NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » SEDAM VASELJENSKIH SABORA (PREMA ČETI-MINEJIMA SV. DIMITRIJA ROSTOVSKOG)

SEDAM VASELJENSKIH SABORA (PREMA ČETI-MINEJIMA SV. DIMITRIJA ROSTOVSKOG)

 

SEDAM VASELJENSKIH SABORA
(PREMA ČETI-MINEJIMA SV. DIMITRIJA ROSTOVSKOG)
 

 
PRVI VASELJENSKI SABOR
 
Gospod Isus Hristos je Crkvi kao njena Glava i Osnivač ostavio veliki zavet koji je ulivao hrabrost u srca Njegovih sledbenika: Sazidaću rekao je On Crkvu Cvojy, i vrata pakla neće je nadvladati (Mt. 16,18). Ali u tom radosnom zavetu nalazi se i proročko ukazivanje na onu tužnu pojavu da život Crkve Hristove ovde, na zemlji, mora da protiče u borbi sa mračnim silama pakla, koje neprestano, na ovaj ili onaj način, pokušavaju da poruše nepokolebivu tvrđavu koju je Gospod podigao sred pobesnelih talasa svetskog zla. Prva tri veka u životu Crkve obeležena su gonjenjima, najpre od strane Judeja, a potom od strane mnogobožaca; najbolji sinovi Crkve pretrpeli su mučenja do smrti zbog ispovedanja imena Hristovog; ponekad su u pojedinim delovima Rimskog carstva tekli potoci hrišćanske krvi. Ali snaga duha nije mogla biti pobeđena snagom vidljivog oružja, te je tako mnogobožački mač konačno bio prinuđen da se skloni pred znamenjem Krsta Hristovog onda kada je početkom četvrtog veka grčko-rimskim svetom po prvi put zavladao hrišćanski car, sveti i ravnoapostolni Konstantin Veliki. Njegovim zacarenjem nestala je mogućnost gonjenja, ali se nije prekinula delatnost neprijatelja Crkve đavola. ne pobedivši je spolja, on je pokušao da je porazi iznutra, podigavši arijansku jeres koja je rušila dostojanstvo Ličnosti Osnivača Crkve, Hrista Isusa.
Temeljne postavke arijanske jeresi svode se na sledeće: „Bilo je vreme kada je postojao samo Bog-Otac, nerođen, prauzrok svega što jeste. Ushtevši da stvori svet i znajući da on, budući beskonačno udaljen od Boga, ne može da podnese neposredno dejstvo Njegove tvoračke sile, Bog-Otac iz nebića stvara Biće koje posreduje između Njega i sveta Sina Božijeg, kako bi kroz Njega stvorio svet. Kao stvoren iz nebića, Sin je drugačije prirode, kao i cela tvorevina“. Dakle, ova je jeres Hrista, Sina Božijeg, smatrala ne za Boga, jednosuštnog Ocu, nego za stvoreno Biće, iako najsavršenije od svih stvorenih bića. Po svome rodonačelniku ona je u istoriji hrišćanske Crkve poznata pod imenom arijanska.
Arije je rođen u Libiji 256. godine[1]. Kao učenik Lykijana, prezvitera antiohijskog, bio je poznat po strogosti i besprekornom životu; u sebi je sjedinio grubu spoljašnost sa prijatnim ophođenjem. Iako naizgled skroman, on je bio veoma slavoljubiv čovek. Za đakona ga je rukopoložio Petar, episkop Aleksandrijski, koji ga je kasnije i odlučio od Crkve zbog aktivnog podržavanja jedne lokalne crkvene partije, prožete raskolničkim težnjama. Naslednik episkopa Petra, Ahilije, primivši odlučenog Arija u crkveno opštenje, posvetio ga je za prezvitera i dao mu na staranje parohiju u Aleksandriji. Po Ahilijevoj smrti, Arije je kako svedoče neki crkveni pisci mislio da će ga on zameniti, ali na episkopski tron u Aleksandriji bio je izabran Aleksandar. Na jednom od sabora aleksandrijskih prezvitera (318. godine), kada je episkop Aleksandar govorio o jedinstvu Presvete Trojice, Arije ga je okrivio za savelijanstvo[2] i izneo svoja jeretička uverenja po pitanju Ipostasi Sina Božijeg. Episkop se u početku trudio da zabludelog prezvitera urazumi prijateljskim savetima, ali je ovaj tvrdoglavo ostajao pri svome. Međutim, neki revnitelji prave vere su se toliko snažno protivili snishodljivom episkopovom odnosu prema Ariju, da je aleksandrijskoj Crkvi zbog toga zapretio raskol. Tada je episkop Aleksandar, objavivši nepravoslavnost Arijevog mišljenja, odlučio ovoga od crkvenog opštenja. Posle toga, na Arijevu stranu stalo je nekoliko episkopa, od kojih su najpoznatiji Teona Marmarički i Sekund Ptolemeidski. Prišlo mu je i dvadesetak prezvitera, isto toliko đakona i mnoštvo devstvenica. Videći da se zlo širi, Aleksandar je sazvao sabor područnih episkopa (320. ili 321. godine), koji je takođe Arija odlučio od Crkve. Nemogućnost da dalje ostane u Aleksandriji naterala je Arija da isprva potraži utočište u Palestini. Odatle se on trudio da raširi krug svojih istomišljenika, dok je istovremeno episkop Aleksandar na sve strane upućivao poslanice kojima je upozoravao na širenje jeretičkog učenja, odlučno odbijajući da se pomiri sa Arijem, koga su neki, na čelu sa Evsevijem, episkopom Kesarijskim, zastupali pred njim. Udaljen iz Palestine nastojanjem aleksandrijskog episkopa, Arije je prešao u Nikomidiju, gde je episkop bio Evsevije, koji je kao i Arije bio učenik i poštovalac Lukijanov. Jedan lokalni sabor u Vitiniji, kome je predsedavao Evsevije Nikomidijski, priznao je Arija za pravoslavnog i Evsevije ga je primio u crkveno opštenje. Za vreme boravka u Nikomidiji Arije je sastavio knjigu „Talija“[3], namenjenu prostom narodu čiju je naklonost on umeo da zadobije, izloživši tu u popularnoj, polustihovnoj formi svoje jeretičko učenje o Sinu Božijem. Sa istim ciljem rasprostiranje svoga učenja on je sačinio i pesme za mlinare, mornare i putnike.
Crkveni nemiri koji su se podigli oko jeresi širili su se sve više i više, tako da je, konačno, i sam car Konstantin obratio pažnju na nju. Da bi uklonio sporove koji su razdirali Crkvu, on se, po savetu nekih episkopa, najviše Evsevija Kesarijskog koji na njega imao naročit uticaj, pismom obratio istovremeno episkopu Aleksandru i Ariju, nagovarajući ih obojicu na mir i jedinstvo[4]. Sa ovim carevim pismom u Aleksandriju je bio poslat Osija Kordubski, jedan od najstarijih i najviše uvažavanih episkopa[5]. U Aleksandriji, u mestu gde je spor ponikao, Osija se uverio u neophodnost odlučnih mera za uništenje zla, pošto su razdori u Crkvi narasli do te mere da su bili ismevani u neznabožačkim pozorištima, dok su u nekim mestima, usled nemira izazvanih razdorima, skrnavili čak i careve statue. Kada je Osija po povratku izložio caru Konstantinu stvarno stanje i pravu suštinu stvari, ovaj je sa potrebnom ozbiljnošću obratio pažnju na razdore koji su se pojavili u Crkvi zahvaljujući Ariju. Doneta je odluka da se sazove Vaseljenski Sabor, kako bi narušeni mir, u Crkvi i u društvu, bio ponovo uspostavljen, a takođe i kako bi bio rešen nedavno obnovljeni spor o vremenu praznovanja Pashe[6]. Po prvi put, sa ujedinjenjem Istoka i Zapada pod vlašću jednog hrišćanskog cara, pojavila se mogućnost sazivanja Vaseljenskog Sabora.
Sabor je bio sazvan u Nikeji[7], pri čemu je car izdao naročite naredbe kojima je bilo olakšano putovanje pozvanih episkopa u mesto održavanja sabora; njihovo izdržavanje u vreme saborskih zasedanja po njegovoj odluci padalo je na trošak države. Veći deo episkopata doputovao je iz istočne polovine carstva; bio je po jedan episkop iz Skitije i Persije; iz zapadne polovine carstva, gde još nisu prodrli razdori izazvani arijanstvom, prisutni su bili samo: Osija Kordubski, Cecilijan Kartaginski i zamenici ostarelog rimskog episkopa Silvestra, prezviteri Viton i Vikentij. Ukupno, prisutno je bilo 318[8] episkopa, a prezvitera i đakona koji su sa njima došli preko 2000 ljudi. Čak su i neki neznabožački filosofi dolazili na sabor i vodili sa episkopima razgovore o spornim pitanjima[9].
Na Saboru su se pojavile tri partije, nastale u vreme koje mu je prethodilo: dve od njih imale su suprotna gledišta kada je u pitanju Ipostas Sina Božijeg, dok je treća zauzimala srednji, pomirljivi položaj. Pravoslavnu partiju činili su prvenstveno ispovednici koji su u vreme gonjenja pretrpeli mučenja za ime Hristovo. Članovi te partije „klonili su se po rečima Sozomena novotarija u veri, kakva je predata od starine“; naročito kada je u pitanju učenje o Svetoj Trojici, oni su smatrali da je razum neophodno potčiniti svetoj veri, jer „tajna Svete Trojice prevazilazi svaki um i reč, potpuno je nepojmljiva i usvaja se samo verom“. Stoga su na pitanje o suštini Sina Božijeg, koje je na saboru valjalo rešiti, pravoslavni gledali kao na tajnu koja prevazilazi moći ljudskog uma, izražavajući istovremeno strogo određeno dogmatsko učenje po kome Sin Božiji jeste toliko savršen Bog, koliko i Otac: „Hristos je rekao: Ja i Otac jedno smo (Jn. 10,30). Ovim rečima Gospod ne izražava to da dve prirode čine jednu ipostas[10], već to da Sin Očev tačno i savršeno drži i čuva jednu prirodu sa Ocem, te da u Sebi ima po prirodi istovetni odraz podobija Njegovog, i lik Njegov koji se ni u čemu ne razlikuje od Njega“. Najvažniji predstavnici pravoslavne partije na saboru bili su Aleksandar, episkop Aleksandrijski, Osija, episkop Kordubski, Evstatije, episkop Antiohijski, Makarije, episkop Jerusalimski, Jakov, episkop Nizbijski, Spiridon, episkop s ostrva Kipra, Pafnutije, episkop Gornje Tivaide i Nikolaj, episkop Mirlikijski. Prva dvojica, Aleksandar Aleksandrijski[11] i Osija Kordubski[12], predvodili su partiju pravoslavnih. Krajnju suprotnost pravoslavnoj partiji predstavljala je partija arijanaca. Nju su činili ljudi „iskusni u diskusijama, koji su se gnušali prostote vere“, ljudi koji su pitanja vere kao i sva druga pitanja podvrgavali sudu razuma, koji su veru hteli da potčine znanju. Na čelu te partije, koja je svojim jeretičkim učenjem uzdrmala same temelje hrišćanstva, nalazili su se: oslonac arijanstva i „najuticajniji episkop onoga doba“ Evsevije Nikomidijski, a takođe i episkopi Minofan Efeski, Patrofil Skitopoljski, Teognis Nikejski, Teona Marmarički i Sekund Ptolemeidski. Broj članova ove, u strogom smislu arijanske partije nije prelazio 17 ljudi. Srednja partija, veoma značajna po broju članova, kolebala se između pravoslavlja i arijanstva; njeni pripadnici kasnije su nazvani poluarijanci. Oni, iako su Sina Božijeg poštovali kao Boga, nisu Njegovo božanstvo smatrali ravnim božanstvu Oca, nego su držali da je ono potčinjeno Ocu. Glava ove partije bio je poznati crkveni istoričar Evsevije, episkop Kesarije.
Sabor je počeo 325. godine; njegova prva zasedanja verovatno su održana u hramu. Otprilike dve nedelje nakon otvaranja sabora u Nikeju je doputovao i sam car Konstantin, a saborska zasedanja premeštena su u prostranu palatu carskog dvorca, gde je na njih dolazio i car. Car se nije držao kao onaj ko rukovodi saborom, već kao posmatrač (onaj koji nadzire). Prilikom svog prvog pojavljivanja na saboru, nakon što je saslušao pozdravne reči Evstatija Antiohijskog i Evsevija Kesarijskog[13], Konstantin Veliki se obratio ocima sabora rečju otpozdrava, u kojoj ih je molio da prekrate „međusobnu borbu unutar Crkve Hristove“. Sabor je pažnju usredsredio pre svega na pitanje koje je izazvalo te međusobne razdore, a to je Arijevo učenje: razobličivši Arija kao jeretika, oci sabora su utvrdili pravoslavno učenje o Licu Sina Božijeg, tačnije o Njegovoj suštini. Prethodne rasprave o tom glavnom pitanju vođene su na saboru u atmosferi potpune tolerancije: jednako pravo na izražavanje imali su i pravoslavni episkopi i poluarijanci i arijanci. Rečju kako primećuje grčki crkveni istoričar iz petog veka, Sokrat „do zaključka po pitanju vere nije se došlo ni jednostavno ni slučajno, već je on objavljen posle dugog istraživanja i ispitivanja; i ne tako da je jedno pokazano a drugo prećutano, nego je uzeto u obzir sve što se tiče utvrđivanja dogmata, i nije vera lako utvrđena, nego je prethodno brižljivo razmotrena, tako da je otklonjeno svako mišljenje koje se može razumeti na različite načine. Duh Božiji ustanovio je saglasnost episkopa“.
Prvo je bila saslušana strogo-arijanska partija, pošto je upravo njeno učenje, koje je narušilo crkveni mir, bilo glavni uzrok sazivanja sabora. Evsevije Nikomidijski, glavni predstavnik te partije, podneo je u njeno ime ocima sabora na razmatranje simvol, koji je sadržao sledeće izraze kojima je bila izražena srž učenja strogih arijanaca o Licu Sina Božijeg: „Sin Božiji stvorenje i tvar“; „bilo je vremena kada Sina nije bilo“, „Sin je drugačiji po suštini“. Odmah nakon čitanja, oci sabora su jednodušno[14] i odlučno odbacili ovaj simvol, proglasivši ga za proizvod laži i drskost, pri čemu je i sam svitak na kome je simvol bio ispisan, kako je i zasluživao, bio iscepan na komadiće. Glavni razlog osude simvola Evsevija Nikomidijskog od strane otaca sabora bila je ta značajna okolnost što u jeretičkom simvolu nije bilo ni jednog izraza o Sinu Božijem od onih koji se nalaze u Svetom Pismu. Oci sabora su ujedno kako svedoče stari crkveni istoričari smireno tražili od Evsevija Nikomidijskog i od Arija da navedu argumente kojima bi potvrdili ispravnost svog mišljenja. Saslušavši ove argumente, sabor ih je odbacio kao sasvim lažne i neubedljive. Tokom tih diskusija sa učiteljima jeretika, kao revnosni zaštitnici istinske vere i vešti razobličitelji jeresi među pravoslavnima su se istakli aleksandrijski đakon Atanasije, koji je pomagao svome episkopu, kao i Markel, episkop Ankirski. Očigledno je da se tome momentu saborskih zasedanja mora pripisati i sledeće predanje o učesniku sabora, svetom episkopu Mirlikijskom Nikolaju, koje je sačuvao monah Studitskog manastira, Jovan. Kada je Arije pred ocima sabora izlagao svoje jeretičko učenje, mnogi od njih su stavili ruke preko ušiju kako ga ne bi slušali. Svetitelj Nikolaj koji je tome prisustvovao, nadahnut revnošću po Bogu, slično revnosti proroka Ilije, nije izdržao huljenje jeresoučitelja i udario ga je po obrazu. Oci sabora, negodujući zbog takvog svetiteljevog postupka, rešili su da ga liše arhijerejskog čina. No, ovu odluku morali su da odbace nakon čudesnog viđenja koje su imali neki od njih: videli su kako s jedne strane svetitelja Nikolaja stoji Gospod Isus Hristos sa Evanđeljem, a sa druge Presveta Bogorodica sa omoforom[15], i kako mu pružaju oznake episkopskog čina kojih je bio lišen. Urazumljeni sviše, oci sabora su prestali da prekorevaju svetitelja Nikolaja i odali su mu počast kao velikom ugodniku Božijem[16].
Posle osude simvola vere strogih arijanaca koji je sadržao jeretičko učenje o Licu Sina Božijeg, ocima sabora ostalo je da izraze istinsko, pravoslavno učenje o Njemu. Nasuprot jereticima koji su prilikom izlaganja svoga lažnog učenja izbegavali korišćenje izraza iz Svetog Pisma, oci sabora su se obraćali Svetom Pismu da bi njegove izraze o Sinu Božijem uneli u veroispovedanje koje je sabor trebalo da izda po spornom pitanju. No, pokušaj koji su u tom pravcu preduzeli revnitelji prave vere pretrpeo je potpun neuspeh usled toga što su arijanci i poluarijanci bukvalno svaki izraz Svetog Pisma koji su oci sabora navodili, a koji se ticao Božanstva Hrista Spasitelja, tumačili u kontekstu svojih nepravoslavnih pogleda. Tako, kada su pravoslavni episkopi, polazeći od svedočanstva evanđelja po Jovanu (1-1,14,18), hteli da u saborsko ispovedanje vere uključe izraz da je Sin od Boga, arijanci nisu imali ništa protiv ovog izraza, tumačeći ga tako da je, po učenju apostola Pavla, sve od Boga (2. Kor. 5,18) i da imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve (1. Kor. 8,6)[17]. Tada su oci sabora predložili da se za Sina upotrebi naziv istiniti Bog, kako se On naziva u 5-oj glavi prve poslanice evanđeliste Jovana (2(3). Arijanci su prihvatili i ovaj izraz, tvrdeći da „ako je Sin postao Bog, onda je On, svakako, istiniti Bog“[18]. Isto se to dogodilo i sa sledećim izrazom pravoslavnih episkopa: „Sin prebiva u Njemu (tj. u Ocu)“; prema shvatanju otaca, ovim izrazom, koji se oslanjao na prve reči Evanđelja po Jovanu[19], sasvim jasno je iskazano učenje o tome da Sin svagda nerazdeljivo prebiva sa Ocem i u Ocu; no arijanci su i ovde pronašli mogućnost da pokažu kako se navedeno svojstvo može u potpunosti pripisati i ljudima, budući da Sveto Pismo kaže: Jer u Njemu (tj. Bogu) živimo, i krećemo se, i jesmo (Dap. 17,28). Posle toga, oci sabora ustanovili su novi izraz, primenjujući na Sina Božijeg ime sila, uzeto od apostola Pavla da je Logoc[20] sila Božija (1. Kor. 1,24); ipak, arijanci su i ovde pronašli izlaz, dokazujući da se u Svetom Pismu ne samo ljudi nego čak i gusenica i skakvac nazivaju velikom silom (Joil 2,25). Konačno, oci su, da bi pobili arijance, odlučili da u ispovedanje vere unesu izraz iz poslanice Jevrejima: da je Sin sjaj slave i obličje (obraz) bića Njegovog (tj. Oca) (Jevr. 1,3), na šta su arijanci odgovorili kako Sveto Pismo isto to kaže za svakog čoveka, nazivajući ga slikom (obraz) i slavom Božijom (1. Kor. 11,7). Tako težnja otaca sabora da iskažu pravoslavno učenje o Sinu Božijem putem unošenja odgovarajućih biblijskih izraza u određenje vere nije imala nikakvog uspeha. Pojavila se prepreka koju je pokušao da ukloni predstavnik poluarijanske partije, Evsevije, episkop Kesarijski.
On je na raspravu pred sabor izneo gotov simvol, predlažući da bude potvrđen opštom saglasnošću članova sabora, pri čemu je taj simvol bio sastavljen tako, da je bio prihvatljiv i za pravoslavne i za stroge arijance: imajući u vidu prve, Evsevije Kesarijski je određenje vere predloženo saboru izložio izrazima Svetog Pisma; da bi ugodio drugima, tj. krajnjim arijancima, on je u svoj simvol uneo suviše opšte izraze, koje su jeretici mogli da tumače u onom smislu koji im je bio potreban. Osim toga, da bi privoleo članove sabora za ovaj simvol i da bi uklonio bilo kakvo podozrenje, Evsevije je na njegov početak stavio sledeću izjavu: „Mi držimo i ispovedamo veru tako kako smo je primili od episkopa koji su nam prethodili, kako smo je naučili iz Božanskog Pisma, kako smo je sačuvali i ispovedali kao prezviteri, a potom kao episkopi“. Na glavno pitanje u sporovima o Sinu Božijem kakav je zapravo stepen bliskosti Sina Ocu simvol Evsevija Kesarijskog davao je sledeći odgovor, koji je usled svoje neodređenosti mogao da bude prihvaćen od strane strogih arijanaca, no koji iz istog razloga nije mogao da zadovolji zaštitnike prave vere na saboru: „Verujem govorio je Evsevijev simvol, koristeći se izrazima Svetog Pisma u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Reč Božiju, Boga od Boga, Svetlost od Svetlosti, Život od Života, Sina jedinorodnog, prvorođenog od sve tvorevine, pre vekova od Oca rođenog“. Posle čitanja nastupila je tišina, što je Evsevije protumačio kao odobravanje. Ćutanje je prvi prekinuo car Konstantin, razorivši svojim rečima Evsevijevu prevremenu nadu u pobedu. Konstantin Veliki je odobrio simvol, rekavši da on sam misli tako kao što uči simvol, i da želi da se i drugi drže takvog ispovedanja vere; zatim je predložio da se za određenje odnosa Sina Božijeg prema Bogu Ocu u simvol unese reč; jednosuštni[21]. Ova reč je za pravoslavne članove sabora, dovoljno snažno i određeno, ne ostavljajući mogućnost za drugačije tumačenje, izražavala potrebnu misao o jednakosti Božanstva Sina Božijeg i Božanstva Oca. Njenim unošenjem u simvol, nade Evsevija Kesarijskog razvejale su se u prah, jer ova reč je očigledno da očiglednije biti ne može razotkrivala jeretička umovanja poluarijanaca i krajnjih arijanaca, osiguravajući istovremeno trijumf pravoslavlja za sve naredne vekove. Uzdržavajući se zbog imperatorskog autoriteta, arijanci su protiv unošenja reči jednosuštan u simvol mogli da se pozovu samo na okolnost da se ovim pojmom u učenje o suštini Božanstva unose predstave suviše materijalnog karaktera: „jednosuštnim se govorili su naziva ono što je iz nečeg drugog, kao što su na primer dva ili tri zlatna sasuda (izliveni) iz jedne (zlatne) poluge“. U svakom slučaju, sporenja povodom reči jednosuštan bila su mirna, a arijanci su, sledeći imperatora, bili prinuđeni da prihvate reč koja je uništavala njihovo jeretičko učenje. Predstavnici pravoslavne partije, videći da je popustljivost arijanskih članova sabora iznuđena, uneli su u simvol i druge popravke i izmene zahvaljujući kojima je simvol dobio sledeći oblik, kome je bila tuđa svaka dvosmislenost:
„Verujemo u jednog Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca svega vidljivog i nevidljivog; i u jednog Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, jedinorodnog, rođenog od Oca, to jest iz suštine Oca, Boga od Boga, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog, ne stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz Koga (Sina) je sve postalo, kako na nebu tako i na zemlji; Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao i ovaplotio se, postao čovek, stradao i vaskrsao u treći dan, Koji se uzneo na nebesa i dolazi da sudi živima i mrtvima; i u Duha Svetog“.
Da bi uklonili bilo kakvu mogućnost za drugačija tumačenja simvola, oci sabora su mu dodali i ovakvo anatemisanje arijanske jeresi:
„One koji govore da je bilo (vreme) kada nije bilo (Sina), da On nije postojao do rođenja i da je nastao iz nebića, ili tvrde da Sin Božiji ima bitije od drugog bića ili suštine, ili da je On stvoren, ili pretvoriv, ili promenljiv, Katoličanska Crkva predaje anatemi“.
Sa izuzetkom dvojice egipatskih episkopa, Sekunda i Teone, svi ostali su potpisali Nikejski simvol, izražavajući tako saglasnost sa njegovim sadržajem. Osim toga, Evsevije Nikomidijski i Teognis Nikejski odbili su da stave svoje potpise na anatemu koja je bila dodata simvolu. Tako je, kao što se vidi, vaseljensko određenje vere bilo primljeno gotovo jednodušno. No kasnija istorija arijanskih pokreta pokazala je da su mnogi episkopi „simvol potpisali samo rukom, a ne i dušom“. Strogi arijanci su simvol potpisali da bi izbegli odlučenje od Crkve i proterivanje sa svojih katedri, dok su u duši ostajali ono što su bili i pre jeretici. I predstavnici poluarijanske partije simvol su potpisali iz pobuda koje su bile daleko od iskrenih. Njihov predvodnik, Evsevije Kesarijski, u poslanici koja je napisana pastvi odmah po okončanju sabora, objašnjava da on i njegovi sledbenici “ nisu odbacili reč jednosuštan imajući u vidu očuvanje mira, koga želimo svom dušom“, tj. da su je prihvatili radi spoljašnjih razloga, a ne zbog ubeđenosti u istinitost onoga što ona označava. Što se tiče anateme koja je bila priložena simvolu, Evsevije je objašnjava ne kao proklinjanje same osnove arijanskog učenja, nego kao osudu njegovih spoljnih izraza, zbog toga što ih nema u Svetom Pismu.
Nakon rešavanja glavnog dogmatskog pitanja sabor je ustanovio dvadeset kanona koji se odnose na crkvenu upravu i disciplinu. Regulisano je i pashalno pitanje: sabor je ustanovio da hrišćani Pashu obavezno praznuju odvojeno od judeja i da je praznuju obavezno u prvi nedeljni dan koji bude u vreme prolećne ravnodnevice ili odmah posle nje. Sabor je bio završen proslavom dvadesetogodišnjice vladavine imperatora Konstantina, za vreme koje je on u čast prisutnih episkopa priredio veličanstvenu gozbu. Imperator se od saborskih otaca rastao ukazujući im veliko poštovanje, opominjući ih da čuvaju mir među sobom i tražeći da se mole za njega.
Arija[22] i dvojicu njegovih otvorenih pristalica, Sekunda i Teonu, imperator je po okončanju sabora prognao u Iliriju[23], objavivši uz to surove kazne za sledbenike jeresoučitelja, pri čemu je već i samo posedovanje njegovih dela smatrano za kriminalni prestup.
Nikejski simvol, koji je pokazao pravoslavno učenje o Božanstvu Drugog Lica Presvete Trojice Gospoda Isusa Hrista, i koji je kao jeres osudio hulna arijanska mudrovanja, nije doneo kraj nemirima u Crkvi: episkopima arijancima, koji su saborsko veroispovedanje potvrdili svojim potpisima samo iz straha pred carskom vlašću, uskoro je pošlo za rukom da ovu pridobiju na sopstvenu stranu, i da tako, uz podršku vlasti, stupe u ogorčenu borbu protiv zaštitnika prave vere; polovinom četvrtog veka oni su, spolja gledano, gotovo u potpunosti porazili svoje protivnike, ujedinjene pod sveštenim stegom nikejskog simvola. Ovaj steg čvrsto je i samopožrtvovano nosio najpre sveti Atanasije Veliki[24], a potom, po smrti
Aleksandrijskog episkopa, on je prešao u ruke ne manje odvažnog i samopožrtvovanog Velikog episkopa Kesarijskog, svetog Vasilija[25]. Oko ove dvojice znamenitih svetitelja Pravoslavne Crkve te epohe ujedinili su se i drugi episkopi koji su ostali verni Crkvi.
Uspomenu na sveti Veliki Vaseljenski sabor, održan u Nikeji, Crkva savršava u sedmu nedelju posle Pashe.
 


 
NAPOMENE:

  1. Libija, oblast u severnoj Africi. Po drugim izveštajima, Arijevo rodno mesto bila je Aleksandrija.
  2. Savelije, jeretik iz trećeg veka, tvrdio je iskrivljujući učenje o Svetoj Trojici, da je Bog jedna Ipostas Koja je kao Otac-na nebu, kao Sin, na zemlji i kao Duh Sveti-u stvorenjima
  3. Talija – grč. sreća; u množini – gozba. Knjiga je naziv dobila po tome što je sadržala stihove koji su se mogli pevati u vreme obeda.
  4. Iz sadržaja toga pisma vidi se da je car malo bio svestan koliko je suštinski važan predmet crkvenog raskola.
  5. Znameniti zaštitnik pravoslavlja, sveti Atanasije Aleksandrijski, za Osiju Kordubskog veli: „On je daleko poznatiji od svih drugih. Kojem saboru on nije predsedavao? Na kome, zdravo rasuđujući, nije sve priveo jednom ubeđenju? Koja Crkva nema najdivnije dokaze njegovog zastupništva?“
  6. Pasha – Vaskrs, glavni praznik hrišćanske Crkve, ustanovljen u vreme svetih apostola, prvobitno je bio posvećen uspomeni na smrt Gospoda Isusa i zato je na celom Istoku savršavan 14. nisana, u dan kada Jevreji pripremaju pashalno jagnje i kada se, po svedočenju Jovanovog Evanđelja i mišljenju drevnih otaca Crkve (Irinej, Tertulijan, Origen), i dogodila krsna smrt Spasitelja. Stoga i sam naziv Pasha najstariji oci (Justin, Irinej, Tertulijan) izvode ne od jevrejskog Pesakh (prolaziti pored), nego od grčkog stradati. Prema svedočenju evanđelista Mateja, Marka i Luke, smrt Gospoda Isusa Hrista zbila se ne 14. nego 15. nisana; ali hrišćani su i pored toga Pashu ipak pripremali 14. nisana u znak uspomene na Tajnu večeru Gospodnju sa učenicima. Uostalom, oci Crkve koji su po vremenu najbliži apostolima ne govore o prazniku Pashe kao o godišnjem prazniku, tj. kao o prazniku koji se savršava određenog dana ili tokom određenog perioda u godini. U „Pastiru“, delu apostolskog muža Jerme, nalazimo pominjanje petka kao dana u koji se svake nedelje posti i tuguje u spomen na stradanja i smrt Isusa Hrista. Tertulijan pak ukazuje na dan nedeljni, kao dan radosti, kada se, u spomen na vaskrsenje Hristovo, ne posti niti se čine pokloni sa preklanjanjem kolena. Već u drugom veku, odavanje poštovanja stradanju i smrti Hristovoj i njegovom Vaskrsenju razdeljeno je u zasebne praznike koji su nazivani Pashom: 1) pascha crucificationis Krsna Pasha, tj. u čast smrti Spasiteljeve; ova Pasha je provođena u strogom postu, koji je trajao od petka do nedeljnog jutra i završavao se nedeljnom evharistijom. Tom evharistijom otpočinjala je 2) pascha resurrectionis Vaskrsna Pasha. Ne ka svedočanstva ukazuju na to da je Vaskrsna Pasha trajala pedeset dana, i tako predstavljala još i praznovanje Vaznesenja i Silaska Duha Svetog; zato su se ti dani ponekad i nazivali pedesetnicom. Kako se vremenom, hrišćanska Crkva oslobađala judejstva, tako je sve više neprimeren postajao običaj, koji se držao naročito u maloazijskim crkvama, da se Pasha praznuje 14. nisana, istovremeno sa Jevrejima. U crkvama koje su nastale među neznabošcima, oni koji su praznovali Pashu toga dana nazivani su judejstvujućima; pri tome na Zapadu praznovanje Pashe nikada nije povezivano sa jevrejskom Pashom, ovde je ona savršavana ne u petak, nego u prvi nedeljni dan posle punog meseca. Zahvaljujući tome, između Istoka i Zapada, tačnije između azijskih episkopa i Rima, nastao je „pashalni spor“, koji je trajao do kraja drugog i tokom celog trećeg veka, i umalo nije doveo do prekida opštenja između crkava koje su bile u sporu
  7. Nikeja, danas bedno mestašce Isnik, u ono vreme bila je glavni primorski grad Vitinijske oblasti, prostran i bogat, u kome se nalazio veliki carski dvorac i druga zdanja u koja su udobno mogli da se smeste učesnici sabora; nalazila se na svega 20 milja od Nikomidije, mesta u kome je tada boravio car, i bila jednako dobro dostupna kako sa mora tako i sa kopna.
  8. Istoričari daju nejednak broj učesnika sabora. Evsevije govori o 250, Atanasije Veliki i Sokrat kažu da ih je bilo „više od 300“. Broj od 318, koji daje sveti Atanasije u jednoj poslanici Afričkoj Crkvi, a takođe i Epifanije i Teodorit, primljen je od predanja zbog tajanstvenog odnosa sa brojem slugu Avraamovih (Post. 14,14), a još i stoga što ovaj broj ispisan grčki – podseća na krst Gospoda Isusa Hrista.
  9. Kod crkvenog istoričara iz petog veka, Sozomena, nalazi se priča o tome kako je jedan skromno obrazovani episkop obratio filosofa samo time što mu je pročitao svoj simvol vere; i o episkopu Aleksandru se kaže da je lišio govorničke veštine filosofa sa kojim se prepirao rekavši mu: „U ime Isusa Hrista, zapovedam ti da ne govoriš!“
  10. U istoriji razvitka učenja o Licu Isusa Hrista, termin ipostas je upotrebljavan čas da označi suštinu, čas da označi lice; od četvrtog veka, prema upotrebi reči koja je ustaljena posle sv. Vasilija Velikog i Grigorija Bogoslova, a takođe i Drugog Vaseljenskog sabora, reč ipostas se u celoj Crkvi upotrebljava za označavanje lica.
  11. Nikejski ili Prvi Vaseljekski sabor u poslanici upućenoj Aleksandrijskoj crkvi njega naziva „glavnim delatnikom i učesnikom u svemu što se dogodilo na saboru“.
  12. Sami arijanci kasnije su pisali o Osiji: „Osija predsedava na saborima, njegova pisma uvek se slušaju, on je i u Nikeji (tj. na Prvom Vaseljenskom saboru) izložio veru“.
  13. Neki istoričari pretpostavljaju da je saborom predsedavao Evstatije Antiohijski; drugi smatraju da je predsedavajući bio Evsevije Kesarijski. Osim toga, postoji mišljenje da su saborom predsedavali naizmenično episkopi Antiohije i Aleksandrije (Aleksandar); većina je ipak sklonija da kao predsedavajućeg vidi Osiju, episkopa Kordubskog, koji se prvi potpisao ispod saborskih odluka.
  14. Bez sumnje i poluarijanci su osudili simvol Evsevija Nikomidijskog, pošto oni za označavanje Sina Božijeg nikada nisu upotrebljavali izraze „Sin stvorenje“ i slične.
  15. Omofor (grč.) – jedan od sedam delova arhijerejske odežde, to je uska i duga tkanina sa četiri krsta koja se nosi preko ramena; na pleća episkopa omofor se stavlja tako da se njegovi krajevi spuštaju spreda i pozadi. Omofor simvolizuje izgubljenu ovcu (tj. ljudski rod koji je Hristos uzeo na Svoja ramena).
  16. Primetno je – kako svedoči A. N. Muravjov – da se u Nikeji, čak i među Turcima, sve do danas sačuvalo predanje o ovome: u jednoj od kasarni toga grada pokazuju tamnicu svetitelja Nikolaja, u kojoj je on, po predanju, bio zatvoren nakon osude zbog postupka sa Arijem.
  17. Pozivajući se na navedene reči ap. Pavla, arijanci su hteli da pokažu kako oni priznaju proishođenje Sina od Boga u smislu stvaranja, baš kao što sve što postoji u ovome svetu proishodi od Boga.
  18. Po pravoslavnom učenju Sin nije postao Bog, nego oduvek jeste Bog.
  19. Upočetku beše Logos, u JIoioc beše u Boga (1,1)
  20. Ovako se naziva Drugo Lice Svete Trojice – Sin Božiji. Ovaj naziv uzet je iz Evanđelja po Jovanu (1,1-14). Zašto se Sin Božiji naziva Logosom (Rečju)?1) Zbog Njegovog proishođenja koje se može uporediti sa proishođenjem naše reči: kao što je naša reč bestrasna, kao što se ona rađa od našeg uma ili misli, tako se i Sin Božiji bestrasno rađa od Oca. 2) Kao što se našom rečju ili otkriva ili izražava naša misao, tako i Sin Božiji po suštini i po savršenstvima Svojim predstavlja najtačniji odraz Boga i stoga se naziva sjajem slave i obličjem bića Njegovog (Jevr. 1,3). 3) Kao što mi kroz reč saopštavamo drugima svoje misli, tako i Bog, pošto je mnogo puta govorio preko proroka, konačno govori preko Sina (Jevr. 1,2), Koji se radi toga i ovaplotio i tako u potpunosti otkrio volju Oca Svoga, jer ko je video Sina, video je i Oca. 4) Kao što naša reč biva uzrok određenih dela, tako je i Bog Otac sve stvorio kroz Reč – kroz Sina Svoga (Jn. 1,3).
  21. „Reč jednosuštni ukazuje ne samo na jedinstvo bića Oca i Sina, nego i na jednakost, tako da je u jednom izrazu pohranjeno i ukazivanje na jedinstvo Božije, i na razlikovanje lica Sina Božijeg i Boga Oca, jer jednosuštna mogu biti samo dva lica“: jednosušan zapravo i znači „nesliven ali i nerazdeljen po suštini“. Po svedočanstvu drugih drevnih istoričara hrišćanske Crkve, reč jednosuštan, osveštanu crkvenim predanjem, na saboru su objavili episkopi, a ne car kao što govori Evsevije Kesarijski. Očiglednu protivrečnost ovih svedočanstava moguće je usaglasiti vrlo verovatnom pretpostavkom da je car Konstantin u datom slučaju delovao pod uticajem pravoslavnih episkopa koji su našli da je korisnije da upravo kroz njegova usta saopšte potrebnu reč, jer je imperatorov autoritet oduzimao mogućnost za nastavak sporova koji bi svakako nastali da je izraz jednosušni saboru predložilo neko drugo lice, koje nije imalo takav uticaj na sve partije u sporu.
  22. Evsevijeva partija, koristeći se sve većim i većim uticajem koji je posle sabora imala na dvoru, preko imperatorove sestre Konstancije izdejstvovala je da Arije ubrzo posle osude bude iz progonstva pozvan na dvor. Sabor u Konstantinopolju iz 336. godine je, po svemu sudeći, doneo odluku da se Arije primi u crkveno opštenje. Uoči dana kada je ta odluka trebalo da bude izvršena, imperator, obmanut od strane Arija koji je licemerno potpisao pravoslavni simvol, hitno je pozvao ostarelog Vizantijskog episkopa Aleksandra, da bi ga upozorio da se ne suprotstavlja primanju Arija u Crkvu. Odlazeći od imperatora, Aleksandar je pošao u hram i tamo se molio Bogu da ili njega samog, ili predvodnika jeresi, uzme iz ovoga sveta, pošto nije želeo da da bude svedok takvog svetogrđa kao što je primanje jeretika u Crkvu. I, Promisao Božiji pokazao je nad Arijem Svoj pravedni sud poslavši mu na dan slavlja iznenadnu smrt. „Izlazeći iz hrama, – kaže istoričar Sokrat o Arijevoj smrti – praćen gomilom Evsevijevih pristalica kao telohraniteljima, Arije je gordo prolazio posred grada privlačeći pažnju sveg naroda. Kada su se približili mestu koje se zove Konstantinov trg, na kome je bio podignut stub od porfira, Arije je, obuzet užasom usled toga što je shvatio svoju nepravednost, osetio snažan bol u stomaku. Potražio je mesto gde bi mogao da se skloni, i kada su mu pokazali stražnji deo Konstantinovog trga, požurio je onamo. Uskoro potom izgubio je svest, a zajedo sa pražnjenjima izašli su i delovi utrobe, praćeni obilnim krvarenjem i ispadanjem creva. Zatim su zajedno sa izlivanjem krvi izašli i komadi njegove jetre i slezine, tako da je vrlo brzo umro.
  23. Ilirija je u starini bila zajednički naziv za celo istočno zaleđe Jadranskog mora (današnja Dalmacija, Bosna i Albanija).
  24. Sveti Atanasije Veliki, arhiepiskop Aleksandrijski, zbog revnosne zaštite prave vere u vreme arijanske smutnje zaslužio je naziv „Otac pravoslavlja“. Rodio se 293. godine u Aleksandriji. Godine 319. Aleksandrijski episkop Aleksandar rukopoložio ga je za đakona. U to vreme sveti Atanasije je napisao prva dva svoja dela: 1) „Reč protiv jelina“, gde objašnjava kako je vera u Hrista utemeljena na razumu i kako predstavlja stvarno poznanje istine; 2) “ O Ovaploćenju Boga – Logosa“, gde pokazuje kako je ovaploćenje Sina Božijeg bilo neophodno i kako je ono dostojno Boga. Ova dela skrenula su pažnju na svetog Atanasija, koji se potom – kako je već rečeno – na Prvom Vaseljenskom saboru, iako je bio tek mlad đakon, istakao kao neustrašiv i vešt razobličitelj arijanske jeresi. Zato ne iznenađuje što je nakon smrti episkopa Aleksandra, Atanasije, koji je tada imao samo 33 godine, izabran na Aleksandrijsku katedru (8. juna 326). Za vreme svoga episkopstva sveti Atanasije je pretrpeo mnogo nevolja od strane arijanaca koji su ga progonili: dovoljno je reći da je on od četrdeset godina svoga episkopskog služenja, zahvaljujući arijancima, 17 godina, 6 meseci i 10 dana proveo u izgnanstvu. Prestavio se 2. maja 373. godine, kada se poslednji put vratio iz izgnanstva na svoju katedru. Iza svetog Atanasija ostala su mnogobrojna dela koja se po sadržaju dele na 1) apologetska, 2) dogmatsko – polemička, 3) dogmatsko – istorijska. 4) dela iz oblasti tumačenja Svetog Pisma, 5) moralno – poučna, i 6) pashalne poslanice, kojima je sveti Atanasije, prema drevnom običaju, kao Aleksandrijski episkop obaveštavao ostale Crkve o vremenu praznovanja Pashe, dodajući tim obaveštenjima pouke koje se tiču vere i hrišćanskog života. Za dela svetog Atanasija prep. Kosma kaže da ako nađeš bilo koju njegovu knjigu, a nemaš hartije da je prepišeš, onda je treba „zapisati, makar i na odeći“. Uspomenu na svetog Atanasija Pravoslavna Crkva savršava dva puta: 2. maja i 18. januara. U Dodatku donosimo dve njegove poznate poslanice, kao svedočenje o teškim danima koji su za pravoslavne nastupili u periodu između Prvog i Drugog Vaseljenskog sabora.
  25. Sv. Vasilije Veliki se rodio 329. godine u Kesariji Kapadokijskoj. Njegovi otac i majka pripadali su uglednim poro- dicama Kapadokije i Ponta, i imali su mogućnosti da svojoj mnogobrojnoj deci pruže najbolje vaspitanje onog vremena. U osamnaestoj godini Vasilije je u Konstantinopolju slušao poznatog filosofa Livanija, da bi zatim nekoliko godina boravio u Atini gde je bio centar najvišeg filosofskog obrazovanja. U to se vreme rodilo njegovo prijateljstvo sa Grigorijem iz Nazijanza; tu je upoznao i budućeg imperatora Julijana Otpadnika. Po povratku u rodni kraj Vasilije se krstio, da bi potom bio i proizveden za čteca. U želji da se bolje upozna sa monaškim životom kome je bila naklonjena njegova duša, Vasilije se preko Sirije i Palestine uputio u Egipat, gde je ovaj način života doživeo naročit procvat. Vrativši se odatle u Kesariju, Vasilije je pristupio organizovanju monaškog života jer je bio zadivljen životom egipatskih podvižnika. Osnovao je nekoliko manastira u Pontijskoj oblasti, napisavši ustav za njih. Godine 369. Vasilije je bio posvećen za prezvitera. U tome činu uspešno se borio protiv arijanaca, koji su, koristeći se pokro- viteljstvom imperatora Valenta, hteli da ovladaju Kesarijskom Crkvom. Osim toga, Vasilije, poznat kao zastupnik ugnjetenih i unesrećenih pred vlastima, osnovao je mnoga prihvatilišta za sirote. Sve to, zajedno sa njegovim besprekornim ličnim životom, donelo mu je ljubav naroda. Godine 370. Vasilije je izabran za arhiepiskopa rodnog grada, te je tako stupio na poprište javne crkvene delatnosti. Preko crkvenih poslova stupio je u delatnu vezu sa svetim Atanasijem Velikim, sa kojim je opštio i pismenim putem. Da bi objedinio pravoslavne, radi pobede nad arijancima i postizanja mira u Crkvi, povezao se i sa Rimskim papom Damasom. Nastojeći da ustoliči arijanstvo u Kesarijskoj Crkvi, imperator Valent je 372. godine pokušao da putem pretnji pokoleba čvrsto stajanje Vasilijevo u Pravoslavlju. Zbog toga je u Kesariju poslao najpre prefekta Evipija sa još jednim svojim činovnikom, da bi potom došao i sam. Sveti Vasilije je velmože-jeretike odlučio od Crkve, dok je samog imperatora u hram pustio samo radi prinošenja darova. Imperator se nije usudio da ostvari svoje pretnje upućene hrabrom episkopu. Sveti Vasilije Veliki se upokojio 378. godine. Imao je četrdesetdevet godina. Uspomena na njega se u Pravoslavnoj Crkvi praznuje 1. i 30. januara. Iza njega su ostala sledeća dela koja predstavljaju velik doprinos svetootačkoj literaturi: devet beseda na Šestodnev; šesnaest beseda na razne psalme; pet knjiga Protiv Evnomija u zaštitu pravoslavnog učenja o Svetoj Trojici; dvadesetčetiri besede na razne teme; Proširena i Kratka monaška pravila; Podvižnički ustav; dve knjige O krštenju; knjiga O Duhu Svetom; nekoliko propovedi i 366 pisama raznim licima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *