim arhiepiskopom, svetim Atanasijem. I sada, tokom nestorijanskih sporova, glavni zaštitnik pravoslavlja je, kako vidimo, bio sveti Kirilo, patrijarh Aleksandrijski. Oci Egipatske crkve su na Trećem Vaseljenskom saboru izjavljivali: „Izlišno je tražiti od egipatskih episkopa da izlože svoju veru. Jer je svima očigledno da mi sledimo veru najsvetijeg Kirila“. Takvih otaca, bliskih svetom Kirilu, na Trećem Vaseljenskom saboru bilo je oko pedeset. Rimska crkva je i sada, kao i ranije, u vreme arijanskih sporova, stala uz Aleksandrijsku crkvu. Isto to se može reći i za Solun, Makedoniju, Ilirik i Jerusalim. Konačno, kao i u doba arijanstva, tako su i u doba nestorijanskog pokreta revnosni zaštitnici pravoslavlja bili monasi, koji su se posvuda, počev od Konstantinopolja, prema nestorijanstvu odnosili kao prema zlom i bogohulnom učenju. Što se pak Nestorijevih pristalica tiče, primetna je slična pojava: na njegovoj strani borile su se iste one zemlje i crkve koje su se borile i za arijanstvo. Antiohija Sirijska, gnezdo arijanstva, isto to je bila i kada je nestorijanstvo u pitanju. Odatle su potekle sve vođe nestorijanskog pokreta. Arhiepiskop Antiohijski Jovan predstavljao se kao Nestorijev prijatelj, a najbrajajući poimence najuglednije episkope iz svoga okruženja, primećivao je kako se oni takođe prema Nestoriju odnose „sa ljubavlju“, te da njegovo delo smatraju „svojim sopstvenim delom“. Ranije su iz Konstantinopolja „širili mreže kako bi uhvatili privrženike za (arijansko) beščašće“. Nestorije je iz Konstantinopolja, takođe, sa uspehom sticao pristalice; ovde je on uživao čak takvu ljubav nekih, da je nakon izgnanstva, koje je usledilo za saborskom osudom, narod, posle upokojenja njegovog naslednika na Konstantinopoljskoj katedri Maksimijana, klicao: „Neka Nestorije ponovo bude episkop prestonice!“ Nestorijevu stranu držali su Iraklijski episkopi, mnogi Sirijski episkopi, te episkopi Azije i Ponta. Uopšte, može se reći da je Azija prihvatila Nestorijevu jeres, kao što je ranije prihvatila arijansku.
Pomenuta razlika između pravoslavnih i nestorijanaca u odnosu na dogmat ovaploćenja, ili tačnije, u odnosu na sjedinjenje priroda u Isusu Hristu, bila je ukorenjena u različitom pristupu rešenju temeljnog pitanja odnosa vere prema znanju. Zaštitnici pravoslavnog učenja se ovde približavaju pogledima svetog Atanasija Aleksandrijskog, svetog Vasilija Velikog i svetog Grigorija Bogoslova: u istraživanju pitanja vere, razumu treba da budu postavljene granice, jer vera je iznad razuma.
„Zašto bih pita sveti Kirilo brižljivo istraživao Sveto Pismo, a ne bih rasuđivao u prostoti srca saglasno sa njim?“
Dotičući se najsvetije i najveće tajne našeg spasenja tajne ovaploćenja Logosa Božijeg, isti sveti otac primećuje: „prihvati blagovoljenje Oca, Koji nam je darovao
Sina Svoga. Molim te, ne ispituj to, jer ne podleže shvatanjima neznabožačke mudrosti i uobičajenom poimanju strano je i jednom i drugom“. „Zašto je neophodno da pred sve iznosimo ta pitanja (o ovaploćenju), koja su toliko delikatna i tajanstvena? Ne bi li ljudima veću korist donelo kada bismo im objašnjavali praktična pitanja duhovnog života, pošto još nismo u stanju da sa odgovarajućom pouzdanošću proničemo u dogmatsko učenje?“ Sličnoga mišljenja držao se i papa Kelestin. U traganjima kada je u pitanju vera, papa poziva na naročitu opreznost: „potrebno je imati strah, a ne pametovati, udubljujući se u traganje; ne treba, kako je rečeno, istraživati predmete koji su iznad tebe“. Što se tiče istine o ovaploćenju Logosa Božijeg, papa zabranjuje bilo kakva istraživanja razumom: „neka bude uklonjeno kaže on pitanje o rođenju (Hrista), koje svako ko zaista veruje treba da reši u prostoti srca, jer ko Ne se osmeliti da ispituje Boga“. Drugi ugledni zaštitnik pravoslavlja i pristalica svetog Kirila, Teodot, episkop Ankirski, poziva razum da ućuti pred istinom o ovaploćenju Hristovom: „ne pitaj me poučava on o načinu na koji bivaju čudesa Božija, jer ćy ti reći: čudesa pokazuju samo šta je bilo, a poznavanje načina na koji je bilo, ja ostavljam Bogu. Ne pitaj: na koji način Bog ostaje Bog i postaje čovek? Veruj u čudo i ne ispituj umom ono što se dogodilo“. Nestorijanci se nisu držali ovakvih pogleda, već potpuno suprotnih: oni su se trudili da uz pomoć ljudskog istraživanja dokuče veličanstvo Božije.
Nestorije je, videći da je osuđen od strane Rima i Aleksandrije, smatrao da jedini izlaz za njega predstavlja sazivanje vaseljenskog sabora koji bi razmatrao sporno pitanje. To su želeli i neki od zaštitnika pravoslavlja. Zato je u novembru 430. godine imperator Teodosije II u svoje ime i u ime zapadnog imperatora izdao zapovest o sazivanju sabora u gradu Efesu, kao gradu u kome je Majka Božija provela poslednje godine Svoga zemaljskog života. Kao vreme početka sabora određena je najbliža Pedesetnica. Svaki mitropolit je bio dužan da na predstojeći sabor sa sobom dovede onoliko episkopa koliko je smatrao da je neophodno, shodno potrebama mitropolije, da bi tamo ostao dovoljan broj episkopa za obavljanje arhipastirskih dužnosti. Nadzor nad „dobrim ponašanjem“ i tokom stvari na saboru, bez prava učešća u rešavanju o dogmatima, ukazom imperatora bio je poveren visokom dvorskom činovniku Kandidijanu.
U Efesu su se, sa potpuno različitim pogledima i namerama, sastali jeretički i pravoslavni episkopi. Nestorije i njegovi istomišljenici sazivanje sabora shvatili su kao dozvolu da izvedu „novo preispitivanje crkvenog učenja“. Sveti Kirilo i njegove pristalice, naprotiv, mislili su da je pitanje ovaploćenja Sina Božijeg stvar vere, a ne razuma. Nestorije je u Efes došao odmah posle Pashe (19-og aprila), sa 16 episkopa i sa svojim prijateljem velmožom Irinejem. Sveti Kirilo je na sabor stigao sa 50 episkopa, mnoštvom mirjana i monaha, imajući, pri tom, i punomoć pape Kelestina. Oko 40 episkopa imao je Memnon, mitropolit Efeski. Usled najezde Vandala nije bilo ni jednog predstavnika Afričke crkve; samo je Kapriol, episkop Kartaginski, napisao poslanicu, moleći oce sabora da ne uvode nikakve novine. Papa Kelestin je u svojstvu svojih predstavnika i predstavnika „celog sabora zapadnog“, na sabor u Efes poslao dvojicu episkopa i jednog prezvitera sa uputstvom da se drže mišljenja Kirila Aleksandrijskog. Papini predstavnici nisu stigli na početak sabora. Ipak, sastalo se oko dvesta episkopa. Kandidijan je, sledeći imperatorove instrukcije, izdao naredbu da svi pristigli monasi i mirjani moraju da odu iz grada, kao i da ni jedan episkop ni u kom slučaju ne može da napusti grad dok se ne završi saborsko zasedanje. Međutim, usled teškoća oko sazvanja episkopa, koji nisu mogli da pođu na put pre no što se okonča pashalna nedelja, delimično i usled nemira u njegovom gradu izazvanih nedostatkom namirnica, a ponajviše zbog lošeg stanja puteva izazvanog kišama, Nestorijev prijatelj Jovan Antiohijski se još uvek nije pojavljivao sa svojim episkopima. Tako je za šesnaest dana bio prekoračen rok koji je u imperatorskom ukazu bio određen za početak rada sabora. Sveti Kirilo je, primivši predsedavanje saborom, odlučio da ga otvori, ne čekajući dalje Jovana Antiohijskog. Sveti Kirilo je tako postupio najpre iz revnosti za slavu Majke Božije, zatim, kako bi izvršio jasan zahtev imperatorskog ukaza da se stvar razmotri bez ikakvog odlaganja, i konačno to je učinio posle izveštaja dvojice sirijskih episkopa koji su bili poslani ispred Jovana: „Gospodin episkop Jovan je naložio da kažemo vašem blagočešću radite svoj posao“. Nestorija i episkope koji su bili njegovi istomišljenici, preko naročitog izaslanstva koje su sačinjavali episkopi, tri puta su pozivali na sabor: prvi put uoči samog otvaranja sabora, a drugi i treći put posle otvaranja. Prvo izaslanstvo je od Nestorija dobilo dvosmislen odgovor: „pogledaću, i ako bude neophodno da dođem, doći ću“. Drugo i treće izaslanstvo nije bilo čak ni pušteno do Nestorija.
22-og juna 431. godine uz predsedavanje Aleksandrijskog patrijarha Kirila u glavnom hramu u Efesu otvoren je sabor ne manje od 160 episkopa, uglavnom iz Aleksandrije, Jerusalima, Palestine i Ilirika. Nestorijeve pristalice, 68 episkopa, protestvovale su protiv otvaranja sabora pre dolaska Jovana Antiohijskog. Protest je podržavao i imperatorski činovnik Kandidijan. No, kada se on pojavio na saboru, oci su ga zamolili da se, nakon što im je pročitao carski ukaz o pravima i obavezama sabora, udalji. Pri razrešavanju pitanja koja je postavilo nestorijanstvo, oci sabora su za rukovodeće načelo uzeli učenje Nikejskog simvola, koji je na saboru ne jedanput iščitavan, pri čemu su oci sabora naročito odredili da se Nikejski simvol ima čuvati u celini: „sveti sabor je odredio, čitamo u delima Trećeg Vaseljenskog sabora, da nikome ne dozvoli da izlaže, piše i izmišlja drugu veru, različitu od one koju su utvrdili sveti oci koji su se sastali u Nikeji“. Čitanjem Nikejskog simvola je i počelo prvo zasedanje otaca Trećeg Vaseljenskog sabora. Zatim je usledilo čitanje druge poslanice svetog Kirila Nestoriju, koja je kod saborskih otaca naišla na opšte znake odobravanja zbog svoje saglasnosti sa Nikejskim simvolom. Bilo je pročitano i Nestorijevo pismo u odgovor Kirilu, pri čemu su oci anatemisali kako autora pisma tako i njegovo učenje. Među drugim dokumentima koji su čitani na prvom saborskom zasedanju bila je objavljena i treća poslanica svetog Kirila Nestoriju, koja je sadržala takozvane anatematizme. Ona je na saboru primljena takođe sa odobravanjem. Zatim je sabor na predlog svetog Kirila ispitao i nekolicinu episkopa o njihovim usmenim kontaktima sa Nestorijem. Saopštenja episkopa koji su imali priliku da u Efesu razgovaraju sa Nestorijem, nisu ostavljala sumnju u to da je Nestorijevo učenje o božanskom dostojanstvu Iskupitelja bogohulno. Radi brižljivijeg pojašnjavanja pravoslavnog učenja o sjedinjenju priroda u Hristu Spasitelju, bila je čitana naročita zbirka izreka otaca poštovanih u celoj Crkvi: svetog Petra, episkopa Aleksandrijskog, svetog Atanasija Velikog, Julija, pape Rimskog, svetog Feliksa, pape Rimskog, Teofila, episkopa Aleksandrijskog, svetog Kiprijana Kartaginskog, Amvrosija, episkopa Milanskog, Grigorija Niskog, Atika, episkopa Konstantinopoljskog, Amfilohija, episkopa Ikonijskog.
Potom su oci sabora našli za potrebno da uporede ove izvode iz dela svetih otaca sa izvodima iz Nestorijevih dela; ova poslednja izazvala su opšte neodobravanje.
Rešivši sporno pitanje o sjedinjenju priroda u Hristu tako, da su „dve prirode Božanska i ljudska u Hristu sjedinjene nerazdeljivo i nesliveno“, oci Trećeg Vaseljenskog sabora su tokom tog prvog zasedanja doneli i odluku o Nestorijevom svrgavanju. Oci sabora su sastavili sledeću presudu: „Pošto najpokvareniji Nestorije pored svega ostalog nije želeo da se povinuje našem pozivu i nije primio najsvetije i najblagočestivije episkope koje smo mu poslali, bili smo prinuđeni da ispitamo njegovo pokvareno učenje. Otkrivši da on i misli i propoveda pokvareno delom na osnovu njegovih pisama, delom iz drugih dela, delom iz razgovora koje je on nedavno vodio u ovoj mitropoliji (tj. u Efesu), a što su potvrdili svedoci bili smo prinuđeni, na osnovu kanona i poslanica najsvetijeg oca i saslužitelja našeg Kelestina, episkopa Rimskog, da protiv Nestorija, ne bez gorkih suza, donesemo sledeću presudu: Gospod naš Isus Hristos, na Koga on bljuje hulu, kroz usta ovog najsvetijeg sabora određuje: da bude lišen episkopskog čina i odlučen od crkvenog opštenja“. Saborska presuda je sledećeg dana Nestoriju bila objavljena u sledećoj formi: „Sveti sabor, sabran blagodaću Božijom po zapovesti najblagočestivijih i najhristoljubivijih naših imperatora u mitropoliji Efes Nestoriju, novom Judi: znaj, da si zbog svojih pokvarenih propovedi i protivljenja kanonima, 22og dana tekućeg meseca juna, na osnovu crkvenih pravila, svrgnut od strane svetog sabora i lišen crkvenog čina“. Ovu presudu potpisalo je više od 200 episkopa[6].
O Nestorijevoj osudi, naročitom poslanicom adresiranom na konstantinopoljske klirike i ekonome po crkvama, sabor je izvestio Konstantinopolj. U ime sabora bio je sastavljen i poslat izveštaj imperatoru, u kome se, uz izlaganje toka saborskih zasedanja, nalazila molba da imperator naredi da se u Crkvi istrebi Nestorijevo učenje, da se njegove knjige gde budu pronađene spale, i da svakome ko se osmeli da sledi Nestorijevo učenje bude zaprećeno gnevom imperatorskog veličanstva. Nedugo za ovom poslanicom imperatoru je stigao i Nestorijev izveštaj koji je sadržao optužbe na račun sabora svetog Kirila i u kome Nestorije pravda svoj odnos prema tom saboru koji nije prihvatao. Međutim, 27-og juna u Efes je stigao Jovan Antiohijski sa 14 istočnih episkopa. Ispred pravoslavnih episkopa Jovanu je u susret poslato naročito izaslanstvo da bi ga privuklo na stranu postojeće saborske odluke, no Jovan to izaslanstvo nije primio. Drugoga dana po dolasku, Jovan je sazvao svoj sabor, kome je prisustvovalo najviše 43 episkopa. Taj sabor, poznat pod tužnim nazivom „Otpadnički“, svrgnuo je Kirila Aleksandrijskog i Memnona, episkopa Efeskog, kao „one koji su zaraženi neizlečivom bolešću“. Druge episkope, Kirilove istomišljenike, on je samo odlučio od crkvenog opštenja dok ovi, kao znak kajanja, ne izreknu osudu „jeretičkih“ anatematizama Kirila Aleksandrijskog. O odlukama svoga sabora Jovan i njegove pristalice izvestili su imperatora, imperatorke, klir, narod i Konstantinopoljski senat. U svim tim poslanicama Jovan dokazuje ispravnost svojih postupaka i okrivljuje Kirila. Kada su saznali šta Jovan čini, Kirilo i Memnon su ponovo pozvali braću episkope na sabor da bi Jovana okrivili za nezakonite postupke, jer on na svoj sabor nije pozvao episkope koje je optužio. Na sabor su 10-og jula, konačno, stigli i izaslanici Rimskog pape. Upoznavši se sa delatnošću sabora kojim je predsedavao sveti Kirilo, oni su stali na stranu pravoslavnih. Sabor je tri puta pozivao Jovana Antiohijskog na zasedanja, kako bi on dokazao pravednost svojih optužbi protiv Kirila, no Jovan je odbijao, zbog čega je vaseljenski sabor rešio da ga zajedno sa njegovim pristalicama odluči od crkvenog opštenja i upozna sa tim imperatore. Tako su se u Efesu formirale dve sukobljene strane episkopa koje su pretile jedna drugoj i međusobno se odlučivale. Da bi pred imperatorom objasnili pravo stanje stvari, jer ono mu je od strane Kandidijana koji je držao stranu jereticima bilo predstavljeno loše po njih, pravoslavni episkopi su imperatoru poslali molbu: da opozove Kandidijana i dozvoli petorici od njih da se lično pojave na dvoru. Ovom pismu dodata su i saborska akta koja je pregledao sveti Kirilo. No Kandidijan je zatvorio sve puteve u Konstantinopolj kako poslanica ne bi stigla na svoju adresu. Tad su oci sabora uputili konstantinopoljskim episkopima i monasima poslanicu sa opisom toka saborskih poslova i svakojakih pritisaka kojima su pravoslavni bili izloženi u Efesu, i to preko jednog prosjaka koji je poslanicu preneo na svome štapu. Po dobijanju poslanice, u prestonici su počeli snažni nemiri, i to uglavnom u manastirima: njihove obitelji su se uz pevanje antifona uputile ka imperatorskom dvorcu. Među monasima najpoznatiji je bio prepodobni Dalmat. On je četrdesetosam godina bez izlaženja proveo u zatvorništvu, ne napuštajući keliju čak ni kada ga je sam imperator molio da učestvuje u veličanstvenim litijama u vreme zemljotresa. Božanski glas je sada prepodobnom naredio da prekine zatvorništvo. Prepodobni Dalmat i još neki monasi bili su pušteni kod imperatora. Veliki podvižnik mu je pokazao poslanicu iz Efesa, izložio žalbe pravoslavnih i upitao: „je li bolje prisajediniti se jednom nevaljalcu, ili pak mnoštvu episkopa koji su rasejani po vaseljeni i koje predstavljaju njihova braća u Efesu?“ „Nestorijevi saučesnici govorio je prepodobni u velikom broju dolaze (u Konstantinopolj) i odlaze bez prepreka, dok su pravoslavni episkopi podvrgnuti ograničenjima“.
Teodosije je bio dirnut, te je obećao da Ne u Konstantinopolj da pozove opunomoćene predstavnike sabora. Imperator je zaista ubrzo ispunio svoje obećanje, pa su episkopi koje je poslala pravoslavna strana bili u prilici da objasne njemu i celom Konstantinopolju situaciju koja je nastala u Efesu, tako da se stvar primakla konačnom razrešenju i to u korist pravoslavlja i svetog Kirila. Ćo u to vreme je u Konstantinopolj stigao velmoža Irinej, pristalica Nestorijev i Jovanov, koji je raspolagao sjajnim vezama na dvoru. On se izborio za ponovno preispitivanje stvari. Rezultat toga bio je da su sveti Kirilo i njegova sabraća episkopi okrivljeni kao oni koji sve čine „samovoljno i nezakonito, te stoga podležu odlučenju od Crkve i drugim kaznama“. Već je bio pripremljen papir koji je imperator trebalo da potpiše, i samo dolazak Kirilovog sekretara, Jovana, koji je umeo da nanovo uspostavi naruženu pravdu, razrušio je Irinejeve podvale utoliko, da se mišljenje činovnika koji su ispitivali stvar podelilo. Imperator, koji se očigledno izgubio u tim međusobnim optužbama i predstavkama, rešio je da radi smirivanja spora svrgne Nestorija, svetog Kirila i Memnona. Sa takvim ukazom on je u Efes poslao činovnika Jovana, koji je došao na Kandidijanovo mesto, i koji je uz to imao zadatak da učini ono što sam smatra da Ne biti korisno za veru. Jovan u Efesu nije mogao ništa da učini zbog velike pometnje koja je tamo vladala. Suprotstavljene strane su bile tako snažno zavađene, da Jovan nije mogao da ih izmiri. On je stavio pod stražu svetog Kirila, Memnona i Nestorija, a imperatora je izvestio o neuspehu svoje misije. Konačno, imperator je, priklanjajući se opštim molbama, sazvao u Halkidonu savetovanje 16 episkopa, koji su tu stigli iz Efesa, po 8 od svake suprotstavljene strane. Na tom savetovanju, koje je vođeno u prisustvu imperatora, oci pravoslavnog sabora dobili su mogućnost da dokažu ispravnost odluka svoga sabora i svoju pravednost. Zahvaljujući tome u Efes je, još pre završetka savetovanja, stigla naredba da se sveti Kirilo i Memnon oslobode i da im se vrate sva oduzeta prava. Nestorije je „otpušten u mesto svog prethodnog prebivališta, tj. u Antiohiju, odakle je i došao na Konstantinopoljski presto“. Posle izvesnog vremena episkopi koji su zasedali u Halkidonu bili su prebačeni u Konstantinopolj. Pravoslavnim episkopima je potom bilo naloženo da Nestoriju izaberu naslednika. Oni su izabrali i rukopoložili Maksimijana, monaha koji nije bio nastrojen slavoljubivo nego otšelnički. Što se Nestorija tiče, bio je izdat sledeći dekret, upućen Isidoru Pretorijanitu, prefektu i konzulu:
„Iako je poznato da se mi bavimo opštedruštvenim poslovima, ipak ne manje pažnje posvećujemo i utvrđenju katoličanske vere; nadamo se da ćemo čuvanjem vere poslužiti zajedničkom dobru. Stoga, kad se Nestorije, bivši pastir katoličanske Crkve, a sada izdajnik vere, upustio u takvo strašno zločešće, neophodno je da on bude podvrgnut sudu naše svetlosti i da dobije kaznu kakvu njegovi postupci zaslužuju, zato što je odbacivanjem zakona Crkve postao vinovnik užasne jeresi; i kao što je povredio veru onih koje je namamio na učešće u izdaji, tako na sebi treba da ponese i krivicu za njihovu izdaju. Zato po vlasti svojoj i sa pravom koje ti pripada zapovedi da pomenuti Nestorije, zbog beščašća koje je pokazao, bude zauvek prognan u Petru[7], a svo njegovo imanje da bude predato Konstantinopoljskoj crkvi, za umnožavanje dobara tog svetog mesta čije je Svete Tajne on narušio. Jer, na taj će se način u dušama ljudi sačuvati pobožnost, poštovanje svete vere, a uz utvrđivanje blagočešća, u našoj Ne imperiji procvetati blagostanje“.
Ostalim episkopima je bilo dozvoljeno da se vrate u svoje zemlje i gradove. Sveti Kirilo se u Aleksandriju vratio 30. oktobra, dočekan od svoje pastve sa velikim oduševljenjem i počastima. Nestorije je posle nekog vremena iz Petre premešten u udaljenu Egipatsku oazu Ibis. Tu su ga zarobili nomadi. Nedugo nakon što su ga oni oslobodili, Nestorije je umro od starosti i iznemoglosti, zaboravljen od svih. Njegove pristalice su žestoko progonjene; oni koji su uspeli da pobegnu, utočište su tražili u Persiji, gde su još dugo potom uživali naročitu zaštitu vlasti.
Tako su na slavu pravoslavlja bili razrešeni burni sukobi koje je podstakao Nestorije i koji su uzdrmali čitav hrišćanski svet. No, na žalost, to nije dovelo do unutarnjeg izmirenja zavađenih strana. Episkopi predvođeni Jovanom Antiohijskim, po odlasku iz Efesa, na putu, u Tarsu, a potom i u Antiohiji, održali su sabor na kome je doneta odluka da se protestvuje protiv Nestorijevog svrgavanja; uz to, bila je potvrđena i odluka iz Efesa o svrgavanju svetog Kirila. Samo nepokolebiva odlučnost imperatora da „sporovi budu prekraćeni i da se uspostavi mir Gospodnji“, zaustavila je dalje razdore. Na posletku, okončanju zavada doprinela je i delatnost svetog Kirila[8], tog velikog borca za pravu veru i mudrog revnitelja crkvenog mira.
Uspomena na Treći Vaseljenski sabor se u Pravoslavnoj Crkvi savršava 9-og septembra.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vizantija je tada bila u ratu protiv Persijanaca.
  2. Svedočanstva o upotrebi naziva Bogorodica od najranijih se vremena sreću u Aleksandrijskoj crkvi (kod Origena, ep. Aleksandra i sv. Atanasija Velikog), u Kesariji Kapadokijskoj (kod sv. Vasilija Velikog), u Kesariji Palestinskoj (kod Evsevija Kesarijskog) i u samom Konstantinopolju (kod sv. Grigorija Bogoslova).
  3. Zbog svog strica i prethodnika na katedri, Teofila, koga je papa Inokentije – nepravedno, po mišljenju sv. Kirila – odlučio od Crkve.
  4. Ova poslanica je poznata pod nazivom Treća Kirilova poslanica Nestoriju.
  5. Anatematizmi su sledeći: 1) Ko ne ispoveda da je Emanuil istiniti Bog i da je stoga Sveta Djeva Bogorodica, jer je po telu rodila Loroca Koji je (rođen) od Boga Oca, Koji je postao telo, neka bude anatema. 2) Ko ne ispoveda da se Logos, koji je od Boga Oca, ipostasno (lično) sjedinio sa telom, i da je stoga Hristos jedno sa Svojim telom, tj. da jedan isti jeste i Bog i ujedno čovek, neka bude anatema. 3) Ko u jednom Hristu, posle sjedinjenja priroda razdeljuje lica (ipostasi), sjedinjujući ih samo po dostojanstvu, tj. volji i sili, a ne po jedinstvu priroda, neka bude anatema. 4) Ko izreke iz evanđelskih i apostolskih knjiga koje su sveti upotrebljavali o Hristu, ili izreke Njega Samoga o Sebi, odvojeno koristi na dva lica (ipostasi), i jedne od njih vezuje za čoveka, koga predstavlja različitim od Jloroca Božijeg, a druge, kao bogodolične, vezuje samo za Logos Boga Oca, neka bude anatema. 5) Ko se drzne da Hrista nazove bogonosnim čovekom, a ne istinskim Bogom kao Sina koji je po prirodi jedno sa Ocem, pošto je Logos postao telo i približio nam se, uzevši naše telo i našu krv (Jevr. 2,14), neka bude anatema. 6) Ko se drzne da govori da je Logos Boga Oca Bog ili Vladika Hristor, a ne ispoveda da je On Sam (Hristos) Bog i ujedno čovek, pošto je po Svetom Pismu (Jn. 1,14) Logos postao telo, neka bude anatema. 7) Ko govori da je Isus, kao čovek, bio oruđe preko koga je delovao Bog Logos, i da je bio okružen slavom Jedinorodnog, kao onaj koji postoji odvojeno od Njega, neka bude anatema. 8) Ko se drzne da govori kako se čoveku koga je usvojio Bog treba klanjati zajedno sa Bogom Logosom, da ga treba proslavljati zajedno sa Njim i zajedno sa Njim nazivati Bogom, kao jednog u drugom, a ne odavati poštovanje Emanuilu jednim poklonjenjem i ne uznositi mu jedinstveno slavoslovlja, jer je Logos postao telo, neka bude anatema. 9) Ko govori da je jedini Gospod Isus Hristos proslavljen od Duha tako što se preko Njega koristio nekom odvojenom silom i tako što je od Njega dobio snagu da pobeđuje nečiste duhove i savršava Božanska znamenja na ljudima, a ne poštuje ga Njegovim sopstvenim Duhom, kroz Koga je On savršavao čudesa, neka bude anatema. 10) Ko govori da naš prvosveštenik i zastupnik nije bio Sam Bog Logos, kada je postao telo i čovek sličan nama, nego neko drugi, različit od njega čovek, rođen od žene; ili ko govori da je On Sebe prineo na žrtvu i za Sebe Samog, a ne samo za nas, neka bude anatema. 11) Ko ne ispoveda telo Gospodnje da je životvorno i da pripada samom Logosu Boga Oca, nego da pripada nekom drugom, različitom od Njega i sjedinjenom sa Njime po dostojanstvu, tj. ne ome ko je zadobio tek božansko obitavanje u sebi,. a ne ispoveda telo Njegovo kao životvorno, pošto je postalo telo Logosa koji sve može da oživotvori, neka bude anatema. 12) Ko ne ispoveda da je Bog Logos postradao u telu, da je raspet u telu, da je telom primio smrt i, konačno, da je postao prvorođeni iz mrtvih, tako da je On život i Onaj Koji kao Bog oživotvorava, neka bude anatema.
  6. Radi se o tome, da, iako na saboru nije bilo prisutno više od 160 episkopa, mnogi od prisutnih imali su punomoć da potpišu za druge, odsutne episkope.
  7. Grad u Arabiji.
  8. O ovoj delatnosti sv. Kirila više u sledećoj glavi, posvećenoj četvrtom Vaseljenskom saboru.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *