NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » Sajber telefonija u hramu Božijem
Sajber telefonija u hramu Božijem

Sajber telefonija u hramu Božijem

Protojerej-stavrofor LJUBO Milošević

 

Ovo je osvrt na pisanje „Blica“ (Željka Jeftović 6. 12. 2016, „Patrijarh se moli a vladika kuca“, kao i na drugo pisanje istog autora i novina, od 8. 12. 2016, „Molitvenik zamenio mobilnim”) o episkopu Jovanu šumadijskom i njegovoj upotrebi telefona za vreme uznošenja bogoslužbene molitve prilikom njegove posete Svetoj Gori Atonskoj.

Još kao dečak, kada sam sa ocem išao u manastir Žiču, a i kasnije kada sam prilikom naših školskih ekskurzija posećivao srpske manastire u vreme totalitarističkog sistema ondašnje Jugoslavije, sećam se da sam čitao upadljive natpise na ulazima u hramove koji su, osim uobičajenog kulturnog i pristojnog ponašanja, tražili da se ne fotografiše. Tako se ondašnja Crkva odnosila prema ondašnjoj tehnologiji i mogućoj zloupotrebi fotografija. Ona je odlučno i uspešno zabranjivala upotrebu fotoaparata i video kamera po hramovima. Mogli bismo da razgovaramo da li je ona preterivala u takvom odnosu prema ljudima u hramu ili je pak videla nešto što mi danas nismo sposobni da otkrijemo. Analogno gore navedenom, sada i ja razmišljam o događaju kojeg opisuje fotografija episkopa šumadijskog Jovana koji je prilikom posete Svetoj Gori, a za vreme bogosluženja sa patrijarhom srpskim Irinejom, nešto gledao ili tražio na svom smart telefonu. Ta slika je uzbudila srpsku javnost.

Današnji publicitet najviše privlači pažnju čitaoca kontroverzama i senzacijama, pa srpski mediji budno prate delatnost našeg Patrijarha i svakog arhijereja naše SPC. Novinari su za novac spremni sve da urade i zato ne može da se govori o svesti i etici njihovog pisanja. U našoj bedi sve je dozvoljeno a što je najgore za male pare. Shodno rečenom, njima nije mogao da promakne ni ovaj događaj koji pruža mogućnost da na svoj način prokomentarišu fotografiju koja je izašla u javnost. Pobude su razne, jer neki u njima vide kako je episkop šumadijski Jovan za vreme bogosluženja putem SMS (Short Message Service) poruka slovno opštio sa nekim. Bez osude, dakle a priori ta slika tako govori o sebi kako je i fotografisana. I tu je sve jasno i nema nedoumica. Ali nije jasno i ostaje da nagađamo šta je tu istina i koji su motivi da arhijerej nešto gleda na svom „inteligentnom“ (smart) telefonu, dakle elektronskoj napravi koja ima široke mogućnosti svakojake upotrebe? Svakako moramo da kažemo da on to čini dok je bio u sveštenim odeždama, a prilikom sabornog uznošenja molitve Bogu, konkretno u vreme dok je Patrijarh srpski ČITAO (uznosio) molitvu. A to je poseban bogoslužbeni momenat kada po pravilima Crkve sveštenoslužitelj treba da sa glave skida pokrivalo u zavisnosti da li je to mitra, monaška pana, kamilavka ili najobičnija skufija…, i tako otkrivene glave sav u molitvi preda se Bogu. Ne mogu da se „čitaju“ (uznose) molitve sa pokrivenom glavom! Pravilo Tipika je takvo da kada se čita „suguba“ – centralna ili posebno usiljena molitva, ona koja je „konkretno“ namenjena, to se čini otkrivene glave, bio to patrijarh, episkop, jeromonah ili prezviter. Mi to nismo videli nego je episkop za to vreme još i telefon držao u rukama.

Povodom ovog slučaja koji opisuje „Blic“ na sajtu studenata teologije (pouke.org) oglasio se i sveštenik Ivan Cvetković koji je sebi dao zadatak da objasni i opravda ovaj postupak vladike Jovana. Njegov suštinski demanti je da vladika nije mogao da čita SMS poruke iz prostog razloga što na tom području jednostavno ne postoji mobilna niti internet mreža. I svakako je to ubedljiv dokaz da pomenuti episkop za vreme MOLITVE nije slao SMS poruke, nego da je, kako ovaj sveštenik kaže, jednostavno slikao umetnički dobro ukrašen slavski kolač. Da li ovakav odgovor eliminiše ostala pitanja: Da li ovaj slučaj pruža neki nauk da niko od nas u buduće ne upada u ovakve sablažnjive situacije? Da li ćemo da budemo u pravu ako pitamo šta traži telefon u džepu bilo kojeg sveštenoslužitelja dok je on na bogosluženju?

Traženje odgovora na ova pitanja ne može da bude neki ukor episkopu Jovanu, neko javno nepoštovanje, nego jednostavno pokušaj „hodanja Crkve sa vremenom“. Ali, pazimo, ovde se radi o realnim, a ne izmišljenim, događajima sa kojima se Crkva suočava. Crkva je pokretala svoje normativne ustanove učenja i uredbi samo onda kada su nastajali problemi i zaista u ovo naše vreme ona u mnogom zaostaje sa svojom misijom kada određene probleme ne rešava nego ih i na ovaj način predaje proizvolu i slučaju. Svakako to važi i u vezi sa ovim demantijem da vladika nije čitao SMS i ostaje da se kaže ono što nije rečeno.

Mislim da je uspešno dokazano da je vladika žrtva pogrešnih tumačenja pomenute fotografije od strane ljudi koji se ovim medijski bave. Uopšte rečeno, slažem se da se većina srpskih medija nalazi na etičkom i moralnom dnu i to uopšte nije sporno. Ali šta možemo i treba da zamerimo apologiji ovakve pojave u Crkvi? Zamerka je najprostija i najiskrenija i ona sadrži jedan konstruktivan i širi prilaz ovom događaju, a svakako onaj crkveno-graditeljski. Samo za to je potrebna sloboda u Crkvi kao i hrabrost kojih u ovom „apologetskom“ slučaju nema. Na ovako iskrslim postulatima, dakle crkveno-graditeljskim, pitamo se: zar mi u Crkvi, dakle mi crkveni ljudi, ne znamo za bolje? Utoliko više vladike, kojima na žalost više ništa ne sme da se kaže. Ne sme da se govori, jer su oni uvek poslednje merilo sebe u kojem uvek daju „pravilan“ sud o sebi? U kontekstu ovog podignutog pitanja sme li se nešto danas javno reći da je vladika pogrešno uradio? Uzmimo kao odgovor ovu „apologiju“ sveštenika u kojoj nije bitan interes Crkve nego po svako cenu opravdanje bilo šta da vladika čini. Nažalost to je kod nas i jedini odnos sveštenika i episkopa, kada prvi uvek mora biti lojalan drugom, a sa maksimalno uloženom energijom da se i ovako pogrešne stvari „opravdaju“. Lično preživljavam animozitet prema ovakvim „investicionim“ opravdanjima ličnog interesa koja su nažalost uvek na štetu Crkve. Nije to ljubav za Crkvu nego privatizacija ličnih interesa u njoj.

Kako se suočavamo sa decenijskim problemom hijerarhijskog klerikalizma, što je i odraz odsustva realne slobode prezviterske delatnosti u Crkvi, ja potpuno razumem one koji se plaše da se javno oglase protiv loših pojava u našoj Crkvi. Jasno mi je da u ovakvim uslovima preti „reakcija“ grube ljudske vlasti koja je, u svojoj suštini, neprirodno uvrežena u Crkvi, i ako ništa barem oni smireno ćute. To čini ogromna većina našeg sveštenstva i uopšte ih ne osuđujemo. „Straha radi judejskoga“ i mnogi učenici Hristovi izbegavali su „talasanje“ pa ni na jotu ne želimo da se ogrešimo o našu braću koji nose svoj težak krst sve više prezviterske podređenosti u odnosu na prenaglašenu teologiju episkopske vlasti o kojoj se već neukusno stalno ponavlja („mantra“) na našim prostorima. Dakle, i dalje postoji izbor da se smireno ćuti ako nešto može da nam donese probleme. Ali kada ovako postoji želja da se javno opravda nešto što nije za opravdanje onda to mora da podleže određenoj odgovornosti pred drugima koji se isto tako zovemo Crkva i dobro razumemo šta je ona.

Saznali smo da je vladika fotografisao umetničke sposobnosti monaha koje su pokazane na slavskom kolaču, koje su zajedno sa hlebom isto prinos Bogu – to evanđelsko poznato umnožavanje naših talenata u uznošenju i prinošenju našeg najboljeg i najvrednijeg Gospodu. Reklo bi se lep povod i ja verujem da je upravo tako bilo. Verujem da je vladika baš to činio i uopšte ne sumnjam da je bilo nešto drugo. Ali ovde se pogrešno postavljaju postulati i menjaju se osnovne teze o našoj crkvenosti. Gde je ovde prava vrednost revnosti da se sagledaju opšti interesi Crkve a ne samo ovog episkopa? Zar se svima nama ne nameće pitanje: Da li ova fotografija, laički rečeno, one slabije ne „provocira“ (sablažnjava)? Lako je reći da su naši mediji ovakvi i onakvi, pri tome i ne baš prigodnim rečnikom za nas ljude koji smo u Crkvi, i to da oni rade sa nekim drugim pobudama. Zar moramo stalno da ukazujemo na reči apostola Pavla koji upravo želi da nas zaštiti od naše opasne ležernosti i naviknutosti na stvari u Crkvi, kada se, počesto, mi sveštenoslužitelji zaboravljamo da i našom najmanjom nepromišljenošću možemo da se nađemo u stanju „pogreške“ (greha) u odnosu na opštu sliku misije Crkve. Upravo zbog toga on jednostavno nama kaže: «Bljudite (pazite, čuvajte se), kako opasno hodite!» (Ef. 5, 15 – crkvenoslovenski). Svakako je ovo tačno da svaka „sitnica“ može da sablazni i uvede u ozbiljan greh svakog iz nas. Umesto da se učimo na novim izazovima ove moderne tehnologije i saznamo šta se može i šta se ne može za vreme bogosluženja, da se crkveno-graditeljski predamo rešavanju ovakvih slika i stvari, mi objašnjavamo našoj javnosti kako su ljudi koji ovako „paušalno“ osuđuju pomenutog arhijereja loši? Zar mi ne znamo ko su i šta su „naši“ mediji pa nam treba stalno to ponavljati?!

Okrivljavanje drugih za ono što smo sami skrivili ne može da bude rešenje ako govorimo u ime Crkve. Koje su vrednosti na ovaj način ponuđene a tako nažalost i izgubljene? Zar nije prilika za crkvene pisce da u ovom nemilom događaju zaista reše stvari i isprave situaciju? Svakako je ovo dobar povod da studiozno istražimo događaj i na osnovu naučenog ga pretočimo u neki crkveno-normativni oblik da u buduće znamo šta je u ovim izazovima korisno a šta može da sablazni. Da na ovaj način tačno saznamo šta se za vreme bogosluženja može a šta se ne može, pa i za vladike? Umesto da Njegovo Preosveštenstvo vladika Jovan na ovom svom nesrećnom slučaju, dakle u jednu ruku antinomijski rečeno dobrom lošem iskustvu, napiše dekret svom sveštenstvu i u svom smirenju kaže da ovakve stvari samo sablažnjavaju, njega u međuvremenu sveštenik „opravdava“ samo radi opravdanja? Zar je ovaj nesrećni slučaj toliko beznačajan da se samo na tome završi? I zaista uopšte ne razumem ovu apologiju da ona barem u nečem najmanjem služi našoj Crkvi.

Sigurno je tačno da episkop i niži klir ni u kojem slučaju ne bi trebalo da koristi telefon za vreme bogosluženja. Kao u ovom slučaju kako je to urađeno njegovo preosveštenstvo episkop Jovan mogao je do „Blagosloven Bog naš…“, ako je ovo osvećenje vršeno posle otpusta Liturgije, čak i posle otpusta činodejstvija Slave, da napravi fotografiju ako mu je baš toliko do nje stalo. Svakako NIJE blagoljepno, a tako ni pobožno, da on ili bilo ko od nas za vreme službe drži ove male ali sve opasnije kompjutere u našim rukama. Pored duboko kompleksnih duhovnih implikacija nije to lepa slika, jer sekularni ljudi znaju da je na njima svakako „sve“.

Dinamika života i nova tehnološka dostignuća treba da nas uče novim izazovima i tako treba sagledati i ovaj slučaj. Sigurno je da mi ne možemo da otvorimo knjigu svetog Vasilija Velikog i tako od njega saznamo da li je prilično fotografisati za vreme „čitanja“ molitve, ali to ne znači da ako ne možemo da nešto nađemo kod Svetih Otaca da nije naše da se crkveno-graditeljski pozabavimo time i rešimo stvar. Mislim da u ovom svetu potkulture mobilne telefonije, i interneta dostupnog na njoj, upotreba istih za vreme bogosluženja jednostavno mnogo šteti ugledu sveštenoslužitelja. Svaka sablazan se najčešće iznosi spoljašnje, jer se obično spoljašnja slika stvari krije u tako naivnim i bezazlenim momentima i stvarima. Nije uopšte sporno da tehnologija smart phone može da bude od velike koristi, čak i za bogosluženje, jer danas postoje razne bogoslužbene aplikacije, i Tipik, čak postoji i tekst bogosluženja (minejski) na nekoliko jezika. Jednom prilikom sam video da je sveštenik koristio „tablet“ kao Trebnik prilikom čega je izazvao mnoštvo sablažnjivih reakcija. Upravo zbog ovih razloga mislim da je upotreba tableta, laptopova i drugih podobnih elektronskih instrumenata u bogosluženju nedopustiva. Ovde govorimo o sablazni kao reakciji na realne slike kao uzrok, a ne o nekoj terminološkoj bogoslovskoj fikciji koja nema veze sa stvarnošću.

Na ovaj način u životu naše savremene Crkve mi se susrećemo sa ogromnim problemom koji prouzrokuje savremena tehnologija, a posebno izdvajamo mobilnu telefoniju. Na ovo ćemo ovde da obratimo posebnu pažnju.

„Inteligentni telefoni“ (smart phones) već su problem sa kojim se današnja psihologija ozbiljno bavi, dok Crkva, kao koren svake psihologije u svojoj brizi za Čoveka, iz koje je sama psihologija proizašla, nemo gleda i ništa ne čini da u realnim, a ne akademski izmišljenim, stvarima ide „u korak sa vremenom“. Ovo o čemu govorimo je vrlo ozbiljan duhovni problem, jer akademska teologija izmišlja probleme, a realni za nju nisu interesantni. Crkva je upravo suprotno takvom pristupu pravila teologiju i donosila kanone. Kult zavisnosti, čitaj duhovne potlačenosti „nekom“, ne može više da ostane van pažnje naše Crkve. Iz najviših edukativnih struktura savremenog društva saznajemo da faktori iluzije i lažnih slika nepostojećih svetova postaju mentalna bolest uporediva sa „podeljenošću čoveka“ tj. šizofrenijom. U tim slikama se odavno bore i rvu, sa jedne strane realni a sa druge iluzorni čovek. Ako smo pastirski zainteresovani mi vidimo da medicina želi da se pozabavi ovim problemom koji sve više preti čovečanstvu. Zar Crkva nema jače razloge da objavi borbu ovim „modernim strastima“ (LJM) koje kontrolišu čoveka? One su gore od „realnih“ strasti o čemu ću reći u sledećim redovima. Već su generacije naše omladine formirane ličnosti, koje su odrasle i stasale sa ovim problemom da već vidimo da opasno stradaju. Pored raznih sajber maštanja i igara, raznih fiktivnih sportskih zavisnosti (kada se čovek lažno bavi sportom), eksploatacije seksualnih slika nepostojeće sreće i lažne ispunjenosti čoveka da on gubi želju za realnim čovekom, susrećemo se i sa sve većim problemom fotografisanja na svakom koraku kud god da krenemo. Svako-minutna dostupnost internetu nas odvaja od stvarnosti našeg postojanja i bitisanja i mi iz stvarnosti prelazimo u predele iluzije. Sve je to okidač za ozbiljna duhovna i duševna oboljenja da čovek zaboravlja da opstane kao čovek. Pomenute lažne slike su svakako asocijalne prirode, od kojih posebno strada čovek u formiranju – čovek adolescentnog perioda. Napadno je prisutan kult „selfija“ – samo-slikanja, koji vodi ka izolaciji i samo-centralizmu što će da se završi egoizmom i najzad zarobljavanjem u samodovoljnom postojanju. A ovo poslednje je oblik ostvarenja pomenute iluzije. Sve češće čujemo: ma ne treba mi niko. To govore mladi ljudi što živo podseća na ranog hrišćanskog oca iz 3. veka, svetog Ipolita Rimskog, koji odlično vidi ove naše dane u svojim proročkim mislima kada ovako kaže: „nestaće ženska lepota i izgubiće se pohotljivost ljudska“ (O Hristu i Antihristu, gl. 34). Ovo je stihijski, a tako i inercijom, usmereno protiv Crkve, jer je činjenica da se izopačeno predstavlja kako „smart fon“ zbližava ljude, dok u stvari on izoluje čoveka a tako u bogoslovskom smislu ruši Zajednicu. To vidimo kao opšti problem.

Telefonija u našem duhovnom životu se javlja i kao direktan duhovni problem koji je vrlo ozbiljan i zaslužuje pažnju današnje Crkve.

U pomenutom kultu „selfija“ – sve više, i u raznim oblicima, prisutna je zavisnost slikanja u hramu Božijem. Ko se neće složiti da barem on mora da bude pošteđen? Po svaku cenu naših duhovnih ulaganja on mora da bude „zaštićena zona“ od sve ove histerije koja sve više porobljava savremenog čoveka. Svakako mi znamo da nas kompjuter prati na svakom koraku našeg postojanja i tako nudi modele života koji većinom negiraju potrebu za realnim životom, tj. za ontološkom potrebom za Crkvom. U hramu Božijem mi treba da predahnemo od kolotečine lažnih stereotipa i navike ovosvetskog života. Uspevamo li mi u tome? Samo ovi pomenuti imidži o kojima govorimo jesu poistovećenje sa nečim što ne može da se nađe u Carstvu slave Hrista Boga našeg, Čijim će se dolaskom, a našim vaskrsenjem u Njemu, ono ostvariti i ovde na zemlji, realno i opipljivo, a ne virtuelno, lažno, nepostojeće, onako kako su nepostojeći i ovi „svetovi“ o kojima govorimo, kao zadovoljstvo i sreća koji se nama predlažu u sajber prostoru putem ovih ljudskih naprava… To je NEČIJI alat koji zaista ne sme da ima svoje mesto u hramu za vreme bogosluženja, za vreme uznošenja naše MOLITVE Bogu. Možemo li da dozvolimo da naš laos (narod u crkvi) svakog časa fotografiše ili čak pravi „selfije“ za vreme bogosluženja? Smemo li da negiramo da to sve prelazi u nedopustivo? Koliko često ljudi zaborave da isključe svoj telefon pa on zvoni u najsvetijim momentima bogosluženja? Kako ćemo da izgradimo svest potrebnog odnosa prema smart fon tehnologiji ako ovako na najvišim nivoima Crkve, a u njenim najsvetijim momentima sveštenoslužitelji koriste telefon?

Dakle mi moramo dobro da shvatimo koliko smart telefonija danas nimalo nije naivna u odnosu na crkveni poredak i blagočešće i da je opasan i direktan duhovni problem.

Upotreba SMS poruka je toliko prisutna u našim životima da je u istoj meri, u našoj svesti pobrkanih životnih vrednosti, odsutna suština našeg postojanja u hramu Božijem. Sveti Oci pored ostalog mnogo su se bavili problemom lutanja misli za vreme molitve (bogosluženja), a posebno učili da ne smemo ni sa kim da razgovaramo ili na bilo koji drugi način opštimo za vreme zajedničke a tako i lične molitve. Koliko je ovo izazov za duhovništvo naših dana, i koliko je ovo za njih problem koji zaslužuje pažnju? Da li je razgovor u hramu bukvalni problem u narušavanju tišine ili je on daleko više od toga? Sveti Oci, a posebno monaškog podviga i iskustva, duboko su zalazili u ljudsku dušu i tako tražili beskompromisan molitveni fokus celog čoveka – psihosomatskog. I u takvoj tišini, dakle u neometanju nikog ko se nalazi u molitvi a pored nas je, današnji čovek je zbog jedne sekunde odvojen od bogoopštenja i tako je privoljen opštenju sa svetom od kojeg je, kao bajagi, pobegao u hram, u Crkvu?! Misli su uvek bile kamen spoticanja u realnom bogoopštenju, one su direktno povezane sa njim. Misli u realnom ostvarenju bogoopštenja jesu ili ostvarena molitva ili pak nisu.

Hram Božiji i njegove bogoslužbene molitve (liturgičke) predukus su Carstva Nebeskog ali u ovako mrljavim i zapuštenim duhovnim uslovima, u rušenju osnovne crkvene discipline (koju očito narušava ova sajber telefonija) čovek je u magnovenju odvojen od sveta dobra i sveta zla. On čak i u „oazi“ u kojoj se nalazi – u hramu Božijem, postaje duhovno ranjiv do stepena potpunog predavanja ovom svetu od kojeg bežimo. Njega od unutrašnjeg mira crkvene molitve i kneza ovog veka deli nekoliko operativnih sekundi. U tim sekundama je dostupnost proveravanja rezultata utakmica, kladionica, svetskih berzi, kursnih lista kao i političkih, vojnih svakako i zabavnih, i mnogih drugih informacija socijalne prirode onog „drugog“ čoveka. Od čoveka od kojeg mi kao bežimo u hram Božiji? I zaista ovo je za nas novo i vrlo opasno, jer oba ova sveta dostupna su u tišini hrama Božijeg! Svakako je jasno da slanje SMS poruka u crkvi nije najbukvalnije ometanje nekog u molitvi, zato što je pre svega to misaoni problem. Duhovni lekari – Sveti Oci nisu ni malo dopuštali bilo kakvo misaono lutanje sa molitve. „Moramo da znamo“ – piše Sveti Simeon Solunski, „da skidajući sa sebe blatnjavog čoveka, svega onog u mudrovanjima njegovim u vidu ovosvetskih odeždi i oblačeći se u čoveka nebeskog …, idemo u crkvu (Slovo 71), i došavši tamo zajedno sa drugima, stojimo sa strahom i drhtanjem, kao da na nebu stojimo sa anđelima“ (Slovo 69), i tako „stojeći na molitvi, prema nebu podižući ruke naše, um naš, držimo u umu božanstvene misli, predobražavamo blaga nebeska, anđelske činove i stanove svetih…, ono što čujemo sa evanđelskih čitanja – sve skupljamo u um svoj… (Slovo 68).“

Najveća Briga Crkve za nas je da ne lutamo mislima i ne gubimo pomenuti predukus onog što nas čeka u Carstvu vaskrslog Hrista Cara Slave, Mira, a tako uopšte i Života. Mi telefonom ove današnje sajber tehnologije sve stihije ovog veka sa sobom nosimo u hram, u Crkvu, u kojoj je po prirodi svog postojanja „spušteno“ Nebo na ovu i ovakvu zemlju. Budući u hramu mi putem „smart“ telefonije otvaramo prozore „kneza ovog veka“, dok ikone – likove oboženih i duhovno živih jesu ti „prozori u Nebesku Crkvu“, a nama na ovaj način baš ostaju zatvoreni. Mi prosto navlačimo zavesu na njih zbog zavisnosti od nečega što nam svakodnevno otvara prozore u nepostojeće svetove, u lažnu sreću, u lažni život, u potražnji lažnog mira. Ovde vidimo da je pitanje „razgovora“ u crkvi šire od smetanja čoveku koji se moli a pored nas je, i da se ne radi o njemu nego o nama. Mi SEBI smetamo! Jer putem SMS „nemušto“ nanosimo sebi ogromnu štetu budući još u hramu Božijem.

Ovaj nemušti SMS razgovor može da bude gori i od fizičkog, jer mi mislima odlazimo sa mesta slavoslovljenja Boga našeg. Sveti Oci u Crkvi su se najviše bavili onim tajnim čovekom, onim kojeg mi krijemo da se čak trudimo da ga drugima prikažemo drugačije nego što on jeste. Uvek bolje nego što on jeste! Glavna suština te borbe je pokazana u bogoslovlju podviga i iskustva koje nas vekovima uči kako da se molimo a da molitva bude naše postojanje u Bogu. Filiokalija je nama ostavila sintezu kako da se borimo sa našim mislima za vreme molitve kao i sa onim nepomenikom koji stalno dolazi da ih od nas ukrade e da li bi barem na kratko da nas odvoji od jedinog izvora našeg Života. Svejedno koliko je „učtivo“ to što se čuva fizički mir putem SMS poruka, i to u nekom ubeđenju da mi nikom ne smetamo, mi zaista upražnjavamo strašnu duhovnu anomaliju u odnosu na naše potrebno oboženje. To je i nekultura u hramu Božijem, je se u društvenom životu sve više prihvata pravilo da je nekulturno da koristimo telefon, smatra se nepoštovanjem društva u kojem se nalazimo. Zar mi na isti način ne poštujemo Crkvu – zajednicu ljudi u Telu?

U zaključku ovog iznuđenog članka (primoran da pišem) želim da kažem da mi ne smemo da se čudimo zašto je ovako tendenciozno napisano o srpskom arhijereju koji za vreme molitve koju čita Patrijarh on gleda kvalitet napravljene slike slavskog kolača. Možda on gleda i tekst čina kojeg mogu da nam donesu određene aplikacije mobilne telefonije, nije važno, sablazan je tu. Prisutna je i najzad ostvarena je. Šteta je napravljena i njemu i nama svima zajedno. Pre svega ona je suštinski izražena u svemu onom što mi javno i privatno jesmo – molitvenici. Ona pokazuje javno odsustvo sa molitve čoveka koji nosi najveći čin naše Crkve a time i poverenje svih nas kada smo mu rekli Aksios!? Ova slika je pokazatelj lutanja misli o kojem gore rekosmo a „profesionalno“ ga opisuju veliki podvižnici kao što su prepodobni Makarije Veliki, prepodobni Jovan Lestvičnik, sveti Jefrem Sirin, prepodobni Jovan Kasijan, Avva Evagrije i mnogi drugi. Umesto da ovakve stvari strogo izbegavamo i učimo druge da to ne čine, jer već videsmo da one sablažnjavaju; umesto da sasvim zabranimo upotrebu mobilne telefonije u bilo kojoj formi upotrebe za vreme bogosluženja, mi još tražimo načine da ih opravdamo? Ne radi se ovde o tome ko je izazvao ovakve reakcije, nego se radi o tome da današnja Crkva prestaje da misionari i rešava realne probleme koji ovako spontano nastaju. Mi ne smemo da opravdavamo ovakve pojave, nego najblaže rečeno moramo da se učimo na njima i donosimo zdrave sudove o njima. Drugim rečima moramo da ih rešavamo. A ko će drugi ako ne mi?

Sinteza kritičkog sagledavanja ovog slučaja sastoji se u tome da mi zbog ovih i mnoštva drugih razloga ne smemo da nosimo u hram Božiji telefon (ne mislim bukvalno ako to nije izvodljivo, nego da se sve njegove funkcije isključe i da u našoj psihi on bude „isključen“ sve do kraja bogosluženja. Svakako je nekulturno, napadno je, haotično je slikanje svega i svačeg u našem okruženju još i tako nasumice (jer ovaj kvantitet kvari kvalitet fotografija i tako ne grabi prave umetničko-stvaralačke izazove nego sve to prelazi u neku virtuelnu eklektiku). To sve sa sobom nosi krajnju duhovnu nekulturu, nipodaštava sve suštinske probleme sa kojima se ozbiljno borilo bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva. Rekavši sve ovo treba da podvučemo da niko NE MOŽE da opravda sveštenoslužitelja koji odeven u kompletne bogoslužbene odežde iz svog džepa vadi telefon i za vreme molitve na njemu nešto gleda, traži, slika, petlja … Ovde nije reč o nekoj radikalnoj zabrani fotografisanja za vreme bogosluženja, ili o nekoj zabrani samo radi zabrane, jer sve to može da se uredi blagoslovom da se prosto zaduži čovek koji poznaje posao, kao i redosled bogosluženja i red u hramu, da pažljivo fotografiše.

U zaključku se vraćam mojim prvim mislima i reakciji na pomenuti nesrećni događaj. SPC je u ono vreme Broza i njegove ateističke i agnostičke Jugoslavije, ili komunističko-prostačke religioznosti koju svakako moram da pomenem uspešno regulisala ovo pitanje najprostijom zabranom fotografisanja. Ona je imala snage da istraje u svojoj želji da su ateisti i agnostici i svaka druga ideološka i religiozna ubeđenja poštovala njenu želju. Ako smo mogli onda da se uhvatimo u koštac sa takvim problemima zar nam nije važno da i danas sagledamo i regulišemo uticaj tehnoloških dostignuća na savremeni crkveni život i duhovnost čoveka?

Mobilna telefonija, u cilju služenja čoveku kako bi mu život učinila lakšim i jednostavnijim, bez svake sumnje „kolateralno“ mu nanosi ogromne štete. Mi u Crkvi to moramo da razumemo i nešto preduzmemo da to rešimo. Ona izaziva sve veći stepen zavisnosti od mnoštva njenih funkcija. To je toliko tačno da moderno sekularno društvo u tome vidi ozbiljne probleme za savremenog čoveka i već traži rešenja. Prateći materijal i metodiku rada protiv ove najnovije zavisnosti i mi u Crkvi moramo da potražimo neke odgovore i rešimo stvari koje nam smetaju. Ovaj nemili slučaj na Svetoj Gori je odličan primer koliko mi u stvari ništa ne radimo. To što ništa ne činimo je i pola problema, jer evo apsurda, mi čak u ovom nesrećnom slučaju opravdavamo vladiku Jovana. Koja je korist od toga, osim ako nije lična? Ta činjenica me je pobudila da napišem ove redove bez traga i najmanje želje da ponižavam sveto arhijerejstvo episkopa Jovana. Takođe nećemo ga poniziti kada kažemo da kao čovek koji služi Crkvi mora da zna da su za mene i za njega takve slike nedopustive.

Počnimo da se bavimo prostim čovekom i da rešavamo njegove svakodnevne probleme. Pravoslavni „modernizam“ je rešavanje savremenih – „modernih“ problema u Crkvi, a ne kako on u svojoj današnjoj suštini jeste – predavanje problemima i poistovećenje sa njima. Tako nešto traži sve veći prisutni humanizam u Crkvi da se Crkva adaptira na čoveka, a ne da to čini čovek otvarajući vrata ontološkog, dakle da vidi vanvremensku Crkvu i sebe izbavi od uticaja bilo kojeg vremena. Jer je Isus Hristos vavek isti i nepromenljivi (Jev. 13, 8). U odbacivanje ovog veka spada i sve veća manija potkulture mobilne telefonije koja savremeno ruši naš Život. I naša dužnost je barem da svete hramove i crkvena bogosluženja zaštitimo od nje, a ne da je još na ovaj pogrešan način afirmišemo u Crkvi.

 

31 komentar(a)

  1. Petar Jaraković

    Hvala Bogu da Crkva ima i ovakvih sveštenoslužitelja. Obrazovan, kulturan, učtiv i bez straha. Piši što češće i što više. Bilo bi dobro da episkopi naše Crkve ovaj tekst proslede svome sveštenstvu. Napisati ovako nešto , a ne uvrediti nikoga, pa ni vladiku Jovana, nije lako. Hvala ti oče Ljubo!

  2. rosa petrović

    Dragi oče Ljubo,
    Priznajem da sam se sablaznila videći fotografiju vladike Jovana sa mobilnim telefonom na Svetoj Gori ali samo za trenutak. Pri daljem razmišljanju gledajući i sve druge aparate koje i monasi koriste kako bi zabeležili neki predivan momenat i približili ga nama kojima je nemoguće da fizički prisustvujemo tu, osećala sam zahvalnost što se ta tehnologija koristi. Ni na momenat ne sumnjam da je vladika Jovan želeo da bude negde drugde, već je mahinalno isto tako zaželeo da zabeleži neki detalj…jer cela Sveta Gora u svakom momentu jeste neprekidna služba Bogu, zar ne? Sada tu fotografiju vidim kao jednu simpatičnu aplikaciju, ja bih više od svih, ako bi to bilo moguće, uslikala sve i svakog i svašta na Svetoj Gori i ponela kući i u srcu i u mobilu i na slici i tekstu i filmu…ah, i to bi meni bila jedan dragi, sveti čin…veliki pozdrav od rose

  3. ..Pomozi Bog…
    Odličan tekst oca Ljube..mislim da bi iza ovog teksta stala i većina sveštenika naše Crkve ali se nema hrabrosti za tako što..jer bi se mogla izgubiti služba…

  4. Lijep osvrt oca Ljube ,kao što je i svojstveno njegovoj poziciji i iskustvu.Istina,mnogo stvari skreće pažnju nas mirjana,pa i ovo sa telefonijom u najvažnijem dijelu obreda.Vidio sam i kada sveštenici za trpezom naizgled i pričaju,smješkaju se,gestikuliraju,zijevaju po 5-6 puta bez da stave ruku (pospani),a s druge strane i kod mirjana razne projave smijeha,pričanja,slikavanja mobitelima,odlazak u najvažnijim trenucima službe itd. itd.Ili ljudi ne razumiju gdje ulaze ili nisu svjesni svojih postupaka,bez obzira bio mirjanin ili sveštenik.Nedavno dok sam bio u jednom od naših manastira,u trenutku vrludanja misli,pogled mi je bio fiksiran na oslikanu zidnu ikonu Grigorija Palame,ispod koje je pisalo :“Gospode prosvijetli tamu moju“..Možda se u tim riječima krije odgovor na ovakova i slična pitanja?

  5. Ja koliko shvatam:
    – pošto ja koristim mobilni za lične svrhe u toku radnog vremena, za mene je pametno da ćutim kada sveštenici imaju mobilne;
    – pošto ja koristim klimu na poslu i u kući, za mene je pametno da ćutim kada sveštenici stavljaju klime;
    – pošto bih ja kupio skupa kola, za mene je pametno da ćutim kada vidim sveštenike u skupim kolima.

  6. Malopre sam pogledao ove komentare pa se čudim u kojoj meri se povezuju osnove, sam taj smisao rečenog u ovom članku. Zbog toga bih Rosi ponovio što sam napisao: „Ovde nije reč o nekoj radikalnoj zabrani fotografisanja za vreme bogosluženja, ili o nekoj zabrani samo radi zabrane, jer sve to može da se uredi blagoslovom da se prosto zaduži čovek koji poznaje posao, kao i redosled bogosluženja i red u hramu, da pažljivo fotografiše“. Mada, suštinski, ja sam o nečem drugom pisao, svakako dubljem a bogoslovski izazovnom u odnosu na vreme u kojem se nalazimo, da fizička lepota svetih mesta nije povezana sa problemom koji sam izlagao. Na Stefanove čudne silogizme bih rekao da svešteno lice nije činovnik i da on ne „radi“ i da se njegov život ne deli na „radno vreme“ i ono neradno. Bio sam vrlo pažljiv da se ne ogrešim o episkopa Jovana, ali ovo Stefanu treba da kažem: Kako vi ne koristite mitru, niti omfor niti sakos, bilo bi pametno „da ćutite“ (Vaš izbor reči) o stvarima koje se opisuju za vreme dok ih episkop bogoslužbeno nosi. Analogija skupih kola i smart telefonije koju ovde pružate nema nikakvog smisla. Oprostite.

  7. rosa petrović

    Dragi oče Ljubo,
    oprostite ali Vi nećete moći uvek da utičete na to kako će Vaš članak da bide primljen ili shvaćen. Vi jeste napisali izvrstan članak, jednu studiju vrednu za razmišljanje i sagledali problem sa više strana i mi Vas pratimo pažljivo. Jedan komentar ne mora uvek da kazuje koliko su čitaoci shvatili ili primili, već može da bude i prilika da se nadoveže i sopstveni pogled na istu problematiku. A naši komentari jesu slika našeg doživljavanja tog problema, u ovom konkretnom slučaju fotografija vladike Jovana sa mobilnim telefonom. I tu se zaustavljaju svi komentari, jer srž problema ste Vi dali dovoljno kao i prilaz rešenju. Sad ako ja siđem sa jedne intelektualne na drugu emotivnu stranu sagledavanja problema, ne umanjuje vrednost, niti bitnost Vaše pouke, ne ukida je i ne pobija važnost. Vi nama otvarate jedan široki horizont, a Vi izvinite ako se mi zaustavimo i komentarišemo samo jedan mali detalj u njemu. Nismo svi mi bogoslovi ali smo zainteresovani za Vaš rad, i to bi trebalo da Vas raduje. Ono što mene raduje je što toliko volje ulažete da pomognete svima da shvatimo svaki detalj i tu Vam skidam šešir i klanjam se. veliki pozdrav od rosa

  8. Nisam video fotografiju, ne znam ni kakav je telefon bio u pitanju. Ostavljam po strani i to objašnjenje koje je dao sveštenik, o fotografisanju slavskog kolača.

    Danas se mobilni telefoni koriste za sve i svašta. Da li sveštenik (ili vladika – svejedno) može da pogleda imena koja treba da pomene na molitvi, a koja je zabeležio na telefonu? Da li može da proveri ko se sve tog dana proslavlja u Crkvi?

    Konačno, da li postoji neko kome se nikada nije desilo da zaboravi da isključi zvono i sve moguće notifikcije koje moderni telefoni proizvode?

    Kako će ti novinari reagovati jednog dana kada sveštenik izvadi iz torbe tablet umesto trebnika?

  9. Bravo, oče Ljubo. Sjajno!

  10. rosa petrović

    Dragi oče Ljubo,

    da Vam dam sada jedan mali pregled: šta je iz Vaše studije ostalo u mom sećanju, o čemu razmišljam zahvaljujući Vašim rečima i pitanjima koje Vi postavljate, kao i opasnosti na koje upozoravate.

    1. Uznošenje našeg duha Bogu u hramu, koji ne sme da bude odvučen u svet, misleno, onako kako to Dobrotoljublje opisuje i Sveti oci podrobno objašnjavaju. Mobilni telefon je najveća smetnja u tom slučaju u našem savremenom svetu i vremenu.
    2. Vladika nam je putokaz i primer, tu leži opasnost da se ta fotografije zloupotrebi, bez obzira šta je vladika radio sa svojim telefonom: pisao, slikao ili čitao.
    3. Ljudski duh je priljubljen za neke pokretne i nepokretne slike na sajberima, zarobljen je tako, i tu se neko veoma koristi i bogati.
    4. Opasnost je najveća u tome da taj neko može da diriguje i usmerava naš duh kako hoće, a samim tim i da zloupotrebi tu snagu uticaja na naše mozgove u svoje svrhe….što je, ustvari, najopasnije…

    Eto to sam naučila iz Vašeg članka i o tome razmišljam. veliki pozdrav od rose i veliko hvala oče

  11. Proto, osim osude, kakav je smisao ovog Vašeg teksta??? Šta ste hteli da postignete?

    • Ne srdite se Srđane. Grešite, jer osuda je moguća samo u ličnosnom odnosu ali ne i u služenju kao javnom i opštem delu.

      • Hvala Vam, proto. Svideo mi se Vaš odgovor. Ipak, moram reći, vladika telefon nije koristio za sms, u oktobru sam bio u Hilandaru-signala nema, da je nekome od smrti lek… Mogao je seo da slika koljivo, a lično ga znajući, siguran sam da je to radio… E, sad, druga je stvar što ste svi vi videli trun u njegovom oku, a brvnonu svome ne, to nije dobro… Svi smeju da slikaju, samo on ne sme imati svoju kolekciju fotografija-smešno…

        • S druge strane, lako je Vama, oče proto, pisati o Episkopu SPC… Ne verujem da biste baš smeli pisati o svome Episkopu… Ovaj Vam ne može ništa, tako da možete pisati šta želite…

          • I pisao sam, još na ruskom ali ne o ovako najobičnijim stvarima. Recimo protiv ponašanja mog bivšeg episkopa i Prvojerarha m. Vitalija koji je bio protiv sjedinjenja RZPC sa MP. Vi prosto mene ne poznajete. Molim vas prestanite sa ovim besmislenim tužakanjem.

        • Dragi brate Srđane, ja nigde nisam rekao da je vladika Jovan koristio SMS. Vi niste pročitali članak. To je to! Ovamo govorite o brvnima nasumice, o tome da svi slikaju. Posle ovog vidim da vi nemate predstavu šta je tamo napisano? Prvo pročitajte ako hoćete pa tek posle toga rasuđujte.

  12. Zanimljiva je ova prepirka.U konkretnom slučaju upotreba mobilnog telefona,kao sredstva komunikacije i protoka informacija,izaziva podjeljeno mišljenje i različiti pristup gledanja i rješavanja problema,pogotovo njegovu upotrebu na mjestima i u vrijeme,koja su rezervisana za nešto puno veće i uzvišenije.Mobilni telefoni,izloženi galopirajućem tehnološkom napretku,sa svim mogućim aplikacijama,nazivaju se još i „pametnim“.Možda u nekim budućim vremenima neće ni biti više potreba za sabiranjima u hramovima,jer će za to postojati posebna aplikacija.Možda ni sveštenik neće ni biti na mjestu u kojemu služi,jer će sav virtualni prostor urediti tehnologija i ljudima „olakšati“ život itd.itd.Nisam za zloupotrebu ove savremene pošasti,već ograničenu po blagoslovu starješine i u vrijeme i način koji je prihvatljiv,a da ne remeti poredak i ne sablažnjava.Zamislite teorijski kada bi svi i sveštenici i mirjani bljeskali sa svojim uređajima,a sve s tobožnjim ciljem da „ovjekovječe“ određene trenutke u vremenu,na šta bi to ličilo.Ili možda za trpezom nekoliko kamera iz svih uglova da šalju impulse i slike…itd.Uređaji izvan hrama imaju neslućene mogućnosti,a unutar su samo teret i smetnja…

  13. Hvala oče Ljubo na opsežnom osvrtu na problem koji je postao više nego ozbiljan na službama u crkvi svuda, posebno u Americi, a izgleda i šire. Čovek više ne može da bude ni miran, a ponekad čak ni da prati liturgiju od raznih slikara koji svake nedelje slikaju jedno te isto, zvrje okolo po crkvi, škljocaju svoj iphone…i bez obzira u kom delu službe….deca za njima trčkaraju….haotično stanje…dobar deo snimatelja nema nikakvog obzira prema onim koji su došli u crkvu na službu, a u zadnje vreme i neki sveštenici su počeli da koriste iphone da pročitaju obaveštenja i slično…ako se nešto ne uradi (od vrha crkve i na delu sprovede) sve će manje biti vernika u crkvama…a sve više snimatelja i fotografa…

  14. Petar Jaraković

    Odavno jedan članak na na crkvenim portalima nije izazvao ovoliko interesovanja. Komentari su uglavnom pozitivni i to raduje. Srđan se srdi bez razloga. Pročitaj još jednom tekst, ali pažljivo. Navedi nam i jednu reč osude. Pa to i jeste vrednost osvrta prote Ljuba. Vi, Srđane, a i ja to vidiš ne umemo. Sećam se vremena kada smo svi zajedno se slikali posle Liturgije ispred ikonostasa ili ispred hrama. Te zajedničke fotografije su divne i imaju vrednost. Mislim da treba zabraniti svako fotografisanje za vreme bogosluženja. Mnogim od nas iz crkvene jerarhije nedostaje opšta kultura, pogotovu nama koji smo isprekakali stepenice obrazovanja. Međutim, pravi i istinski hristoljubci, pa makar i nemali visoko bogoslovsko obrazovanje, su i kulturni ljudi.

  15. Gospodi,spasi i sohrani!Uskoro će i Liturgije da vrše mobilnim tel. ili preko kompjutera.Bez namere da osuđujem,jer sam grešnija od svih.Međutim,nema nikakvog opravdanja da Vladika ili bilo ko koristi telefon u Hramu.

  16. Vasojević

    Poštovana braćo i sestre,
    Čvrsto vjerujem da Gospod za svako vrijeme ljudskom rodu šalje ljude koji drže istinu u onoj mjeri u kojoj je to neophodno i u mjeri u kojoj mu je ugodno. U današnje vrijeme ostati trezvenouman, hrabar, vjeran Ocima crkve (bez odstupanja) i džati čast i pravdu mjerom starih Srba (slava Bogu) a opet biti savremen i maksimalno edukovan, malo je ko spreman kao Otac Ljubo. Čovjeka ne poznajem,ali redovno čitam šta i kako piše i iskreno se nadam da će neodstupno nastaviti i dalje.. Što se nas mirjana, tiče čvrsto vjerujem da treba da se pokrijemo ušima i srećni što imamo ovakva svjetila u našoj svetoj Crkvi nastavimo da pratimo i slušamo šta nam Gospod poručuje preko ovakvih duhovnika a ne da idemo putem samozaljubivog ispraznog nazovi filozofiranja… Pojedincima ovdje koji ulaze u raspravku sa O Ljubom ,citirao bih Vladiku Rada:
    “ A mudar si i književnik kažu, učio si knjigu u Carigrad, na nekakvu ćabu utvrdio.
    Nego ti se još hoće pameti poteža je ova naša škola“
    Napominjem da ovo nije nikakvo podilaženje O Ljubu, čovjek nema pojma ko sam..
    Svako dobro svima..

  17. Odmeren i poučan tekst! Svakako je potrebno zabraniti svako fotografisanje za vreme bogosluženja (sem kako o.Ljuba reče „…Ovde nije reč o nekoj radikalnoj zabrani fotografisanja za vreme bogosluženja, ili o nekoj zabrani samo radi zabrane, jer sve to može da se uredi blagoslovom da se prosto zaduži čovek koji poznaje posao, kao i redosled bogosluženja i red u hramu, da pažljivo fotografiše…“)
    Kad se služba završi zamoliti sveštenika da se uradi par fotografija je u redu, za vreme službe, to je greh!
    Episkop Jovan nema nikakvo opravdanje za svoj postupak, jer on nije fotograf već sluga Božji, čovek koji nama „grešnicima“ treba dati pozitivan a ne loš primer ponašanja u Božjem hramu. Ocu Ljubi svaka čast na uočenom problemu koji može imati nesagledive posledice po vršenje službe Božije u našim hramovima, ako nadležni u vrhu SPC ne preduzmu korake na rešavanju ovog problema.

  18. Dosta je poučno izlaganje o. Ljuba,svakako za razmišljanje i razmatranje,ali mislim da Vladika Jovan nije imao drugu nameru,već mi se čini da je sa iskrenom i čistom radoscu hteo da pribelezi uspomenu. Svima pravoslavcima zelim srecu i mir u dusi.

  19. Stanislava

    Hvala najlepse za ovaj divan tekst. Trudila sam se da razumem. Ako sam dobro shvatila kada ulazim u hram treba da ugasim telefon i da budem svesna mesta gde sam i misli svoje da usmerim na molitvu. Da ne lutaju misli moje prema telefonu ili bilo cemu drugom sto se u hramu desava a nije deo bogosluzenja i na njega se ne odnosi. Cesto idem u manastir Krusedol . Tamo mi je tako lako i lepo da se molim, a eto u hramu kojem pripadam po prebivalistu, zbog metezi koja vlada tokom liturgije jako tesko se koncentrisem na molitvu. Nikoga ne krivim. Ne odustajem. Ipak idem i trudim se, a ostavim glas mog svestenika samo da mogu da ga cujem.

  20. Jer ako oprostite ljudima sagrešenja njihova oprostiće i vama Otac vaš nebeski
    Ako li ne oprostite ljudima sagrešenja njihova ni Otac vaš nebeski neće oprostiti vama sagrešenja vaša

    • Nikako da razumem ovo što se već ponavlja. Pa oprošteno mu je, i tražim oproštaj…, ali crkveni poredak nije moj liči zahtev nego crkveni. Ovde nije reč o osudi i oproštaju, nego u redu i poretku, i znanju onih koji su zaduženi da ga čuvaju. To nije moralno ocenjivanje da bude „osuda“ nego rušenje nama date discipline, tako da u tome ne može da bude osuda lična. Jer čuvanje reda u Crkvi nije osuda, nego ocenjivanje mimo poretka i kanona – to je osuda. Te lične i koristoljubive inicijative a ja ni jednog ni drugo nemam niti me to intersuje. Baš brkate namerno ili slučajno.

      • Pomaže Bog,oče Ljubo, blagoslovite

        Oprostite, nisam teolog, citirao sam prvo što mi je palo na pamet.

        Svako dobro od Gospoda

  21. Moje misljenje mozda nije ok ali smatram da mi vernici kada prisustvujemo liturgiji, treba da se predamo tome a ne da zveramo nosi li svesteno lice mobilni i sta radi sa njim.,ima ko ce njega opomenuti a to svakako nismo mi. Priljubi se u molitvu i moli sta ti treba od gospoda, i ne sudi, nikad, jer nista nije kao sto izgleda.

  22. Blagodarim oče Ljubo na sjajnom tekstu!

  23. Činjenica je da se čudne stvari pojavljuju iz eparhije šumadijske, sa sajta pouke.org, sa nekih fejsbuk pravoslavnih stranica iz te eparhije. Eto npr. pokušaj da se opovrgne svetootačko učenje Crkve o mitarstvima podržao je sajt pouke.org. Dovoljno je pročitati pouke naših svetih monaha, Tadeja i Gavrila i shvatiti da je vreme otpadništva o kome govore ovo vreme:„Mnogo vladika, sveštenika i teologa u zadnje vreme neće se rukovoditi po Božijem rasuđivanju, onim što je za narod korisno, već po čulnom, telesnom, zastraniće, a i po nagovoru ljudi, ugađaće im; biće tu i političara i drugih, sa kojima će oni prijateljstva graditi. Neće rasuđivati po poukama Svetih otaca.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *