NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » SAVREMENI IZAZOVI CRKVE: SVEJERES EKUMENIZMA

SAVREMENI IZAZOVI CRKVE: SVEJERES EKUMENIZMA

<p claPROTOJEREJ TEODOR ZIZIS
SAVREMENI IZAZOVI CRKVE: SVEJERES EKUMENIZMA
Pravoslavlje se danas nalazi u velikoj opasnosti
 
Uvod
1. Porobljenost ekumenizmom i papizmom skoro svih Pomesnih Pravoslavnih Crkava
2. Promena puta od strane Grčke Crkve
3. Raspadanje bogoslovskih fakulteta
4. Podele i kolebanja na Svetoj Gori
5. Apsolutna zavisnost sveštenstva, bezbračnih i bračnih, od raspoloženja i želja episkopa,
koji proizvoljno i po svojoj volji primenjuju svete Kanone,
plašeći i preteći onima koji im pokazuju protivljenje, pa čak i u pitanjima vere.

6. Skoro potpuno odsustvo katihizacije vernih po pitanjima vere
7. Postoji ogroman nedostatak u sredstvima istinskog i objektivnog informisanja naroda
8. Posvetovnjačenje sveštenstva i naroda
 
Uvod
 
Ukoliko neko sada govori o najvećoj opasnosti, toga će okarakterisati kao kindinologa (onoga koji izučava opasne situacije), da se boji, to jest, da govori o opasnosti pri njenom realnom odsustvu. Kada opasnost ne bi postojala nama bi bilo drago, pa čak i po cenu da nas okarakterišu kao „obmanjivače“, „lažove“ i „umobolne“. Po blagodati Božijoj i molitvama mnoštva Svetih, koji su se borili da u svojim epohama odvrate od opasnosti koje su pretile našem Svetom Pravoslavlju, i koji su postali Mučenici i Ispovednici, trudićemo se da u našoj sadašnjoj besedi kratko predstavimo podatke i razloge koji su, u svakom slučaju, u nedavnoj prošlosti veoma razgovetno i jasno dali signal o postojećoj opasnosti, i koji nas, zbog toga, prizivaju na oprez i trezvenost. Međutim, dajte da pogledamo zašto je u naše vreme opasnost mnogo veća i ozbiljnija u poređenju sa prošlošću. Razlozi, koje ću navesti, biće ne jedini, nego najvažniji.
 
1. Porobljenost ekumenizmom i papizmom skoro svih Pomesnih Pravoslavnih Crkava
 
Ekumenizam, ta svejeres, koja se pojavila i ojačala u 20. veku, bila je usvojena od samog početka od strane Vaseljenske patrijaršije, pre svega zbog žalosnih istorijskih događaja u Turskoj, zobog očekivanja pomoći od hrišćanskih naroda Zapada i nade na njih; no, oni su bili primljeni sujetno i uzalud, isto kao i u vreme Florentinskog sabora, kada je, zbog ikonomije i skretanja u diplomatske manevre, došlo do pokreta ka izmeni akrivije, vere i svesti, tobož radi ostvarenja sna o sveopštem ujedinjenju u Hristovom učenju „da svi budu jedno„, (Jn. 17, 21.) Izjava: „Vi se nemojte brinuti, Patrijaršija čini diplomatske korake da bi spasavala“, koju mnogi i danas ponavljaju, jeste potpuno neodrživa. Kao prvo, episkopi nisu diplomate, već pastiri, i oni moraju da iznose celovitu „do slovca“, a ne iskrivljenu evanđelsku istinu, i da polažu svoju nadu ne na ljude, već na Boga.
U čemu se, do danas, sastoji pomoć papa i protestanata Carigradu, posle takve otvorenosti, tolikih kompromisa sa njima, tolikih odstupanja, takvog gaženja sveštenih kanona zajedničkim molitvama, zajedničkim služenjima, izjavama „o sestrinskim crkvama“ i o „zajedničkoj odgovornosti“ za propoved Jevanđelja? Dve hiljade pravoslavnih je živelo u Carigradu, sa zatvorenom bogoslovskom školom na Halki. Okovana je i od Patrijaršije otuđena njena imovina. Ako bi se osvrnuo unazad, i sa interesovanjem pogledao na sve te poljupce, na reči ljubavi, na zluradost i zahvalnost, čak bi i diplomata osrednjeg nivoa na kraju shvatio postojanje nekakvog ruganja i beznadežnosti, i izmenio bi diplomatsku taktiku. Međutim, mi je ne menjamo i ne trudimo se da sebi pomognemo, tako da se pojave novi „Marko Evgenici“ (Efeski), kako bi zbili redove pravoslavnih. U tim suštinskim teškoćama i izraženim nedostacima prvoprestolne Pravoslavne Crkve, mi ne želimo da prigrlimo milost i da prizovemo Božiju pomoć, zato što je, od samog početka, zbog ekonomskih principa ekumenizma, iz neophodnosti prihvaćena danas rođena dogma, učenje, jeres, posebno nakon slanja i nametanja iz Amerike u jerarhiju i na patrijaršijski presto Atinagore (…)
Atinagora i njegovi naslednici su ostvarivali i ostvaruju uspehe, kao što smo već videli za vreme susreta patrijarha i pape na Fanaru 30. novembra 2006. godine. Prvoprestolna Crkva se pokazala osvojenom od strane ekumenizma, i kao prva, utiče na druge pomesne Crkve, koje su, naravno, kao autokefalne, samostalne u svojoj odgovornosti. Međutim, i one se podstiču privremenim svetovnim potrebama i izmenom u duhovnosti i u pravoslavnom mišljenju, od strane političkih lidera, i tako podražavaju i sa lakoćom slede prvu pomesnu Crkvu (tj. liniju Carigrada). (…)
U sadašnje vreme, samo dve autokefalne Crkve: Gruzijska i Bugarska, izašle su iz Svetskog saveta crkava i drže liniju udaljavanja od ekumenizma. Naravno, u Gruzijskoj Crkvi se dogodilo nešto dostojno pažnje i podražavanja: narod, sjedinivši se u Pravoslavnoj veri, crkvena punoća, sa mnoštvom klira i monaha, prisilili su crkveno rukovodstvo da sledi pravoslavni put! To zaista može da bude kao neka nedostižna mašta za većinu Crkava, gde ekumenističko rukovodstvo u potpunosti vlada situacijom, i pretnjama, progonima i zabranama, guši i zapušuje usta pravoslavnim glasovima. Karakterističan primer za to je Rumunija, gde se komunističko ropstvo i pritisak, zamenio ekumenističkom surovošću većine ekumenističkih episkopa. Tamo manastiri ostaju pribežište za pravoslavne mirjane.
 
2. Promena puta od strane Grčke Crkve
 
Dolaskom na katedru arhiepiskopa gospodina Hristodula iz Dimitijadske mitropolije, 1998. godine, za Pravoslavlje su se mnoge stvari iskomplikovale do ozbiljnosti i opasnosti… Oni, koji ga još nisu dobro znali, bili su privremeno poneti njegovim plamenim rečima protiv papizma i protestantizma. On je snažnim rečima objavio ekumenizam za jeres, sa ushićenjem je predlagao život i učenje Otaca Crkve. Mislili smo da je na arhiepiskopsku katedru došao neki Jovan Zlatoust, neki Fotije, neki Marko Evgenik… Na žalost, veoma smo se obmanuli. Do arhiepiskopa Hristodula Grčka Crkva je bila strogo predanjska, pravoslavna, anti-papska i anti-ekumenistička. (…)
Iz razloga neslobode od komunističkog režima, pod kojim su se nalazile mnoge pravoslavne Crkve, i zbog slabljenja najstarijih patrijaršija, koje su pozajmljivale i koristile bogoslovske moći Grčke Crkve, u toku mnogih decenija ona je bila jedina moćna, slobodna i živa Crkva, koja je raspolagala sa dve snažne bogoslovske škole – fakulteta u usponu, u Atini i Solunu. Da bi pokazali kakva je Grčka Crkva bila i kakva je ona postala danas, predstavićemo vam nekoliko poražavajućih činjenica, mnoštvu ljudi malo poznatih.
Kada je Atinagora, nakon odgovarajućeg saglašavanja Vatikana, odlučio da pošalje posmatrače sa pravoslavne strane na Vatikanski koncil, i kada je 1963. godine sazvao Svepravoslavno savetovanje na Rodosu, tada su mu se brzo suprotstavili arhiepiskop Hrizostom II i svi jerarsi, koji su pružili otpor, smatrajući prisustvo predstavnika nerazumnim, jer Sveto Pismo i Sveti Oci, kroz sveštene kanone, zabranjuju bilo kakvo opštenje sa jereticima. U telegramu, koji je arhiepiskop Hrizostom poslao Atinagori, pisalo je: „Lično, od samog početka, to pitanje smatram rešenim; odlukom jeraraha uzdržaćemo se od opštenja. Mišljenje zajednice je takođe apsolutno uzmućeno.“ U telefonskom razgovoru Atinagora ga je upitao, zašto ga ne sledi? Na šta mu je Hrizostom odgovorio: „Reč je o pitanjima vere i o opštenju sa jereticima, i to nakon svog onog zla, koje su oni učinili i naneli našoj Crkvi. Dok imamo zajedničko mišljenje jerarhije i naše crkvene punoće, osećamo nekakvu teškoću, da prihvatimo Vašu tačku gledišta.“ (Χρυσοστόμου Β’, Αρχιεπισκόπου Αθηνών, Πεπραγμένα από 15-7-1963 μέχρι 15-7-1964, Αθήναι 1964, σελ. 14) On čvrsto karakteriše papiste kao jeretike i njegovo mišljenje je bilo u saglasnosti sa mišljenjem jerarhije i crkvene punoće. Tokom par decenija u Grčkoj Crkvi skoro da nije bilo jeraraha koji bi se kolebali u tome da papizam smatraju za jeres. (…)
Šta sada možemo reći i šta da govorimo? Sa čime da počnemo da oplakujemo i opisujemo masovnu promenu u Grčkoj Crkvi, od kolebajućeg i uzdržanog sledovanja Patrijaršije, do drskog predvodioca i lidera u ekumenističkim koracima, gde se ona takmiči i ponekada premašuje „odlučnu hrabrost“ Fanara? Međutim, jedan od osnovnih razloga sukoba Atine i Fanara, osim po pitanju jurisdikcije nad takozvanim „Novim oblastima“, jeste i to, što Arhiepiskop atinski ne želi, i „ne odgovara mu“ da bude mlađi oficir, (tj. da zaostaje) i da ide iza Patrijaršije. On želi da bude ravnopravan i najviši organizator kulturnih međupravoslavnih i međuhrišćanskih susreta… A da bi u tome imao uspeha, neophodno je bilo da postigne analogno priznanje u oblasti međuhrišćanskih odnosa, koje mu predlažu radosni papa i protestanti, koji se raduju tome što je pala poslednja moćna tvrđava Pravoslavlja – Grčka Crkva. Iz tog razloga se Grčka Crkva obratila svejeresi ekumenizma. Arhiepiskopa hvale, njemu aplaudiraju, nagrađuju ga, jer je, na kraju, on ostavio nas „talibane“, kako nas je okarakterisao. Postao je progresivna, savremena ličnost, idući u avangardu međureligioznih ekumenističkih susreta. On je oborio mnoge rekorde i postigao uspehe u mnogim naporima ekumenističke borbe za razaranje granica između istine i zablude, Pravoslavlja i jeresi, u borbi za brisanje Pravoslavlja sa lica zemlje. On se prvi usudio da pozove papu u Grčku 2001. godine, ozakonjujući ga u ulozi episkopa Rima. On je prvi pozvao i prihvatio učešće u organizovanju održavanja Svetskog saveta jeresi i zabluda u pravoslavnoj zemlji, uz razarajuće izjave predstavnika episkopata. On je prvi od arhiepiskopa Grčke Crkve posetio sedište SSC u Ženevi, njemu su ukazali počasti i uvažavanja. Kao rezultat toga, on je prvi, kao Arhiepiskop, zvanično posetio Vatikan prošlog decembra. Niko od prethodnika nije mogao čak ni da pomisli da pokuša da pređe Rubikon (tj. granicu) na stranu jeresi. A on je bio nagrađen mnogim počastima i mnogim rečima. I za jačanje misionarenja Grčke Crkve papa mu je poklonio dve karike od tamničkih veriga apostola Pavla, čiju je autentičnost osporavao ozbiljni i autoritativni profesor vizantologije Atinskog univerziteta, gospodin Stavros Kurusis, u članku objavljenom u izdanju „Ορθόδοξος Τύπος“ (12.1.2007). Međutim, bilo da su te karike autentične ili lažne, one simvolizuju okovanost u lance i zarobljenost Grčke Crkve, u tamnicu papizma i ekumenizma.
I ne samo ta dela, koja sama po sebi predstavljaju najveći teret odstupništva od pravoslavnog Predanja, nego je tu i ekumenističko učenje, sve ono što je u filopapističkom i ekumenističkom duhu povremeno govorio arhiepiskop Hrizostom na raznim mestima. Ako bi neko pokušao da sastavi nekakvu ontologiju – zbornik, on bi poprimio razmere cele knjige. Već u vreme papine posete Atini, u maju 2001. godine, pri izgovaranju pozdravnih reči i pozdrava, kao i u zajedničkim izjavama, birane su takve reči koje ozakonjuju jeresijarha papu u svojstvu kanonski zakonitog episkopa Rima, kao da se bukvalno nalazimo u položaju od pre 1054. godine, i koje priznaju papsku jeres za Crkvu.
U mnogobrojnim člancima mi smo tada nabrojali sva novačenja papizma, i govorili smo o razaranju granica Crkve. U našem otvorenom pismu Arhiepiskopu, između ostalog, bilo je napisano i sledeće: „Vi ste prestupili Hristovo Jevanđelje, porušili ste sveštene kanone, žalostite svetitelje koji su vodili borbu sa papizmom, i otvarate vrata surovim vukovima da uđu u Crkvu. Zajedno sa papom, obremenjenim mnogobrojnim jeresima, vi odajete čast i svim drevnim jereticima i lažnim učiteljima: Ariju, Makedoniju, Evtihiju, Nestoriju, Apolinariju, koji su anđeli u poređenju sa papom i njegovim zabludama. Za Vas više nemaju silu ni Jevanđelje, ni Vaseljenski Sabori, ni učenje Svetih i Bogonosnih Otaca. Vaša dela izobličavaju Vaše reči. Zato, skinite u hramovima ikone Svetih, jer Vi svrgavate i prestupate njihovo učenje, da bi narod, koji se nalazi u smutnji i razočarenju, mogao bolje da shvati šta se događa“. (Periodično izdanje (Θεοδρομία, ἔτος Γ, τέυχος 2, ἔτος 2001, σελ. 9). Arhiepiskop se uopšte nije zabrinuo kada je u otpozdravnoj besedi čuo papine reči da „od naše zajedničke apostolske vere u Isusa Hrista, Gospoda i Spasitelja našega, imamo zajedničko apostolsko dostojanstvo i tajanstvene veze Krštenja i otuda smo svi mi članovi Božije porodice, prizvani da služimo jednom Gospodu i da propovedamo Jevanđelje svetu.“
Komentarišući tada taj poziv papi u našu zemlju, od strane prvog pastira, napisao sam: „Tako, zar je Filioque, prvenstvo pape, nepogrešivost, beskvasni hleb, čistilišni oganj, ili `neporočno začeće` Bogomajke, i ostalo, `zajednička apostolska vera` i `zajedničko dostojanstvo`? Zar smo svi mi `članovi jedne i iste porodice Božije`, izbegavši reč „Crkva“ da nas ne bi provocirali, ali je smisao taj, zar smo prizvani da služimo `jednom Bogu i propovedamo Jevanđelje svetu`? Zašto onda niste odustali od misionarenja u onim oblastima gde se trude papini misionari, jer oni propovedaju jedno i isto Jevanđelje i služe jednom i istom Gospodu? Tako, zar `toj istoj porodici` Božijoj pripadaju pravoslavni i jeretici, zar jeres nije satanin izum da bi razorio jedinstvo Crkve i uveo ljude u zabludu i propast? Može li neko da predstavi Apostole i lažne apostole Novog Zaveta kako se zajedno susreću, grle, i pišu zajedničke tekstove, koji tvrde da imaju zajedničku veru i propovedaju jedno i isto Jevanđelje? Može li neko sebi da predstavi Svete Oce i velike jeretike kako čine jedno i isto delo? Erozija pravoslavne svesti i rušenje granica između istine i zablude, jeste opasnost. Samo taj tekst, po neophodnosti, može da probudi i da usmeri protiv izdaje i odstupanja koje se dogodilo.“ (Θεοδρομία, ἔτος Γ, τέυχος 2, ἔτος 2001, σελ. 18-21)
I naravno, to nije jedini tekst. Isto je bilo rečeno i u otpozdravu arhiepiskopa Hrizostoma, koji smo takođe prokomentarisali. (Θεοδρομία, ἔτος Γ, τέυχος 2, ἔτος 2001, σελ. 21). (…) Arhiepiskop poništava dogmat, koji ulazi u sastav Simvola vere, o Una Sancta, o „Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi“. U vezi sa tim, Pravoslavna Crkva onda nije jedinstvena Crkva, jer postoje i druge crkve, postoji Papska Crkva. Da bi postavili temelj za takav stav, on i njegovi istomišljenici podržavaju mišljenje da „papizam nije jeres“. Sada se, naravno, veoma drsko, od strane starih latinofila, tvrdi da latinstvo „nije raskol, to je jednostavno drugo hrišćansko učenje, među mnogim drugim hrišćanskim dogmatima!“ (…) Zar tu latinofilsku liniju slede i drugi jerarsi Grčke Crkve, koji, na žalost, ćute? (…)
Latinofilima pripada i Mitropolit sirski, Tinoski Dorotej i drugi. U njegovoj eparhiji, zajedničke molitve sa papistima, za njega su, ne samo običan događaj, već postoje i podaci da se dozvoljava đakonija, to jest, pričešće iz jedne Čaše, naizmenično, za učesnike na obaveznim službama u pravoslavnom i u papskom hramu!
Ove godine se napunilo dve godine od susreta i potpisivanja zajedničke pastirske poslanice za novu godinu sa papskim biskupom ostrva Siros!! (…) Ekumenistička jeres postepeno parališe sve zdrave ćelije i pravoslavni otpor. (…) Mi smo, ne jednom, govorili i o bogohulnoj izjavi Mitropolita kalavritskog i egialejskog Amvrosija, koji je pokazao svoje neopravdano neznanje po pitanju ishođenja Svetoga Duha od Oca, koji vređa i gazi učenje Samog Gospoda, Koji sa potpunom jasnošću i kategoričnošću uči o ishođenju Duha Svetoga samo od Oca. (Jn. 15, 26) Ali on (Mitropolit, pr. pr.), izvrće istorijsku veru Crkve, izloženu u Simvolu vere, i u celosti od strane Sabora i Otaca. Samo zbog te hule, Sveti Sinod bi morao da pozove tog mitropolita da pruži objašnjenje, i ako on ostane u svom bogohulstvu, da mu kaže pod koje svete kanone potpada.
 
3. Raspadanje bogoslovskih fakulteta
 
Taj faktor je posledica ekumenističkog razaranja bogoslovske sredine, bogoslovskih fakulteta koji, više od svega, popunjavaju sveštenstvo, vaspitavanjem bogoslova u ekumenističkom načinu mišljenja i obrazovanja. Ono što, od strane velike većine profesora ekumenista, izučavaju na bogoslovskim fakultetima, tome mladi bogoslovi uče i na parohijama i u školama. Sada se, po prvi put, ekumenizam uvukao i u udžbenike za veronauku narodnih škola i gimnazija. (…)
 
4. Podele i kolebanja na Svetoj Gori
 
Opasnost za Pravoslavlje se u naše dane povećava, pošto se čak i Sveta Gora, vrt naše Bogomajke, smatran za „Tvrđavu Pravoslavlja“, javlja kao razbijena i uzdržana u svojim izjavama. Postoje mnogobrojni slučajevi od ranije, kada je Sveta Gora podizala svoj jednoglasni i moćni glas protivu ekumenističkih početaka patrijaraha i episkopa.
 
5. Apsolutna zavisnost sveštenstva, bezbračnih i bračnih, od raspoloženja i želja episkopa, koji proizvoljno i po svojoj volji primenjuju svete Kanone, plašeći i preteći onima koji im pokazuju protivljenje, pa čak i u pitanjima vere.
 
Gašenje parohija kao zajednica, koje su stvarane kako bi sveštenici imali različite dobre odnose sa crkvenom punoćom vernih, a sada apsolutna ekonomska zavisnost efimerija (tj. sedmičnih sveštenika) od svojih parohijana, povećava, od strane mnogih sveštenika, shvatanje njihovog služenja kao nekakve profesije. Za njih je glavna briga formiranje dobrih odnosa sa episkopom, kako se ne bi lišili svog položaja, ili kako bi bili određeni na bolju ili bogatiju parohiju.
 
6. Skoro potpuno odsustvo katihizacije vernih po pitanjima vere
 
Više se ne čuju propovedi na dogmatske teme, a anti-jeretičke više uopšte. Oponašajući crkveno rukovodstvo, većina sveštenika se u propovedima ograničava patriotskim ili ličnim sadržajem. Oni su zaboravili da je „naše življenje na nebesima“ (Fil. 3, 20.), da Crkva, kao Carstvo Božije, „nije od ovoga sveta“ (Lk. 18, 31.), da je hrišćanima neophodno da misle „o onome što je gore, a ne što je na zemlji“ (Kol. 3, 2.), saglasno sa liturgijskim vozglasom „gore imajmo srca“… (…) Mnogi od episkopa, umesto da hrabre i ukazuju na opasnosti od papizma i ekumenizma, umesto da prosvećuju pastvu, uspokojavaju se time što njihovim stavovima slede, i sa njima su saglasni, mnogi nekatihizirani i neprosvećeni ljudi, dok u isto vreme, one koji vode borbu i prosvećene, episkopat ističe kao neznatnu manjinu „fanatika“ i „krajnje konzervativne“. Ovde tačno ide ono, što je pred stradanje izrekao Gospod književnicima i farisejima, prateći reč prekornim oplakivanjem: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što zatvarate Carstvo nebesko pred ljudima; jer vi ne ulazite, niti puštate da uđu oni koji bi htjeli!“ (Mt. 23:13).
 
7. Postoji ogroman nedostatak u sredstvima istinskog i objektivnog informisanja naroda
 
Svetovna i elektronska štampa bez teškoća aplaudira svim verovatno, unapred dogovorenim ekumenističkim i sinkretističkim načelima crkvenog rukovodstva, i ismeva sve predanjske stavove i vrednosti, kao one koji su otišli u prošlost. Sada, oni koji se nalaze pod kontrolom crkvenog rukovodstva, štampa i radio stanice Grčke Crkve, sa entuzijazmom objavljuju svaku ekumenističku pojavu, dok u isto vreme pravoslavni glasovi ostaju izolovani.
 
8. Posvetovnjačenje sveštenstva i naroda
 
Očaravajuća privlačnost sveta vuče k sebi, i kao posledica toga dolazi do slabljenja revnosti u borbi za „uski i tesni put“ Jevanđelja i svetih. Veoma često se predlaže argument ravnodušnih i onih koji ćute: „Crkva nikada neće postradati, jer je ona Telo Hristovo, ima Živog Hrista, tu je Sam Hristos koji se prostire kroz vekove. Mi imamo obećanje Samog Hrista da je „ni vrata paklena neće nadvladati.“ (Mt. 16, 18.) Ali, opasnost se ne odnosi na Crkvu, koja će u vekove prebivati sa Njenom Glavom, Hristom, već na članove Crkve, na verne, koji se i nalaze u opasnosti da poginu, kada se izgubi pravilna vera – Pravoslavlje, i zacari se jeres i zabluda. Koliko god neko bio svet i pun vrlina, kada izgubi Pravoslavnu veru on se ne spasava. Nasuprot tome, onaj ko se nalazi unutar pravilno verujuće Pravoslavne Crkve, spasava se, u svakom trenutku, pa i najveći grešnik kada se pokaje i ispovedi svoje grehe. Opasnost od grehova naših savladava se pokajanjem i ispovešću, opasnost od jeresi ne savladava se ničim; ona sa sigurnošću vodi jeretika u pogibao.
Sam Gospod je ukazao na opasnost od lažnih pastira, koji se trude da obmanu pastvu. Verni ne treba da slušaju „glas najamnika“. U vreme dok dobri pastir sebe prinosi na žrtvu radi spasenja ovaca, pastir-najamnik, kada je opasnost blizu, beži i ostavlja ih vukovima, tj. jereticima, da ih razgrabe i raspude. (Jn. 10, 1-16.) Zato, Sveti Apostoli i Sveti Oci u propovedi nisu umirivali sebe propovedajući nedelanje: „Ne bojte se, ne brinite se, Crkva neće nikada postradati…“, već je ceo njihov život, kao što je to očigledno iz njihovih poslanica, bio svojevrsna neumorna, neprestana, duga borba, da bi se zacarila nepovređena i istinska vera, da jeretici ne bi uspeli u izopačivanju te vere, propovedajući drugačije Jevanđelje, drugačijeg Hrista, izbezobraženog i prilagođenog njihovim željama. Većina njih je dala svoj život, postali su mučenici „radi Hrista, vere i svetosti“, veliki ispovednici i učitelji Istine, gonjeni, žalošćeni, klevetani, vređani, svaki dan umirući. (…)
Predosećajući približavanje svog kraja u Militu, apostol Pavle je, kao glavnu pastirsku obavezu, sveštenicima Efesa preporučivao da se mole za sebe same i za pastvu, da pasu Crkvu, koju je osnovao Hristos, ne sa ravnodušnošću, filosofirajući, uspokojavajući, vladajući, da budu sociolozi i da žive u izobilju, već da kao i On Sam, prolivaju svoju krv. On im predskazuje da će „ući među vas grabljivi vuci koji ne štede stada„, tj. jeretici. I ono što je najgorče i najžalosnije, jeste to, da od njih samih, od duhovništva, od episkopa i sveštenika, „ustaće ljudi koji će govoriti naopako da odvlače učenike za sobom.“ (Djel. 20, 30.) Kako je to bilo predskazanje i proroštvo, koje se za kratko vreme ispunilo, i ispunjava se tokom celog života Crkve, on ih ne umiruje, već trubi na uzbunu, trubu neuspavljivu, trubu pažnje i obodrenja. On im govori: „Zato pazite i opominjite se da tri godine dan i noć ne prestajah poučavati sa suzama svakoga od vas„. To Pavlovo „pazite“ jeste priziv, koji je ostavljen, i mnogi od naših sveštenika govore lažno, odvajajući verne od istine Pravoslavlja i bacajući ih u mreže zabluda papizma i ekumenizma. Pozicija uspavljivanja „Crkva nikada neće postradati“ jeste istinita, ali kao ona koja podstiče – ne na nedelanje i ravnodušnost – već na borbu: borite se, trudite se, ispovedajte, i Bog neće ostaviti Crkvu Svoju. Bez naše saradnje (sinergije), koja predstavlja učenje naše vere, Bog nas ostavlja, jer On ne spasava bez sopstvene želje i stremljenja čoveka ka Njemu, za razliku od pogrešnog učenja protestantizma o apsolutnom predodređenju. Međutim, istorija nas uči da su čitave drevne Pomesne Crkve nestale, kao i sedam Crkava iz Otkrovenja, i mnoge druge su oslabljenje i izumrle, upravo iz razloga odstupanja od vere, izdaje vere od strane pastira i njihovih vernih. Ali uspostavlja se i postoji Crkva, koja hodi u istini.
Pravoslavlje je uzveličano i umnoženo i za račun drugih naroda, pod jasnim rukovođenjem Njenog raspetog Osnivača. Jeretički Zapad, koji se gordi udaljavanjem od spoljašnjeg zlopaćenja, koje je znak božanske pedagogije i posete, u potpunosti je izgubio svoju hrišćansku suštinu, potpuno je otpao od hrišćanstva. I to duhovno razaranje je još gore, jer je duhovna smrt gora od telesne smrti. „Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti!“ (Mt. 10, 28.) Cela Evropa je beskrajno groblje sa zadahom te smrti, za šta su odgovorni papizam i protestantizam. Taj zadah u Pravoslavnu Crkvu unose prijateljske veze, susreti i posete sa predstavnicima tih jeresi, koje mi, štaviše, priznajemo za „crkve“, za „put spasenja“. Oni su doveli narode Zapada do duhovne smrti, a mi, umesto da im pokazujemo životvornu i spasavajuću istinu Pravoslavlja, da bi spasili i njihove sopstvene narode, izazivamo pometnju i provociramo sumnju u samom našem blagoslovenom narodu, i podstičemo ih na propast, jer rušimo odluke Svetih Otaca, i zato smo, veoma jednostavno, prešli od istine ka jeresi, od života ka smrti. (…)
Ubrzo ćemo u Grčkoj tražiti pravoslavnog Grka, i nećemo ga naći. Gubimo našu decu, pokolenja koja dolaze. U vreme dok većina ne vidi opasnost, već se lišavamo sadašnjeg, kao nojevi koji zabadaju svoje glave u pesak. Zaista, Crkva neće nestati, ona će postojati, pa čak ako bude i troje pravoslavnih, a nestaće desetine hiljada duša, pravoslavnih i inoslavnih. (…)
Pred licem ove očigledne, bliske i velike opasnosti, koja danas preti zbog nedavne prošlosti, neophodno je da razbudimo pravoslavni narod koji spava zbog neznanja. (…)
Kako je govorio patrijarh Genadije Sholarije, gledajući približavanje razorenja Carigrada, „neophodno je da probudimo grad koji spava i nije svestan zla, koje dolazi“. (…)
Hajde da padnemo na kolena i da se pomolimo Hristu, Koji kao da, zbog naše nedostojnosti spava u vreme bure, da bi se On probudio, da bi ukrotio buru, da bi uništio raskole i vratio sve zabludele, sve jeretike u Svetu Crkvu, jer će samo to izgraditi istinsko Jedinstvo. Ne treba da padamo u čamotinju, već da sa radošću pretrpimo i da se nalazimo u ičekivanju, jer će na kraju pobeda i trijumf pripasti Hristu, a ne antihristu.
 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković
Lektura:
Protojerej-stavrofor Srboljub Miletić
Izvor:
Pravaя.ru – Pravoslavno-analitičeskiй sait

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *