Самоубиство

Питање:
Molim vas za savjet Prije 40 dana moj rodjeni stric je izvrsio samoubistvo, tesko sam se oporavila od tog soka…nedugo zatim nakon mjesec dana od muza ujak je umro u 50-oj godini zivota, jako vezana sam za njega bila…ta dva smrtna slucaja su me jako potresla… Imam strahove od prividjenja, od smrti, strah me da idem kod roditelja da spavam jer se bojim da ce neko od njih da umre i da cu ja da se zadesim tu, ne znam kako da se izvucem iz ovih mracnih misli…molim vas da me posavjetujete. Muz mi je na putu u Australiji nije bio u mogucnosti ni da dodje ujaku na sahranu, vjerovatno bi mi bilo mnogo lakse da je on tu… Ako mozete da mi kazete koje molitve da citam…Unaprijed vam hvala
Данијела


Одговор:
Драга сестро Данијела, Обично се сматра да је смрт најгласнија стварност нашег времена. Није она најгласнија само у нашем времену, таква је она била одувек. У сваком времену се чула најјаче. Највише је од свих страшила, која су се видела на земљи, застрашивала човека. Као најцрња авет провлачила се кроз историју човечанства, од најранијих времена до данас, што показују споменици из историје најстаријих народа. Страх од смрти је гонио египатске фараоне да подижу огромне пирамиде. Једна славна грчка песникиња, из старих времена, записала је: “Смрт је најгоре од свих зала. Тако и богови мисле. Иначе би и они умирали”. У наше време човек је решио многа питања из свих области живота: науке, технике, медицине. У последње време на свим тим плановима људи корачају муњевитом брзином. Многи се често занесу успесима, па им се чини да човек може да реши сва питања овога света и да му ни Бог више није потребан. Међутим, прошле су хиљаде година, а једно од најбитнијих питања није се помакло ни за један корак. То је питање смрти. Она је једнако и стално присутна као најнепожељнија стварност. Она човека једнако опседа, једнако застрашује, корача за њим као његова сенка. И никада да се човек ослободи те “смртне сенке”. Она за њега увек стиже “прерано”, ма у које време дошла. Она је гласнија од свих гласила, говорљивија од свих говорника, јача од најмоћнијих држава. Смрт прати човека. Она иде за њим куд год он крене: на путу, у ваздуху, на мору… Она невидљиво присуствује у кућама, она је као члан породице, изгледа као да седи за трпезом и може се појавити у било ком тренутку и прекинути тишину. Многе здравствене установе имају натпис: “Овде оздрављују”, али се нигде не може наћи реклама: “Овде не умиру”. Где су сада они о којима говори историја… где су преци наше породице, чије фотографије гледамо урамљене на зидовима наших соба? После нас доћи ће други људи, који сада још не постоје и замениће нас… А после смрти? Зар после ничега нема? Не наступа ли тада потпуно уништење? Не завршава ли се све у “црној гробници? ” Да ли има решења за ово питање? Да ли има одговора на оно горуће питање, које је још у давна времена поставио Праведни Јов: Кад умре човек, хоће ли оживети? На ово питање одговара Свети апостол Павле: Као што у Адаму сви умиру, тако ће у Христу сви оживети (1. Коринћанима 15, 22) . То је једини одговор на ово питање Праведног Јова и једино решење, које се видело и чуло у историји људског рода. Истина, смрт је још увек присутна у овом свету. Она још увек свакодневно одводи у гробове милионе људи по читавом земаљском шару. Али, њена моћ траје само од Великог петка до Васкрса. Као што змија остаје беспомоћна када јој се жалац ишчупа и када даље не може да излива свој отров, тако је и смрт после Христовог васкрсења остала немоћна. Победа прождре смрт. Смрти, где ти је победа? Смрти, где ти је жалац? пита Свети апостол Павле (Исто, 15, 54-55) . Заиста, “жалац смрти је грех”, а грех још увек у свету постоји. Али, Божјом помоћи и вером у Васкрслога Христа, који је својим васкрсењем победио смрт и грех, човек је добио Божју благодат да се каје, поправља и преображава. Тиме је добио искупљење и вечни живот у Царству, које је Бог спремио за оне ко Њега љубе. Због тога је васкрсење Христово централни догађај у историји човечанства. То је догађај који се налази на врхунцу свих збивања, пошто тај догађај одговара на најсудбоносније питање: Кад умре човек, хоће ли оживети? Хоће, оживеће! гласи одговор, пошто је Христос васкрсење и живот. Ко верује у Њега живеће, ако и умре (Јован 11, 25) . Ето, драга сестро, за Твоју утеху, страх од смрти за хришћане више не постоји. И ако се десило, да у Твојој ближој породици смрт прекине два живота, не значи да се страх од смрти увећава, да се Ти, конкретно, плашиш да ће у Твом присуству бити још смртних случајева. Ни длака са наше главе, ни птица са гране, не падају без Божје воље, а још мање се не гаси један живот на земљи без Божјег плана. А што ми тај план не знамо и што судимо по нашим ограниченим мерилима, па нам тај Божји план често изгледа неправедан. Јер, како рекох раније, смрт по нашем схватању увек долази прерано и ми мислимо да човек никад није сувише стар, да би морао умрети. И још нешто. Треба жалити за нашим драгим покојницима, поготово ако они нису били спремни за смрт, ако је она дошла изненада, па нису могли да се покају за учињене грехове и добију од Цркве опроштај. Поготово је страшна смрт стрица, који се огрешио и о себе и о Бога, јер је узео оно што не може дати, узео је најдрагоценији Божји дар – живот. Постао је убица, који се не може покајати, јер је он уједно и убица и жртва. Моли се за његову душу. Ко зна каква га је невоља нагнала на тај корак и шта се све дешавало у његовој глави тих судбоносних тренутака. Бог нека вам подари утеху за преминулима и молитвену обавезу да се за њих Богу молите, да им прислужујете воштанице и за њихове душе чините добра дела. Ваш о. Душан

Comments are closed.