Самоубиство

Питање:
Помаже Бог. Имам 20 година. Пре годину и по дана сам се тешко разболела. „Растављала“ сам се од живота, а лекари никако нису могли да пронађу шта ми је. После пет месеци установили су пар дијагноза које нису биле тако страшне, с обзиром на то како сам се осећала. Ни једна терапија није дала ефекат. Обилазила сам манастире, читали су ми молитве, исповедала се и причешћивала. Била сам за Видовдан на Јелеосвецењу и ништа није помогло. Нема речи којом бих описала пакао кроз који пролазим. Већ сам се и психички разболела, често осећам неподношљив немир у грудима и жељу да се убијем. Очајна сам и не знам више шта да радим да бих се излечила и престала да се мучим. Бојим се да ће се мој живот завршити самоубиством. Да ли постоји још нешто што бих могла урадити да бих се излечила? Шта да радим?
Ружица


Одговор:
Драга у Христу Ружице, Ставили сте ме у позицију да могу само да нагађам у овом одговору, јер нисте скоро ништа написали о себи осим проблема које директно преживљавате.
Свашта ту може да буде. Могуће је да сте страшно усамљени, или да сте преживели неки емотивни бродолом; или неуспех у школи или на послу; или тешка ситуација и неразумевање код куће – свађе и туча; или сте дете разведених родитеља; или сматрате да сте ружни, или дебели, или премршави (и даље нагађам? ) . А имате само 20 година? ! Пред вама је та природна неизвесност како даље кроз живот, а притеже вас време када треба да се праве одлуке, па Вас је вероватно ухватила паника, страх, безнађе. Потајна али безнадежна заљубљеност је велики проблем код младића и девојака ваших година? Не дај Боже, има и горе: недостатак „хемијског баланса“ који може да буде наследан или проузрокован крајњим стресом или нервним сломом. Имате неколико могућности да се борите са овим. Прва је најбоља, а то је да нађете неког искусног монаха и да му се потпуно отворите и затражите његову духовну очинску бригу (парохијски свештеници немају времена нити искуства за то) . Али то морате да урадите у крајњој озбиљности и одговорности. Депресија се укроћује тако што се истисне унутрашња љутња и разјареност код људи који су тихи и повучени, затворени, или врло млади, која може да дуго тиња, и да се опасно „надима“ јер нема свој „вентил“. Без „вентила“ човек може да пукне исто као и балон! Он има своје границе задржавања и све оно што иде преко њих крши га, као и све друго, и то до фаталних последица. Дакле, Вама је потребно да пронађете тај „вентил“, али нас је циљ да он буде богоугодан и духовно плодан, еванђелски.
Дакле, ако сте у таквом стању, врло је битно да своју вољу потчините другом, али у реално изграђеном безрезервном поверењу у њега, и то у љубави. Свети Јован Богослов каже: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави“ (1 Јн. 4, 18) . Однос према духовном оцу може да донесе плодове само ако постоји та савршена узајамна љубав, пре свега, поверење духовног чеда. Тако слично функционише и психијатрија, и ако пацијент нема
поверења у свог доктора, нема ништа од помоћи, осим бесмисленог кљукања лековима који за собом остављају ужасне последице. У старцеству то искуство је забетонирано кроз векове и народ је хрлио у манастире, не толико због неке директне онтолошке помоћи („експресног“ исцељења – због чега се жалите) , колико је у свом смирењу тражио духовне поуке, отварање душе кроз сузе и заједничко планирање и доношење одлука. А зар Апостол не тражи да „једни другима тешкоће носимо“? Дакле, одлазак у манастир није
гаранција на „екпрес-интервенцију“ благодати, него се он заснива и на проналажењу себе у мирној духовно-аскетској средини (средини одрицања и самоконтроле) , а што је најважније, која вас штити од уобичајених овосветских узрока Ваших страдања (окружења) . А то проналажење себе најлакше је остварити у свом искреном отварању према старцу који ће вам одлучно, очински, и састрадалном љубављу предложити нови живот, али у Вашем безрезервном послушању, што није ништа друго него заједничка борба да се истраје до краја. То послушање – потчињавање своје воље некоме у кога имате љубав и поверење јесте кључна ствар. Прекршај послушања (предложене духовне терапије) исто је што и одбацивање лекова у психијатрији, у случајевима где су они неопходни ради хемијског балансирања. А да не помињемо да то гажење послушања ожалошћује и Светог Духа који Својом благодаћу жели да исцели, наравно, „умножавањем талената“, тј. нашом сарадњом.
Предлажем Вам да прочитате животоопис новомученице Марије Гатцхинске. Она је толико пала у клиничку депресију да је постала непомична, лежећи хоризонтално, чак ни усне није могла да помера док је говорила. Ипак је у свом свом смирењу овако говорила: „Депресија је духовни крст. Он се даје зато да се помогне страдајућем који не зна како да се покаје, што је после покајања (неуспешног) поновно враћање у стање почињених грешака… (у свој приватни пакао – напомена моја) . Само две медицине могу да лече крајње страдајућу душу. Прва је та да мора да се научи како да се покаје, а друга је да се носи овај духовни крст депресије са смерношћу, кротошћу, смирењем, и са великом благодарношћу Господу, у сазнању да носење овог крста има да се од Господа урачуна као плод покајања…“. И многи други свети оци говоре да је депресија недостатак могућности искреног покајања, или те реалне припреме са којом страдајући може да добије духовно-физичку енергију која може да га преобрази (промени) . Важно је да се ослободите „брзих расмишљања“ која могу да Вас уведу у муњевито брзе закључке, не дај Боже и фаталне. Суицидност се појављује код људи који брзо мењају мишљења, што је недостатак смирења као и смерности; она може да буде последица изразите гордости у оматеријализованом уму огромних очекивања; исто тако и емотивних али нереалних очекивања (илузорних) ; исто тако може да буде и хемијски поремећај, али у последњем случају, при чистом уму у самоукроћавању – старцеском духовном техником може да се развије успешна терапија. Знам да је код нас врло слабо развијено старцество и, ако постоји, оно је у повојима, јер треба нове генерације искрених подвижника да „засветле на гори“, а који би се нелицемерно и са пуном састрадалном љубављу ухватили у коштац са данашњим све тежим проблемима страдајућих душа.
Дужност ми је да Вам кажем да ако нисте у могућности да нађете неког духовника, или да та духовна терапија не помаже, а код Вас се и даље јављају или појачавају жеље са самоубиством, молим Вас да без одлагања одете што пре до психијатра, јер је вероватно у
питању хемијска неизбалансираност организма. Подизање руке на себе (у свесном стању) почетак је (или продужетак) ужасног стања „богоостављености“ и депресије која никада не престаје, што и јесте пакао душе, јер душа не умире, него одлази одавде са свим овим осећањима и убеђењима, и одговорима које је она открила. Желим Вам мир Божији и да вас Његова љубав прати на сваком кораку Вашег живота, и немојте никада да губите поверење у Њега. Само се молите и у тим молитвеним мислима што чешће будите са Њим.
Са љубављу у Христу
о. Љубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *