SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA PETA
O POKAJANJU. I O TOME DA NAM ZA OČIŠĆENJE DUŠE NIJE DOVOLJNO DA RAZDAJEMO SVOJE IMANJE I DA SE ODRIČEMO OD STVARI, AKO NE STEKNEMO I PLAČ. I O ADAMOVOM IZGNANJU IZ RAJA. I O TOME KAKO ON, DA SE POKAJAO NAKON ŠTO JE UČINIO PRESTUP, NE BI BIO IZAGNAN IZ RAJA. I O TOME KAKVO MU JE DOBRO DONELO POKAJANJE NAKON ŠTO JE IZAGNAN. I O DRUGOM DOLASKU GOSPODNJEM I OSUDI GREŠNIKA. I, NAJZAD, IZOBLIČAVANJE ONIH KOJI ŽIVE U ZLOBI I LICEMERJU.
 
1. Braćo i oci, pokajanje je dobra stvar i velika je korist koja od njega biva. Znajući to, i Gospod Isus Hristos, Koji sve zna unapred, Bog naš, rekao je: Pokajte se, jer približilo se Carstvo Nebesko[1]. A hoćete li da saznate kako je bez pokajanja, i to pokajanja iskrenog koje Logos traži od nas, nemoguće da se spasemo? Čuli ste samoga Apostola kako kaže: Svaki grex van tela je, a ko bludniči svome telu greši[2]. I opet: Ima da stanemo pred sudilište Hristovo, da svako primi šta je u telu učinio, bilo dobro, bilo zlo[3]. Dešava se često da neko kaže: „Blagodarim Bogu što nisam oskvrnio ud tela svoga nijednim zlim delom“ (što ja, delatnik svakog bezakonja, sada ne mogu da kažem!) i otuda ima navodnu utehu da je slobodan od greha svoga tela. Ali na to odgovara Vladika i kazuje priču o deset devojaka, pokazujući svima nama i saopštavajući nam kako nam ništa ne koristi čistota tela, ako nam nisu svojstvene i ostale vrline. I ne samo to, nego i sam Pavle, u saglasju sa Vladikom, ponovo kliče, govoreći: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda[4]. A zašto je rekao „starajte se“? Zato što nije moguće da mi u jednom času postanemo i budemo sveti, jer treba da počnemo od malih stvari i da se, napredujući, uznosimo do svetosti i čistote. I makar hiljadu godina proživeli u ovome životu, nikada nećemo moći da dostignemo njeno savršenstvo, nego smo svakodnevno, pošto postavimo početak, dužni da se svagda za nju borimo. I to je opet isti on okazao, ovako rekavši: Stremim ne bih li dostigao ono, kao što sam i dostignut[5].
2. Stoga, braćo moja, pazite, molim vas, i poslušajte reči brata svoga najmanjeg i grešnog, te hodite, poklonimo se i pripadnimo dobrom i čovekoljubivom Bogu našem. Preteknimo lik Njegov u ispovedanju[6] i zaplačimo pred Njim Koji nas je stvorio, jer On je Gospod Bog Naš i mi smo narod Njegov i ovce stada Njegovog i On neće odvratiti lice Svoje od nas. Samo se pokajmo svom dušom i odbacimo ne samo svoja zla dela,nego izbrišimo i same lukave i nečiste pomisli srca, saglasno onome što je napisano: Rastrgnite, kaže, cpca svoja, a ne haljine svoje[7]. Jer kakva je korist, reci mi, ako sve što imamo razdelimo sirotinji, a ne uzdržimo se od zla i ne omrznemo greh? Koja je korist ako na delu ne činimo telesni greh, ali se umno spajamo sa sramnim i nečistim pomislima, nevidljivo činimo greh, zbog čega nad nama caruju i drže nas neukrotive duševne strasti? Odbacimo, molim vas, zajedno sa stvarima i uobičajeno robovanje pomenutim gresima i ne zaustavimo se ni tu, nego i suzama pokajanja revnosno omijmo njihovu prljavštinu.
3. Jer kao što sam car, koji je obučen u dijademu i carsku porfiru i koji ima riznicu punu nebrojenog zlata i srebra i sedi na visokom i uzdignutom prestolu, ako odnekud svojevoljno uzme blato i gar i sopstvenim rukama namaže sebi lice i zatvori sva čula tako da ne može ni da gleda,ni da čuje, ni da miriše, a zatim se pokaje i zatraži da se izbavi od te nevolje, ako ne uđe brzo u svoju ložnicu i sa mnogo vode ne umije tu prljavštinu i gar, pa zatim ponovo čist kao pre ne sedne na presto svoga carstva, nego umesto toga samo raseje sirotinji svoje riznice i razda im svaku pokretnu i nepokretnu imovinu, ništa time neće koristiti sebi samome, ako gar i prljavštinu nije umio vodom, nego će postati predmetom podsmeha onih koji ga gledaju, dok baulja pred dvorjanima kao strašilo, tako i niko drugi neće sebi koristiti ako sve imanje razdeli siromasima i reši se na svako siromaštvo i nesticanje, a ne bude se uzdržavao od zla i ako pokajanjem i suzama ne očisti dušu.
3. Naime, svakom čoveku koji je sagrešio poput mene osuđenog i koji je prljavštinom naslada zagradio čula svoje duše, makar i da je čitavo svoje imanje razdelio sirotinji i napustio svaku slavu činova, blistave kuće i konje, stada i krda i sluge, kao i same prijatelje i srodnike, i siromašan i ubog došao i primio monaški obraz, ipak su u životu neophodne suze pokajanja kako bi umio prljavštinu svojih greha, a posebno ako još, poput mene, gap i prljavštinu mnogih svojih greha nosi ne samo na licu i rukama, nego i uopšte na čitavom telu. Naime, za očišđenje duše nije nam dovoljno samo da razdelimo imanje, ako svom dušom ne zaplačemo i zaridamo, braćo. Mislim da ću, ako sebe samoga sa svakom revnošću ne očistim suzama od svoje skvrni, nego oskvrnjen odem iz života, sa pravom biti ismejan i od Boga i od Njegovih angela, te sa demonima biti bačen u večni oganj.
5. Da, zaista je tako, braćo! Jer mi ništa nismo doneli na svet, da bismo, ako sagrešimo, to dali Bogu kao iskupljenje svojih grehova. Jer šta će, kaže apostol, dati čovek Bogu, da mu bude vraćeno?[8] To je pravilno rasuđivanje, to je smirenje pravo i istinsko, kao što i Duh Sveti kroz proroka Davida kaže: Neću primati iz doma tvoga teliće, niti od stada tvojih jariće, jer Moje je sve[9], i tako dalje. I opet: Da si hteo žrtve, prineo bih Ti. Za svespaljenice ne mariš. Žrtva je Bogu duh skrušen; srce skrušeno i smireno Bog neće prezreti[10], Jer i Gospod kaže: Ne mislite da sam došao da ukinem zakon ili proroke; nisam došao da ukinem, nego da ispunim[11]. Naime, zakon nije mogao da zemnim lekovima, odnosno telesnim opravdanjima, darovima, žrtvama, svespaljenicama i ostalim izleči dušu od nevidljive bolesti grehovnih strasti. Gle, kaže, jagnje Božije koje uzima grex sveta[12]. I opet: Zakon Duha života, koji je Evanđelje, oslobodio nas je od zakona grexa i smrti[13]. A hoćete li da saznate kako Hristos nadopunjuje ono što je od zakona i proroka? Zakon kaže: Ne ubij, a Hristos: Ne gnevi se[14]. Zakon kaže: Ne čini preljubu, Hristos: Ne poželi[15]. Zakon: Ne zaklinji se lažno, Hristos: Ne kuni se nikako[16]. Dakle, ko se ne gnevi kako će ubiti? I kako će učiniti preljubu onaj ko ne želi? A ko se nikako ne kune kako će lažno svedočiti? Jer Spasitelj zakonom Svoga Duha od same duše odseca koren grehova. A to je punoća zakona[17] – da se niko ne opravdava ničim, niti da se sveti, nego da uvek prema svemu bude nastrojen kao mrtvac, pa da se, ako mu šta čine, ni ne pomera, niti ako ga uznemiravaju da protivreči, nego je sav u zapovestima Božijim i drži Njegove propise, kao lav ili kao kakav drugi divovski Sampson, ili kao neko drugi i od njega smeliji ko je ranije postojao ili postoji. Jer sve zapovesti Hristove darovane su nam protiv svakog greha i samo prema njima treba da živi i da dela onaj ko hoće da dostigne večni život, a prema svemu ostalom treba da bude nastrojen kao bezdelatni mrtvac. Jer ako reči Moje, kaže Gospod, u vama ostanu, i vi u Meni ostaćete. I sve što hoćete, tražite i daće vam se[18]. Sledimo, stoga, sa revnošću reči, sve dok ne dospemo na mesto gde je sam Hristos. Jer On tamo privlači one koji Ga slede i kao veliki prvosveštenik uvodi ih u svetinje nad svetinjama, kuda je Sam kao naš preteča radi nas ušao, kako Sam kaže: Niko ne dolazi Ocu osim kroz Mene. Jer Ja sam put i istina i život. I opet: Hoću, Oče, da oni koje si Mi dao budu sa Mnom gde sam Ja, da gledaju slavu Moju koju si Mi dao[19]. Raspnimo se, stoga, sa Njim u trpljenju svih iskušenja koja nas snalaze i umrtvimo se zajedno sa Njim za žitejske naslade, kako bismo i živeli u Njemu. Pođimo sa Njim očišćenog razuma putem koji vodi na nebesa. Jer ako hodimo putem zapovesti Gospoda i Boga našega i sledimo Ga ne obazirući se, neprijatelj ništa neće moći da nam naškodi, a posebno ako putujemo sa vodičem i dobrim saputnicima. Uplašimo se primera smokve koja beše prokleta zbog neplodnosti i pokajanjem prinesimo Hristu dostojne plodove. Nemojmo da zadremamo u nemaru duše i da ostanemo bez svetiljke koja u njoj gori, rasejavajući se u vreme delanja žitejskim obmanama, i nemojmo se upodobiti ludim devojkama, nego srazmerno dobrim delima umnožimo i talant blagodati.
6. Dakle, moguće je, braćo, da se svi – ne samo monasi, nego i mirjani – svagda i neprestano kaju i plaču i mole Boga, te da takvim delima steknu i ostale vrline. A da je to istina svedok mi je i Zlatoslovni Jovan, veliki stub i učitelj Crkve, koji tumači Davidove reči u pedesetom psalmu i kaže da je moguće da neko ko ima ženu i mnogo dece i robinja, i mnoštvo čeljadi, i veliko imanje i uspeha u životnim stvarima ne samo svakodnevno plače i moli se i kaje, nego ako hoće može da dostigne i savršenstvo vrline i da primi Duha Svetoga, da postane prijatelj Božiji i da uživa posmatrajući Ga, a takvi su i pre Hristovoga dolaska bili Avraam, Isaak i u Sodomu Lot, kao i (da ostale ne navodim, jer ih je mnogo) Mojsej i David, dok je u novoj blagodati i objavi Boga i Spasitelja našega to Petar, nepismeni ribar koji, imajući taštu i sve ostalo, propoveda Boga Koji se objavio. A ko bi mogao da prebroji ostale, kojih je više od kišnih kapi i od zvezda nebeskih, careve, kneževe i silnike (da ne pomenem siromahe i one koji su bili zadovoljni onim što su imali), čiji su gradovi i zdanja i hramovi crkveni koje su oni častoljubivo podigli, domovi za stare i gostoprimnice sačuvani i postoje i do danas, a kojima su oni vladali i blagočestivo se njima koristili za života ne kao da je njihovo, nego kao sluge Vladike, raspolažući time kao onim što im je Vladika predao i kako je Njemu ugodno, upotrebljavajući svet, saglasno rečima Pavlovim, a ne zloupotrebljavajući ga[20]. Stoga su oni i u sadašnjem životu postali slavni i divni, a i sada i u beskrajne vekove u Carstvu Božijem postaće još slavniji i divniji. I da nismo tromi i lenji i da ne prenebregavamo zapovesti Božije, nego da smo revnosni i bodri i trezveni, mi ne bismo imali nikakvu potrebu za odricanjem ili za postrigom i odlaskom iz sveta. A da bih te u to uverio, poslušaj.
7. Bog je čoveka otpočetka učinio carem svega što je na zemlji, ali i onoga što je pod krovom nebeskim. Naime, svakako su i sunce i mesec i zvezde stvoreni za čoveka. Šta onda? Zar mu je to što je car svega vidljivog škodilo vrlini? Ni najmanje, nego je mogao da i više dobra doživi, da je ostao blagodaran Bogu Koji ga je stvorio i sve to mu dao. Jer da nije prestupio zapovest Vladičinu, on ne bi izgubio tu carsku vlast, ne bi sebe samoga lišio Božije slave. A pošto je to učinio, sa pravom je bio izbačen i izagnan iz raja, proživeo život i umro. I reći ću ti nešto što, kako mislim, niko nije jasno otkrio, nego je to rečeno skriveno. O čemu se radi? Slušaj šta kaže Božansko Pismo: I reče Bog Adamu (posle prestupa): Adame, gde cu?[21] Zašto to kaže Tvorac svega? Svakako zato što želi da ga osvesti i da ga prizove pokajanju. Adame, gde cu?, kaže. Poznaj sebe, shvati da si nag! Eto kakve odeće i kakve slave si se lišio. Adame, gde cu?, kao da ga time moli i govori: „Hajde, dozovi se pameti, nesrećniče, deder izađi odatle gde si se sakrio. Zar od Mene misliš da se kriješ? Reci ‘sagreših!'“ Ali on to ne govori – a, bolje rečeno, ja jadan to ne kažem, jer moja je strast! – nego šta veli: Glas Tvoj začuh dok hodiš rajem i spoznah da sam nag i sakrih se[22]. Šta na to kaže Bog? A ko ti javi da si nag, osim ako nisi od drveta, od kojega ti zapovedih jedino da ne jedeš, jeo?[23]
8. Vidiš li, ljubljeni, dugotrpljenje Božije? Jer kada je upitao Adame, gde si? i kada ovaj nije odmah priznao greh, nego je rekao: Glas Tvoj začuh, Gospode, i spoznah da sam nag i sakrih se, Bog se nije razgnevio,nije se odmah odvratio, nego ga udostojava i drugoga odgovora i kaže: Ako ti javi da si nag, osim ako nisi od drveta, od kojega ti zapovedih jedino da ne jedeš, jeo? Razmisli, molim te, o dubini reči premudrosti Božije. „Zašto kažeš“, veli, ‘nag sam’, a greh svoj kriješ? Zar misliš da Ja samo tvoje telo vidim, a srce i misli da ne vidim?“ Nadao se Adam,pogrešno pomislivši da Bog ne zna njegov greh, i govoraše u sebi otprilike ovako: ‘Ako kažem da sam nag“, veli, „Bog, ne znajući to, može reći: ‘A zašto si nag?’ Zatim ja mogu da odgovorim i da kažem: ‘Ne znam’, da umaknem Njegovoj pažnji i da opet primim svoju prvu haljinu[24]. A ako ne,makar me neće izbaciti, makar me neće izagnati!“ Dok je on tako razmišljao (kao što i sada mnogi čine, pa i sam ja prvi, skrivajući svoje grehe),Bog, ne želeći da mu umnoži krivicu, kaže: A ko ti javi da si nag, osim ako nisi od drveta, od kojega ti zapovedih jedino da ne jedeš, jeo? Kao da kaže: „Zar ti stvarno misliš da se od Mene sakrivaš? Zar Ja ne znam šta si ti uradio? Zašto ne kažeš ‘sagreših’? Reci, nesrećniče, ‘Da, zaista, Vladiko, prestupio sam Tvoju zapovest, sagrešio sam kada sam poslušao savet ženin, pogrešio sam, silni, ispunivši njenu reč, a ne poslušavši Tvoju, pomiluj me!'“ Ali on to ne izgovara, ne smirava se, ne saginje se, vrat njegovog srca je žila železna[25] (a takav sam i ja jadni). A da je to rekao, ostao bi u raju i tada bi jednom rečju izbegao čitav taj krug nebrojenih nevolja koje je podneo kada beše izagnan i kada je proveo tolike vekove na dnu ada.
9. To je, dakle, ono što sam obećao da ću reći. Saslušaj dalje i znaj da je beseda istinita i da nije laž ono što se u njoj sadrži. Bog reče Adamu: U času kada jedete od drveta, od kojega vam zapovedih da ne jedete, smrću ćete umreti[26]. Misli se na smrt duševnu koja se u tom času i dogodila, zbog čega se on obnažio i od besmrtne odeće. Ništa više nije prorekao Bog i ništa više nije se dogodilo. Naime, znajući unapred da Adam ima da sagreši i želeći da mu, ako se pokaje, oprosti, Bog, kako je rečeno, ništa više nije unapred rekao protiv njega. A pošto je Adam porekao svoj greh i nije se, Bogom razobličen, pokajao, (jer rekao je: Žena koju si mi dao, ona me prevari[27] – „koju si mi dao!“ – o, lakomislene duše, koja Bogu kao da govori: „Ti si“, veli, „pogrešio. Žena koju si mi dao, ona me je prevarila, od čega sada stradam i ja, jadan i nesrećan, i nikada neću da se smirim i da od sve duše kažem da sam sam kriv za svoju pogibiju, nego „taj i taj me je“, kažem, „podstakao da uradim i kažem to i to“. O, nesrećne duše, koja izgovara reči pune greha! O, bestidne i prljave duše i još besramnijih i prljavijih reči!) – dakle, pošto je to Adam rekao, tada mu kaže Bog: U trudu i znoju ješćeš hleb svoj i trnje i čkalj rađaće ti zemlja, i na kraju: Zemlja si i u zemlju ćeš otići[28]. „Govorio sam ti“, kaže, „da se pokaješ i da opet živiš kao pre. A pošto si tako tvrd, odlazi sada od Mene i neka ti je za kaznu dovoljno tvoje odstupništvo, jer zemlja si i u zemlju ćeš otići[29]“.
11. Jesi li sada razumeo da, pošto se posle prestupa nije pokajao i rekao „sagreših“, on biva izagnan i prima zapovest da život provodi u trudu i znoju, osuđen na zemlju od koje je uzet? A to se vidi po sledećem. Dakle, ostavivši njega, Bog ide Evi, želeći da pokaže da će i ona sa pravom biti izbačena zajedno sa Adamom, jer ne želi da se pokaje, i pita je: Zašto si to uradila[30]?, da bi makar ona rekla „sagreših“. Jer kakvu je, reci mi, drugu potrebu Bog i imao da joj govori te reči, ako ne da ona u svakom slučaju kaže: „U bezumlju svome, Vladiko, to učinih, niska i jadna, Tebe Vladiku svoga ne poslušavši. Smiluj se na mene!“ Ali ona to nije rekla. Nego šta: Zmija me prevari[31]. O, neosetljivosti! Dakle, porazgovarala si sa zmijom koja ti govori protiv Vladike, nju si pretpostavila Bogu Koji te je stvorio i njen savet si učinila pretežnijim i istinitijim od zapovesti Vladičine? A pošto ni ona nije našla da kaže „sagreših“, oni bivaju bačeni daleko od radosti i izgnani iz raja i od Boga. Ali obrati pažnju na dubinu tajni čovekoljubivoga Boga i saznaj sada i nauči kako, da su se pokajali, oni ne bi bili izbačeni, ne bi bili osuđeni, ne bi bili osuđeni da se vrate zemlji od koje su uzeti. Kako? Poslušaj!
11. Pošto su bili izbačeni i istoga časa pali u znoj i telesne napore, počevši da gladuju i osećaju žeđ, a ujedno i da mrznu i drhte i da trpe sve ono što i mi sami trpimo danas, oni su bolje spoznali svoju nesreću i pad, i ne samo to, nego i sopstveno zloumlje i neizrecivo milosrđe Božije. Hodajući, dakle, i sedeći izvan raja, oni su se kajali, plakali, ridali, bili se po licu, čupali sebi i kidali kosu, oplakujući svoju tvrdosrdnost, a to nije potrajalo jedan dan ili dva ili deset dana, nego, verujte, čitavoga njihovog života. Jer kako i ne bi plakali uvek i neprestano, kada se sete onoga dobrog Vladike, one neizrecive radosti, neiskazive lepote tamošnjega cveća, bezbrižnog života lišenog muka i kako su im se angeli penjali i silazili[32]? Jer kao što sluge koje je neki vladar ovoga veka izabrao da mu lično služe, sve dok prema svome gospodaru čuvaju čast i poštovanje i besprekorno služenje, i dok vole i njega i svoju braću sluge, uživaju i smelost pred njim i njegovu blagonaklonost i ljubav u velikoj slobodi i radosti i izobilju, a ako se okrenu bezumlju i dignu protiv svoga gospodara i pogorde se nad svojom braćom slugama gube slobodu pred njim i njegovu ljubav i blagonaklonost i, pošto ih izagna u daleku zemlju i pošto po njegovom nalogu budu podvrgnuti nebrojenim iskušenjima, oni u trudu i iznurivanju sve više i više uviđaju u kakvoj su slobodi uživali i kakav su gubitak pretrpeli, izgubivši ta dobra – to isto dogodilo se i prvozdanima koji su bili i uživali u raju u onim dobrima, a zatim su ostali bez njih i bili izagnani. I pošto su postali svesni svoga pada, neprestano su ridali i stalno plakali, prizivajući milosrđe svoga Vladike.
12. A šta radi Onaj Koji je velik u milosti i spor na kaznu? Pošto je video da su se smirili, On ne ukida odmah izgovorenu presudu (a to je učinio da bi nas umudrio i da se niko ne bi uznosio protiv Tvorca svega), a kao Bog znajući unapred i za njihov pad i za pokajanje, On je svakako predodredio i pre nego što je stvorio sve, i vreme, i godine, i kada i kako će ih pozvati nazad iz izgnanstva sudovima neispitivim i za sve što diše neistraživim. Jer ako bi se oni nekima i otkrili i ako bi ti poželeli to da zapišu, ne bi bilo dovoljno ni vremena, ni hartije, ni mastila, niti bi u sav svet stale te knjige. Dakle, kao što je, smilovavši se, predodredio i prorekao, tako je i postupio. I pošto ih je iz raja izbacio zbog njihove bestidnosti i nepokajanog srca i volje, nakon što su se dolično pokajali i dostojno smirili i zaplakali i zaridali, Sam On, jedini od jedinoga Jedinorodni Sin i Logos, sišao je od predbespočetnog Oca Svoga – kao što svi znate – i ne samo da je postao sličan tim ljudima, nego je pristao i da umre poput njih, primivši na Sebe nasilnu i sramnu smrt i, sišavši u ad, otuda ih vaskrsao. Dakle, On Koji je radi njih potrpeo sve to što svakodnevno slušaš, kako bi ih vratio natrag iz onog dalekog izgnanstva, da su se pokajali u raju zar ne bi pokazao sastradavanje prema njima? I kako ne bi – On Koji je po prirodi čovekoljubiv i Koji je čoveka zato i stvorio, da bi on uživao u Njegovim dobrima u raju i slavio svoga dobročinitelja? Da, zaista, braćo, mislim da bi se to dogodilo. A da bi saznao i ostalo i još više poverovao mojim rečima, poslušaj dalje!
13. Da su se pokajali, dok su bili u raju, oni bi uživali samo u raju i ni u čemu više. A pošto su izbačeni zbog svoje nepokajanosti i posle toga mnogo se pokajali i plakali i tugovali (što im se, kako rekoh, ne bi dogodilo, da su se pokajali u raju), šta čini Vladika Bog, želeći da im zbog njihovih muka i znoja i napora i dobrog pokajanja učini čast i proslavi ih, i ne samo to, nego i da ih navede da zaborave sve te strahote?Obrati, molim te, pažnju na veličinu čovekoljublja! Sišavši u ad i vaskrsavši ih, on ih nije ponovo vratio u raj otkuda behu izgnani, nego ih je uzveo na samo nebo nad nebesima! I pošto je seo sa desne strane Boga i predbespočetnog Oca Svoga, šta misliš da je Vladika uradio sa onim koji Mu je sluga po prirodi, a otac po blagodati? Jesi li video na koju visinu ga je Vladika uzveo zbog njegovoga pokajanja i smirenja, i plakanja i suza?
14. O, sile pokajanja i suza! O, pučine neizrecivog čovekoljublja i neistražive milosti, braćo! Jer On nije samo njega, nego je i čitavo seme njegovo, odnosno nas, sinove njegove koji podražavamo njegovo ispovedanje,pokajanje, plač, suze i ostalo što ranije pomenusmo, isto tako kao i njega počastvovao i proslavio, kao što postupa i sa onima koji sada tako čine i odsada će činiti, bilo mirjanima, bilo monasima. „Zaista“, reče istiniti Bog, „nikada ih neću ostaviti, nego ću ih pokazati Svojom braćom i prijateljima, i ocima i majkama i srodnicima i sanaslednicima. I proslavio sam ih i proslaviću ih i na nebu gore, i na zemlji dole, i njihovom životu i radosti i slavi nikada neće biti kraja“.
15. Šta je, reci mi, prvozdanima koristilo u raju bezbolno i bezbrižno življenje, brate, kada su neverjem pokazali nemar i prenebregavanje prema Bogu i prestupili Njegovu zapovest? Jer da su Mu poverovali, ne bi Eva zmiju smatrala dostojnijom poverenja, a Adam Evu dostojnijom poverenja od Njega, nego bi sačuvali zapovest da ne jedu od onoga drveta. A pošto su pojeli od njega i nisu se pokajali, bili su izbačeni. Pa opet,izgnanstvo im ništa nije naškodilo, nego su imali i ogromnu korist, a to se zbilo i na naše spasenje. Jer, sišavši sa visine, naš Vladika je sopstvenom smrću razrešio smrt koja beše protiv nas[33] i, pošto je sasvim ukinuo osudu zbog praroditeljskog prestupa i svetim krštenjem, ponovo nas rađajući i presazdajući i potpuno nas oslobađajući od nje, On nas čini potpuno slobodnim u ovom svetu i čini da neprijatelj nad nama nema tiransko dejstvo, nego, otpočetka nas počastvovavši samovlasnošću, daje nam veću silu protiv njega, da bi ga oni koje to žele pobeđivali lakše nego svi sveti pre dolaska Hristovog, da kada umiru ne silaze poput njih u ad, nego da idu na nebo i u tamošnju radost i uživanje, i da se sada umereno, a posle vaskrsenja mrtvih udostoje da u potpunosti uživaju u večnoj radosti.
16. Dakle, oni koji hoće neka ne smišljaju izgovore[34] i neka ne govore da su od Adamovog prestupa potpuno pod dejstvom greha i da ih on vuče nadole. Jer oni koji tako misle i govore smatraju da se dolazak našega Vladike i Boga dogodio nekorisno i uzaludno, što govore jeretici, a ne verni. Jer zašto je On sišao i zbog čega je okusio smrt, ako ne svakako radi toga da bi nas izbavio od ropstva i dejstva protivnog neprijatelja? Naime, upravo je to samovlasnost – da se ni na koji način ne bude ni pod čijom vlašću. Jer mi smo od onoga koji je sagrešio bili grešni, od prestupnika prestupnici, od sluge greha i sami smo postali sluge greha, od prokletoga i mrtvog prokleti i mrtvi, od onoga koji je delovao po savetu lukavoga i postao njegov sluga i izgubio samovlasnost mi se, kao njegova čeda, nalazimo pod njegovim dejstvom i pritešnjeni smo tiranskom vlašću. A Bog je sišao i ovaplotio se i postao kao i mi čovek, bez greha, razrešivši greh i, osveštavši začeće i rađanje i postepeno odrastavši, On je blagoslovio svaki uzrast. I postavši savršenim čovekom, On je započeo propoved, poučavajući nas da nikuda ne jurimo i ne trčimo pre onih koji su ostareli u rasudnosti i vrlini, što posebno važi za one koji su razumom mladi, a ne muževi. Podneo je ono što je bilo u našu korist i, sačuvavši sve zapovesti Samoga Boga i Oca, ukinuo je prestup i prestupnike oslobodio od osude. Postao je sluga, primivši obličje sluge, i nas sluge ponovo uzveo vladičanskom dostojanstvu, učinivši nas gospodarima bivšeg tiranina (a o tome svedoče svetitelji koji i posle svoje smrti i njega i njegove sluge izgone kao slabe). Raspevši se, postao je prokletstvo – jer proklet je svaki koji visi na drvetu[35] – i čitavo prokletstvo Adamovo je ukinuo. Umro je i sopstvenom smrću poništio smrt. Vaskrsao je i razrušio silu i dejstvo neprijatelja, koji je kroz smrt i greh imao vlast nad nama. Jer, unevši u smrtonosni otrov i pogan greha neizrecivo životvorno dejstvo svoga Božanstva i ploti, On je naš rod sasvim izbavio od dejstva vražijeg, a kroz sveto krštenje i pričešće neporočnim Svojim tajnama, telom i krvlju Svojom časnom, očišćujući nas i oživljujući, On nas čini svetima i bezgrešnim, ali opet dopušta da budemo počastvovani samovlasnošću, kako bi se pokazalo da Vladici služimo ne silom, nego proizvoljenjem. I kao što je Adam otpočetka bio u raju slobodan i tuđ grehu i nasilju, pa je samovlasnom voljom poslušao neprijatelja i, prevarivši se, prestupio zapovest Božiju, tako se i mi, rodivši se ponovo svetim krštenjem, razrešujemo od greha i postajemo samovlasni, i ako ne poslušamo neprijatelja sopstvenom voljom, on na drugi način nikako ne može da utiče na nas. Jer ako su pre zakona i Hristovoga dolaska bez svih tih sredstava mnogi Bogu ugodili i pokazali se besprekornim neizbrojivi ljudi od kojih je Bog pravednoga Enoha premestio[36] i premeštanjem mu učinio čast, dok je Iliju u ognjenim kočijama uzneo na nebo, šta ćemo odgovoriti mi, koji posle blagodati i tolikog i takvog dobročinstva, posle ukidanja smrti i greha, posle ponovnog rođenja krštenjem i toga da nas čuvaju sveti angeli i nakon samog silaska i dolaska Svetoga Duha, ne da nismo ravni onima koji su bili pre blagodati, nego smo nemarni i prenebregavamo i prestupamo Božije zapovesti? A to da ćemo biti kažnjeni više od onih koji su sagrešili u zakonu, ako ostajemo u gresima, pokazao je sveti Pavle, rekavši: Jer ako je reč izgovorena preko angela potvrđena, i svaki prestup i neposlušnost dobiše pravednu kaznu, kako ćemo je izbeći mi koji smo zanemarili toliko veliko spasenje?[37]
17. Dakle, neka niko od nas ne krivi Adama, nego neka kori sebe samoga za to što padamo u svakojake grehe, i neka svako od nas pokazuje dostojno pokajanje, ako želi da dostigne večni život u Gospodu. A ako to ne poželite i ni na koji način se ne potrudite ili da sebe sačuvate bezgrešnim u držanju svih zapovesti, ili da se do smrti kajete ako prestupate u bilo čemu i da svako silno oplakuje svoj greh, nego istrajavate u okorelosti i u svom nepokajanom umovanju, ovako govori Gospod: „Uzdrhtaće zemlja nad onima koji se posle tolikih i takvih čuda, posle Moga objavljivanja u svetu, posle tolike pouke koju sam raširio svetom, još kolebaju i ne veruju i ne pokoravaju se rečima Mojim; i raspašće se na mnoge delove, ne trpeći da na leđima svojim nosi nezahvalne i tvrdovrate i neposlušne, i videće da im se pad približio do nogu njihovih i zadrhtaće od straha. Jer kada bude zemlja drhtala, nebo će se potresati i sa hukom[38] će se kao knjiga saviti[39], i od tih silnih užasa uplašiće se nepokorna i neumoljiva srca njihova, kao zec u času klanja. I pomračiće se svetlost, pašće zvezde, sunce i mesec će se ugasiti nad njima, iz raseda zemljinih pokuljaće oganj i izliće se više od pučina morskih. I kao što su se za vreme potopa otvorile ustave nebeske i siđe voda i malo-pomalo prekri narode, tako će i tada pokuljati oganj, ali ne postepeno, nego najednom, te će prekriti zemlju koja će se sva pretvoriti u ognjenu reku“[40].
18. I šta će tada uraditi oni koji kažu: „Kamo sreće da me ostave ovde, ne bih ni poželeo Carstvo Nebesko“? Šta će biti za onima koji se sada smeju i govore ovako: „Zašto nas onda ubeđuješ da plačemo svakoga dana?“ I kakav će odgovor tada dati oni koji protivreče i ropću i čine gore od toga? Da neće reći: „Nismo čuli“? Ili: „Niko nas nije posavetovao“, ili: „Nismo znali za Tvoje ime, silu, moć i snagu, Vladiko“? Sa pravom će nam tada reći: „Koliko sam vam rekao i objavio unapred, nesrećnici, preko proroka, preko Apostola i uopšte preko svih Svojih slugu i sam lično? Zar niste slušali Evanđelja koja kažu pokajte se? Niste li slušali kako kažu: Blaženi ste koji plačete sada, jer ćete se nasmejati[41]! Zar Me niste čuli kako vapim: Blaženi su koji plaču! Ali vi ste se zajedljivo smejali, jedni druge pozivali na gozbe i ugađali svojim trbusima. Zar niste, dok sam Ja govorio kako su uska vrata i tesan put koji vodi u život[42] i kako se sa naporom osvaja Carstvo Nebesko i podvižnici ga zadobijaju[43] vi ležali na mekim posteljama i samo gledali kako da ugodite sebi? Zar niste, dok sam Ja govorio: Koji hoće da bude prvi, neka bude od sviju poslednji i svih rob i svih sluga[44], vi više voleli začelja na gozbama i prva mesta u sinagogama[45], i vlast i vođstva, da vam se služi i velike činove, a niste hteli da se potčinite i služite u smirenju duše ništavnom i siromašnom i prezrenom? Niste li, dok sam Ja govorio: Sve što hoćete da vama čine ljudi tako i vi činite njima[46], vi samo ispunjavali sopstvene prohteve i želje i pohote, gomilajući novac, grabeći, čineći nepravdu i samo sebi ugađajući? Zar se nisu, dok sam ja govorio: Ako te ko udari podesnom obrazu, okrenu mu i drugi[47], jedni od vas smejali, dok drugi nisu hteli ni da čuju, nego su govorili da sam to pogrešno i nepravedno zapovedio? Nije li tačno da, dok sam Ja govorio: Ako te ko potera jednu milju, idi sa njim dve[48], ne samo da niko od vas to nije učinio, nego je većina vas i braću gonila? Zar nije tačno da, dok sam Ja govorio: Blaženi ste kada vas sramote i progone i kažu svaku zlu reč protiv vas, lažući Mene radi[49], vi niste trpeli ni da čujete tešku reč ne samo od sličnih sebi, nego ni od onih koji su bolji od vas? Zar niste, dok sam ja govorio: „Radujte se i veselite kada vas progone i žaloste“, vi radije prigrlili pohvale i čast i slavu, a da vam bez njih nije bilo ni do života? Zar nije istina da, dok sam ja nazivao blaženim siromahe, vi nikada niste od sve duše poželeli da postanete siromašni? Niste li se, dok sam Ja govorio da krotki nasleđuju Carstvo Nebesko, vi kao divlje zveri ophodili sa onima koji ne ispunjavaju odmah vaše želje? Zar niste, dok ste, opet, gledali one koji prestupaju Moje zapovesti, pokazivali tada sastradalnost i umerenost i govorili: Gospod je rekao oprosti, ne gnevi se ni na koga“? Niste li, kada sam Ja govorio: Molite se za one koji vas vređaju, volite neprijatelje svoje i dobro činite onima koji vas mrze[50], vi govorili kako to priliči Apostolima, to priliči velikim svetiteljima? Jer ko drugi to može da uradi? Nesrećnici, zašto i vi niste postali sveti? Zar Me niste čuli da govorim: Postanite sveti, jer Ja sam svet[51], a vi ste ostali u nečistoti svojih skverni i bezakonja?“
19. A ženama će reći: „Niste li čule kako se u crkvama čitaju i pominju žitije svete Pelagije, nekadašnje bludnice, žitije prepodobne Marije Egipćanke, nekadašnje razvratnice, Teodore preljubnice i potom čudotvorke, Efrosinije devstvenice, koja je dobila ime Smaragda, i divljenja dostojne Ksenije, istinske strankinje? Zar niste čule kako su one napustile i roditelje i bogatstvo i same verenike, te u sirotinji i smirenju poslužile Meni i postale svete? Zašto se onda i među vama bludnice nisu ugledale na bludnice, razvratnice na razvratnice, udate na udate koje su počinile greh, a devstvenice na devstvenice i slične vama?“
20. Slično tome reći će i muževima carevima i kneževima: „Zar niste čuli kako je David, pošto je sagrešio, a dođe mu prorok Natan i izobliči ga zbog greha njegovog, nije odgovorio, nije se razgnevio, nije sakrio svoj greh, nego je ustao sa prestola i pao pred čitavim narodom na zemlju i rekao: Sagreših Gospodu Bogu svome[52], ne prestajući ni danju ni noću da plače i tuguje? Niste li ga čuli da kaže: Pepeo kao hleb jedoh i piće svoje sa suzama mešah, od glasa uzdaha moga prilepi se kost moja ploti mojoj, upodobih se nesiti pustinjskoj[53]. I opet: Iznurih se u uzdahu svome, omivaću svake noći odar svoj, suzama svojim postelju svoju kvasiću[54]. Niste li ga čuli da kaže: Gospode Bože moj, ako učinih to, ako ima nepravde u rukama mojim, ako uzvratih onima koji mi činjahu zlo, neka otpadnem onda od neprijatelja svojih prazan, neka prota neprijatelj dušu moju i neka je uhvati, i zgazi na zemlju život moj i slavu moju u prah neka nastani[55]! Zašto se onda i vi niste ugledali na njega i njemu slične? Da niste mislili da ste slavniji ili bogatiji od njega i zbog toga niste poželeli da se smirite preda Mnom? Jadnici i nesrećnici, vi ste, budući truležnim i smrtnim, hteli da budete samodršci i svetom da vladate, pa ako bi se gde u drugoj zemlji našao neko ko ne bi hteo da vam se potčinjava, preuznosili ste se nad njim kao da je vaš ništavni sluga, ne trpeći njegovu nepokornost, premda je on sluga kao i vi i vi ništa više od njega nemate – a kako to da Meni, svome Tvorcu i Vladici, niste poželeli da se potčinite i poslužite u strahu i trepetu? A kažnjavajući one koji se ogrešuju o vas, kako li ste u sebi razmišljali o tome kako se vi o Mene ogrešujete? Da ne postoji Onaj Koji traži krv za one kojima se čini nepravda? Da ne postoji Onaj Koji vidi šta vi tajno radite? Ili da ste se sakrili od Mene i mislite da nema Onoga Koji je iznad vas i niste pomislili da ćete ikada pred Mene stati obnaženi i otkriveni? Zar Me niste čuli da govorim: Koji hoće da bude prvi, neka bude od sviju poslednji i svih rob i svih sluga! Kako se niste užasnuli i u sebi plakali i skrušavali se, bojeći se da, pogordivši se tom sujetnom i praznom slavom, ne prestupite tu Moju zapovest i budete predani onom ognju? Zar niste slušali kako se David, kada ga je njegov vojskovođa Semej vređao i nazivao krvopijom, iskreno sebe smatrajući ništavnijim od njega nije gnevio, nego je sprečio one koji su hteli da ga ubiju[56]?
Eto, i Mojsej i Isus Navin i David, i mnoštvo drugih koji su živeli pre Mora javljanja, a kakvih je sada, posle Moga dolaska, još i više, i koje vidite da se proslavljaju zajedno sa Mnom, bili su carevi, poput vas, i kneževi i vojskovođe, a iz Moga straha proživeli su u smirenju i pravdi, nikome nisu uzvraćali zlo za zlo, nego i kada bi ih uvredili njima slični, a često i gori od njih, na Mene bi položili osvetu, i za sve što su Mi sagrešili u čitavom svom životu od sve duše u strahu i sa tugom kajali su se i plakali, slušajući i verujući u ovaj dan Moga dolaska i prisustva i suda – a vi ste prezreli Moje zapovesti, kao da ih je dao neko prezren i slab. Dakle, sa onima sa kojima ste izabrali da budete i čije reči i dela ste činili i na njih se ugledali, sa njima uživajte i u onome što je njima pripremljeno!“
21. Tako će On sa patrijarsima uporediti svete patrijarhe Jovana Zlatoustog, Jovana Milostivog, Grigorija Bogoslova, Ignatija, Tarasija,Metodija i ostale, koji su ne rečju nego i delom postali odraz istinitoga Boga. Sa mitropolitima će sravniti svete mitropolite Vasilija,Grigorija, brata njegovoga, i njegovoga imenjaka i Čudotvorca, Amvrosija i Nikolaja. Ukratko, svakom patrijarhu i svakom mitropolitu i svakom episkopu Bog će suditi sa apostolima i svetim ocima koji su pre njega prosijali u svakoj mitropoliji i episkopiji i, postavivši sve njih jedne naspram drugih (kao što Ga čuješ da kaže: Ovce zdesna, a jarad sleva[57],reći će: „Zar niste i vi proživeli tamo gde su se oni Meni klanjali islužili Mi, i na njihovim prestolima sedeli? Zašto se niste ugledali i na njihov život i življenje? Zašto se niste uplašili da nečistim rukama i još nečistijim dušama Mene, neporočnog i neskvernog, uzimate i jedete? Zar se niste uopšte užasnuli, zar niste uzdrhtali? Zašto ste ono što pripada sirotinji straćili na svoje naslade i na svoje prijatelje i srodnike? Zašto ste Me za zlato i srebro, poput Jude, prodali? Zašto ste Me i kao slugu nepotrebnog kupili i iskoristili Me da služim vašim plotskim željama? I kao što vi Mene niste poštovali, ni ja vas neću poštedeti. Idite od Mene, vi koji činite nepravdu, idite!“
22. Tako će, dakle, oci od otaca, prijatelji i srodnici od prijatelja i srodnika, braća od braće, robovi i slobodni od robova i slobodnih, bogati i siromasi od bogatih i siromašnih, oni koji su u braku od onih koji su u braku prosijali, oni koji su u slobodi od onih koji su u slobodi proživeli i, prosto govoreći, svaki grešan čovek, u strašni dan Suda naspram sebe u večnom životu i u onoj neizrecivoj svetlosti, videti sličnoga sebi, koji će mu suditi. Šta pod tim podrazumevam? Kada svaki od grešnika pogleda na sebi sličnoga – car na cara, knez na kneza i nepokajani bludnik na bludnika pokajanog, siromah na siromaha, a sluga na slugu – i seti se da je i taj bio čovek koji ima istu dušu, iste ruke, iste oči i uopšte sve ostalo, i da je živeo kao i on, da je imao sličan položaj, zanat, poziv, a da nije poželeo da se ugleda na njega, smesta će mu se zatvoriti usta i ostaće bez opravdanja, jer neće imati šta da kaže. Kada, dakle, mirjani vide mirjane, i grešni carevi careve svete sa desne strane, a oženjeni bogate i oženjene svete, i svi koji se muče kada vide slične sebi u Carstvu Nebeskom, tada će se posramiti i naći da nemaju opravdanja, kao što je onaj bogataš, pekući se u ognju, video Lazara u krilu Avraamovom.
23. Šta ćemo onda činiti mi monasi koji smo, poput mene, nemarni i grešni, kakav će onda nas stid i muka uhvatiti, kada ugledamo one koji su za života imali i žene i sluškinje i sluge, gde zajedno sa ženama i decom likuju u Carstvu Nebeskom, i kada vidimo one koji su u činu i bogatstvu blagougodili i, uopšte, kada vidimo sve one koji su u životu postigli svaku vrlinu i proživeli u pokajanju i suzama straha radi Božijeg, gde stoje u radosti i slavi pravednika? Jer kada pomislimo da smo očeve i majke, braću i sestre i čitav svet napustili, kako bismo spasili svoje duše, a drugi i žene i decu, i neki uz to i bogatstvo i čin i druge radosti koje život nosi, i da smo napustili svet, postali siromašni i postrigli se u monahe radi Carstva Nebeskog, a da smo se zbog malog nemara i lukavstva i zbog svojih lukavih želja pribrojili mirjanima i bludnicima i preljubočincima i onima koji su raspusno živeli u svetu, kakav će nas tada strah i trepet i sram prekriti! Verujte meni kada vam kažem, braćo, da će nam stid predstavljati gore mučenje nego večne muke mirjanima. Jer kada ja, koji sam svom dušom napustio svet, budem stajao sa mirjanima koji sada, recimo, imaju decu i upleteni[58] su u javne poslove i služe u vojsci, okrenuće se prema meni, videće me i reći mi: „Zar i ti, monaše, koji si svet ostavio, da stojiš ovde sa nama mirjanima? Zašto i ti?“ I šta ću na to odgovoriti? Šta ću im reći? I ko će, braćo, moći da rečju iskaže veličinu žalosti koja će me tada snaći? Baš niko! Jer šta ćemo reći ili šta ćemo uopšte moći da odgovorimo? Da smo ostavili svet i ono što je u svetu? Ali mi se nismo nad njim uzgnušali od sve duše. Jer to je istinski odlazak od sveta i onoga što je u svetu, kada posle napuštanja sveta omrznemo i odvratimo se od onoga što je njegovo.
24. A šta je svet i ono što je u svetu? Poslušaj! To nisu zlato, ni srebro, ni konji, ni mazge. Jer sve ono što nam služi telesnim potrebama i mi imamo. To nisu meso, ni hleb, ni vino, jer i mi od toga uzimamo i jedemo koliko nas volja. Nisu to ni kuće, ni banje, niti polja i vinogradi i prigradska imanja, jer sve to čini i lavre i manastire. Nego šta je svet? To su greh, vezanost za stvari, braćo, i strasti. A neka o onome šta je u svetu kaže Jovan Bogoslov, ljubljeni Hristov učenik: Ne ljubite,kaže, sveta, ni ono što je u svetu; pohota ploti i pohota očiju i nadmenost življenja nisu od Oca, nego su od sveta[59]. Ako, dakle, mi, pošto smo ostavili čitav svet i odbegli i postali nagi, to nismo sačuvali,kakva bi nam mogla biti korist samo od odlaska? Ma otkuda da smo otišli i ma gde stigli, opet ćemo naći iste stvari. Jer nigde mi ljudi ne možemo da živimo sami, svugde nam je za opstanak potrebna hrana, svugde ima i žena i dece i vina i svakojakih vrsta plodova. Jer to i tome slično čini naš život. Ako imamo pohotu ploti i pohotu očiju i gordost pomisli, kako ćemo moći posred svega toga da se uzdržimo od opšteg greha i da nas njegov žalac uopšte ne rani? Znam da su mnogi drevni i današnji svetitelji, dobro to znam, to sačuvali i čuvaju, živeći posred žitejskih stvari i briga i misli i provodeći život u savršenoj svetosti, kao što Pavle svedoči o njima i o takvima, govoreći: Jer prolazi obličje ovoga sveta, i oni koji imaju žene da budu kao da ih nemaju, i koji kupuju kao da ništa nemaju, i koji ovaj svet upotrebljavaju kao da ga ne upotrebljavaju[60]. Na osnovu ovih reči moguće je i ostalo saznati. Primera radi, kose gnevi da se ne gnevi, ko se pravda da nipošto u srcu ne krije zlobu prema onima sa kojima govori, ko bi da se sveti da raspoloženjem duše bude kao mrtav za svet, onaj ko je jednom postao takav neka traži i neka bude voljan da ne štedi ni sopstveno telo. Jer takvi su i bili i bivaju u svakom naraštaju oni koji se bore.
25. A ako se ne postaramo da postanemo takvi i tako da provodimo život, šta ćemo reći? Da smo „prezreli slavu i bogatstvo“? Ali svakako će nam reći: „Zavist i svađu i ljubomoru niste ostavili“. O tome kako nasto otuđuje i odvaja od Boga, govori božanski Jakov, Apostol Hristov: Ako imate gorku zavist – jer moguće je da se ima i dobra zavist! – i svadljivost u srcima svojim, ne hvalite se i ne lažite protiv istine; nije ona mudrost što odozgo dolazi, nego zemaljska, duševna, demonska. Jer gde su zavist i svadljivost, tamo su i nesloga i svaka zla stvar[61]. I malo zatim: Tražite i ne primate, jer pogrešno tražite, da na uživanja svoja trošite[62]. I dodaje: Preljubnici i preljubnice, ne znate li daje prijateljstvo prema svetu neprijateljstvo prema Bogu?[63] Obrati pažnju na to da on nije rekao samo svet je neprijatelj Božiji, nego prijateljstvo prema svetu, jer kroz njega mi postajemo preljubnici i preljubnice. A da je to istinito, poslušaj Samoga Gospoda Koji kaže: Svako ko pogleda sa željom, već je učinio preljubu u srcu svome i opet: Ne poželi ništa što je bližnjega tvoga[64]. On tim rečima pokazuje da se od Boga odvaja i postaje Njegov neprijatelj ne samo onaj ko čini greh, nego i onaj ko ga voli i želi, odnosno ko je srcem raspoložen prema nečemu zemaljskom, jer to je prijateljstvo prema svetu. Tako da je jasno pokazano da, makar neko i bio obnažen od svega i ne činio delatno ma koji greh, nego ga samo voleo i želeo i nekako bio raspoložen prema njemu, neprijatelj je Božiji, kao što i Jovan kaže: Ako neko ljubi svet, ljubavi Očeve nema u njemu[65], ali i Gospod: Uzljubi Gospoda Boga Svoga svim umom svojim, i svom snagom svojom i svom dušom svojom[66], tako da se onaj ko je prema nečemu drugom bilo pohotno, bilo sklonošću raspoložen nalazi izvan ove zapovesti. A od nas, nesrećnih i jadnih, koji smo ostavili velike i slavne i uzvišene svetske stvari i došli u manastir, neki vole sjajne ogrtače, drugi zlatne haljine, treći pojaseve i naplećnike, neki sandale i obuću, drugi ukusna jela i pića, treći noževe i igle i mačeve i još tričavije stvari od toga, zbog kojih otpadamo od ljubavi prema Caru svega Hristu i postajemo Njegovi neprijatelji, a da to ni ne osećamo, braćo. Zbog toga, ako ne požurimo da se pokajemo i da svaki od nas svaku zlu pohotu i lukavstvo, i svađu, i zavist i nadmenost izagna iz duše, ima da budemo osuđeni na večni oganj zajedno sa carinicima i grešnicima i bogatašima, koji su u raspusnosti proživeli.
26. Porevnujmo stoga, braćo, da pokažemo svaku vrlinu, a da se nad svakom zlobom i strašću od sve duše uzgnušamo i da omrznemo svaku stvar, malu ili veliku, koja našim dušama nosi opasnost. I koristimo se samo onim čemu se um ne raduje, čime se naše srce ne naslađuje, da ne bismo, kako je rečeno, kroz ono što smatramo ništavnim sebe sami svrstali na levu stranu zajedno sa mirjanima, i ugledali svoju braću i oce kako staju zdesna Bogu i osuđuju nas – odnosno, igumani svakog manastira da gledaju na one koji su u istim tim manastirima ugodili Gospodu, oni koji obavljaju službu na one koji su na istim službama kao svetilnici prosijali, oni koji čine poslušanje i bave se rukodeljem na one koji su prosijali na sličnim poslovima i na poslovima više ili manje cenjenim, oni koji su ovenčani na svete mučenike, oni koji su mladost oskvrnili na one koju su mladost zauzdali, oni koji su u savršenstvu uzrasta pali od nemara na one koji su od mladosti do starosti izdržali u plotskom ratu i sačuvali svoju celomudrenost, oni koji su u starosti i do kraja činili ono što priliči nerazumnoj deci na one koji su u starosti primili postrig i koji su svaku zlu naviku koju su od mladosti primili za kratko vreme odsekli straha radi Božijeg, oni koji se smeju na one koji sada plaču, oni što se slade i koji jedu pre utvrđenog časa na one koji ni u pravo vreme ne jedu do sitosti, oni koji se zabavljaju na one koji su stalno utučeni i ubledeli od sećanja na onaj strašni čas i na svoje grehove, oni koji su iz bogatstva i slave došli u monaštvo i nisu htele da se makar malo smire na one koji su došli iz krajnjeg siromaštva i sa nama proživeli, a koji su ih zbog svoga smirenja prevazišli i koji sa njima – a mislim na careve i patrijarhe – stoje na desnoj strani, istinski ukrašeni njihovim smirenjem.
27. Dakle, braćo moja voljena, jeste li razumeli šta sam rekao? Da li vam je jasno kakav će nas tada sram obuzeti? Jeste li shvatili to umom? Da li vam je došao do svesti onaj čas, ili da opet sve to ponovim i na svoju korist, i na koristi onih koji su slični meni i nemarni? Znači, i sa nama samima to će se zbiti u onaj strašni dan – mnogi među našom braćom naći će se kako sa slavom stoje zdesna Bogu i sudiće mnogima koji su sa leve strane. A kako da se to i ne dogodi, kada se nađu dvojica koji su istovremeno napustili svet, koji vladaju istim zanatom, recimo kao kamenoresci ili zidari, obojica su mladi i čisti od svakog telesnog greha i imaju siromaško poreklo, pa jedan po proizvoljenju postane delatnik svake vrline, a drugi čini svaku zlobu i lukavstvo? Zar mi ne vidimo da se to svakodnevno dešava među nama? I vidimo kako je jedan od njih smiren, krotak, poslušan, ophodi se sa nama kao sluga Božiji i ne ljudski, i služi braći sa svakom verom i ima duh tako smiren i skrušen, da u sebi, recimo, ovako misli i govori (a to smo saznali iz njegove svakodnevne ispovesti i od onih koji ga često pitaju, a on im ovako odgovori):
„Ja, časni oče“, kaže, „i dok sam bio u svetu jedva da sam mogao sebi da sa velikim trudom nabavim hranu. A kada sam ovamo došao, kako da budem nemaran prema svome delu i da manastirski hleb jedem zabadava, a da u dan suda tražim platu? Ali pošto dođoh da služim Bogu, boriću se da moj posao pretekne moju hranu, koliko budem mogao, i sve do smrti bez roptanja ću se potčinjavati nastojatelju i svoj braći svojoj kao Samome Hristu, ni u čemu im ne čineći neposlušanje“.
A sujetnog, neposlušnog i nepokornog vidimo da u sebi razmišlja suprotno od njega i da ovako kaže: „Eto, poslao mi je Bog dom, hleb, vino i hrane u izobilju. Pribrojio sam se prvima i imam prvenstvo u odnosu na one koji će doći posle mene i brat sam svima njima, hteli oni to ili ne. Ubuduće ću jesti i piti i spavati do mile volje. A i kakva mi je korist da odsad radim, da se sam mučim i da od moga truda uživaju drugi? I ako mi i zapovede neko poslušanje, najpre ću se izgovarati slabošću, a ako me primoraju, reći ću im: ‘Ne mogu to da uradim, makar me sad ubili; oterajte me, ako treba, ali nisam u stanju!’ Tako ću se pretvarati da plačem, zapomagaću, izgovaraću se kako mi klecaju kolena, pravdaću se time da mi se muti svest, reći ću da me je glava od žuči zabolela, i tako ću sa navodnim blagoslovom od ranog jutra moći da jedem, i da počnem da kunem i hulim, i da na sve što mi zapovedaju protivrečim i ropćem. A kada im dozlogrdim, ima svakako da me ostave na miru, hteli to ili ne.
I ako mi neki put daju neki prljav posao i poslušanje, prezreću ra. Na primer, ali mi zapovede poslušanje sa mazgama, izgovoriću se da ne znam kako da radim oko njih, pa ću ih ostaviti nenamirene i neću im očistiti štalu. Tako ću ih ili primorati da me puste, ili će mi dati nekoga drugog da mi pomogne, pa dok on obavlja sve što treba, ja ću malo da poradim, a onda ću da se odmaram. A ako mi daju poslušanje da budem pekar, licemerno ću se pobuniti, kako me ne bi osudili kao neposlušnog, pa ću im reći: ‘Ja, oci, nikada nisam video kako se pravi hleb’, zatim ću otići i napraviću im hleb tvrd kao kamen i oni neće moći ga da jedu, pa me više primoravati na tu službu“.
A ako takvoga postave da služi u kuhinji, on ne ume da se smiri pred svojim predstojateljem i da uradi metaniju, nego mu drsko kaže: ‘Gospode, pomiluj! Oče, zar si od svih samo mene izabrao za prljave poslove? Zar nema i druge braće u manastiru?’. I to kaže, da bi izbegao služenje koje mu se zapoveda. A ako vidi da se iguman protivi, on tada odlazi ne radi Boga, nego iz straha od kazne i osude, i odlazeći ropće i govori u sebi: ‘Ima da se lepo najedu od onoga što im ja skuvam! Ako ih ne ostavim gladne ili ih ne nateram da ustanu od trpeze i da povrate, ako šta i pojedu, tu me secite!’ Ukratko, svi postupci nesrećnika takvi su i bezumni. Ili jela i zrnevlje koje kuva za braću pušta da zagore i ugljenišu se, ili sve u lonac ubaci neoprano i prljavo, ili stavi previše soli pa sve bude preslano, ili ono što treba da bude toplo pusti da se smlači, tako da se braći sve smuči i pomeša, pa povrate hranu.
A ako mu brat nešto kaže ili ga pošalje da mu nešto ispeče i pripremi, on bez stida kaže: „Zar nema milosti? Naredio gazda svome sluzi! E, neće jesti ovo dok se ja nešto pitam!“ I, dok se on tako ponaša prema svima, ispostavlja se da juri da prestigne druge jedino na ona poslušanja i službe gde zna način kako da nešto ukrade ili prisvoji. A ako mu ne daju prednost u odnosu na ostale, on se žalosti i krišom sa tugom ropće pred onima koji su mu slični. A ako bude određen za takve poslove, skače kao iz mrtvih i kao iz ada i odmah mu lice sine od radosti, a oči mu se razvesele. I čak i ako iz velikog lukavstva poželi da licemeri, kako ne bi bio osuđen, on svejedno ne može da se sakrije od onih koji ga gledaju. Jer, ako ni po čemu drugom, to se može videti po tome što ne ropće i što nimalo ne odgađa, kao što ima običaj da radi sa drugim poslušanjima, pošto se boji da bilo šta kaže, kako ne bi poslali nekog drugog umesto njega, a on ostao bez posla.
28. Dok se, dakle, obojica ophode tako, pa se jedan potčinjava u poslušanju dobre duše i smirenog srca bez oklevanja, bez roptanja, bez podmuklosti, pošteno, ne čineći sablazni, dok drugi, kako je napisano, čini sve suprotno tome, ako dođe smrt i ugrabi ih obojicu i kada u onaj strašni dan taj koji stoje sa leve strane, nag i posramljen – a mislim na onog lukavog – pogleda i vidi sa desne strane onoga koji je nekad zajedno sa njim primio postrig i koji je zajedno sa njim jeo i pio, svoga vršnjaka koji se bavio istim zanatom kao i on, kako se kao sam Hristos nalazi u velikoj slavi, šta će tada on moći da kaže ili da izusti? Zaista ništa, braćo moja, nego će uzdišući i drhteći i škrgućući zubima otići u večni oganj. Tako će, dakle, svakog od nas grešnika osuditi svaki od svetih, odnosno neverne će osuditi verni, a one koji su sagrešili, a nisu se pokajali, osudiće oni koji su možda sagrešili i više, ali su se revnosno pokajali.
29. Zato molim i preklinjem sve vas da, ako znate da nešto pogrešno radite i grešite i da svoje sopstvene duše ranjavate i pogubljujete, ispravite se makar od sada i neka svaki od vas pokaže pokajanje dostojno svoga sagrešenja, te na svaki način porevnujte da stanete sa desne strane Spasitelja našega i Boga. A svi vi koji ste svesni da grešite u nekim malim stvarima, brzo i njih svom snagom odbacite od sebe, da ne biste zbog tog malog i vi, kako čitavo Pismo svedoči i kazuje, stali sa leve strane i da ih ne biste smatrali ništavnim i malim, nego velikim. Jer ko svojevoljno greši u malom, a uzdržava se od velikih greha, biće više osuđen, jer je savladao veliko, a sam bio savladan od ništavnog. Za pogibiju je dovoljna i samo jedna strast, kao što rekoh gore, gde vam navedoh svete Apostole Jovana i Jakova za svedočanstvo. A da bih vam i primerom pokazao da su ove reči istinite, nešto ću vas upitati.
30. Onaj ko vodi borbu sa desetoricom ili dvanaestoricom ljudi, braćo, kada se upusti u okršaj sa njima, ako hrabrije borce iz prvih redova prvim udarom okrene u beg, te ih rani i obori, a kasnije vidi da su preostali jedan ili dvojica iscrpljenih i slabijih koji mu se sa strahom i ponizno približavaju izdaleka, zar ga neće oni, ako on ne pohita da ih uhvati i da im sputa ruke, okuje ih ili pobije, strašno pogubiti? Jer ako iz gordosti i nadmenosti baci oružje i odstupi, pa, prezrevši ih, legne da spava, neće li svojevoljno sebe samoga predati u ropstvo tim nesrećnicima? Neće li obojica ili jedan od njih nasrnuti na njega i vezati ga kao svoga zarobljenika i neće li ga odvesti kao svoga roba ili ga pogubiti mačem i pred svim ljudima ga izvrgnuti ruglu? Zar neće svi reći da je pravedno ubijen neko tako nemaran i nadmen ili, tačnije, bezuman i otupeo? U svakom slučaju, on će toliko biti dostojan pohvale zbog okršaja sa silnijima i pobede, koliko će biti dostojan prezira i gnušanja i odbacivanja, rekao bih tako, što je završio kao rob ili mrtvac jer ga je pobedio neko takav.
31. Tako nam, dakle, braćo moja ljubljena, ništa neće koristiti ako, pobedivši velike strasti, od malih budemo savladani. Na šta pri tom mislim? Ponovo ću reći isto i neću prestati da govorim. Ako se sačuvamo od oskvrnjenja ploti, ako se odvojimo od zavisti i velikog gneva i krađe, ako nadvladamo muželožništvo, kvarenje dece, rukobludije i svaki razvrat, a kao ništarije robujemo stomakougađanju i vinu i lenjosti i nemaru, i prekoslovlju ili neposlušnosti i roptanju, kakva nam je korist od toga što se uzdržavamo samo od lukavih dela? I ako krišom uzimamo i jedemo komadiće hleba ili šta drugo odnekud uzimamo, a sve bez blagoslova našega predstojatelja, ko bi mogao da kaže da smo slobodni od greha? A ako svojevoljno, bez velike slabosti ili potrebe, napuštamo sabranja, i ako čuvamo plodove, a ne uzdržavamo se od njih (jer šta je drugo i izagnalo Adama iz raja i predalo ga smrti?), šta dobijamo od toga što izbegavamo pomenute stvari? Jer onaj ko je sav živa rana, pa se zatim isceli uz pomoć brojnih lekova, ali mu ostane ranica velika koliko vrh igle, ne može da se naziva zdravim, nego će se sa pravom od svih nazvati zdravim onaj ko je, ako je moguće, i modrice od rana uklonio.
Dakle, nemojmo to smatrati malim, nego kada čujemo da su neki zbog toga strogo kažnjeni i osuđeni, svom snagom se trudimo da izbegnemo štetu od toga. I neka niko, ljubljeni, ni u čemu od toga ili u nekoj drugoj strasti ubuduće ne ostaje, nego neka se od sada uzdrži i neka se pokaje i postavi početak, i neka ne prestaje da priznaje svoj poraz, sve dok se ne posrami neprijatelj koji ga na to navodi i dok ne prestane da ratuje sa njim. Neka nas ne savlada zavist, niti gnev ili bes ili vika, od kojih se obično rađaju sramotne reči i grdnje, i neka sujeta i gordost i umišljenost ne ovladaju vama i ne svedu nas u bezdan adski, nego sve to daleko izagnajmo iz sebe i steknimo umesto toga vrline.
32. Možda će neko reći: „Kada su tolike, gotovo bezbrojne, pomenute strasti, ko može da ih sve istraži i od svih njih da se uzdržava, tako da nijedna od njih ne ovlada njim?“ Ja ću vas, blagodaću Hristovom, poučiti. Onaj ko uvek misli na svoje grehe i neprestano gleda unapred na budući sud, ko se kaje i gorko plače, taj ih sve zajedno prevazilazi i pobeđuje, uznošen pokajanjem, tako da nijedna od pomenutih strasti ne može da dostigne i dotakne njegovu dušu koja hoda nebom. I ako se naš razum, dobivši krila od pokajanja i suza i duhovnog smirenja koje se od njih rađa, ne uzdigne u visinu bestrašća, mi nećemo biti u stanju da se oslobodimo od pomenutih strasti, nego će nas čas jedna, čas druga poput divljih zveri gristi i ranjavati, a posle smrti, kada ostanemo zbog njih bez Carstva Nebeskog, iste te strasti će nas u paklu večno mučiti.
33. Zato molim sve vas, duhovni moji oci i braćo, i nikada neću prestati da molim vašu ljubav da niko od vas ne zanemari svoje spasenje, nego neka se na svaki način postara da se malo uzdigne od zemlje. I ako se dogodi čudo da se skrušite, odnosno da se sa zemlje uzvisite na nebo, vi više nećete ni poželeti da na zemlju siđete i na njoj ostanete. Pri tom pod zemljom podrazumevam plotsko umovanje, a pod vazduhom umovanje duhovno. Jer ako se um oslobodi od lukavih pomisli i strasti i ako njime ugledamo slobodu koju nam je darovao Hristos i Bog, mi više nećemo pristati da se spustimo pređašnjem ropstvu i plotskom umovanju, nego, saglasno Gospodnjim rečima, nećemo prestati da bdimo i da se molimo, sve dok ne pređemo ka tamošnjem blaženstvu i dostignemo obećana dobra, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, Kojem dolikuje svaka slava u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mt. 4, 17.
  2. 1 Kop. 6,18.
  3. 2Kor. 5,10.
  4. Jevr. 12,14.
  5. Flp. 3,12.
  6. Ps. 94, 2.
  7. Joil2,13.
  8. Rim. 11, 35.
  9. Ps. 49, 9.
  10. Ps. 50,19.
  11. Mt. 5,17.
  12. Jn. 1, 29.
  13. Rim. ,2.
  14. Izl. 20,13; Mt. 5, 22.
  15. Izl. 20,14; Mt. 5, 28.
  16. Lev. 19,12; Mt. 5, 34.
  17. Rim. 13,10.
  18. Jn. 15,7.
  19. Jn. 17,24.
  20. 1Kop. 7, 31.
  21. Post. 3, 9.
  22. Post. 3,10.
  23. Post. 3,11.
  24. Lk. 15,22.
  25. Is. 48,4.
  26. Post. 2,17.
  27. Post. 3,12.
  28. Post. 3,19.
  29. Post. 3,19.
  30. Post. 3,13.
  31. Post. 3,19.
  32. Post. 28,12.
  33. Kol. 2,14.
  34. Ps. 140,4.
  35. Gal. 3, 13.
  36. Post. 5, 24.
  37. Jevr. 2,23.
  38. 2Pt. 3,10.
  39. Is. 34,4.
  40. Dan. 7,10.
  41. Lk. 6, 21.
  42. Mt. 7,14.
  43. Mt. 11,12.
  44. Mk. 9, 35.
  45. Mt. 23, 6.
  46. Mt. 7, 12.
  47. Mt. 5, 39.
  48. Mt. 5, 41.
  49. Mt. 5,11.
  50. Mt. 5, 44.
  51. 1 Pt. 1, 16.
  52. 2Car. 12,13.
  53. Ps. 101,10.
  54. Ps. 6, 7.
  55. Ps. 7,46.
  56. 2 Car. 16, 5-12.
  57. Mt. 25, 33.
  58. 2Tim. 2, 4.
  59. 1 Jn. 2,15-16.
  60. 1 Kor. 7, 29-31.
  61. Jk. 3,14-16.
  62. Jk. 4, 3.
  63. Jk. 4,4.
  64. Izl. 20,17.
  65. 1 Jn 2, 15
  66. Mk. 12, 30

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *