СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА (ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)

 

СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА
(ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)
 

 
ПРВИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
 
Господ Исус Христос је Цркви као њена Глава и Оснивач оставио велики завет који је уливао храброст у срца Његових следбеника: Сазидаћу рекао је Он Цркву Cвojy, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,18). Али у том радосном завету налази се и пророчко указивање на ону тужну појаву да живот Цркве Христове овде, на земљи, мора да протиче у борби са мрачним силама пакла, које непрестано, на овај или онај начин, покушавају да поруше непоколебиву тврђаву коју је Господ подигао сред побеснелих таласа светског зла. Прва три века у животу Цркве обележена су гоњењима, најпре од стране Јудеја, а потом од стране многобожаца; најбољи синови Цркве претрпели су мучења до смрти због исповедања имена Христовог; понекад су у појединим деловима Римског царства текли потоци хришћанске крви. Али снага духа није могла бити побеђена снагом видљивог оружја, те је тако многобожачки мач коначно био принуђен да се склони пред знамењем Крста Христовог онда када је почетком четвртог века грчко-римским светом по први пут завладао хришћански цар, свети и равноапостолни Константин Велики. Његовим зацарењем нестала је могућност гоњења, али се није прекинула делатност непријатеља Цркве ђавола. нe победивши је споља, он је покушао да је порази изнутра, подигавши аријанску јерес која је рушила достојанство Личности Оснивача Цркве, Христа Исуса.
Темељне поставке аријанске јереси своде се на следеће: “Било је време када је постојао само Бог-Отац, нерођен, праузрок свега што јесте. Усхтевши да створи свет и знајући да он, будући бесконачно удаљен од Бога, не може да поднесе непосредно дејство Његове творачке силе, Бог-Отац из небића ствара Биће које посредује између Њега и света Сина Божијег, како би кроз Њега створио свет. Као створен из небића, Син је другачије природе, као и цела творевина”. Дакле, ова је јерес Христа, Сина Божијег, сматрала не за Бога, једносуштног Оцу, него за створено Биће, иако најсавршеније од свих створених бића. По своме родоначелнику она је у историји хришћанске Цркве позната под именом аријанска.
Арије је рођен у Либији 256. године[1]. Као ученик Лyкијана, презвитера антиохијског, био је познат по строгости и беспрекорном животу; у себи је сјединио грубу спољашност са пријатним опхођењем. Иако наизглед скроман, он је био веома славољубив човек. За ђакона га је рукоположио Петар, епископ Александријски, који га је касније и одлучио од Цркве због активног подржавања једне локалне црквене партије, прожете расколничким тежњама. Наследник епископа Петра, Ахилије, примивши одлученог Арија у црквено општење, посветио га је за презвитера и дао му на старање парохију у Александрији. По Ахилијевој смрти, Арије је како сведоче неки црквени писци мислио да ће га он заменити, али на епископски трон у Александрији био је изабран Александар. На једном од сабора александријских презвитера (318. године), када је епископ Александар говорио о јединству Пресвете Тројице, Арије га је окривио за савелијанство[2] и изнео своја јеретичка уверења по питању Ипостаси Сина Божијег. Епископ се у почетку трудио да заблуделог презвитера уразуми пријатељским саветима, али је овај тврдоглаво остајао при своме. Међутим, неки ревнитељи праве вере су се толико снажно противили снисходљивом епископовом односу према Арију, да је александријској Цркви због тога запретио раскол. Тада је епископ Александар, објавивши неправославност Аријевог мишљења, одлучио овога од црквеног општења. После тога, на Аријеву страну стало је неколико епископа, од којих су најпознатији Теона Мармарички и Секунд Птолемеидски. Пришло му је и двадесетак презвитера, исто толико ђакона и мноштво девственица. Видећи да се зло шири, Александар је сазвао сабор подручних епископа (320. или 321. године), који је такође Арија одлучио од Цркве. Немогућност да даље остане у Александрији натерала је Арија да испрва потражи уточиште у Палестини. Одатле се он трудио да рашири круг својих истомишљеника, док је истовремено епископ Александар на све стране упућивао посланице којима је упозоравао на ширење јеретичког учења, одлучно одбијајући да се помири са Аријем, кога су неки, на челу са Евсевијем, епископом Кесаријским, заступали пред њим. Удаљен из Палестине настојањем александријског епископа, Арије је прешао у Никомидију, где је епископ био Евсевије, који је као и Арије био ученик и поштовалац Лукијанов. Један локални сабор у Витинији, коме је председавао Евсевије Никомидијски, признао је Арија за православног и Евсевије га је примио у црквено општење. За време боравка у Никомидији Арије је саставио књигу “Талија”[3], намењену простом народу чију је наклоност он умео да задобије, изложивши ту у популарној, полустиховној форми своје јеретичко учење о Сину Божијем. Са истим циљем распростирање свога учења он је сачинио и песме за млинаре, морнаре и путнике.
Црквени немири који су се подигли око јереси ширили су се све више и више, тако да је, коначно, и сам цар Константин обратио пажњу на њу. Да би уклонио спорове који су раздирали Цркву, он се, по савету неких епископа, највише Евсевија Кесаријског који на њега имао нарочит утицај, писмом обратио истовремено епископу Александру и Арију, наговарајући их обојицу на мир и јединство[4]. Са овим царевим писмом у Александрију је био послат Осија Кордубски, један од најстаријих и највише уважаваних епископа[5]. У Александрији, у месту где је спор поникао, Осија се уверио у неопходност одлучних мера за уништење зла, пошто су раздори у Цркви нарасли до те мере да су били исмевани у незнабожачким позориштима, док су у неким местима, услед немира изазваних раздорима, скрнавили чак и цареве статуе. Када је Осија по повратку изложио цару Константину стварно стање и праву суштину ствари, овај је са потребном озбиљношћу обратио пажњу на раздоре који су се појавили у Цркви захваљујући Арију. Донета је одлука да се сазове Васељенски Сабор, како би нарушени мир, у Цркви и у друштву, био поново успостављен, а такође и како би био решен недавно обновљени спор о времену празновања Пасхе[6]. По први пут, са уједињењем Истока и Запада под влашћу једног хришћанског цара, појавила се могућност сазивања Васељенског Сабора.
Сабор је био сазван у Никеји[7], при чему је цар издао нарочите наредбе којима је било олакшано путовање позваних епископа у место одржавања сабора; њихово издржавање у време саборских заседања по његовој одлуци падало је на трошак државе. Већи део епископата допутовао је из источне половине царства; био је по један епископ из Скитије и Персије; из западне половине царства, где још нису продрли раздори изазвани аријанством, присутни су били само: Осија Кордубски, Цецилијан Картагински и заменици остарелог римског епископа Силвестра, презвитери Витон и Викентиј. Укупно, присутно је било 318[8] епископа, а презвитера и ђакона који су са њима дошли преко 2000 људи. Чак су и неки незнабожачки философи долазили на сабор и водили са епископима разговоре о спорним питањима[9].
На Сабору су се појавиле три партије, настале у време које му је претходило: две од њих имале су супротна гледишта када је у питању Ипостас Сина Божијег, док је трећа заузимала средњи, помирљиви положај. Православну партију чинили су првенствено исповедници који су у време гоњења претрпели мучења за име Христово. Чланови те партије “клонили су се по речима Созомена новотарија у вери, каква је предата од старине”; нарочито када је у питању учење о Светој Тројици, они су сматрали да је разум неопходно потчинити светој вери, јер “тајна Свете Тројице превазилази сваки ум и реч, потпуно је непојмљива и усваја се само вером”. Стога су на питање о суштини Сина Божијег, које је на сабору ваљало решити, православни гледали као на тајну која превазилази моћи људског ума, изражавајући истовремено строго одређено догматско учење по коме Син Божији јесте толико савршен Бог, колико и Отац: “Христос је рекао: Ја и Отац једно смо (Јн. 10,30). Овим речима Господ не изражава то да две природе чине једну ипостас[10], већ то да Син Очев тачно и савршено држи и чува једну природу са Оцем, те да у Себи има по природи истоветни одраз подобија Његовог, и лик Његов који се ни у чему не разликује од Њега”. Најважнији представници православне партије на сабору били су Александар, епископ Александријски, Осија, епископ Кордубски, Евстатије, епископ Антиохијски, Макарије, епископ Јерусалимски, Јаков, епископ Низбијски, Спиридон, епископ с острва Кипра, Пафнутије, епископ Горње Тиваиде и Николај, епископ Мирликијски. Прва двојица, Александар Александријски[11] и Осија Кордубски[12], предводили су партију православних. Крајњу супротност православној партији представљала je партија аријанаца. Њу су чинили људи “искусни у дискусијама, који су се гнушали простоте вере”, људи који су питања вере као и сва друга питања подвргавали суду разума, који су веру хтели да потчине знању. На челу те партије, која је својим јеретичким учењем уздрмала саме темеље хришћанства, налазили су се: ослонац аријанства и “најутицајнији епископ онога доба” Евсевије Никомидијски, а такође и епископи Минофан Ефески, Патрофил Скитопољски, Теогнис Никејски, Теона Мармарички и Секунд Птолемеидски. Број чланова ове, у строгом смислу аријанске партије није прелазио 17 људи. Средња партија, веома значајна по броју чланова, колебала се између православља и аријанства; њени припадници касније су названи полуаријанци. Они, иако су Сина Божијег поштовали као Бога, нису Његово божанство сматрали равним божанству Оца, него су држали да је оно потчињено Оцу. Глава ове партије био је познати црквени историчар Евсевије, епископ Кесарије.
Сабор је почео 325. године; његова прва заседања вероватно су одржана у храму. Отприлике две недеље након отварања сабора у Никеју је допутовао и сам цар Константин, а саборска заседања премештена су у пространу палату царског дворца, где је на њих долазио и цар. Цар се није држао као онај ко руководи сабором, већ као посматрач (онај који надзире). Приликом свог првог појављивања на сабору, након што је саслушао поздравне речи Евстатија Антиохијског и Евсевија Кесаријског[13], Константин Велики се обратио оцима сабора речју отпоздрава, у којој их је молио да прекрате “међусобну борбу унутар Цркве Христове”. Сабор је пажњу усредсредио пре свега на питање које је изазвало те међусобне раздоре, a то је Аријево учење: разобличивши Арија као јеретика, оци сабора су утврдили православно учење о Лицу Сина Божијег, тачније о Његовој суштини. Претходне расправе о том главном питању вођене су на сабору у атмосфери потпуне толеранције: једнако право на изражавање имали су и православни епископи и полуаријанци и аријанци. Речју како примећује грчки црквени историчар из петог века, Сократ “до закључка по питању вере није се дошло ни једноставно ни случајно, већ је он објављен после дугог истраживања и испитивања; и не тако да је једно показано а друго прећутано, него је узето у обзир све што се тиче утврђивања догмата, и није вера лако утврђена, него је претходно брижљиво размотрена, тако да је отклоњено свако мишљење које се може разумети на различите начине. Дух Божији установио је сагласност епископа”.
Прво је била саслушана строго-аријанска партија, пошто је управо њено учење, које је нарушило црквени мир, било главни узрок сазивања сабора. Евсевије Никомидијски, главни представник те партије, поднео је у њено име оцима сабора на разматрање символ, који је садржао следеће изразе којима је била изражена срж учења строгих аријанаца о Лицу Сина Божијег: “Син Божији створење и твар”; “било је времена када Сина није било”, “Син је другачији по суштини”. Одмах након читања, оци сабора су једнодушно[14] и одлучно одбацили овај символ, прогласивши га за производ лажи и дрскост, при чему је и сам свитак на коме је символ био исписан, како је и заслуживао, био исцепан на комадиће. Главни разлог осуде символа Евсевија Никомидијског од стране отаца сабора била је та значајна околност што у јеретичком символу није било ни једног израза о Сину Божијем од оних који се налазе у Светом Писму. Оци сабора су уједно како сведоче стари црквени историчари смирено тражили од Евсевија Никомидијског и од Арија да наведу аргументе којима би потврдили исправност свог мишљења. Саслушавши ове аргументе, сабор их је одбацио као сасвим лажне и неубедљиве. Током тих дискусија са учитељима јеретика, као ревносни заштитници истинске вере и вешти разобличитељи јереси међу православнима су се истакли александријски ђакон Атанасије, који је помагао своме епископу, као и Маркел, епископ Анкирски. Очигледно је да се томе моменту саборских заседања мора приписати и следеће предање о учеснику сабора, светом епископу Мирликијском Николају, које је сачувао монах Студитског манастира, Јован. Када је Арије пред оцима сабора излагао своје јеретичко учење, многи од њих су ставили руке преко ушију како га не би слушали. Светитељ Николај који је томе присуствовао, надахнут ревношћу по Богу, слично ревности пророка Илије, није издржао хуљење јересоучитеља и ударио га је по образу. Оци сабора, негодујући због таквог светитељевог поступка, решили су да га лише архијерејског чина. Но, ову одлуку морали су да одбаце након чудесног виђења које су имали неки од њих: видели су како с једне стране светитеља Николаја стоји Господ Исус Христос са Еванђељем, a са друге Пресвета Богородица са омофором[15], и како му пружају ознаке епископског чина којих је био лишен. Уразумљени свише, оци сабора су престали да прекоревају светитеља Николаја и одали су му почаст као великом угоднику Божијем[16].
После осуде символа вере строгих аријанаца који је садржао јеретичко учење о Лицу Сина Божијег, оцима сабора остало је да изразе истинско, православно учење о Њему. Насупрот јеретицима који су приликом излагања свога лажног учења избегавали коришћење израза из Светог Писма, оци сабора су се обраћали Светом Писму да би његове изразе о Сину Божијем унели у вероисповедање које је сабор требало да изда по спорном питању. Но, покушај који су у том правцу предузели ревнитељи праве вере претрпео је потпун неуспех услед тога што су аријанци и полуаријанци буквално сваки израз Светог Писма који су оци сабора наводили, а који се тицао Божанства Христа Спаситеља, тумачили у контексту својих неправославних погледа. Тако, када су православни епископи, полазећи од сведочанства еванђеља по Јовану (1-1,14,18), хтели да у саборско исповедање вере укључе израз да је Син од Бога, аријанци нису имали ништа против овог израза, тумачећи га тако да је, по учењу апостола Павла, све од Бога (2. Кор. 5,18) и да имамо само једнога Бога Оца, од којега је све (1. Кор. 8,6)[17]. Тада су оци сабора предложили да се за Сина употреби назив истинити Бог, како се Он назива у 5-ој глави прве посланице еванђелисте Јована (2(3). Аријанци су прихватили и овај израз, тврдећи да “ако је Син постао Бог, онда је Он, свакако, истинити Бог”[18]. Исто се то догодило и са следећим изразом православних епископа: “Син пребива у Њему (тј. у Оцу)”; према схватању отаца, овим изразом, који се ослањао на прве речи Еванђеља по Јовану[19], сасвим јасно је исказано учење о томе да Син свагда нераздељиво пребива са Оцем и у Оцу; но аријанци су и овде пронашли могућност да покажу како се наведено својство може у потпуности приписати и људима, будући да Свето Писмо каже: Јер у Њему (тј. Богу) живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап. 17,28). После тога, оци сабора установили су нови израз, примењујући на Сина Божијег име сила, узето од апостола Павла да је Лoгoc[20] сила Божија (1. Кор. 1,24); ипак, аријанци су и овде пронашли излаз, доказујући да се у Светом Писму не само људи него чак и гусеница и скаквац називају великом силом (Јоил 2,25). Коначно, оци су, да би побили аријанце, одлучили да у исповедање вере унесу израз из посланице Јеврејима: да је Син сјај славе и обличје (образ) бића Његовог (тј. Оца) (Јевр. 1,3), на шта су аријанци одговорили како Свето Писмо исто то каже за сваког човека, називајући га сликом (образ) и славом Божијом (1. Кор. 11,7). Тако тежња отаца сабора да искажу православно учење о Сину Божијем путем уношења одговарајућих библијских израза у одређење вере није имала никаквог успеха. Појавила се препрека коју је покушао да уклони представник полуаријанске партије, Евсевије, епископ Кесаријски.
Он је на расправу пред сабор изнео готов символ, предлажући да буде потврђен општом сагласношћу чланова сабора, при чему је тај символ био састављен тако, да је био прихватљив и за православне и за строге аријанце: имајући у виду прве, Евсевије Кесаријски је одређење вере предложено сабору изложио изразима Светог Писма; да би угодио другима, тј. крајњим аријанцима, он је у свој символ унео сувише опште изразе, које су јеретици могли да тумаче у оном смислу који им је био потребан. Осим тога, да би приволео чланове сабора за овај символ и да би уклонио било какво подозрење, Евсевије је на његов почетак ставио следећу изјаву: “Ми држимо и исповедамо веру тако како смо је примили од епископа који су нам претходили, како смо је научили из Божанског Писма, како смо је сачували и исповедали као презвитери, а потом као епископи”. На главно питање у споровима о Сину Божијем какав је заправо степен блискости Сина Оцу символ Евсевија Кесаријског давао је следећи одговор, који је услед своје неодређености могао да буде прихваћен од стране строгих аријанаца, но који из истог разлога није могао да задовољи заштитнике праве вере на сабору: “Верујем говорио је Евсевијев символ, користећи се изразима Светог Писма у једнога Господа Исуса Христа, Реч Божију, Бога од Бога, Светлост од Светлости, Живот од Живота, Сина јединородног, прворођеног од све творевине, пре векова од Оца рођеног”. После читања наступила је тишина, што је Евсевије протумачио као одобравање. Ћутање је први прекинуо цар Константин, разоривши својим речима Евсевијеву превремену наду у победу. Константин Велики је одобрио символ, рекавши да он сам мисли тако као што учи символ, и да жели да се и други држе таквог исповедања вере; затим је предложио да се за одређење односа Сина Божијег према Богу Оцу у символ унесе реч; једносуштни[21]. Ова реч је за православне чланове сабора, довољно снажно и одређено, не остављајући могућност за другачије тумачење, изражавала потребну мисао о једнакости Божанства Сина Божијег и Божанства Оца. Њеним уношењем у символ, наде Евсевија Кесаријског развејале су се у прах, јер ова реч је очигледно да очигледније бити не може разоткривала јеретичка умовања полуаријанаца и крајњих аријанаца, осигуравајући истовремено тријумф православља за све наредне векове. Уздржавајући се због императорског ауторитета, аријанци су против уношења речи једносуштан у символ могли да се позову само на околност да се овим појмом у учење о суштини Божанства уносе представе сувише материјалног карактера: “једносуштним се говорили су назива оно што је из нечег другог, као што су на пример два или три златна сасуда (изливени) из једне (златне) полуге”. У сваком случају, спорења поводом речи једносуштан била су мирна, а аријанци су, следећи императора, били принуђени да прихвате реч која је уништавала њихово јеретичко учење. Представници православне партије, видећи да је попустљивост аријанских чланова сабора изнуђена, унели су у символ и друге поправке и измене захваљујући којима је символ добио следећи облик, коме је била туђа свака двосмисленост:
“Верујемо у једног Бога Оца, Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог; и у једног Господа Исуса Христа, Сина Божијег, јединородног, рођеног од Оца, то јест из суштине Оца, Бога од Бога, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога (Сина) је све постало, како на небу тако и на земљи; Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао и оваплотио се, постао човек, страдао и васкрсао у трећи дан, Који се узнео на небеса и долази да суди живима и мртвима; и у Духа Светог”.
Да би уклонили било какву могућност за другачија тумачења символа, оци сабора су му додали и овакво анатемисање аријанске јереси:
“Оне који говоре да је било (време) када није било (Сина), да Он није постојао до рођења и да је настао из небића, или тврде да Син Божији има битије од другог бића или суштине, или да је Он створен, или претворив, или променљив, Католичанска Црква предаје анатеми”.
Са изузетком двојице египатских епископа, Секунда и Теоне, сви остали су потписали Никејски символ, изражавајући тако сагласност са његовим садржајем. Осим тога, Евсевије Никомидијски и Теогнис Никејски одбили су да ставе своје потписе на анатему која је била додата символу. Тако је, као што се види, васељенско одређење вере било примљено готово једнодушно. Но каснија историја аријанских покрета показала је да су многи епископи “символ потписали само руком, а не и душом”. Строги аријанци су символ потписали да би избегли одлучење од Цркве и протеривање са својих катедри, док су у души остајали оно што су били и пре јеретици. И представници полуаријанске партије символ су потписали из побуда које су биле далеко од искрених. Њихов предводник, Евсевије Кесаријски, у посланици која је написана пастви одмах по окончању сабора, објашњава да он и његови следбеници ” нису одбацили реч једносуштан имајући у виду очување мира, кога желимо свом душом”, тј. да су је прихватили ради спољашњих разлога, а не због убеђености у истинитост онога што она означава. Што се тиче анатеме која је била приложена символу, Евсевије је објашњава не као проклињање саме основе аријанског учења, него као осуду његових спољних израза, због тога што их нема у Светом Писму.
Након решавања главног догматског питања сабор је установио двадесет канона који се односе на црквену управу и дисциплину. Регулисано је и пасхално питање: сабор је установио да хришћани Пасху обавезно празнују одвојено од јудеја и да је празнују обавезно у први недељни дан који буде у време пролећне равнодневице или одмах после ње. Сабор је био завршен прославом двадесетогодишњице владавине императора Константина, за време које је он у част присутних епископа приредио величанствену гозбу. Император се од саборских отаца растао указујући им велико поштовање, опомињући их да чувају мир међу собом и тражећи да се моле за њега.
Арија[22] и двојицу његових отворених присталица, Секунда и Теону, император је по окончању сабора прогнао у Илирију[23], објавивши уз то сурове казне за следбенике јересоучитеља, при чему је већ и само поседовање његових дела сматрано за криминални преступ.
Никејски символ, који је показао православно учење о Божанству Другог Лица Пресвете Тројице Господа Исуса Христа, и који је као јерес осудио хулна аријанска мудровања, није донео крај немирима у Цркви: епископима аријанцима, који су саборско вероисповедање потврдили својим потписима само из страха пред царском влашћу, ускоро је пошло за руком да ову придобију на сопствену страну, и да тако, уз подршку власти, ступе у огорчену борбу против заштитника праве вере; половином четвртог века они су, споља гледано, готово у потпуности поразили своје противнике, уједињене под свештеним стегом никејског символа. Овај стег чврсто је и самопожртвовано носио најпре свети Атанасије Велики[24], а потом, по смрти
Александријског епископа, он је прешао у руке не мање одважног и самопожртвованог Великог епископа Кесаријског, светог Василија[25]. Око ове двојице знаменитих светитеља Православне Цркве те епохе ујединили су се и други епископи који су остали верни Цркви.
Успомену на свети Велики Васељенски сабор, одржан у Никеји, Црква савршава у седму недељу после Пасхе.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Либија, област у северној Африци. По другим извештајима, Аријево родно место била је Александрија.
2. Савелије, јеретик из трећег века, тврдио је искривљујући учење о Светој Тројици, да је Бог једна Ипостас Која је као Отац-на небу, као Син, на земљи и као Дух Свети-у створењима
3. Талија – грч. срећа; у множини – гозба. Књига је назив добила по томе што је садржала стихове који су се могли певати у време обеда.
4. Из садржаја тога писма види се да је цар мало био свестан колико је суштински важан предмет црквеног раскола.
5. Знаменити заштитник православља, свети Атанасије Александријски, за Осију Кордубског вели: “Он је далеко познатији од свих других. Којем сабору он није председавао? На коме, здраво расуђујући, није све привео једном убеђењу? Која Црква нема најдивније доказе његовог заступништва?”
6. Пасха – Васкрс, главни празник хришћанске Цркве, установљен у време светих апостола, првобитно је био посвећен успомени на смрт Господа Исуса и зато је на целом Истоку савршаван 14. нисана, у дан када Јевреји припремају пасхално јагње и када се, по сведочењу Јовановог Еванђеља и мишљењу древних отаца Цркве (Иринеј, Тертулијан, Ориген), и догодила крсна смрт Спаситеља. Стога и сам назив Пасха најстарији оци (Јустин, Иринеј, Тертулијан) изводе не од јеврејског Песакх (пролазити поред), него од грчког страдати. Према сведочењу еванђелиста Матеја, Марка и Луке, смрт Господа Исуса Христа збила се не 14. него 15. нисана; али хришћани су и поред тога Пасху ипак припремали 14. нисана у знак успомене на Тајну вечеру Господњу са ученицима. Уосталом, оци Цркве који су по времену најближи апостолима не говоре о празнику Пасхе као о годишњем празнику, тј. као о празнику који се савршава одређеног дана или током одређеног периода у години. У “Пастиру”, делу апостолског мужа Јерме, налазимо помињање петка као дана у који се сваке недеље пости и тугује у спомен на страдања и смрт Исуса Христа. Тертулијан пак указује на дан недељни, као дан радости, када се, у спомен на васкрсење Христово, не пости нити се чине поклони са преклањањем колена. Већ у другом веку, одавање поштовања страдању и смрти Христовој и његовом Васкрсењу раздељено је у засебне празнике који су називани Пасхом: 1) pascha crucificationis Крсна Пасха, тј. у част смрти Спаситељеве; ова Пасха је провођена у строгом посту, који је трајао од петка до недељног јутра и завршавао се недељном евхаристијом. Том евхаристијом отпочињала је 2) pascha resurrectionis Васкрсна Пасха. Не ка сведочанства указују на то да је Васкрсна Пасха трајала педесет дана, и тако представљала још и празновање Вазнесења и Силаска Духа Светог; зато су се ти дани понекад и називали педесетницом. Како се временом, хришћанска Црква ослобађала јудејства, тако је све више непримерен постајао обичај, који се држао нарочито у малоазијским црквама, да се Пасха празнује 14. нисана, истовремено са Јеврејима. У црквама које су настале међу незнабошцима, они који су празновали Пасху тога дана називани су јудејствујућима; при томе на Западу празновање Пасхе никада није повезивано са јеврејском Пасхом, овде је она савршавана не у петак, него у први недељни дан после пуног месеца. Захваљујући томе, између Истока и Запада, тачније између азијских епископа и Рима, настао је “пасхални спор”, који је трајао до краја другог и током целог трећег века, и умало није довео до прекида општења између цркава које су биле у спору
7. Никеја, данас бедно месташце Исник, у оно време била је главни приморски град Витинијске области, простран и богат, у коме се налазио велики царски дворац и друга здања у која су удобно могли да се сместе учесници сабора; налазила се на свега 20 миља од Никомидије, места у коме је тада боравио цар, и била једнако добро доступна како са мора тако и са копна.
8. Историчари дају неједнак број учесника сабора. Евсевије говори о 250, Атанасије Велики и Сократ кажу да их је било “више од 300”. Број од 318, који даје свети Атанасије у једној посланици Афричкој Цркви, а такође и Епифаније и Теодорит, примљен је од предања због тајанственог односа са бројем слугу Авраамових (Пост. 14,14), a још и стога што овај број исписан грчки – подсећа на крст Господа Исуса Христа.
9. Код црквеног историчара из петог века, Созомена, налази се прича о томе како је један скромно образовани епископ обратио философа само тиме што му је прочитао свој символ вере; и о епископу Александру се каже да је лишио говорничке вештине философа са којим се препирао рекавши му: “У име Исуса Христа, заповедам ти да не говориш!”
10. У историји развитка учења о Лицу Исуса Христа, термин ипостас је употребљаван час да означи суштину, час да означи лице; од четвртог века, према употреби речи која је устаљена после св. Василија Великог и Григорија Богослова, а такође и Другог Васељенског сабора, реч ипостас се у целој Цркви употребљава за означавање лица.
11. Никејски или Први Васељекски сабор у посланици упућеној Александријској цркви њега назива “главним делатником и учесником у свему што се догодило на сабору”.
12. Сами аријанци касније су писали о Осији: “Осија председава на саборима, његова писма увек се слушају, он је и у Никеји (тј. на Првом Васељенском сабору) изложио веру”.
13. Неки историчари претпостављају да је сабором председавао Евстатије Антиохијски; други сматрају да је председавајући био Евсевије Кесаријски. Осим тога, постоји мишљење да су сабором председавали наизменично епископи Антиохије и Александрије (Александар); већина је ипак склонија да као председавајућег види Осију, епископа Кордубског, који се први потписао испод саборских одлука.
14. Без сумње и полуаријанци су осудили символ Евсевија Никомидијског, пошто они за означавање Сина Божијег никада нису употребљавали изразе “Син створење” и сличне.
15. Омофор (грч.) – један од седам делова архијерејске одежде, то је уска и дуга тканина са четири крста која се носи преко рамена; на плећа епископа омофор се ставља тако да се његови крајеви спуштају спреда и позади. Омофор символизује изгубљену овцу (тј. људски род који је Христос узео на Своја рамена).
16. Приметно је – како сведочи A. Н. Муравјов – да се у Никеји, чак и међу Турцима, све до данас сачувало предање о овоме: у једној од касарни тога града показују тамницу светитеља Николаја, у којој је он, по предању, био затворен након осуде због поступка са Аријем.
17. Позивајући се на наведене речи ап. Павла, аријанци су хтели да покажу како они признају происхођење Сина од Бога у смислу стварања, баш као што све што постоји у овоме свету происходи од Бога.
18. По православном учењу Син није постао Бог, него одувек јесте Бог.
19. Упочетку беше Логос, u JIoioc беше у Бога (1,1)
20. Овако се назива Друго Лице Свете Тројице – Син Божији. Овај назив узет је из Еванђеља по Јовану (1,1-14). Зашто се Син Божији назива Логосом (Речју)?1) Због Његовог происхођења које се може упоредити са происхођењем наше речи: као што је наша реч бестрасна, као што се она рађа од нашег ума или мисли, тако се и Син Божији бестрасно рађа од Оца. 2) Као што се нашом речју или открива или изражава наша мисао, тако и Син Божији по суштини и по савршенствима Својим представља најтачнији одраз Бога и стога се назива сјајем славе и обличјем бића Његовог (Јевр. 1,3). 3) Као што ми кроз реч саопштавамо другима своје мисли, тако и Бог, пошто је много пута говорио преко пророка, коначно говори преко Сина (Јевр. 1,2), Који се ради тога и оваплотио и тако у потпуности открио вољу Оца Свога, јер ко је видео Сина, видео је и Оца. 4) Као што наша реч бива узрок одређених дела, тако је и Бог Отац све створио кроз Реч – кроз Сина Свога (Јн. 1,3).
21. “Реч једносуштни указује не само на јединство бића Оца и Сина, него и на једнакост, тако да је у једном изразу похрањено и указивање на јединство Божије, и на разликовање лица Сина Божијег и Бога Оца, јер једносуштна могу бити само два лица”: једносушан заправо и значи “несливен али и нераздељен по суштини”. По сведочанству других древних историчара хришћанске Цркве, реч једносуштан, освештану црквеним предањем, на сабору су објавили епископи, а не цар као што говори Евсевије Кесаријски. Очигледну противречност ових сведочанстава могуће је усагласити врло вероватном претпоставком да је цар Константин у датом случају деловао под утицајем православних епископа који су нашли да је корисније да управо кроз његова уста саопште потребну реч, јер је императоров ауторитет одузимао могућност за наставак спорова који би свакако настали да је израз једносушни сабору предложило неко друго лице, које није имало такав утицај на све партије у спору.
22. Евсевијева партија, користећи се све већим и већим утицајем који је после сабора имала на двору, преко императорове сестре Констанције издејствовала је да Арије убрзо после осуде буде из прогонства позван на двор. Сабор у Константинопољу из 336. године је, по свему судећи, донео одлуку да се Арије прими у црквено општење. Уочи дана када је та одлука требало да буде извршена, император, обманут од стране Арија који је лицемерно потписао православни символ, хитно је позвао остарелог Византијског епископа Александра, да би га упозорио да се не супротставља примању Арија у Цркву. Одлазећи од императора, Александар је пошао у храм и тамо се молио Богу да или њега самог, или предводника јереси, узме из овога света, пошто није желео да да буде сведок таквог светогрђа као што је примање јеретика у Цркву. И, Промисао Божији показао је над Аријем Свој праведни суд пославши му на дан славља изненадну смрт. “Излазећи из храма, – каже историчар Сократ о Аријевој смрти – праћен гомилом Евсевијевих присталица као телохранитељима, Арије је гордо пролазио посред града привлачећи пажњу свег народа. Када су се приближили месту које се зове Константинов трг, на коме је био подигнут стуб од порфира, Арије је, обузет ужасом услед тога што је схватио своју неправедност, осетио снажан бол у стомаку. Потражио је место где би могао да се склони, и када су му показали стражњи део Константиновог трга, пожурио је онамо. Ускоро потом изгубио је свест, а заједо са пражњењима изашли су и делови утробе, праћени обилним крварењем и испадањем црева. Затим су заједно са изливањем крви изашли и комади његове јетре и слезине, тако да је врло брзо умро.
23. Илирија је у старини била заједнички назив за цело источно залеђе Јадранског мора (данашња Далмација, Босна и Албанија).
24. Свети Атанасије Велики, архиепископ Александријски, због ревносне заштите праве вере у време аријанске смутње заслужио је назив “Отац православља”. Родио се 293. године у Александрији. Године 319. Александријски епископ Александар рукоположио га је за ђакона. У то време свети Атанасије је написао прва два своја дела: 1) “Реч против јелина”, где објашњава како је вера у Христа утемељена на разуму и како представља стварно познање истине; 2) ” О Оваплоћењу Бога – Логоса”, где показује како је оваплоћење Сина Божијег било неопходно и како је оно достојно Бога. Ова дела скренула су пажњу на светог Атанасија, који се потом – како је већ речено – на Првом Васељенском сабору, иако је био тек млад ђакон, истакао као неустрашив и вешт разобличитељ аријанске јереси. Зато не изненађује што је након смрти епископа Александра, Атанасије, који је тада имао само 33 године, изабран на Александријску катедру (8. јуна 326). За време свога епископства свети Атанасије је претрпео много невоља од стране аријанаца који су га прогонили: довољно је рећи да је он од четрдесет година свога епископског служења, захваљујући аријанцима, 17 година, 6 месеци и 10 дана провео у изгнанству. Преставио се 2. маја 373. године, када се последњи пут вратио из изгнанства на своју катедру. Иза светог Атанасија остала су многобројна дела која се по садржају деле на 1) апологетска, 2) догматско – полемичка, 3) догматско – историјска. 4) дела из области тумачења Светог Писма, 5) морално – поучна, и 6) пасхалне посланице, којима је свети Атанасије, према древном обичају, као Александријски епископ обавештавао остале Цркве о времену празновања Пасхе, додајући тим обавештењима поуке које се тичу вере и хришћанског живота. За дела светог Атанасија преп. Косма каже да ако нађеш било коју његову књигу, а немаш хартије да је препишеш, онда је треба “записати, макар и на одећи”. Успомену на светог Атанасија Православна Црква савршава два пута: 2. маја и 18. јануара. У Додатку доносимо две његове познате посланице, као сведочење о тешким данима који су за православне наступили у периоду између Првог и Другог Васељенског сабора.
25. Св. Василије Велики се родио 329. године у Кесарији Кападокијској. Његови отац и мајка припадали су угледним поро- дицама Кападокије и Понта, и имали су могућности да својој многобројној деци пруже најбоље васпитање оног времена. У осамнаестој години Василије је у Константинопољу слушао познатог философа Ливанија, да би затим неколико година боравио у Атини где је био центар највишег философског образовања. У то се време родило његово пријатељство са Григоријем из Назијанза; ту је упознао и будућег императора Јулијана Отпадника. По повратку у родни крај Василије се крстио, да би потом био и произведен за чтеца. У жељи да се боље упозна са монашким животом коме је била наклоњена његова душа, Василије се преко Сирије и Палестине упутио у Египат, где је овај начин живота доживео нарочит процват. Вративши се одатле у Кесарију, Василије је приступио организовању монашког живота јер је био задивљен животом египатских подвижника. Основао је неколико манастира у Понтијској области, написавши устав за њих. Године 369. Василије је био посвећен за презвитера. У томе чину успешно се борио против аријанаца, који су, користећи се покро- витељством императора Валента, хтели да овладају Кесаријском Црквом. Осим тога, Василије, познат као заступник угњетених и унесрећених пред властима, основао је многа прихватилишта за сироте. Све то, заједно са његовим беспрекорним личним животом, донело му је љубав народа. Године 370. Василије је изабран за архиепископа родног града, те је тако ступио на поприште јавне црквене делатности. Преко црквених послова ступио је у делатну везу са светим Атанасијем Великим, са којим је општио и писменим путем. Да би објединио православне, ради победе над аријанцима и постизања мира у Цркви, повезао се и са Римским папом Дамасом. Настојећи да устоличи аријанство у Кесаријској Цркви, император Валент је 372. године покушао да путем претњи поколеба чврсто стајање Василијево у Православљу. Због тога је у Кесарију послао најпре префекта Евипија са још једним својим чиновником, да би потом дошао и сам. Свети Василије је велможе-јеретике одлучио од Цркве, док је самог императора у храм пустио само ради приношења дарова. Император се није усудио да оствари своје претње упућене храбром епископу. Свети Василије Велики се упокојио 378. године. Имао је четрдесетдевет година. Успомена на њега се у Православној Цркви празнује 1. и 30. јануара. Иза њега су остала следећа дела која представљају велик допринос светоотачкој литератури: девет беседа на Шестоднев; шеснаест беседа на разне псалме; пет књига Против Евномија у заштиту православног учења о Светој Тројици; двадесетчетири беседе на разне теме; Проширена и Кратка монашка правила; Подвижнички устав; две књиге О крштењу; књига О Духу Светом; неколико проповеди и 366 писама разним лицима.