NASLOVNA » Duhovni život, snovi, borba sa iskušenjima, PITANJE PASTIRU » Sagrešenje prema bližnjima.

Sagrešenje prema bližnjima.

Pitanje:
Oče blagoslovite, imala bih pitanje vezano za sagrešenje prema bližnjnima ako grešim, da bi bilo poželjno pre ispovesti izviniti se onom koga si uvredio i tražiti oproštaj. Da li je to zaista tako i kako se postaviti u razgovoru u kome tražim oprost od bližnjeg? Plašim se da bi takav razgovor bio vrlo mučan za obe strane, a i kako da budem siguran da će nas brat-sestra prama kojem smo sagrešili zaista razumeti i poverovati da smo iskreni ako smo ranije prema njemu-njoj bili okrutni?
Danijela


Odgovor:
Pa drugog smisla ispovesti nema osim da se skine taj teret sa naše duše. Ako je u pitanju naše loše ponašanje prema bližnjem taj razgovor bi i trebao da bude mučan, ali samo za nas, da tako budemo sigurni da se zaista kajemo za učinjena zla dela i nanošenje boli ljudima sa kojima se često srećemo i opštimo. Da bi brat ili sestra poverovali u iskrenost naše unutrašnje potrebe za izvinjenjem, prirodno je potrebna ta «mučna situacija» koja treba da nam pomogne da se ponizimo, pocrvenimo, zamucamo, zaplačemo i dr. Ta duhovna skrušenost u ovom poniznom smirenju mora da se dotakne i najhladnijeg srca, i sigurno je da onaj koji nas sluša da će bez okološavanja brzo priteći u pomoć i nešto učini da se ta «mučna situacija» što pre završi. Ako prođemo kroz ovako nešto ja uopšte ne sumnjam u iskrenost traženja oproštaja pa i u iskrenost opraštanja. Pazite, to sve biva zbog cara svih grehova – gordosti i oholosti. Ako se ta naša gordost slomi pred onim sa kojom smo ga ranije uvredili onda nema sumnje da će doći do te «satisfakcije» uvrećenog; ali pazimo – to nije vrlina! , ali mi ne govorimo o duhovnom stanju uvrećenog nego onom koji ima ogromnu potrebu da okaje svoju učinjenu nepravdu. Znači, uopšte nije teško za uvređenog da poveruje da se mi zaista kajemo za našu okrutost (krajnju gordost) ako mi sada pred njim pokazujemo osećanje naše ništavnosti tj. svete smirenosti, koja je dijametralno suprotna svakom grehu protiv našeg bližnjeg ili voljenog. Da nije potrebno to saznanje i preživljavanje stida onda Crkva nikada ne bi ustanovila svetu Tajnu ispovesti pred predstojateljom te Zajednice – sveštenoslužiteljem. Postoji i mogućnost da «nećemo» da dobijemo oproštaj ako mi u gore već navedenom pokajničkom stanju zaplačemo pred bratom kojeg smo uvredili, ali samo to preživaljavanje odbijanja i poniženja jeste i to pravo očišćenje (pokajanje) , naravno, ako ne uđemo u raspravu hrišćanske nepravilnosti postupka uvređenog onda sav naš pokušaj traženja oproštaja je propao. Ako je uvređeni do te mere okamenio svoje srce i ne želi da nam oprosti on time navlači na sebe vaš greh, i postaje kao neznabožac (pogledajte Lk 6, 31 – 36) ; i svakodnevno kada govori molitvu Gospodnju on u krajnjem svojem licemeriju greši i protiv nje.
Kada se smirimo i čvrsto namerimo da iskreno tražimo oproštaj onda pre nego što bilo šta uradimo mi moramo da pođemo od toga da ne postavljamo nikakve uslove, jer to bi već bila neka vrsta samoopravdanja, nego mi ovde moramo da budemo spremni na svaka poniženja Hrista radi. Najteža je stvar za svakog čoveka dobrovoljno preživljavanje poniženja i priznavanje svoje ogrehovljenosti i ništavnosti. Koja je krajnja i jedina pobuda za to? Pa naš mili Hristos! A šta je On za nas sve preživeo? Dakle, pravi hrišćanin ne sme ni da pomisli na neko samosažaljenje zbog odbijanja ili zbog svake druge vrste poniženja. Kada dublje pogledamo u suštinu evanđeljske nauke mi otkrivamo da je ona sva prožeta idealom smirenja u Hristu, i u podražavanju Njegovog svetog života, a kranji ishod je očuvavanje svetog mira. I zato je uvek i svuda u Crkvi: «U miru se Gospodu pomolimo»! Iskreno vaš
O. Ljubo Milošević

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *