SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA ČETVRTA
O POKAJANJU I SKRUŠENOSTI. I O TOME KOJIM DELIMA IH JE MOGUĆE STEĆI. I O TOME DA JE BEZ SUZA NEMOGUĆE DOSTIĆI ČISTOTU I BESTRASNOST.
 
1. Jednom sam, oci i braćo, čitao nekima bogonadahnute spise o uzvišenim delima svetoga oca našeg Simeona Studitskog koje je on, pokretan Božanstvenim Duhom, na korist mnogih sačinio, a gde je, između drugih svojih natprirodnih postignuća, zapisao i ostavio za pouku i nešto što je sam čitavog svog života bez narušavanja čuvao: „Brate, nikada se ne pričešćuj bez suza“. Kada su to čuli, slušaoci (a bili su prisutni ne samo mnogi mirjani, nego i brojni znameniti i vrlinom proslavljeni monasi) zadivili su se tim rečima i, zgledavši se međusobno i kao osmehnuvši se, jednim glasom su rekli: „Znači, mi se nikada nećemo pričestiti, nego ćemo svi ostati nepričešćeni!“ Čuvši ih i setivši se, kada sam ostao sam, onih koji su to rekli i njihovih reči, ogorčio sam se, jadan i žalostan, i gorko zaplakao, u srdačnom bolu govoreći ovako u sebi: „Zar oni stvarno tako to doživljavaju i zar su rekli to što su rekli, iskreno pomislivši da je to nemoguće? Ili su se podsmehnuli tim rečima, jer su pomislili da je mali podvig zaplakati samo za vreme pričešća?“ U svakom slučaju, ako neko nije navikao da svakoga dana i noći plače pred Hristom Bogom, ni kada poželi da se pričesti božanskim tajnama neće moći ni najmanje da se rastuži ili zaplače po Bogu i da pusti suzu. Jer i kako bi mogao, osim ako mu suze ne dođu po nekom neizrecivom snishođenju ili usled kakvog slučajnog razloga? To mi se ne čini nimalo čudnim, jer mnogi su i pri samom izlasku duše iz tela plakali (ili, ipak, ne mnogi, nego vrlo malobrojni i retki). A ako i to smatraju sasvim nemogućim – da se u suzama svakoga dana pričešćuju strašnim tajnama – avaj zbog neznanja, avaj zbog otupelosti, avaj zbog nerasudnosti i nemara i ogrubelosti onih koji to govore. Jer kada bi sudili sebi samima, ne bi im sudile sopstvene reči. Da se brinu o pokajanju, nikada ne bi rekli da je to nemoguće. Da čine plodonosno delo, ne bi im se dogodilo da i ne okuse Božiji dar takve lepote. Da su stekli strah Božiji u srcu, tvrdili bi da je ne samo u vreme pričešća božanskim tajnama moguće tugovati i plakati, nego i u svakom času.
2. Stoga, želeći da i vašu ljubav u to uverim, obraćajući se upravo onima koji su tako rekli, hteo bih da vas pitam: recite mi, najvrlija braćo, zašto je to nemoguće? „Zato što“, reći će, „neki lako i spremno mogu da dožive skrušenost, a neki, budući tvrdosrdni i kamenosrdni,ne mogu da se rasplaču ni kada ih biju. Kako onda takvi mogu da plaču i tuguju i da se uvek sa suzama pričešćuju? A kako mogu da plaču i sami sveštenici kada savršavaju božansku i beskrvnu Liturgiju?“ Ali upravo to što su grubi, kako kažete, i što se teško pokreću na umilenje otkuda im je – recite, ako znate – došlo? A ako ne znate, spustite se malo sa svoje visine i blagonaklono priklonite sluh, jer to nije sramota, i nemojte smatrati nedostojnim da to saznate od mene poslednjega. Jer zapisano je: Ako se otkrije poslednjem, prvi neka ćuti[1].
3. „Otkuda je, dakle“, reći će, „jedan grub, a drugi lako doživljava skrušenost?“ Poslušaj. Prvi je takav od dobrog proizvoljenja, a drugi od zloga. I prvi od misli lukavih, a drugi od onih koje nisu takve. I on je takav od takvih dela, a prvi je ono što jeste od dela bogoljubivih. I,ako je ugodno, ispitaj sve od početka veka i naći ćeš da su mnogi samo kroz to troje od dobrih postali zli i od zlih dobri. Jer otkuda je (da ih nabrojim od početka) pao dennica? Nije li po proizvoljenju i saglasivši se sa lukavom pomišlju? Otkuda je Kain postao bratoubica? Zar nije lukavim proizvoljenjem sebe samoga pretpostavio Tvorcu i, sledujući lukavim pomislima, prepustio se zavisti i počinio ubistvo? Otkuda je Saul tražio da uhvati i ubije Davida, koga je prethodno poštovao kao sebe samoga i silno ga voleo kao dobročinitelja? Od prirode ili od zlog proizvoljenja? Jasno je da je od zlog proizvoljenja. Niko nije nastao lukav po prirodi, jer ni Bog nije tvorac zlih dela, nego veoma dobrih[2], i to kao Onaj Koji je dobar ne po blagodati i proizvoljenju, nego po prirodi i istini. Uz to, otkuda to da je jedan razbojnik, raspet zajedno sa Vladikom Isusom Hristom, govorio: Ako si Sin Božiji, spasi sebe i nas, a drugi mu odgovaraše: Zar se ne bojiš Boga; jer mi smo pravedno osuđeni i primamo po svojim delima kako smo zaslužili, a On nikakvo zlo nije učinio[3]! Reci mi, otkuda to da je jedan rekao jedno, a drugi drugo? I kako to da je jedan bio opravdan, a drugi osuđen? Zar nije po proizvoljenju i pomislima – jedan dobrim, a drugi zlim? Jer jedan je otuda stekao neverje, a drugi veru, govoreći: Seti me se, Gospode, u Carstvu Svome[4].
4. Neću pomenuti druge jer ih je mnogo, ali od ovih koje sam naveo želim da se uverite i da se naučite da svako samovlasnošću proizvoljenja postaje ili skrušen i smiren, ili tvrdosrdan i gord. I sa razlogom je tako. Jer kada neka dva čoveka napuste svet, a u svetu imaju isti zanat, od istoga su roda, vršnjaci su, i čak braća, jednoga su duha i naravi, odnosno lukavi su i grubi, nemilostivi, surovi, vole telesno i novac i uz to se bave svakim vidom greha i zla, pa kada obojica uđu istovremeno na poprište podviga, jedan postigne svaku redom vrlinu, revnosnom verom i iskrenošću, odsecajući sve grehe, a drugi postane i gori nego što je bio pre odlaska iz sveta, otkuda to da nisu obojica dostigli jednake vrline, kao što su u zlu jednako dostigli vrh? Nije li to zato što je jedan iskrenošću dobre duše podnosio sve žalosti po Bogu, a uz to je od ulaska u monaštvo i odlaska iz sveta pomno pazio na Božanstvena Pisma i sam od sebe je izabrao da čini dobro, ugledajući se na živote najpobožnijih muževa i nadmećući se sa njima u postovima i molitvama, u moljenjima, u ćutanju usana, u skrušenosti i suzama, u suzdržavanju gneva i ljutine i vike, trpeći sa bolom uvrede i žalosti i pritešnjavanja i birajući sebi niske i prezrene poslove, ne protivrečeći ili ropćući kada dobije zapovest, nego sve spremno izvršavajući, uvek tražeći poslednje mesto, smatrajući sebe najništavnijim od svih i, ukratko, čineći savesno sve čemu nas Božanska Pisma jasno uče, kako bi, dobivši milost i oproštaj za pređašnja zla, našao smelost pred Bogom? A drugi, čineći po naravi duše sve suprotno tome, ostao je lukav kakav je bio i pre nego što je ostavio svet, a da ne kažem i gori nego što je bio.
5. Tako svaki čovek postaje ne po prirodi, kako neki misle, nego po proizvoljenju ili smiren i takav da lako doživljava skrušenost, ili tvrd srcem i okoreo i takav da sa mukom pušta suzu. Jer kada će se, reci mi,potresti dušom i pustiti suzu iz očiju onaj ko gotovo po čitav dan cunja na sve strane i ne mari ni za ćutanje usana, niti za molitvu, niti za čitanje i tihovanje, nego ili razgovara na sabranjima sa onima koji su krajnjega i lišava koristi ne samo sebe samoga, nego i one sa kojima razgovara, ili ismeva i vređa pobožnu braću, pa čak i nastojatelja? Kada će steći skrušenost onaj ko se bavi svim što se dešava u manastiru i ne samo time, nego i životom svakoga pojedince? „Čuo sam juče to i to“, kaže,a neki put će reći: „Jesi li saznao šta se desilo tom i tom nesrećniku?“,ili: „Jeste li čuli šta je snašlo tog i tog?“ I kada će se takav prisetiti sopstvenih greha, da bi se pomučio i pustio suzu iz oka? A ko izlazi sa molitvenog sabranja u vreme čitanja Božanskih Pisama i sedi blizu hrama ili podaleko od njega i zapodeva razgovore sa nekima (pa čas on nešto kaže, čas drugi, nalazeći opravdavanje za nekorisne susrete i ovako govoreći: „Jeste li čuli“, veli, „šta je iguman učinio sa onim bratom?“, a drugi će: ‘A ako vam kažem što je učinio sa onim nesrećnikom, šta ćete mi na to reći?“) i ko govori tako i gore od toga i zamajava i sebe i druge sličnim praznim pričama, kada će doći sebi i zaplakati nad sopstvenim sagrešenjima i nad sobom samim?
6. Naime, onaj ko ne pazi na bogonadahnute reči i ko nije postavio dveri kraj usta svojih[5] i ne okreće uho svoje da ne čuje sujetno[6] i ko se ne seća poslednjeg pravdanja i strašnog sudilišta Hristovog i kako svi ima da stanemo pred Njega obnaženi i otkriveni i da damo odgovor za to kako smo živeli – kako će, dakle, takav, makar i više od sto godina proživeo u monaškom obrazu, steći suze i gorko zaplakati nad sobom samim?Kako će onaj ko se otima za prva mesta u crkvi i za trpezom i ko se za njih uvek bori i zbog njih se žalosti, ikada zažaliti sopstvenu dušu i zaplakati gorko pred Bogom? A onaj koji izmišlja opravdanja za grehe[7], izgovarajući se slabošću, premda je jak i mlad i puca od zdravlja, dok stoji u crkvi i poredi sebe sa pobožnijom braćom koja su se mnogo pomučila i ostarila u podvigu, govoreći: „Po čemu sam ja gori od ovoga i onoga? Jer on stoji podbočivši se, ode, pa dođe“ (i tako sebe izjednačava sa njima – on koji je možda nedostojan i poslednjeg mesta) – kada će postati svestan svoje slabosti, da bi, uzdahnuvši svom dušom, osetio skrušenost u srcu i pustio suzu iz očiju? Jer sujeta, predavši ga u ropstvo nemaru, ne dopušta mu da išta više podnosi trpeljivo, pa on sabranje provodi u lenjosti i nemaru, stalno zapodevajući razgovore sa onima koji mu priđu i koji trpe da slušaju njegove prazne i bapske priče[8]. I, tako, dolazeći neosetljivo ili, bolje reći, ravnodušno zajedno sa duhovnim i bogočasnim muževima na božanska sabranja, on otuda izlazi bez koristi, ne osećajući da mu se dešava baš nikakva izmena nabolje koju Bog kroz skrušenost daje onima koji se bore, jer takav smatra da mu je dovoljan zakon da ne napušta utvrđena sabranja (odnosno, jutrenje, večernje i časove) i da se tako prosto postižu vrline i savršenstvo usavršenih, rast Hristov[9]. Upoznao sam, naime, neke koji su u vlasti te zablude, a koji se staraju da ne padnu u neki plotski greh, spojivši se sa drugim telima, a da se uopšte ne brinu da izbegnu ono što se dešava u tajnosti ili promišlja u skrivnici srca i koji smatraju da će se spasiti bez ikakvog drugog delanja, odnosno molitve i ćutanja usana i bdenja, uzdržanja, duhovnog siromaštva, smirenja i ljubavi – samo prostim dolaskom na sabranja. Ali to nije tako. Jer Bog ne gleda na lice[10] i samo na spoljašnju skromnost naravi, niti na naše vapaje, braćo, nego gleda na srce skrušeno i smireno i tiho, koje nosi strah Božiji. Na koga ću, veli, pogledati, ako ne na krotkoga i tihoga i onoga ko drhti od Mojih reči?[11]
7. A šta da kažem o onima koji nedostojno pristupaju svojim nastojateljima i zahtevaju koješta od njih? I o onima koji mare samo za spoljašnju navodnu pobožnost ili, bolje reći, koji samo žude za dobiti i slavom i sadašnjim stvarima, govoreći: „Zar nismo dostojni i mi, časni oče, da služimo manastiru i braći? Ili je samo taj i taj dostojan te i te službe i zna da upravlja stvarima bolje od nas? Okušaj, ako hoćeš, i nas, pa ćeš naći da mi bolje od njih to radimo i upravljamo manastirskim stvarima“. A oni koji su se od odlaska iz sveta predali nemaru i lenjosti, izgovarajući se telesnom slabošću, koji su iz sveta došli juče i prekjuče i puni su nebrojenih greha, pre nego što su se potčinili drugima i oznojili i pomučili na delu Božijem, odlaze i stoje, kako je rečeno, podbočeni sa onima koji su se mnogo potrudili. A ako brat koji stoji do njega kaže nekom takvom: „Pođi, brate, na svoje uobičajeno mesto i stani da poješ, jer možeš“, on mu odgovara ovako: „Odavde bolje čujem i pevam lepše nego na mestu gde obično stojim“. A ako brat doda: „Ne možeš ovde da stojiš, brate, bez dozvole našega nastojatelja“, on, kada to čuje, odmah ode da to traži od nastojatelja, izgovarajući se telesnom slabošću i bolešću, sve dok ne dostigne svoj cilj. „Oče“, kaže, „da bih čuo prvog kanonarha, hteo bih da stojim na prvoj stasidiji ili na drugoj, kraj onoga tamo“, izjednačavajući sebe sa nekim monahom koji se mnogo potrudio. A kada dostigne cilj, otada nikada neće više moći da stoji ni na horu. Malo-pomalo stremeći tome da se i u svakom drugom pitanju pribroji onima koji imaju prvenstvo, on spolja izigrava pobožnost i skromnost i hita u susret tuđim prijateljima i velikašima koji dolaze u manastir, pa češće navraća kod braće kojima oni dolaze kako bi se upoznao sa njima, izgovarajući se time da mu koristi to što čuje prilikom tih susreta i tumačenja Božanskih Pisama.
8. Tako on počinje da obilazi manastir, odlazeći od kelije do kelije i govoreći svakom: „Veruj mi, brate, toliko te volim, da ako te ne vidim, čini mi se da toga dana nisam živ“. A ako se nađe neko od onih kojima on to govori kada im dođe, a da se boji Boga, odgovori mu: „Neka se seti Bog tvoje ljubavi, brate moj, ali kakvo dobro ti vidiš u meni?“ A on će reći: „Koje dobro pa i nemaš? Jer ko je tako krotak, pobožan i mudar, ko toliko zna, ko je neusiljen i ko je, što je i najvažnije, stekao milost kod oca, budući prema svima bratoljubiv?“ On tako govori jer se nada da će jesti sa njim. A duhovni brat, po danoj mu blagodati[12], kaže mu ono što ovome koristi za spasenje duše i, odbacujući njegove pohvale koliko može, ispravlja brata. A ako ne naiđe ne takvoga brata, nego, naprotiv, na plotskog i neutvrđenog, taj se odmah u sebi nadima od njegovih pohvala i kaže mu ovako: „Šta je bolje od ljubavi, oče i brate? Zaista ništa. I blažen je onaj ko ju je stekao“, govoreći i druge stvari za koje zna da ih laskavac odobrava, još više ga podstičući da ga hvali. Zatim, očaran njegovim usiljenim pohvalama i lakomisleno se raslabivši, ako je od onih imućnih, odmah ga ne pušta ni da ode, nego nastoji da on jede zajedno sa njim i, nutkajući ga jestivima, prima prazne pohvale koje se rasipaju u zraku, a koje njegovoj duši nanose nemalu štetu. A zatim, posle mnogih i nekorisnih razgovora, kaže mu: „Nemoj mi ni na čemu zameriti, brate. Jer zna ljubav da nemam ništa dostojno tebe da sa mnom jedeš. Ali pošto si prema meni smernom stekao takvo raspoloženje i ljubav, od sada ima da zajedno i prijateljski uživamo u onome što nam da Gospod za jelo i da se radujemo zajedno“. I otada obojicu obuzima neprestana briga kako samo da nađu bilo koji način da izobilnim jestivima učvrste navodnu ljubav.
9. Tako, dakle, pod izgovorom ljubavi sa svima, a u stvari obmanom se sa svima povezavši, malo on sam poziva sebi druge, malo njega poziva svaki od njih ponaosob, pa mu ne nedostaje ni trpeze, ni takvog izobilja jela da se može nasititi do mile volje, te se pretvori u svinju, preda se u ropstvo naslade i neprestano ugađa stomaku, a nezgodno mi je da kažem – i onome što je ispod stomaka. Stoga, prejedajući se po gozbama svakoga dana po navici, kada dođe veče i posle službe povečerja on ode u svoju keliju,on kaže svome poslušniku: „Slušaj, mali, obuzela me je žeđ. Nego spremiti toplo vino i daj mi da pijem i osvežim se“. A taj po običaju odmah ljubazno pritekne da ga što spremnije posluži, jer i on zajedno sa njim ima da se ugosti, pa ispija krišom čašu za čašom, pošto mu tama dopušta da ostane neprimećen. I pošto već popije, smesta mu se budi želja za jelima i, kao da je neprimetno prevaren sladošću jestiva, najede se do sitosti a da i ne oseti, pa mu stomak postane naduven i težak i ne sluša mu porive duše. Tada mu pomisao kaže: „Otpusti svoga slugu i stani da obaviš uobičajenu molitvu“. Druga pomisao odgovori mu i kaže: „A kako možeš da stojiš naduven i otežao? Odspavaj malo i pomozi prirodi da svari jela, pa ustani pre molitvenog sabranja. I tada, kada ti telo bude lako i okretno, ima da se pomoliš kako valja“. On posluša pomisao i padne u san, a ako se i probudi, ne diže se, nego kaže: „Rano je, odspavaću još malo“. I dok on tako odlaže, dođe jutarnje sabranje i tada on ustane i ode na molitvu, dok ga savest izobličava za nemar i lenjost.
10. Kao što smo, dakle, već rekli, kako mu uđe u naviku da češće odlazi u kelije sebi dragih i voljenih otaca, on do kasno sedi i sa njime jede i pije, pa postaje neupotrebljiv ne samo za večernju molitvu, nego iza jutarnje sabranje, jer nije u stanju ništa duhovno ni da pomisli, ni da učini. Ali i u svojoj keliji, ako mu neko dođe i poseti ga, on na sličan način provodi noć, često ogovarajući i osuđujući tuđe živote, i takav ostaje čitavog života koji traći na terevenkama i u pijanstvu i u grešnim brigama.
11. Ali zašto sam vam sve ovo rekao? Da bih vam pokazao, braćo, da onaj ko vodi takav život nikada ne može pustiti suzu iz oka. Jer i kako će to učiniti onaj ko uvek ugađa stomaku i ko se, poput neznabožaca, neprestano brine šta će sutra jesti i piti[13], služeći nasladi svoga grla kao gospodarici? A ako i dopustimo mogućnost da je takav daleko od toga što smo rekli, te niti ide u tuđu keliju, niti koga drugog prima u svoju keliju i ne računa na sitost stomaka i piće i praznoslovlja, nego zatvara vrata i ostaje u keliji u potpunoj samoći, kakva mu je korist ako njegovo delanje nije duhovno i svesno, nego on sedi i čita kako bi nešto naučio napamet, da bi to mogao da kaže u vreme sabranja ili u prisustvu prijatelja, ne bi li se pokazao kao znalac? Pretpostavimo da on to ne čini zbog toga, nego radi koristi, te Božanska Pisma čita da bi čuo reč Božiju, a zatim ustane i staje na molitvu. I molitva njegova neka se sastoji, ako hoćete, iz dva ili tri psalma, ili deset ili sto, i iz koliko kažeš poklona, a pošto sve tako ispuni, on legne na postelju i ništa više ne čini. Kakva mu je onda, reci mi, korist od samo takvog delanja, ako se u njegovoj duši ne projavi i plod molitve i čitanja u suzama pokajanja, a to je bestrasnost, sticanje smirenoumlja i krotosti, kao i znanje sa mudrošću duha? Jer nema sumnje da svako ko sa znanjem obavlja duhovno delanje zapovesti Božijih srazmerno tome stiče i sve pomenuto kao plod napornog truda. A ako se kod onoga ko naizgled radi i trudi se ne pokaže to što smo naveli, njegovo delanje nije po Bogu, nego služi samo tome da ugodi ljudima i on sa pravom ostaje bez boljega.
12. Ako, dakle, svaki od pomenutih uvek tako vodi život, zar će ikada biti u stanju da kao onaj ko se otpočetka odricanja od sveta čitav predao trpljenju i podnošenju svih žalosti po Bogu, kako smo gore rekli, stekne suze ili skrušenost i odbaci tvrdosrdnost i zlo i lukavstvo koje od sveta postoji u njemu, te da stekne smirenje? Nikako. Vara sebe samog svaki, ko god bio, ko tako misli i od toga pravi zakon. Jer kao što nije moguće da ognjem nežeženo železo sija poput žeženoga ili da na neki drugi način smekša i bude iskovano i pretvoreno u upotrebljivu alatku, tako nije moguće ni da se onaj ko je nemaran i lenjiv i ko vodi takav štetan život, kao taj o kom smo govorili, izjednači sa onim koji je od prvoga časa primio dobre obrasce u poslušanju duhovnim ocima i ko ima vrlinski život, te da kao i oni uživa u darovima i blagodati Duha. I sa pravom je tako. Jer ko je smiren srcem i ko ima smirena razmišljanja i skrušenu pomisao i ko je rešen da revnosnije sledi Božanska Pisma, ko trpi svaku nevolju i podnosi svako iskušenje, a uz to sebe smatra najništavnijim, odnosno ko razmišlja o svojim delima i gresima i svakodnevno kori sebe samoga, ko vidi sebe kao grešnika, taj brzo napreduje i Božijom blagodaću se, kada nema čoveka, uči onome što je korisno za spasenje, izgoneći malo-pomalo iz svoje duše grehe i lukavstva koja je doneo iz sveta, stičući namesto njih vrline. A ko je pun nečistote i umišljenosti i ko neće da se smiri pred krepkom rukom Božijom i da duhovnom ocu otkrije šta mu je na srcu, da mu se priljubi i da rasudno učini i potrpi sve što vodi vrlini i Bogu i što usavršava čoveka po Bogu, postaje gori nego što je bio u svetu, jer se vratilo veštastveno umovanje i nastanilo se u njemu sa sedam duhova zlobe. I na taj način neko toliko prevaziđe i nadmaši brata koji je sa njim došao, koliko onaj ko slobodno trči pretekne onoga ko je sapet lancima i ručnim železnim okovima[14], dok drugi biva poražen i ostaje u pređašnjim ili čak gorim gresima, ne želeći sam od sebe da izabere ili da učini dobro, upustivši se u podvige za vrlinu.
13. Stoga je, kako rekoh, skrušenost plod delanja i donosi plodove,mada je tačnije reći da ona donosi i stvara sve vrline, kao što čitavo bogonadahnuto Pismo svedoči. Dakle, ko hoće da odseče strasti ili da stekne vrline dužan je da pre svih dobara i sa svim vrlinama marljivo traži skrušenost, jer bez nje nikada neće jasno videti ni sopstvenu dušu. A ako ne stekne nju, svakako da neće steći ni čisto telo. Jer bez vode nemoguće je oprati prljavu haljinu, a bez suza još je pre nemoguće da se duša opere i očisti od prljavština i skvrni. Nemojmo se izgovarati izgovorima[15] dušegubnim i praznim ili, bolje reći, onim koji su potpuno lažni i pogubni, nego svom dušom zatražimo tu caricu vrlina.
14. Jer ko svom dušom traži skrušenost nalazi je. Tačnije, ona dođe i pronađe onoga ko je sa mukom traži, pa makar on imao srce tvrđe i od bakra i železa i dijamanta, i čim se nađe kraj njega čini ga mekšim od svakoga voska. Jer ona je oganj koji rastače gore i stenje[16] i sve čini glatkim[17], pretvarajući i menjajući u raj duše koje je primaju. Ona postaje izvor koji teče posred njih, voda života koja svagda izvire i lije i izobilno ih napaja, i kao iz nekog sasuda teče onima koji su blizu i daleko, preispunjavajući duše koje sa verom primaju reč. Ona najpre omiva od prljavštine one koji je imaju, zatim pere i umiva od strasti, kao da skida krastu od rana, a pri tom mislim na lukavstvo, zavist, sujetu i sve drugo što je sa tim povezano. I ne samo to, nego ih kao oganj okruži i malo-pomalo ih uništi i spali, spaljujući[18] ih kao trnje. Ona najpre udahnjuje čežnju za savršenom slobodom i očišćenjem od strasti, a zatim i čežnju za dobrima koja je Bog pripremio i namenio onima koji Ga ljube.
15. Sve to sa suzama, ili tačnije kroz suze, donosi božanski oganj skrušenosti. A bez suza, kako rekosmo, ništa od toga ni u nama samima, niti ma u kome drugom niti se ikada dogodilo, niti ima da se dogodi. Jer ni iz Božanskih Pisama niko neće dokazati da se bez suza i neprestane skrušenosti ikada očistio iko od ljudi, ili da je postao svet i primio Svetoga Duha, ili da je Boga ugledao ili da Ga je poznao da obitava u njemu ili da Ga je uopšte ikada imao svome u srcu, ako tome nije prethodilo pokajanje i skrušenost i neprestane suze koje svagda liju iz izvora, umivajući i perući dom duše i orošavajući i osvežavajući nju koju opseda i opaljuje nepristupna vatra[19].
15. Dakle, oni koji kažu da je nemoguće svake noći dana tugovati i plakati svedoče o tome da su sami obnaženi od svake vrline. Jer ako naši sveti oci ovako o tome govore: „Ko hoće da odseče strasti odseca ih plačem, a ko hoće da stekne vrline plačem ih stiče“, jasno je da ko ne plače svakoga dana ni strasti ne odseca niti vrline dostiže, makar smatrao, kako mu se čini, da ih dostiže sve. Jer od kakve su koristi, reci mi, zanatske alatke ako nije tu zanatlija koji zna da obradi građu i da od nje načini pogodan sud? Šta koristi vrtlaru ako sav vrt obradi i u njega zaseje i posadi svaku vrsta povrća, a sa visine ne dođe kiša i ne zalije ih vodom? Ništa, razume se. Tako ni onaj ko čini druge vrline i trudi se oko njih nema nikakvu korist bez te svete i blažene gospodarice i majke svih vrlina.
17. Naime, kao što je car bez svoje vojske slab i ranjiv i ni ne izgleda kao car, nego kao običan čovek, i kao što se vojske narodne i tabor vojni bez svoga cara ili vojskovođe lako daju rasejati i uništiti od neprijatelja, znaj da je takva žalost [po Bogu] u odnosu prema ostalim vrlinama. Kao tabor sabran na jednom mestu predstavi sve početne vrline, a kao njihovoga cara i vojskovođu blaženi plač i ridanje, koji sve raspoređuje i razmešta po poretku, koji bodri, priprema za boj, snaži i poučava, koji određuje pravi čas da se podigne oružje, kao i kuda i kada i sa koje strane i na koga i na kakvog neprijatelja, koji šalje izvidnicu i postavlja stražare i određuje kako govoriti sa neprijateljskim poslanicima (jer moguće je da njih i sam razgovor natera u beg, a neki put mogu i da ih ne prime i ne sretnu se sa njima), i kako poslati zasede i stupice protiv njih i kada i na koja mesta i koje vojnike za to odrediti. Sve to, kažem, jasno određuje plač, a bez njega čitavoj skupini vrlina lako se da nauditi.
18. Zato pre svega i uz sve drugo bavimo se, braćo, pokajanjem i od njega neodvojivim plačem i suzama koje uz njega idu. Jer niti ima plača bez pokajanja, niti suza bez plača, nego je to troje međusobno spojeno i nije moguće da se jedno pojavi bez drugih dvoje. Neka, dakle, niko ne govori: „Nemoguće je plakati svakoga dana“, jer ko tako govori kaže i da je nemoguće svakoga dana se kajati, pa naopačke izvrće sva Božanska Pisma,pa i samu zapovest Gospodnju koja kaže: Pokajte se, jer približi se Carstvo Nebesko[20]. I opet: Ištite i dobićete, tražite i naći ćete,kucajte i otvoriće vam se[21]. Jer ako kažeš da je nemoguće kajati se i plakati i liti suze svakoga dana, biti smirenouman, uvek se radovati i neprestano se moliti, pa i steći srce čisto od svakojakih strasti i lukavih pomisli kako bi se video Bog, kako ćeš reći da je moguće da to ikada postignu truležni ljudi? Nikako. I tako će ti se dogoditi da budeš pribrojen nevernim, a ne vernim. Jer ako je Bog rekao i kaže i svakodnevno kliče da nam je sve to moguće da učinimo, a ti Mu protivrečiš,govoreći da mi to ne možemo i da nismo u stanju, ti se u svakom slučaju ništa ne razlikuješ od nevernih.
19. Želiš li, dakle, da se nikada ne pričestiš bez suza? Učini ono što svakodnevno poješ i čitaš, pa ćeš tada moći da to i neprekidno činiš. A o čemu je reč? Zar uopšte ne znaš? Slušaj onoga koji kaže:Jer nisu oni koji slušaju zakon pravedni pred Bogom, nego će se oni koji tvore zakon opravdati[22]. Ali da ne bismo dužili besedu, podsećam tena ove Davidove reči: Ako uzađem, kaže, na odar postelje svoje, ako dam sna očima svojim i trepavicama svojima dremanje i pokoj slepoočniicama svojim, dok ne nađem mesto Gospodu, obitalište Bogu Jakovljevom[23]. I opet: Nema mira u kostima mojim od lica grehova mojih, jer bezakonja moja prevaziđoše glavu moju, kao breme teško otežaše na meni. Usmrdeše se i zatojiše rane moje od lica bezumlja moga. Postradah i skruših se do konca, sav dan sumoran hodih. Iznurih se i smirih se silno, vapijah od uzdaha srca[24] svoga, i postadoh kao ptica usamljena na krovu, upodobih se nesiti pustinjskoj, jer pepeo kao hleb jedoh i piće svoje sa suzama mešah[25]. Namučiću se u uzdisanju svome, omivaću svake noći odar svoj, suzama svojim postelju svoju kvasiću[26]. A kaže i sveti Jovan Lestvičnik: „Žeđ i bdenje izmučili su srce, a kada se srce muči, poteku vode“. I o svemu drugom o čemu govorimo ko hoće može da sazna iz te knjige.
20. Ako, dakle, i ti ono što svakodnevno poješ i čitaš ili čuješ da drugi čitaju sve bez izuzetka ispuniš i doživiš čitavim srcem sa smirenoumljem i verom, zaista ti javljam veliku radost, jer ako istraješ u tome što činiš, trpeći žeđ, bdijući, do smrti se potčinjavajući i bespogovorno i nelicemerno slušajući svoga predstojatelja, a trpeći svaku žalost i uvredu i ogovaranje i klevetu, i ne samo to, nego i bijenje i zlostavljanje od svoje manje braće, sa svakom blagodarnoću nezlopamtivo raspoložen prema njima i moleći se za njih – raduj se i veseli radošću neizrecivom, jer će ti ne samo uveče i ujutru i u podne, nego i kada jedeš i piješ, a često i kada razgovaraš, poješ i čitaš, kada se moliš i na postelji ležiš, doći božanski dar neizrecivi, slediti te u sve dane tvoga života i pratiti te na putu, te će sa tobom počivati kada počivaš, a kada služiš služiće sa tobom, tešeći te i blažeći ti bolove od napora. I tada ćeš saznati da je veoma umesno i dobro rekao sveti Simeon da se niko ne pričešćuje bez suza, da je to moguće i da zaista svima dolikuje. Jer to nije rekao on, nego je kroz njega Sveti Duh to i rekao i zapisao. Naime, ako niko nije bezgrešan, makar živeo jedan dan, i niko ne može da ima čisto srce, jasno je da čovek ne sme čitavog svog život nijedan jedini dan da provede bez pokajanja i suza, koliko to zavisi od njega. Ako i nema suze, on je tada dužan da ih svom snagom i svom dušom traži, jer inače mu je nemoguće da postane bezgrešan i čist srcem.
21. A ako neko ne poželi da spava na zemlji i da bdi, misleći o mnoštvu svojih sagrešenja i o težini svojih grehova, i ko ne potrpi da isceli rane strasnog poriva i pristrasnosti koje zaudaraju i trule od nemara i zapuštenosti, vodeći ga ka neosetljivosti (što je istinsko bezumlje),kako će imati u svesti buduće suđenje i osudu grešnika i zaplakati sa srdačnim bolom?
22. Ako neće neko da se zlopati, do kraja se pomučivši i skrušivši i sav dan sumoran hodeći, da se silno iznuri i smiri i da ječi u uzdasima srca svoga, da postane kao ptica koji samuje na krovu i da postane nalik nesiti pustinjskoj, da raspoloženjem duše postane tuđ svemu u manastiru i u svetu, da nema slobodu da govori ni pred velikima ni pred malima, da umorivši se u uzdisanju hleb svoj kao pepeo jede i da sa suzama meša piće svoje, kako će ikada moći, braćo, da omiva svake noći svoju postelju ili da svoj odar kvasi suzama? Zaista, nikada i nikako ne samo da neće videti da mu se to dogodilo, nego suze neće ni u molitvi naći, niti će pripremiti mesto Gospodu, niti naselje dostojno Boga Jakovljevog, a Koji je Hristos Gospod, Spasitelj i Bog naš. A ako to ne pripremi dobro i u suzama, jasno je da neće ni, pričešćujući se, u sebe primiti dostojno i kako priliči Cara i Boga, makar to učinio i jednom godišnje.
23. Naime, sveštenici svakodnevno govore i drugima propovedaju“svetinje svetima“, glasno kličući (a kamo sreće da to čine i sebi samima), a vi ih čujete i kažete: „Dakle, onaj ko nije svet je nedostojan?“ Ne, nego je nedostojan onaj ko ne otkriva svakodnevno tajne svoga srca, ko ne pokazuje dostojno pokajanje i za to i za ono što je učinio u neznanju, ko ne tuguje uvek i ne hodi sumoran i ko ne čini revnosno ono što smo pomenuli. A ko sve to čini i ko svoj život provodi u uzdasima i suzama itekako je dostojan toga da se pričešćuje božanskim tajnama ne samo o prazniku,nego i svakoga dana, ako nije smelo reći, od početka pokajanja i svoga obraćenja. Jer dostojan je pokajanja onaj ko u takvim i tolikim delima hoće da izdrži do kraja, hodeći u smirenju i skrušenom srcu. Tako čineći i nalazeći se u takvom stanju, on se svakodnevno prosvetljuje dušom, primajući pomoć od pričešća svetinjama i veoma brzo ushodi do savršenog očišćenja i svetosti.
24. Naš ukaljani sasud i naš oskvrnjeni dom nije moguće drugačije oprati ili očistiti. Ja ništa više nisam saznao niti iz Božanskih Pisama, niti sam uspeo sam od sebe da spoznam. Naime, mi svakodnevno slušamo kako apostol kaže: Neka ispituje svako sebe samoga i tako od hleba neka jede i od čaše neka pije. Jer ko nedostojno jede i pije telo Gospodnje, kriv će biti Telu i krvi Gospodnjoj, ne razlikujući telo Gospodnje[27]. A ako onoga ko nije pokazao dostojne plodove pokajanja kao nedostojnog izobličava čitavo bogonadahnuto Pismo, reci mi ti kako će iko ikada moći da se bez suza očisti i da se dostojno, koliko to od njega zavisi, pričesti tajnama? Jer one su prvi plod pokajanja i kao što mi gnusno istečenje telesno i slasno mešanje srca sa svakom strašću prinosimo đavolu kao nekakvu žrtvu, tako se opet i suze koje se iz srca liju prinose kao žrtva blagoprijatna Vladici i očišćuju sramotu te strasne naslade. Ukazujući na to, David govoraše: Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i smireno Bog neće prezreti[28]. I sa razlogom je tako, jer kada nam se duša navikne i tako se svakodnevno smirava, nijedan dan ne prolazi bez suza, saglasno Davidu koji je rekao: Omivaću svake noći odar svoju, u suzama svojim postelju svoju kvasiću[29].
25. Stoga molim i vas, oci i braćo moja, neka svako revnosno vežba dušu u takvim i tolikim delima i ona će, postepeno se skrušivši i preobrazivši, postati izvor koji toči reke suza i skrušenosti. A ako ne porevnujemo da se tako očistimo, nego poželimo da hodimo u nemaru i lenjosti i sujeti, ja neću reći ništa neprijatno da ne bih uplašio vašu ljubav, osim toga da, ako se i dogodi neki put da se neko možda pričesti sa suzama, odnosno zaplače ili pre Liturgije, ili tokom Božanstvene Liturgije ili u samo vreme božanskog pričešća, ali se ostalih dana i noći ne trudi da to čini, nikakva mu korist neće biti od toga što je jednom zaplakao. Jer nas ne čini odmah čistim i dostojnim to, nego svakodnevno i neprestano tugovanje do smrti, kao što nam je sam Vladika zapovedio, govoreći: Pokajte se[30], tražite i ištite i kucajte[31]. Do kada? Dok ne primite, veli, i naći ćete i otvoriće vam se. Šta to? Carstvo Nebesko, razume se.
26. Jer to pokajanje koje se neprestano, kako rekosmo, do smrti savršava sa bolom i mukom malo-pomalo dovodi nas do toga da lijemo gorke suze, kojima se čisti i omiva prljavština i skvrni duše, a posle toga udahnjuje nam čisto pokajanje, gorke suze pretvara u slatke i rađa večnu radost u srcima našim, dajući nam da vidimo nezalaznu svetlost. A ako se ne trudimo sa svom usrdnošću da steknemo pokajanje, duhovni oci i braćo, mi se nećemo savršeno osloboditi od svih strasti i nećemo steći sve vrline, niti ćemo dostojno ili sa suzama po Bogu ikada moći da se svakodnevno pričešćujemo božanskim tajnama i da ugledamo božansku svetlost koja im je svojstvena. Ali nećemo nikada imati ni čisto srce,niti ćemo se udostojiti da, poput svetitelja, vidimo Boga, ni ovde ni tamo jer ćemo, reći ću tako, tamo otići slepi i bićemo, kao što Bogoslov Grigorije kaže, toliko daleko od toga prizora „srazmerno ovdašnjoj slabovidosti svakoga“, koliko smo te svetlosti sami sebe svojevoljno lišili u ovome životu.
27. Ali neka bismo se svi mi koji se čistimo i koji smo očišćeni udostojili da Ga ugledamo. Jer za one koji provode ovaj život bez toga dvoga [bez očišćenja srca i bogoviđenja] nejasno je kakva će biti konačna odluka o njima. A ono što je nejasno i nepouzdano ne nosi nadu i uverenost. Naime, onaj ko se ne utvrđuje u srcu blagodaću mislim da ničim drugim nikada neće steći nepokolebivu i nepostidnu nadu. A ko nju nema, čime će drugim zajedno sa svetima biti uznesen u vazduh u sretanje Gospodu? Čime će se tada i naša svetiljka, koja je ovde ugašena, ponovo upaliti? Gde je jelej i otkuda se može naći i koji oganj, reci mi, ima da je upali, i otkuda i kako, da bismo tada pripremljeni i blistavi izašli u susret ženiku sa upaljenim svetiljkama? Jer, kao što čujete, kada ustanemo kao od sna, mi ima smesta da Mu pođemo u susret. Ako se, dakle, dok sedimo i obitavamo u grobovima oglasi truba i probudi nas, ako ne budemo imali duše koje su još ovde kao upaljene svetiljke, nego se nađe ili da uopšte ne sijaju, ili da jedva sijaju ili tinjaju ili tek što se ne ugase, saglasno evangeoskim rečima, gde ćemo tada naći da ili potpuno ugašene upalimo, ili da u one koje se gase dodamo jeleja koji im je ponestao? Jasno je da nigde ništa nećemo naći. Stoga se još ovde potrudimo da ih raspalimo pokajanjem i suzama, kako bismo o vaskrsenju blistavi i sjajni izašli ženiku u sretanje i da bismo zajedno sa njim ušli u Carstvo Nebesko i uživali u večnim dobrima, čega neka se udostojimo svi mi u samom Hristu Bogu našem, Kojem dolikuje svaka slava, čast i poklonjenje u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. 1 Kop. 14,30.
  2. Post. 1, 31.
  3. Lk. 23, 39-41.
  4. Lk. 23,42.
  5. Ps. 140, 3.
  6. Ps. 118, 37.
  7. Ps. 140. 4.
  8. 1Tim. 4, 7.
  9. Ef. 4,13.
  10. 1 Car. 16, 7.
  11. Is. 66,2.
  12. 2 Pt. 3,15.
  13. Mt. 6, 31-32.
  14. Ps. 149, 5.
  15. Ps. 140,4.
  16. 1 Car. 19,11-12.
  17. Lk. 3,5.
  18. Ps. 105,18.
  19. 1Tim. 6,16.
  20. Mt. 4,17.
  21. Mt. 7, 7; Lk. 11, 9.
  22. Rim. 2,13.
  23. Ps. 131, 35.
  24. Ps. 37,47,9.
  25. Ps. 101,7-10.
  26. Ps. 6, 7.
  27. 1 Kor. 11, 28-29.
  28. Ps. 50,19.
  29. Ps. 6,7.
  30. Mt. 4,17.
  31. Mt. 7, 7.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *