SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA TREĆA
O TOME DA TREBA DA SE ISPRAVNO POTČINJAVAMO I DA NE ZABORAVLJAMO ZAVETE KOJE SMO DALI BOGU I O TOME DA NE TREBA ROPTATI ZBOG SVENOĆNIH BDENJA.
 
1. Braćo i oci, setivši se Božije zapovesti koja glasi: Ne sudite i neće vam se suditi[1], nipošto se ne bavite tuđim životima, nego radije, kako ste i čuli[2], činite ono što vam sveštenici kažu da činite, a njihova dela ne činite. Stoga, kao sluge Hristove, poslušajte mene nedostojnog i, zanemarivši moju malodušnost i nemar, postarajte se, molim vas, za svoje duše i pohitajte bez lenjosti da zapovesti Božije ispunjavate. I ne ropćite protiv mene smirenog kao da ste jednom godišnje ustali u ponoć, nego se setite Onoga Koji je rekao: U ponoć ustajah da ti se ispovedim o sudovima pravde Tvoje[3], te radije zablagodarite Bogu i onome ko vas je probudio na Njegovo slavoslovlje i radujte se i igrajte[4] što ste se udostojili da sa svetim angelima slavopojete Bogu. Jer ko negoduje protiv uobičajenog [molitvenog] sabranja i pokazuje mrzovolju i razdraženost zbog dužine slavopoja koji se uznose, taj zaista ne zna kako su slatke reči Božije grlu onih koji Ga ljube i kako su slađe od meda i saća u ustima[5] onih koji Ga poznaju, nego, pošto je sav plot i pošto ima plotsko mudrovanje[6] i još plotskije osećanje, on ne može da duhovno okusi dobro što nam je Bog dao, nego mu se sve Božije čini gorkim i ne zna za reči okusite i vidite da je blag Gospod[7]. A ko to jasno ne zna, nesumnjivo je tuđ ljubavi i sladosti Hristovoj. I ko njih nije okusio i ko im je tuđ (avaj meni, to je i moja nevolja, jer pripadam onima koji prisvajaju tuđe) neprijatelj je Božiji i tuđ je Carstvu Nebeskom. Jer koju će drugu, reci mi, imati nadu ili čiju će drugo ljubav prigrliti i čiju utehu naći i ovde, i posle smrti? A ko protivreči i uzdiše i buni se protiv onih koji ga podižu na božansko slavopojanje i slavoslovljenje Boga – koje će opravdanje naći u dan suda za to što je i sebi samome i drugima postao pogibeljna sablazan?
2. Verujte mi, duhovni moji oci i braćo, kada to čujem ili kada vidim nekoga od vas da zbog toga strada, takva me tuga obuzme i toliko me srce zaboli, da mislim da sam predat samom paklu i ne osećam nikakve svetske radosti, nego mi je dosta i samoga života. I plačem i ridam kao onaj koji je već osuđen – kada vas molim vi me ne čujete, kada vas kažnjavam vi me terate, kada vas izobličavam mrzite me, kada vas karam vraćate mi istim i gonite me kao neprijatelja, i, čineći sve to, ne mogu da nađem mira. Poželim da stanem i da gledam samo vlastite grehe, ali kada poželim da to učinim, kao oganj se raspali srce moje[8] i opet se, jadan, vraćam na isto i bolujem zbog vaših rana ne manje nego što svakoga bole sopstvene rane, pa izgaram zbog vas i život smatram mučenjem. I čudim se kako smo dospeli do takve pomračenosti da sve činimo protiv svojih duša i, ubijajući sebe same, ritamo se kao živi i, sami sebe okivajući u grehe, radujemo se, ujedajući one koji nam skidaju te okove. Ako nas neko omete da učinimo nešto protiv svojih duša, kao pobesneli psi lajemo i psujemo ga i ne prestajemo sve dok ne učinimo što smo naumili i dok duše svoje ne izgubimo. Zatim, pošto se priviknemo na takva bezakonja, postajemo, da kažem tako, prirodno zli i više ne želimo da se prenemo. Obećali smo da ćemo biti monasi, a postali smo gori od mirjana. Obavezali smo se da gladujemo, da trpimo žeđ i da se zlopatimo, a zbog parčeta hleba nije nas sram da se svađamo i psujemo, a još ga i tražimo mimo vremena određenog za jelo. Došli smo da se odvojimo od svega u svetu, odnosno od roditelja, braće i prijatelja, a ne prestajemo da ih hranimo, i to od manastirskih hlebova. Pobegli smo od sveta kao od neprijatelja, a one koji su od sveta i ono što je od sveta volimo više od samoga Hrista.
3. Reci mi, brate, ovo ću te pitati: jesi li u manastir došao u veri da postoje sud i vaskrsenje i plata za ono što je učinjeno za života i ispovedajući da postoji Bog Koji će vratiti svakome po njegovim delima[9], ili ti ništa od toga nije bilo na umu? Jesi li došao da održiš zavete koje si sklopio sa Hristom, prisajedinivši se Hristu pred mnogo svedoka[10], ili si to učinio glumeći svezu bratstva, u nameri da postaneš članom Crkve, a sve si brižljivo pripremio kako bi dobijao hrane koliko ti je potrebno radi nasićivanja i stomakougađanja i da bi živeo život bez briga i muke? Ako si, dakle, došao da postaneš sluga Hristov i naš brat, čuvaj, molim te, i Njegove zapovesti i uloži napor da Mu revnosno služiš, kako bi se delima pokazao kao istinski hrišćanin i bio naš bogoljubivi brat, upodobljavajući nam se u svemu. Zlopati se sa nama kao dobar vojnik[11], da bi zajedno sa nama bio i ovenčan i proslavljen[12], radujući se u večnoj slavi. A ako si došao pretvarajući se, da bi primio postrig i postao monah, a naumio si samo da sa njima jedeš i piješ, nalazeći sve gotovo samo od sebe, poslušaj i ja ću ti reći šta te čeka. Prvo, što je i najveće, znaj da se nisi pomirio sa Bogom niti se zbližio sa Njim, nego se možeš smatrati Njegovim neprijateljem i protivnikom. I kako da ne budeš protivnik, kada jednom težiš u srcu, a drugo obećavaš pred svima i misliš da se skrivaš od Boga od Koga se ništa ne može sakriti? On svima jasno zapoveda: Ne brinite se za sutra šta ćete jesti ili šta ćete piti, niti u šta ćete se odenuti[13], a ti primaš postrig samo da bi bio sabrat i da bi učestvovao u imanju i novcu kojim, da si u svetu, možda ne bi raspolagao. Apostol savetuje, govoreći: Imajući hranu i odeću, budimo njima zadovoljni[14], a ti, ne zadovoljavajući se ni tom neophodnom potrebom, kradeš i prisvajaš ono što je manastirsko. I u svemu što služi telesnoj nasladi i ugađanju želiš da si sabrat, saglasno poretku, i zahtevaš jednakost sa onima koji se trude na delu Gospodnjem. A ako vidiš da se neka braća spremno podvizavaju i hitaju svom dušom i raspoloženjem ka postu ili bdenju ili iznurivanju tela, kao i plaču ili neprestanoj molitvi, svenoćnim stajanjima i psalmopojanjima i duhovnim slavopojima, ti govoriš za sebe da si tuđin i da to ne možeš da činiš. I ne samo to, nego i kada se kriješ i ne dolaziš na sabranje, ti misliš da koristiš sebi. O, silne pomračenosti i neznanja i prelašćenosti tvojih pomisli! Još je gore od toga to što, ako se pred tobom pojavi makar nagoveštaj iskušenja ili ako te radi provere iguman ražalosti nekom malom žalošću, ti se odričeš i samoga odela, kao što sam mnoge čuo da govore: „Da nisam možda došao ovamo da budem nečiji sluga ili sam tu da bi me vređali?“ O, ludila!
4. Zar nisi došao da se boriš protiv nevidljivih neprijatelja? Nisi li došao da se upustiš u rat protiv strasti? Iz kog razloga si poželeo da postaneš vojnik i pribrojiš se vojnicima Hristovim? Zar da bi ležao i primao hranu i poslastice kao i oni koji se u krčmi zabavljaju i opijaju? Ako tako misliš, avaj tebi u dan suda, kada Hristos dođe da svakome da po delima njegovim i kada zatraži od monaha zavete koje su Mu pred mnogim svedocima obećali da će da ispune i da sačuvaju pred svetim žrtvenikom i Njegovim svetim angelima. Jer šta odgovaramo na pitanje sveštenika zašto smo prišli svetom žrtveniku i ovom svetom bratstvu – da li u želji da prigrlimo monaški život i angeosko življenje“? Zar ne kažemo: „Da, časni oče“? A šta nam opet kaže sveštenik: „Znajte, braćo, pošto ste došli da se pribrojite slugama cara Hrista, pripremite se za iskušenja. Jer znajte da će odsada neprijatelj još više protiv vas pokretati svaku smicalicu. Zato ima i da gladujete i da trpite žeđ i hladnoću, da budete ponižavani i da podnesete sve žalosti po Bogu“. A šta mi na to odgovaramo? Zar ne obećavamo da ćemo sve podneti i istrpeti i ne kažemo li „da, časni oče“ na svako pitanje o trpljenju stradanja? Zar ne ispovedamo pred Bogom i angelima[15] da ćemo sačuvati uzdržanje i bdenje i molitvu i poslušanje do smrti nastojatelju i čitavom bratstvu? A sada se vladamo kao da nema nikoga ko će nam tražiti zavete koje smo dali, provodeći život bez straha Božijeg i u prenebregavanju Njegovih zapovesti, preuznoseći se ne samo nad svim ostalim bratstvom, nego i nad svojim predstojateljima, ropćući, protivrečeći, proklinjući, lenstvujući i čineći sve što Bog mrzi i sve što pogubljuje[16] naše duše u geeni ognjenoj.
5. Gde se za takvu lukavu rabotu čulo[17] otkako je veka? Koji će demon smisliti bolji način za pogibiju naših duša? I, bolje rečeno, šta više demoni mogu da smisle i pripreme protiv nas? Jer kada nas vide svladane plotskom željom, demoni vide da nosimo’40 smrt. A radi čega drugog se oni i bore protiv nas? Jer čitav rat demoni zato i vode protiv nas, kako bio tuđili od Božije slave i blagodati Svetoga Duha one koji su im poslušni. Ali mi smo, kako vidim, sebe same lišili toga dara i pre okršaja sa njima, ostavivši Božije zapovesti i nimalo se ne trudeći da Boga zatražimo svom dušom. Jer da Ga tražimo, mi ne bismo tako nemarno i nepažljivo živeli. Da se brinemo za nebesko, ne bismo se toliko starali za zemno[18]. Da razmišljamo o nepropadljivom, ne bismo otvorenih usta gledali na prolazno i truležno. Da stremimo večnom, ne bismo se toliko otimali ka privremenom[19]. Da volimo Boga, ne bismo se tako odvraćali od onih koji nas vode ka Njemu. Da negujemo vrline, ne bismo se gnušali učitelja vrlina. Da smo radosni prigrlili post, ne bismo nikada roptali zbog oskudnosti jela ili pića. Da se borimo da budemo uzdržljivi u strastima, ne bismo se neuzdržljivo predavali nasladama. Da imamo veru pravilnu i čvrstu, ne bismo imali dela nevernika i ne bismo se protivili istinskim slugama Njegovim u svakoj bogougodnoj vrlini. Da smo stekli smirenje, ne bismo se preuznosili nad slugama Božijim. Da smo se udostojili da steknemo istinsku ljubav, i Boga bismo znali i poželeli bismo ne samo da budemo karani, nego i ponižavani i bijeni i vređani i psovani i da svako iskušenje i svaku nevolju rado podnosimo Hrista radi.
6. A sada ostajemo svladani tolikim strastima i prebivamo u tolikoj pomračenosti i neznanju, da niti osećamo u kakvom smo stanju, niti smo svesni toga da išta loše činimo. Zato, ako nas ko i podseti na neki greh,kao da nismo nikada čuli hrišćanska Pisma, mi ovako odgovaramo: „Zar je tako postupati greh? A zbog čega ili zašto se to računa u greh? Bez razloga to neki nazivaju grehom. Kamo sreće da se sačuvamo od većih dela,jer u tim malim Bog neće pokazati veliku strogost“. I ko tako govori? Monasi, koji su dali drugo ispovedanje[20] i učinili zavet sa Bogom, koji nose haljinu kao vrlinu i ime umesto svetosti, koji su se Hristu obavezali da će odbaciti svet i ono što je u svetu, koji su ispovedili da su ostavili roditelje i prijatelje, koji su se saglasili da se kao Bogu potčinjavaju svome duhovnom ocu, koji su obećali strogost i podvizavanje sve do pogleda i prazne reči[21] – oni ne smatraju grehom da zavide ili psuju ili ropću, ili protivreče, ili lažu, ili da budu samovoljni, ili da se kunu, ili da prisvajaju nešto manastirsko ili da to drugome daju bez dozvole nastojatelja. Uz to, uopšte ne smatraju grehom ni loše upravljanje stvarima koje su im poverene, kao što je, recimo, da nešto čine pristrasno ili ostrašćeno ili lukavo ili zavidljivo ili nesavesno ili proračunato.
7. Zar ne drhtiš, čoveče, kada čuješ Boga kako ti svakoga dana govori kroz čitavo Božansko Pismo: Reč rđava neka ne izlazi iz vaših usta![22] Jer zaista vam kažem: i za praznu reč daćete odgovor[23], i za studenu vodu platu ćete primiti[24]! Zar ne čuješ da je Bog sudija i namera i pomisli srca?[25] Jer šta On kaže: Ko pogleda na ženu sa željom,već je učinio preljubu u srcu svome[26]. Jesi li video kako se onome ko sa željom gleda na nečiji lik sudi kao preljubniku? Onda budi uveren, čoveče, da se i onome ko je savladan željom za novcem sudi kao srebroljupcu,makar taj uopšte ništa drugo nije ni stekao, ko stremi skupocenim irazličitim jelima jeste stomakougađač, pa sve i da se hrani samo oskudnim hlebom i vodom, a bludnik je onaj ko mnogo opšti sa pomislima i prlja se, čak i ako nikada nije ugledao lice čovečije. Tako i onaj ko govori u srcu svome: „Loše je i glupo što je to učinjeno ili to što se dogodilo“ i: „Zašto se to i to dogodilo?“ i „Zašto se dogodilo to, a ne ono?“,neka se ne vara – biće opadač i biće osuđen kao onaj koji osuđuje, čak iako mu nije izašla reč iz usta, niti je iko čuo njegov glas.
8. Ne varajte se, braćo moja, Bog je čovekoljubiv i milostiv i blagoutroban, i ja to svedočim i ispovedam i uzdajem se na Njegovo milosrđe dase spasavam. Ali znajte da onima koji se ne kaju i koji ne drže Njegove zapovesti sa svakom tačnošću i velikim strahom ništa neće koristiti,nego će biti kažnjeni čak i gore od nevernih neznabožaca i nekrštenih. Ne varajte se, braćo, i neka vam se ne čine neki gresi malim, i ne prenebregavajmo ih kao one koje ne nanose toliku štetu našim dušama. Jer dobre sluge ne znaju za razliku između velikog i malog greha, nego makar sagrešili pogledom ili mišlju ili rečju, osećaju se kao da su otpali od Božije ljubavi, što i verujem da je istina. Jer ako ko nakratko pomisli na nešto neznatno što je mimo Božije volje i ne pokaje se odmah, odagnavši nasrtaj pomisli, nego misao primi i zadrži, to mu se računa u greh, iako se smatra da je to zlo iz neznanja. Jer pošto je došao zakon, odnosno učenje Svetih Pisama, zlo koje se nalazilo u neznanju je oživelo[27] i greh se našao da živi u meni[28], a ja sam umro[29] i postao tuđ dobru.
9. Treba, dakle, svi da dobro razlikujemo pomisli koje nam dolaze i da ih poredimo sa svedočanstvima iz bogonadahnutih Pisama i pouka duhovnih i svetih Otaca te, ako nalazimo da su saglasne i da imaju jednaki smisao kao oni, svom silom da ih držimo i smelo da se upuštamo u delanje, a ako se ne slažu sa rečju istine[30], da ih sa velikim gnevom izbacujemo iz sebe, kao što je napisano: Gnevite se i ne grešite[31]. Jer kao od gnusobe i žalca smrti[32] treba bežati od napada koji nastaje od strasnih pomisli. Dakle, potrebna je velika trezvenost, velika revnost i mnogo istraživanja božanskih Pisama. Pokazujući nam korist od njih, Spasitelj je govorio: Ispitujte Pisma[33]. Ispitujte i sa velikom tačnošću i verom držite ono što se u njima govori[34], kako biste, tačno znajući iz božanskih Pisama Božiju volju[35], mogli nepogrešivo da razlučujete dobro od lošeg[36] i da ne slušate svakog duha[37], niti da sledujete štetnim mislima[38]. Budite uvereni, braćo moja, da nas ništa ne vodi toliko lako ka spasenju, koliko sledovanje Spasiteljevim božanskim zapovestima. Ali mnogo nam je suza potrebno, mnogo straha, mnogo trpljenja i uporne molitve, da nam se otkrije smisao makar jedne Vladičine reči, ne bismo li poznali u malim rečima sakrivenu veliku tajnu i kako bismo do smrti položili[39] svoje duše i za jednu crtu[40] iz zapovesti Božijih. Jer Božija reč kao mač je dvosekli, koji odseca i odvaja dušu[41] od svake telesne želje i osećanja. I ne samo to, nego biva i kao oganj koji spaljuje[42], koji nam budi spremnost duše i navodi nas da preziremo sve životne žalosti i da smatramo radošću svako iskušenje koje naiđe[43], i da smrt, koja je drugim ljudima strašna, želimo i sa radošću je dočekujemo kao život i izvor života.
10. Molim vas stoga, braćo, prenimo se jednom i, jedni druge podstičući utehom reči na revnost i ugledanje na dobro, pohitajmo usrdno, pohitajmo spremno i sa silnom željom odvojmo se nepristrasnošću od sveta, sjedinimo se u smirenju sa svetima od veka[44]. Svucimo staroga čoveka[45] odsecanjem zemne volje i umrtvljenjem zemnog umovanja i obucimo se u novoga Adama, Isusa Hrista[46], čistom i neveštastvenom molitvom, omivši se neprestanim suzama. Iz časa u čas i iz sata u sat navodimo sebe da se obnavljamo pokajanjem, da bismo se naučili da ratujemo i borimo se sa demonskim neprijateljima koji večito vojuju protiv nas. Jer ko još nije stekao pomenuta oružja ne može da se održi[47] u vreme rata, nego, štaviše, svakoga časa biva ranjen. Budući obnažen od toga oružja, on ne može da živi mirno i slobodno, jer rat koji se vodi u nama nije sličan spoljašnjim ratovima i oružju, nego je ovaj mnogo užasniji. Jer kada se ljudi bore sa ljudima, oni nekada ratuju oružjem, a nekada se povuku i stanu i bace štitove, sasvim slobodno spavaju i jedu, često se zatvaraju u utvrđenja i jedni drugima poveravaju stražarenje, pa tako biva i da neko pobegne i spase se, kao i da, ako bude uhvaćen, ne bude usmrćen, nego slobodu zameni za slavno ropstvo, pokaže se slavnijim nego pre i čak se obogati. A ovde nije tako, nego rat traje neprestano i neprestano je potrebno da Hristovi vojnici nose svoje oružje. Jer taj rat ne može da prestane ni noću ni danju ni na čas, nego i kada jedemo i pijemo i spavamo i što god da radimo, mi se nalazimo u žaru borbe. Jer mi imamo bestelesne neprijatelje koji neprestano stoje pred nama, čak i ako ih mi ne vidimo, i dobro gledaju neće li gde moći da nađu neki naš ud nezaštićen, kako bi u njega zabili svoje strele i usmrtili nas. I nema nikoga ko može da se zaštiti iza čulnih zidina i utvrđenja i makar na čas da se sakrije i da malo odahne ili da pobegne i spasi se, niti može neko drugi da taj rat preuzme, nego su svi ljudi prinuđeni da vode taj rat i da ili pobede i žive, ili da budu ranjeni i nesumnjivo umru.
11. A rana na smrt je svaki nepokajani i neispoveđeni greh, kao i kada se padne u očajanje, što je stvar našeg proizvoljenja i želje. Jer ako mi sebe same ne predamo bezdanu nemara i očajanja, demoni ne mogu baš ništa da nam naškode. Ali i pošto nas rane, mi, ako želimo, toplim pokajanjem postajemo i smeliji i iskusniji. Posle ranjavanja ponovo ustati i ratovati odlika je najsmelijih i najodvažnijih, što je dostojno velikog poštovanja i divljenja. Jer da prođemo bez rane ne zavisi od nas, a to da budemo besmrtni ili smrtni zavisi. Jer ako ne gubimo nadu, nećemo umreti, smrt neće vladati nama[48], nego ćemo biti svagda silni, pribegavajući svom svesilnom i čovekoljubivom Bogu u pokajanju.
12. Stoga molim i sebe samoga i sve nas da dobrim delima pokažemo svaku revnost, svako smelo trpljenje i srčanost, kako bismo, hodeći sa svom spremnošću duše saglasno svim Hristovim zapovestima i poukama,nošeni Duhom dospeli u večna naselja i udostojili se da stanemo pred jednu i nerazdeljivu Trojicu i poklonimo joj se u samom Hristu Bogu našem, Kome je slava i sila u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Lk. 6, 37.
  2. Mt. 23, 3.
  3. Ps. 118, 62.
  4. Lk. 6,23.
  5. Ps. 118,103.
  6. Rim. 8, 67.
  7. Ps. 33, 9.
  8. Jer. 20,9.
  9. Mt. 16,27.
  10. 1 Tim. 6,12.
  11. 2Tim. 2, 3.
  12. Rim. 8, 17.
  13. Mt. 6, 25.
  14. 1Tim. 6,8.
  15. 1Tim. 5,21.
  16. Mt. 10,28.
  17. Jn. 9, 32.
  18. Kol. 3,2.
  19. 2Kor. 4,18.
  20. Prvo je krštenje.
  21. Mt. 12, 36
  22. Ef. 4,29.
  23. Mt. 12, 36.
  24. Mt. 10,42.
  25. Jevr. 4,12.
  26. Mt. 5, 28.
  27. Rim. 7, 9.
  28. Rim. 7,20.
  29. Rim. 7,10.
  30. Ef. 1,13.
  31. Ps. 4, 5.
  32. lKop. 15, 56.
  33. Jn, 5,39.
  34. Lk. 8,15.
  35. Lk. 12, 47.
  36. Jevr. 5,14.
  37. 1 Jn. 4, 1.
  38. Ef. 4,14.
  39. 1Jn. 3,16.
  40. Mt. 5,18.
  41. Jevr. 4,12.
  42. Jer. 20, 9.
  43. Jak. 1,2.
  44. Lk. 1, 70.
  45. Kl. 3, 9.
  46. 1 Kor. 15, 45.
  47. Ef. 6,13.
  48. Rim. 6, 9.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *