Сајбер телефонија у храму Божијем

Протојереј-ставрофор ЉУБО Милошевић

 

Ово је осврт на писање „Блица“ (Жељка Јефтовић 6. 12. 2016, „Патријарх се моли а владика куца“, као и на друго писање истог аутора и новина, од 8. 12. 2016, „Молитвеник заменио мобилним”) о епископу Јовану шумадијском и његовој употреби телефона за време узношења богослужбене молитве приликом његове посете Светој Гори Атонској.

Још као дечaк, када сам са оцем ишао у манастир Жичу, а и касније када сам приликом наших школских екскурзија посећивао српске манастире у време тоталитаристичког система ондашње Југославије, сећам се да сам читао упадљиве натписе на улазима у храмове који су, осим уобичајеног културног и пристојног понашања, тражили да се не фотографише. Тако се ондашња Црква односила према ондашњој технологији и могућој злоупотреби фотографија. Она је одлучно и успешно забрањивала употребу фотоапарата и видео камера по храмовима. Могли бисмо да разговарамо да ли је она претеривала у таквом односу према људима у храму или је пак видела нешто што ми данас нисмо способни да откријемо. Аналогно горе наведеном, сада и ја размишљам о догађају којег описује фотографија епископа шумадијског Јована који је приликом посете Светој Гори, а за време богослужења са патријархом српским Иринејом, нешто гледао или тражио на свом smart телефону. Та слика је узбудила српску јавност.

Данашњи публицитет највише привлачи пажњу читаоца контроверзама и сензацијама, па српски медији будно прате делатност нашег Патријарха и сваког архијереја наше СПЦ. Новинари су за новац спремни све да ураде и зато не може да се говори о свести и етици њиховог писања. У нашој беди све је дозвољено а што је најгоре за мале паре. Сходно реченом, њима није могао да промакне ни овај догађај који пружа могућност да на свој начин прокоментаришу фотографију која је изашла у јавност. Побуде су разне, јер неки у њима виде како је епископ шумадијски Јован за време богослужења путем SMS (Short Message Service) порука словно општио са неким. Без осуде, дакле a priori та слика тако говори о себи како је и фотографисана. И ту је све јасно и нема недоумица. Али није јасно и остаје да нагађамо шта је ту истина и који су мотиви да архијереј нешто гледа на свом „интелигентном“ (smart) телефону, дакле електронској направи која има широке могућности свакојаке употребе? Свакако морамо да кажемо да он то чини док је био у свештеним одеждама, а приликом саборног узношења молитве Богу, конкретно у време док је Патријарх српски ЧИТАО (узносио) молитву. А то је посебан богослужбени моменат када по правилима Цркве свештенослужитељ треба да са главе скида покривало у зависности да ли је то митра, монашка пана, камилавка или најобичнија скуфија…, и тако откривене главе сав у молитви преда се Богу. Не могу да се „читају“ (узносе) молитве са покривеном главом! Правило Типика је такво да када се чита „сугуба“ – централна или посебно усиљена молитва, она која је „конкретно“ намењена, то се чини откривене главе, био то патријарх, епископ, јеромонах или презвитер. Ми то нисмо видели него је епископ за то време још и телефон држао у рукама.

Поводом овог случаја који описује „Блиц“ на сајту студената теологије (pouke.org) огласио се и свештеник Иван Цветковић који је себи дао задатак да објасни и оправда овај поступак владике Јована. Његов суштински деманти је да владика није могао да чита SMS поруке из простог разлога што на том подручју једноставно не постоји мобилна нити интернет мрежа. И свакако је то убедљив доказ да поменути епископ за време МОЛИТВЕ није слао SMS поруке, него да је, како овај свештеник каже, једноставно сликао уметнички добро украшен славски колач. Да ли овакав одговор елиминише остала питања: Да ли овај случај пружа неки наук да нико од нас у будуће не упада у овакве саблажњиве ситуације? Да ли ћемо да будемо у праву ако питамо шта тражи телефон у џепу било којег свештенослужитеља док је он на богослужењу?

Тражење одговора на ова питања не може да буде неки укор епископу Јовану, неко јавно непоштовање, него једноставно покушај „ходања Цркве са временом“. Али, пазимо, овде се ради о реалним, а не измишљеним, догађајима са којима се Црква суочава. Црква је покретала своје нормативне установе учења и уредби само онда када су настајали проблеми и заиста у ово наше време она у многом заостаје са својом мисијом када одређене проблеме не решава него их и на овај начин предаје произволу и случају. Свакако то важи и у вези са овим демантијем да владика није читао SMS и остаје да се каже оно што није речено.

Мислим да је успешно доказано да је владика жртва погрешних тумачења поменуте фотографије од стране људи који се овим медијски баве. Уопште речено, слажем се да се већина српских медија налази на етичком и моралном дну и то уопште није спорно. Али шта можемо и треба да замеримо апологији овакве појаве у Цркви? Замерка је најпростија и најискренија и она садржи један конструктиван и шири прилаз овом догађају, а свакако онај црквено-градитељски. Само за то је потребна слобода у Цркви као и храброст којих у овом „апологетском“ случају нема. На овако искрслим постулатима, дакле црквено-градитељским, питамо се: зар ми у Цркви, дакле ми црквени људи, не знамо за боље? Утолико више владике, којима на жалост више ништа не сме да се каже. Не сме да се говори, јер су они увек последње мерило себе у којем увек дају „правилан“ суд о себи? У контексту овог подигнутог питања сме ли се нешто данас јавно рећи да је владика погрешно урадио? Узмимо као одговор ову „апологију“ свештеника у којој није битан интерес Цркве него по свако цену оправдање било шта да владика чини. Нажалост то је код нас и једини однос свештеника и епископа, када први увек мора бити лојалан другом, а са максимално уложеном енергијом да се и овако погрешне ствари „оправдају“. Лично преживљавам анимозитет према оваквим „инвестиционим“ оправдањима личног интереса која су нажалост увек на штету Цркве. Није то љубав за Цркву него приватизација личних интереса у њој.

Како се суочавамо са деценијским проблемом хијерархијског клерикализма, што је и одраз одсуства реалне слободе презвитерске делатности у Цркви, ја потпуно разумем оне који се плаше да се јавно огласе против лоших појава у нашој Цркви. Јасно ми је да у оваквим условима прети „реакција“ грубе људске власти која је, у својој суштини, неприродно уврежена у Цркви, и ако ништа барем они смирено ћуте. То чини огромна већина нашег свештенства и уопште их не осуђујемо. „Страха ради јудејскога“ и многи ученици Христови избегавали су „таласање“ па ни на јоту не желимо да се огрешимо о нашу браћу који носе свој тежак крст све више презвитерске подређености у односу на пренаглашену теологију епископске власти о којој се већ неукусно стално понавља („мантра“) на нашим просторима. Дакле, и даље постоји избор да се смирено ћути ако нешто може да нам донесе проблеме. Али када овако постоји жеља да се јавно оправда нешто што није за оправдање онда то мора да подлеже одређеној одговорности пред другима који се исто тако зовемо Црква и добро разумемо шта је она.

Сазнали смо да је владика фотографисао уметничке способности монаха које су показане на славском колачу, које су заједно са хлебом исто принос Богу – то еванђелско познато умножавање наших талената у узношењу и приношењу нашег најбољег и највреднијег Господу. Рекло би се леп повод и ја верујем да је управо тако било. Верујем да је владика баш то чинио и уопште не сумњам да је било нешто друго. Али овде се погрешно постављају постулати и мењају се основне тезе о нашој црквености. Где је овде права вредност ревности да се сагледају општи интереси Цркве а не само овог епископа? Зар се свима нама не намеће питање: Да ли ова фотографија, лаички речено, оне слабије не „провоцира“ (саблажњава)? Лако је рећи да су наши медији овакви и онакви, при томе и не баш пригодним речником за нас људе који смо у Цркви, и то да они раде са неким другим побудама. Зар морамо стално да указујемо на речи апостола Павла који управо жели да нас заштити од наше опасне лежерности и навикнутости на ствари у Цркви, када се, почесто, ми свештенослужитељи заборављамо да и нашом најмањом непромишљеношћу можемо да се нађемо у стању „погрешке“ (греха) у односу на општу слику мисије Цркве. Управо због тога он једноставно нама каже: «Бљудите (пазите, чувајте се), како опасно ходите!» (Еф. 5, 15 – црквенословенски). Свакако је ово тачно да свака „ситница“ може да саблазни и уведе у озбиљан грех сваког из нас. Уместо да се учимо на новим изазовима ове модерне технологије и сазнамо шта се може и шта се не може за време богослужења, да се црквено-градитељски предамо решавању оваквих слика и ствари, ми објашњавамо нашој јавности како су људи који овако „паушално“ осуђују поменутог архијереја лоши? Зар ми не знамо ко су и шта су „наши“ медији па нам треба стално то понављати?!

Окривљавање других за оно што смо сами скривили не може да буде решење ако говоримо у име Цркве. Које су вредности на овај начин понуђене а тако нажалост и изгубљене? Зар није прилика за црквене писце да у овом немилом догађају заиста реше ствари и исправе ситуацију? Свакако је ово добар повод да студиозно истражимо догађај и на основу наученог га преточимо у неки црквено-нормативни облик да у будуће знамо шта је у овим изазовима корисно а шта може да саблазни. Да на овај начин тачно сазнамо шта се за време богослужења може а шта се не може, па и за владике? Уместо да Његово Преосвештенство владика Јован на овом свом несрећном случају, дакле у једну руку антиномијски речено добром лошем искуству, напише декрет свом свештенству и у свом смирењу каже да овакве ствари само саблажњавају, њега у међувремену свештеник „оправдава“ само ради оправдања? Зар је овај несрећни случај толико безначајан да се само на томе заврши? И заиста уопште не разумем ову апологију да она барем у нечем најмањем служи нашој Цркви.

Сигурно је тачно да епископ и нижи клир ни у којем случају не би требало да користи телефон за време богослужења. Као у овом случају како је то урађено његово преосвештенство епископ Јован могао је до „Благословен Бог наш…“, ако је ово освећење вршено после отпуста Литургије, чак и после отпуста чинодејствија Славе, да направи фотографију ако му је баш толико до ње стало. Свакако НИЈЕ благољепно, а тако ни побожно, да он или било ко од нас за време службе држи ове мале али све опасније компјутере у нашим рукама. Поред дубоко комплексних духовних импликација није то лепа слика, јер секуларни људи знају да је на њима свакако „све“.

Динамика живота и нова технолошка достигнућа треба да нас уче новим изазовима и тако треба сагледати и овај случај. Сигурно је да ми не можемо да отворимо књигу светог Василија Великог и тако од њега сазнамо да ли је прилично фотографисати за време „читања“ молитве, али то не значи да ако не можемо да нешто нађемо код Светих Отаца да није наше да се црквено-градитељски позабавимо тиме и решимо ствар. Мислим да у овом свету поткултуре мобилне телефоније, и интернета доступног на њој, употреба истих за време богослужења једноставно много штети угледу свештенослужитеља. Свака саблазан се најчешће износи спољашње, јер се обично спољашња слика ствари крије у тако наивним и безазленим моментима и стварима. Није уопште спорно да технологија smart phone може да буде од велике користи, чак и за богослужење, јер данас постоје разне богослужбене апликације, и Типик, чак постоји и текст богослужења (минејски) на неколико језика. Једном приликом сам видео да је свештеник користио „таблет“ као Требник приликом чега је изазвао мноштво саблажњивих реакција. Управо због ових разлога мислим да је употреба таблета, лаптопова и других подобних електронских инструмената у богослужењу недопустива. Овде говоримо о саблазни као реакцији на реалне слике као узрок, а не о некој терминолошкој богословској фикцији која нема везе са стварношћу.

На овај начин у животу наше савремене Цркве ми се сусрећемо са огромним проблемом који проузрокује савремена технологија, а посебно издвајамо мобилну телефонију. На ово ћемо овде да обратимо посебну пажњу.

„Интелигентни телефони“ (smart phones) већ су проблем са којим се данашња психологија озбиљно бави, док Црква, као корен сваке психологије у својој бризи за Човека, из које је сама психологија произашла, немо гледа и ништа не чини да у реалним, а не академски измишљеним, стварима иде „у корак са временом“. Ово о чему говоримо је врло озбиљан духовни проблем, јер академска теологија измишља проблеме, а реални за њу нису интересантни. Црква је управо супротно таквом приступу правила теологију и доносила каноне. Култ зависности, читај духовне потлачености „неком“, не може више да остане ван пажње наше Цркве. Из највиших едукативних структура савременог друштва сазнајемо да фактори илузије и лажних слика непостојећих светова постају ментална болест упоредива са „подељеношћу човека“ тј. шизофренијом. У тим сликама се одавно боре и рву, са једне стране реални а са друге илузорни човек. Ако смо пастирски заинтересовани ми видимо да медицина жели да се позабави овим проблемом који све више прети човечанству. Зар Црква нема јаче разлоге да објави борбу овим „модерним страстима“ (ЉМ) које контролишу човека? Оне су горе од „реалних“ страсти о чему ћу рећи у следећим редовима. Већ су генерације наше омладине формиране личности, које су одрасле и стасале са овим проблемом да већ видимо да опасно страдају. Поред разних сајбер маштања и игара, разних фиктивних спортских зависности (када се човек лажно бави спортом), експлоатације сексуалних слика непостојеће среће и лажне испуњености човека да он губи жељу за реалним човеком, сусрећемо се и са све већим проблемом фотографисања на сваком кораку куд год да кренемо. Свако-минутна доступност интернету нас одваја од стварности нашег постојања и битисања и ми из стварности прелазимо у пределе илузије. Све је то окидач за озбиљна духовна и душевна обољења да човек заборавља да опстане као човек. Поменуте лажне слике су свакако асоцијалне природе, од којих посебно страда човек у формирању – човек адолесцентног периода. Нападно је присутан култ „селфија“ – само-сликања, који води ка изолацији и само-централизму што ће да се заврши егоизмом и најзад заробљавањем у самодовољном постојању. А ово последње је облик остварења поменуте илузије. Све чешће чујемо: ма не треба ми нико. То говоре млади људи што живо подсећа на раног хришћанског оца из 3. века, светог Иполита Римског, који одлично види ове наше дане у својим пророчким мислима када овако каже: „нестаће женска лепота и изгубиће се похотљивост људска“ (О Христу и Антихристу, гл. 34). Ово је стихијски, а тако и инерцијом, усмерено против Цркве, јер је чињеница да се изопачено представља како „смарт фон“ зближава људе, док у ствари он изолује човека а тако у богословском смислу руши Заједницу. То видимо као општи проблем.

Телефонија у нашем духовном животу се јавља и као директан духовни проблем који је врло озбиљан и заслужује пажњу данашње Цркве.

У поменутом култу „селфија“ – све више, и у разним облицима, присутна је зависност сликања у храму Божијем. Ко се неће сложити да барем он мора да буде поштеђен? По сваку цену наших духовних улагања он мора да буде „заштићена зона“ од све ове хистерије која све више поробљава савременог човека. Свакако ми знамо да нас компјутер прати на сваком кораку нашег постојања и тако нуди моделе живота који већином негирају потребу за реалним животом, тј. за онтолошком потребом за Црквом. У храму Божијем ми треба да предахнемо од колотечине лажних стереотипа и навике овосветског живота. Успевамо ли ми у томе? Само ови поменути имиџи о којима говоримо јесу поистовећење са нечим што не може да се нађе у Царству славе Христа Бога нашег, Чијим ће се доласком, а нашим васкрсењем у Њему, оно остварити и овде на земљи, реално и опипљиво, а не виртуелно, лажно, непостојеће, онако како су непостојећи и ови „светови“ о којима говоримо, као задовољство и срећа који се нама предлажу у сајбер простору путем ових људских направа… То је НЕЧИЈИ алат који заиста не сме да има своје место у храму за време богослужења, за време узношења наше МОЛИТВЕ Богу. Можемо ли да дозволимо да наш лаос (народ у цркви) сваког часа фотографише или чак прави „селфије“ за време богослужења? Смемо ли да негирамо да то све прелази у недопустиво? Колико често људи забораве да искључе свој телефон па он звони у најсветијим моментима богослужења? Како ћемо да изградимо свест потребног односа према смарт фон технологији ако овако на највишим нивоима Цркве, а у њеним најсветијим моментима свештенослужитељи користе телефон?

Дакле ми морамо добро да схватимо колико смарт телефонија данас нимало није наивна у односу на црквени поредак и благочешће и да је опасан и директан духовни проблем.

Употреба SMS порука је толико присутна у нашим животима да је у истој мери, у нашој свести побрканих животних вредности, одсутна суштина нашег постојања у храму Божијем. Свети Оци поред осталог много су се бавили проблемом лутања мисли за време молитве (богослужења), а посебно учили да не смемо ни са ким да разговарамо или на било који други начин општимо за време заједничке а тако и личне молитве. Колико је ово изазов за духовништво наших дана, и колико је ово за њих проблем који заслужује пажњу? Да ли је разговор у храму буквални проблем у нарушавању тишине или је он далеко више од тога? Свети Оци, а посебно монашког подвига и искуства, дубоко су залазили у људску душу и тако тражили бескомпромисан молитвени фокус целог човека – психосоматског. И у таквој тишини, дакле у неометању никог ко се налази у молитви а поред нас је, данашњи човек је због једне секунде одвојен од богоопштења и тако је привољен општењу са светом од којег је, као бајаги, побегао у храм, у Цркву?! Мисли су увек биле камен спотицања у реалном богоопштењу, оне су директно повезане са њим. Мисли у реалном остварењу богоопштења јесу или остварена молитва или пак нису.

Храм Божији и његове богослужбене молитве (литургичке) предукус су Царства Небеског али у овако мрљавим и запуштеним духовним условима, у рушењу основне црквене дисциплине (коју очито нарушава ова сајбер телефонија) човек је у магновењу одвојен од света добра и света зла. Он чак и у „оази“ у којој се налази – у храму Божијем, постаје духовно рањив до степена потпуног предавања овом свету од којег бежимо. Њега од унутрашњег мира црквене молитве и кнеза овог века дели неколико оперативних секунди. У тим секундама је доступност проверавања резултата утакмица, кладионица, светских берзи, курсних листа као и политичких, војних свакако и забавних, и многих других информација социјалне природе оног „другог“ човека. Од човека од којег ми као бежимо у храм Божији? И заиста ово је за нас ново и врло опасно, јер оба ова света доступна су у тишини храма Божијег! Свакако је јасно да слање SMS порука у цркви није најбуквалније ометање неког у молитви, зато што је пре свега то мисаони проблем. Духовни лекари – Свети Оци нису ни мало допуштали било какво мисаоно лутање са молитве. „Морамо да знамо“ – пише Свети Симеон Солунски, „да скидајући са себе блатњавог човека, свега оног у мудровањима његовим у виду овосветских одежди и облачећи се у човека небеског …, идемо у цркву (Слово 71), и дошавши тамо заједно са другима, стојимо са страхом и дрхтањем, као да на небу стојимо са анђелима“ (Слово 69), и тако „стојећи на молитви, према небу подижући руке наше, ум наш, држимо у уму божанствене мисли, предображавамо блага небеска, анђелске чинове и станове светих…, оно што чујемо са еванђелских читања – све скупљамо у ум свој… (Слово 68).“

Највећа Брига Цркве за нас је да не лутамо мислима и не губимо поменути предукус оног што нас чека у Царству васкрслог Христа Цара Славе, Мира, а тако уопште и Живота. Ми телефоном ове данашње сајбер технологије све стихије овог века са собом носимо у храм, у Цркву, у којој је по природи свог постојања „спуштено“ Небо на ову и овакву земљу. Будући у храму ми путем „смарт“ телефоније отварамо прозоре „кнеза овог века“, док иконе – ликове обожених и духовно живих јесу ти „прозори у Небеску Цркву“, а нама на овај начин баш остају затворени. Ми просто навлачимо завесу на њих због зависности од нечега што нам свакодневно отвара прозоре у непостојеће светове, у лажну срећу, у лажни живот, у потражњи лажног мира. Овде видимо да је питање „разговора“ у цркви шире од сметања човеку који се моли а поред нас је, и да се не ради о њему него о нама. Ми СЕБИ сметамо! Јер путем SMS „немушто“ наносимо себи огромну штету будући још у храму Божијем.

Овај немушти SMS разговор може да буде гори и од физичког, јер ми мислима одлазимо са места славословљења Бога нашег. Свети Оци у Цркви су се највише бавили оним тајним човеком, оним којег ми кријемо да се чак трудимо да га другима прикажемо другачије него што он јесте. Увек боље него што он јесте! Главна суштина те борбе је показана у богословљу подвига и искуства које нас вековима учи како да се молимо а да молитва буде наше постојање у Богу. Филиокалија је нама оставила синтезу како да се боримо са нашим мислима за време молитве као и са оним непомеником који стално долази да их од нас украде е да ли би барем на кратко да нас одвоји од јединог извора нашег Живота. Свеједно колико је „учтиво“ то што се чува физички мир путем SMS порука, и то у неком убеђењу да ми ником не сметамо, ми заиста упражњавамо страшну духовну аномалију у односу на наше потребно обожење. То је и некултура у храму Божијем, је се у друштвеном животу све више прихвата правило да је некултурно да користимо телефон, сматра се непоштовањем друштва у којем се налазимо. Зар ми на исти начин не поштујемо Цркву – заједницу људи у Телу?

У закључку овог изнуђеног чланка (приморан да пишем) желим да кажем да ми не смемо да се чудимо зашто је овако тенденциозно написано о српском архијереју који за време молитве коју чита Патријарх он гледа квалитет направљене слике славског колача. Можда он гледа и текст чина којег могу да нам донесу одређене апликације мобилне телефоније, није важно, саблазан је ту. Присутна је и најзад остварена је. Штета је направљена и њему и нама свима заједно. Пре свега она је суштински изражена у свему оном што ми јавно и приватно јесмо – молитвеници. Она показује јавно одсуство са молитве човека који носи највећи чин наше Цркве а тиме и поверење свих нас када смо му рекли Аксиос!? Ова слика је показатељ лутања мисли о којем горе рекосмо а „професионално“ га описују велики подвижници као што су преподобни Макарије Велики, преподобни Јован Лествичник, свети Јефрем Сирин, преподобни Јован Касијан, Авва Евагрије и многи други. Уместо да овакве ствари строго избегавамо и учимо друге да то не чине, јер већ видесмо да оне саблажњавају; уместо да сасвим забранимо употребу мобилне телефоније у било којој форми употребе за време богослужења, ми још тражимо начине да их оправдамо? Не ради се овде о томе ко је изазвао овакве реакције, него се ради о томе да данашња Црква престаје да мисионари и решава реалне проблеме који овако спонтано настају. Ми не смемо да оправдавамо овакве појаве, него најблаже речено морамо да се учимо на њима и доносимо здраве судове о њима. Другим речима морамо да их решавамо. А ко ће други ако не ми?

Синтеза критичког сагледавања овог случаја састоји се у томе да ми због ових и мноштва других разлога не смемо да носимо у храм Божији телефон (не мислим буквално ако то није изводљиво, него да се све његове функције искључе и да у нашој психи он буде „искључен“ све до краја богослужења. Свакако је некултурно, нападно је, хаотично је сликање свега и свачег у нашем окружењу још и тако насумице (јер овај квантитет квари квалитет фотографија и тако не граби праве уметничко-стваралачке изазове него све то прелази у неку виртуелну еклектику). То све са собом носи крајњу духовну некултуру, ниподаштава све суштинске проблеме са којима се озбиљно борило богословље светоотачког подвига и искуства. Рекавши све ово треба да подвучемо да нико НЕ МОЖЕ да оправда свештенослужитеља који одевен у комплетне богослужбене одежде из свог џепа вади телефон и за време молитве на њему нешто гледа, тражи, слика, петља … Овде није реч о некој радикалној забрани фотографисања за време богослужења, или о некој забрани само ради забране, јер све то може да се уреди благословом да се просто задужи човек који познаје посао, као и редослед богослужења и ред у храму, да пажљиво фотографише.

У закључку се враћам мојим првим мислима и реакцији на поменути несрећни догађај. СПЦ је у оно време Броза и његове атеистичке и агностичке Југославије, или комунистичко-простачке религиозности коју свакако морам да поменем успешно регулисала ово питање најпростијом забраном фотографисања. Она је имала снаге да истраје у својој жељи да су атеисти и агностици и свака друга идеолошка и религиозна убеђења поштовала њену жељу. Ако смо могли онда да се ухватимо у коштац са таквим проблемима зар нам није важно да и данас сагледамо и регулишемо утицај технолошких достигнућа на савремени црквени живот и духовност човека?

Мобилна телефонија, у циљу служења човеку како би му живот учинила лакшим и једноставнијим, без сваке сумње „колатерално“ му наноси огромне штете. Ми у Цркви то морамо да разумемо и нешто предузмемо да то решимо. Она изазива све већи степен зависности од мноштва њених функција. То је толико тачно да модерно секуларно друштво у томе види озбиљне проблеме за савременог човека и већ тражи решења. Пратећи материјал и методику рада против ове најновије зависности и ми у Цркви морамо да потражимо неке одговоре и решимо ствари које нам сметају. Овај немили случај на Светој Гори је одличан пример колико ми у ствари ништа не радимо. То што ништа не чинимо је и пола проблема, јер ево апсурда, ми чак у овом несрећном случају оправдавамо владику Јована. Која је корист од тога, осим ако није лична? Та чињеница ме је побудила да напишем ове редове без трага и најмање жеље да понижавам свето архијерејство епископа Јована. Такође нећемо га понизити када кажемо да као човек који служи Цркви мора да зна да су за мене и за њега такве слике недопустиве.

Почнимо да се бавимо простим човеком и да решавамо његове свакодневне проблеме. Православни „модернизам“ је решавање савремених – „модерних“ проблема у Цркви, а не како он у својој данашњој суштини јесте – предавање проблемима и поистовећење са њима. Тако нешто тражи све већи присутни хуманизам у Цркви да се Црква адаптира на човека, а не да то чини човек отварајући врата онтолошког, дакле да види ванвременску Цркву и себе избави од утицаја било којег времена. Јер је Исус Христос вавек исти и непроменљиви (Јев. 13, 8). У одбацивање овог века спада и све већа манија поткултуре мобилне телефоније која савремено руши наш Живот. И наша дужност је барем да свете храмове и црквена богослужења заштитимо од ње, а не да је још на овај погрешан начин афирмишемо у Цркви.

 

31 Comments

  1. Чињеница је да се чудне ствари појављују из епархије шумадијске, са сајта поуке.орг, са неких фејсбук православних страница из те епархије. Ето нпр. покушај да се оповргне светоотачко учење Цркве о митарствима подржао је сајт поуке.орг. Довољно је прочитати поуке наших светих монаха, Тадеја и Гаврила и схватити да је време отпадништва о коме говоре ово време:„Много владика, свештеника и теолога у задње време неће се руководити по Божијем расуђивању, оним што је за народ корисно, већ по чулном, телесном, застраниће, а и по наговору људи, угађаће им; биће ту и политичара и других, са којима ће они пријатељства градити. Неће расуђивати по поукама Светих отаца.“

  2. ОлиВера

    Благодарим оче Љубо на сјајном тексту!

  3. Moje misljenje mozda nije ok ali smatram da mi vernici kada prisustvujemo liturgiji, treba da se predamo tome a ne da zveramo nosi li svesteno lice mobilni i sta radi sa njim.,ima ko ce njega opomenuti a to svakako nismo mi. Priljubi se u molitvu i moli sta ti treba od gospoda, i ne sudi, nikad, jer nista nije kao sto izgleda.

  4. Јер ако опростите људима сагрешења њихова опростиће и вама Отац ваш небески
    Ако ли не опростите људима сагрешења њихова ни Отац ваш небески неће опростити вама сагрешења ваша

    • Никако да разумем ово што се већ понавља. Па опроштено му је, и тражим опроштај…, али црквени поредак није мој личи захтев него црквени. Овде није реч о осуди и опроштају, него у реду и поретку, и знању оних који су задужени да га чувају. То није морално оцењивање да буде “осуда” него рушење нама дате дисциплине, тако да у томе не може да буде осуда лична. Јер чување реда у Цркви није осуда, него оцењивање мимо поретка и канона – то је осуда. Те личне и користољубиве иницијативе а ја ни једног ни друго немам нити ме то интерсује. Баш бркате намерно или случајно.

      • Помаже Бог,оче Љубо, благословите

        Опростите, нисам теолог, цитирао сам прво што ми је пало на памет.

        Свако добро од Господа

  5. Hvala najlepse za ovaj divan tekst. Trudila sam se da razumem. Ako sam dobro shvatila kada ulazim u hram treba da ugasim telefon i da budem svesna mesta gde sam i misli svoje da usmerim na molitvu. Da ne lutaju misli moje prema telefonu ili bilo cemu drugom sto se u hramu desava a nije deo bogosluzenja i na njega se ne odnosi. Cesto idem u manastir Krusedol . Tamo mi je tako lako i lepo da se molim, a eto u hramu kojem pripadam po prebivalistu, zbog metezi koja vlada tokom liturgije jako tesko se koncentrisem na molitvu. Nikoga ne krivim. Ne odustajem. Ipak idem i trudim se, a ostavim glas mog svestenika samo da mogu da ga cujem.

  6. Dosta je poučno izlaganje o. Ljuba,svakako za razmišljanje i razmatranje,ali mislim da Vladika Jovan nije imao drugu nameru,već mi se čini da je sa iskrenom i čistom radoscu hteo da pribelezi uspomenu. Svima pravoslavcima zelim srecu i mir u dusi.

  7. Одмерен и поучан текст! Свакако је потребно забранити свако фотографисање за време богослужења (сем како о.Љуба рече “…Овде није реч о некој радикалној забрани фотографисања за време богослужења, или о некој забрани само ради забране, јер све то може да се уреди благословом да се просто задужи човек који познаје посао, као и редослед богослужења и ред у храму, да пажљиво фотографише…”)
    Кад се служба заврши замолити свештеника да се уради пар фотографија је у реду, за време службе, то је грех!
    Епископ Јован нема никакво оправдање за свој поступак, јер он није фотограф већ слуга Божји, човек који нама “грешницима” треба дати позитиван а не лош пример понашања у Божјем храму. Оцу Љуби свака част на уоченом проблему који може имати несагледиве последице по вршење службе Божије у нашим храмовима, ако надлежни у врху СПЦ не предузму кораке на решавању овог проблема.

  8. Poštovana braćo i sestre,
    Čvrsto vjerujem da Gospod za svako vrijeme ljudskom rodu šalje ljude koji drže istinu u onoj mjeri u kojoj je to neophodno i u mjeri u kojoj mu je ugodno. U današnje vrijeme ostati trezvenouman, hrabar, vjeran Ocima crkve (bez odstupanja) i džati čast i pravdu mjerom starih Srba (slava Bogu) a opet biti savremen i maksimalno edukovan, malo je ko spreman kao Otac Ljubo. Čovjeka ne poznajem,ali redovno čitam šta i kako piše i iskreno se nadam da će neodstupno nastaviti i dalje.. Što se nas mirjana, tiče čvrsto vjerujem da treba da se pokrijemo ušima i srećni što imamo ovakva svjetila u našoj svetoj Crkvi nastavimo da pratimo i slušamo šta nam Gospod poručuje preko ovakvih duhovnika a ne da idemo putem samozaljubivog ispraznog nazovi filozofiranja… Pojedincima ovdje koji ulaze u raspravku sa O Ljubom ,citirao bih Vladiku Rada:
    ” A mudar si i književnik kažu, učio si knjigu u Carigrad, na nekakvu ćabu utvrdio.
    Nego ti se još hoće pameti poteža je ova naša škola”
    Napominjem da ovo nije nikakvo podilaženje O Ljubu, čovjek nema pojma ko sam..
    Svako dobro svima..

  9. Господи,спаси и сохрани!Ускоро ће и Литургије да врше мобилним тел. или преко компјутера.Без намере да осуђујем,јер сам грешнија од свих.Међутим,нема никаквог оправдања да Владика или било ко користи телефон у Храму.

  10. Петар Јараковић

    Одавно један чланак на на црквеним порталима није изазвао оволико интересовања. Коментари су углавном позитивни и то радује. Срђан се срди без разлога. Прочитај још једном текст, али пажљиво. Наведи нам и једну реч осуде. Па то и јесте вредност осврта проте Љуба. Ви, Срђане, а и ја то видиш не умемо. Сећам се времена када смо сви заједно се сликали после Литургије испред иконостаса или испред храма. Те заједничке фотографије су дивне и имају вредност. Мислим да треба забранити свако фотографисање за време богослужења. Многим од нас из црквене јерархије недостаје општа култура, поготову нама који смо испрекакали степенице образовања. Међутим, прави и истински христољубци, па макар и немали високо богословско образовање, су и културни људи.

  11. Хвала оче Љубо на опсежном осврту на проблем који је постао више него озбиљан на службама у цркви свуда, посебно у Америци, а изгледа и шире. Човек више не може да буде ни миран, а понекад чак ни да прати литургију од разних сликара који сваке недеље сликају једно те исто, зврје около по цркви, шкљоцају свој iphone…и без обзира у ком делу службе….деца за њима трчкарају….хаотично стање…добар део сниматеља нема никаквог обзира према оним који су дошли у цркву на службу, а у задње време и неки свештеници су почели да користе iphone да прочитају обавештења и слично…ако се нешто не уради (од врха цркве и на делу спроведе) све ће мање бити верника у црквама…а све више сниматеља и фотографа…

  12. Zanimljiva je ova prepirka.U konkretnom slučaju upotreba mobilnog telefona,kao sredstva komunikacije i protoka informacija,izaziva podjeljeno mišljenje i različiti pristup gledanja i rješavanja problema,pogotovo njegovu upotrebu na mjestima i u vrijeme,koja su rezervisana za nešto puno veće i uzvišenije.Mobilni telefoni,izloženi galopirajućem tehnološkom napretku,sa svim mogućim aplikacijama,nazivaju se još i “pametnim”.Možda u nekim budućim vremenima neće ni biti više potreba za sabiranjima u hramovima,jer će za to postojati posebna aplikacija.Možda ni sveštenik neće ni biti na mjestu u kojemu služi,jer će sav virtualni prostor urediti tehnologija i ljudima “olakšati” život itd.itd.Nisam za zloupotrebu ove savremene pošasti,već ograničenu po blagoslovu starješine i u vrijeme i način koji je prihvatljiv,a da ne remeti poredak i ne sablažnjava.Zamislite teorijski kada bi svi i sveštenici i mirjani bljeskali sa svojim uređajima,a sve s tobožnjim ciljem da “ovjekovječe” određene trenutke u vremenu,na šta bi to ličilo.Ili možda za trpezom nekoliko kamera iz svih uglova da šalju impulse i slike…itd.Uređaji izvan hrama imaju neslućene mogućnosti,a unutar su samo teret i smetnja…

  13. Прото, осим осуде, какав је смисао овог Вашег текста??? Шта сте хтели да постигнете?

    • Не срдите се Срђане. Грешите, јер осуда је могућа само у личносном односу али не и у служењу као јавном и општем делу.

      • Хвала Вам, прото. Свидео ми се Ваш одговор. Ипак, морам рећи, владика телефон није користио за смс, у октобру сам био у Хиландару-сигнала нема, да је некоме од смрти лек… Могао је сео да слика кољиво, а лично га знајући, сигуран сам да је то радио… Е, сад, друга је ствар што сте сви ви видели трун у његовом оку, а брвнону своме не, то није добро… Сви смеју да сликају, само он не сме имати своју колекцију фотографија-смешно…

        • С друге стране, лако је Вама, оче прото, писати о Епископу СПЦ… Не верујем да бисте баш смели писати о своме Епископу… Овај Вам не може ништа, тако да можете писати шта желите…

          • И писао сам, још на руском али не о овако најобичнијим стварима. Рецимо против понашања мог бившег епископа и Првојерарха м. Виталија који је био против сједињења РЗПЦ са МП. Ви просто мене не познајете. Молим вас престаните са овим бесмисленим тужакањем.

        • Драги брате Срђане, ја нигде нисам рекао да је владика Јован користио СМС. Ви нисте прочитали чланак. То је то! Овамо говорите о брвнима насумице, о томе да сви сликају. После овог видим да ви немате представу шта је тамо написано? Прво прочитајте ако хоћете па тек после тога расуђујте.

  14. роса петровић

    Драги оче Љубо,

    да Вам дам сада један мали преглед: шта је из Ваше студије остало у мом сећању, о чему размишљам захваљујући Вашим речима и питањима које Ви постављате, као и опасности на које упозоравате.

    1. Узношење нашег духа Богу у храму, који не сме да буде одвучен у свет, мислено, онако како то Добротољубље описује и Свети оци подробно објашњавају. Мобилни телефон је највећа сметња у том случају у нашем савременом свету и времену.
    2. Владика нам је путоказ и пример, ту лежи опасност да се та фотографије злоупотреби, без обзира шта је владика радио са својим телефоном: писао, сликао или читао.
    3. Људски дух је приљубљен за неке покретне и непокретне слике на сајберима, заробљен је тако, и ту се неко веома користи и богати.
    4. Опасност је највећа у томе да тај неко може да диригује и усмерава наш дух како хоће, а самим тим и да злоупотреби ту снагу утицаја на наше мозгове у своје сврхе….што је, уствари, најопасније…

    Ето то сам научила из Вашег чланка и о томе размишљам. велики поздрав од росе и велико хвала оче

  15. Браво, оче Љубо. Сјајно!

  16. Нисам видео фотографију, не знам ни какав је телефон био у питању. Остављам по страни и то објашњење које је дао свештеник, о фотографисању славског колача.

    Данас се мобилни телефони користе за све и свашта. Да ли свештеник (или владика – свеједно) може да погледа имена која треба да помене на молитви, а која је забележио на телефону? Да ли може да провери ко се све тог дана прославља у Цркви?

    Коначно, да ли постоји неко коме се никада није десило да заборави да искључи звоно и све могуће нотификције које модерни телефони производе?

    Како ће ти новинари реаговати једног дана када свештеник извади из торбе таблет уместо требника?

  17. роса петровић

    Драги оче Љубо,
    опростите али Ви нећете моћи увек да утичете на то како ће Ваш чланак да биде примљен или схваћен. Ви јесте написали изврстан чланак, једну студију вредну за размишљање и сагледали проблем са више страна и ми Вас пратимо пажљиво. Један коментар не мора увек да казује колико су читаоци схватили или примили, већ може да буде и прилика да се надовеже и сопствени поглед на исту проблематику. А наши коментари јесу слика нашег доживљавања тог проблема, у овом конкретном случају фотографија владике Јована са мобилним телефоном. И ту се заустављају сви коментари, јер срж проблема сте Ви дали довољно као и прилаз решењу. Сад ако ја сиђем са једне интелектуалне на другу емотивну страну сагледавања проблема, не умањује вредност, нити битност Ваше поуке, не укида је и не побија важност. Ви нама отварате један широки хоризонт, а Ви извините ако се ми зауставимо и коментаришемо само један мали детаљ у њему. Нисмо сви ми богослови али смо заинтересовани за Ваш рад, и то би требало да Вас радује. Оно што мене радује је што толико воље улажете да помогнете свима да схватимо сваки детаљ и ту Вам скидам шешир и клањам се. велики поздрав од роса

  18. Малопре сам погледао ове коментаре па се чудим у којој мери се повезују основе, сам тај смисао реченог у овом чланку. Због тога бих Роси поновио што сам написао: “Овде није реч о некој радикалној забрани фотографисања за време богослужења, или о некој забрани само ради забране, јер све то може да се уреди благословом да се просто задужи човек који познаје посао, као и редослед богослужења и ред у храму, да пажљиво фотографише”. Мада, суштински, ја сам о нечем другом писао, свакако дубљем а богословски изазовном у односу на време у којем се налазимо, да физичка лепота светих места није повезана са проблемом који сам излагао. На Стефанове чудне силогизме бих рекао да свештено лице није чиновник и да он не “ради” и да се његов живот не дели на “радно време” и оно нерадно. Био сам врло пажљив да се не огрешим о епископа Јована, али ово Стефану треба да кажем: Како ви не користите митру, нити омфор нити сакос, било би паметно “да ћутите” (Ваш избор речи) о стварима које се описују за време док их епископ богослужбено носи. Аналогија скупих кола и смарт телефоније коју овде пружате нема никаквог смисла. Опростите.

  19. Ја колико схватам:
    – пошто ја користим мобилни за личне сврхе у току радног времена, за мене је паметно да ћутим када свештеници имају мобилне;
    – пошто ја користим климу на послу и у кући, за мене је паметно да ћутим када свештеници стављају климе;
    – пошто бих ја купио скупа кола, за мене је паметно да ћутим када видим свештенике у скупим колима.

  20. Lijep osvrt oca Ljube ,kao što je i svojstveno njegovoj poziciji i iskustvu.Istina,mnogo stvari skreće pažnju nas mirjana,pa i ovo sa telefonijom u najvažnijem dijelu obreda.Vidio sam i kada sveštenici za trpezom naizgled i pričaju,smješkaju se,gestikuliraju,zijevaju po 5-6 puta bez da stave ruku (pospani),a s druge strane i kod mirjana razne projave smijeha,pričanja,slikavanja mobitelima,odlazak u najvažnijim trenucima službe itd. itd.Ili ljudi ne razumiju gdje ulaze ili nisu svjesni svojih postupaka,bez obzira bio mirjanin ili sveštenik.Nedavno dok sam bio u jednom od naših manastira,u trenutku vrludanja misli,pogled mi je bio fiksiran na oslikanu zidnu ikonu Grigorija Palame,ispod koje je pisalo :”Gospode prosvijetli tamu moju”..Možda se u tim riječima krije odgovor na ovakova i slična pitanja?

  21. Бранислав

    ..Помози Бог…
    Одличан текст оца Љубе..мислим да би иза овог текста стала и већина свештеника наше Цркве али се нема храбрости за тако што..јер би се могла изгубити служба…

  22. роса петровић

    Драги оче Љубо,
    Признајем да сам се саблазнила видећи фотографију владике Јована са мобилним телефоном на Светој Гори али само за тренутак. При даљем размишљању гледајући и све друге апарате које и монаси користе како би забележили неки предиван моменат и приближили га нама којима је немогуће да физички присуствујемо ту, осећала сам захвалност што се та технологија користи. Ни на моменат не сумњам да је владика Јован желео да буде негде другде, већ је махинално исто тако зажелео да забележи неки детаљ…јер цела Света Гора у сваком моменту јесте непрекидна служба Богу, зар не? Сада ту фотографију видим као једну симпатичну апликацију, ја бих више од свих, ако би то било могуће, усликала све и сваког и свашта на Светој Гори и понела кући и у срцу и у мобилу и на слици и тексту и филму…ах, и то би мени била један драги, свети чин…велики поздрав од росе

  23. Петар Јараковић

    Хвала Богу да Црква има и оваквих свештенослужитеља. Образован, културан, учтив и без страха. Пиши што чешће и што више. Било би добро да епископи наше Цркве овај текст проследе своме свештенству. Написати овако нешто , а не увредити никога, па ни владику Јована, није лако. Хвала ти оче Љубо!