SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA DRUGA
O IZBEGAVANJU OPASNIH I DUŠEGUBNIH LJUDI, O ODBACIVANJU NJIHOVIH REČI I POSVEĆIVANJU DELANJU VRLINE, A UZ TO I O TOME DA TREBA GLEDATI DA LI ONO ŠTO HRISTOS NAVODI U BLAŽENSTVIMA IMAMO U SEBI. I O SUZAMA I UMILENJU.
 
1. Braćo i oci, svako ko hoće da nađe Boga neka se odrekne sebe samoga[1] i neka ne poštedi sopstvenu dušu, nego neka postavi neprijateljstvo između sebe i svih koji žive po ploti[2]. Neka ne obrati pažnju na navodno utešne reči koga od njih i neka sa njima ne sedne na sedalište[3], i neka ne vodi zle razgovore[4] kojima se duša truje i navodi na to da se i dalje bavi pređašnjim zlim pomislima i sećanjima. Čoveče, poboj se mamca koji stoji na udici, poslušaj me i udalji se od njih. Nemoj ponovo dušu svoju nizvesti u ad. Utvrdi svoju pomisao i ne dopuštaj joj da luta i da sluša sujetne stvari. Ne okreći se unazad, ne oklevaj i nemoj da te nemar učini tromim, nemoj dati sna svojim očima[5] i ne sladi grlo prijatnošću nekog jestiva, sve dok ne vidiš ono kroz šta i radi čega si prizvan i cilj koji hitaš da dostigneš. Nemoj primiti pomisao koja ti savetuje: „Šta će ti mnogo truda i preteranog mučenja? Već ti je prošla godina i dve i tri, a nikakvu korist video nisi“. Nemoj, brate moj, nemoj se uplesti u tu mrežu i nemoj ostaviti svoje spasenje, nego radije pokaži veću revnost i odvažnost u delanju vrlina, povinujući se rečima i poukama otaca svojih po Bogu. Zato budi rešen da radije umreš nego da odstupiš od te životvorne stvari. Jer da si bez oklevanja to učinio otpočetka, dobri Bog te ne bi prezreo, nego bi ti bez sumnje dao da okusiš ono za čim čezneš.
2. Dakle, ako hoćeš da dostigneš ono čemu težiš i za čim čezneš,a mislim na dobra Božija, i da od čoveka postaneš angeo na zemlji, dužan si, brate, da zavoliš mučenje tela, da prigrliš zlopaćenje, a da iskušenja zavoliš iznad svega, jer ona će ti biti uzročnikom svakoga dobra. Šta je lepše, reci mi, od duše koja se zlopati, znajući da ima da nasledi svaku radost? Šta je odvažnije od skrušenog i smirenog srca[6] koje bez muke okreće u beg i do kraja goni demonske vojske? Šta je slavnije od duhovnog siromaštva koje donosi Carstvo Nebesko[7], a kojem ništa neće biti ravno ni sada ni u budućem veku? A to da neko ne mari ni zbog čega zemnog, nego da sav razum ima okrenut ka Hristu, šta misliš kolikih dobara bi to moglo da bude uzročnik i kakvog angeoskog stanja? I to što neko prezire sve privremeno, pa i same telesne potrebe, tako da se zbog njih ne spori ni sa kim, kako bi sačuvao nepomućeni mir i ljubav u spokojnom stanju duše, kakve li samo plate i kakvih venaca i nagrada nije dostojno?
3. Zaista, zapovest prevazilazi prirodu, a nagrade razum, i Hristos će takvima biti sve umesto svega. A, slušajući Hrista, ne obraćaj pažnju na prostotu reči i kratkoću izraza, nego misli na slavu Božanstva koja je iznad uma i razuma, na njenu neizrazivu silu, neizmernu milost, nepojamno bogatstvo koje im štedro i u izobilju daruje, a što im biva dovoljno umesto svega jer su u sebe primili Njega Samoga, uzročnika i darovatelja svakoga dobra. Jer onaj ko se udostojio da Njega vidi i ugleda ne bi poželeo ništa drugo, niti bi onaj ko se ispunio ljubavlju Božijom mogao da podnese da ikoga drugog na zemlji zavoli više.
4. Dakle, porevnujmo, ljubljena moja braćo, da pronađemo Hrista i da vidimo kakav je lepotom i ljupkošću[8]. Jer mi vidimo kako mnogi ljudi iz želje za nečim privremenim podnose mnoge napore i muke, kako potežu na daleka putovanja, i ne samo to, nego preziru i ženu i decu i svaku drugu slavu i radost i ništa drugo ne pretpostavljaju svojoj želji, ne bi li kako dostigli svoj cilj. I ako neki ljudi sav napor ulože, pa i samu dušu polože radi privremenog i propadljivog, zar mi da ne predamo na smrt svoje duše i tela radi Cara nad carevima i Gospoda nad gospodarima i sazdatelja i vladara sviju? I kuda ćemo otići ili gde ćemo pobeći, braćo,od lica Njegovoga? Jer ako na nebo uziđemo, naći ćemo Ga da je tamo. Iako u ad siđemo, i tamo je prisutan. Ako i na kraj mora, nećemo pobeći od ruke Njegove, nego će desnica Njegova uhvatiti naše duše i tela[9]. Nemogući dakle, braćo, da pružimo otpor ili da pobegnemo od lika Gospodnjeg, hajde da se predamo kao sluge Gospodu Bogu Koji se radi nas obukao u obličje sluge i Koji je umro radi nas, hajde da se ponizimo pod Njegovu krepku ruku iz koje se svima izliva život večni i koja ga onima što ga traže Duhom štedro predaje.
5. O, braćo moja ljubljena, kolikim se bolom i žalošću ispuni moja duša kada poželim da izreknem čudesa i neizrecivu lepotu ruke Hristove, kako biste videli i spoznali njeno veličanstvo i zatražili da Ga primite u sebe, a ne vidim da neki od vas sa čežnjom i revnošću paze na ono što se govori ili da teže tome da okuse tu slavu. Stoga sasvim ostajem bez glasa, jer nikako ne mogu da iskažem ili da nekome objasnim slavu Hrista i Boga našega koju On daruje onima koji je traže svom dušom. Ali o, moga iznenađenja i veličanstva Božijih darova, jer, ostavivši ono što je pred svetom mudro i silno i bogato, On je iz velike i neizrecive blagosti izabrao ono što je za svet slabo i ludo i ubogo[10]. I koje u stanju samo za to da Mu dostojno zablagodari? Jer gotovo svi ljudi nekako se gnušaju nad slabima i siromašnima, i car zemni ne trpi da ih gleda, kneževi se odvraćaju, bogataši ih preziru i prolaze pored njih kao da su ništa, i niko ne smatra srećom da se sreće sa njima, dok Bog Kojem služe hiljade hiljada i nebrojene sile[11], Koji sve nosi rečju sile Svoje[12], Čiju veličanstvenost niko ne može da podnese, nije odbio da postane i otac i prijatelj i brat onih koji su Ga odbacili, nego je poželeo i da se ovaploti, kako bi nam postao sličan u svemu osim u grehu[13] i učinio nas zajedničarima Svoje slave i Carstva. O, bogatstva velike Njegove blagosti! O, neizrecivog snishođenja Vladike našega i Boga!
6. Zašto ne pritičemo, braćo, milostivom Bogu Koji nas je tako zavoleo? Zašto ne predajemo duše svoje na smrt radi Hrista i Boga Koji je za nas umro? Zašto smo plašljivi i bojimo se izlaska iz tela? Da neće možda ad da uzme i zadrži duše onih koji su položili nadu na Hrista? Zar smrt ima vlast nad dušama koje su zapečaćene blagodaću Svesvetoga Duha i krvlju Hristovom[14]? Zar se usuđuje umni vuk da pogleda na pečat pastirenačalnika Hrista, kojim On pečati Svoje ovce? Nipošto, braćo verna i bogorazumna. Stoga pohitajte, svi koji ste nezapečaćeni. Koji ste neznamenovani, požurite da se označite znakom Duha. A ko je nezapečaćen?Onaj ko se boji smrti. Ko je neznamenovan? Onaj ko ne poznaje dobro oblik pečata. Jer ko je dobro upoznao božanski žig, uzdavši se u veru, stekao je nepostidnu nadu.
7. Zatražimo, stoga, Hrista u Kojega smo se obukli božanski krštenjem[15], svukavši lukava dela, jer, osveštavši se nesvesno još kao mladenci i umom i uzrastom, sebe same oskvrnili smo u mladosti, a da ne pominjem kako svoje duše i tela svakodnevno skvrnimo prestupanjem zapovesti. Zato opet sebe same prizovimo redu spasonosnim pokajanjem, čineći i delajući sve što je Hristu blagougodno, da bismo, od Njega zapečaćeni,ostatak proživeli bez straha. I ne samo to, nego i da bismo iz ruke Njegove primili milost i udostojili se znanja Hristovih tajni – a znanjem nazivam ne ono koje se predaje samo rečju i slušanjem, nego ono koje se vidi na delu i u postupcima. A kako se u nama na delu i u postupcima ogleda znanje Hristovih tajni? Dobro pazi.
8. Naš Hristos i Bog kroz Svoja Evanđelja ovako svakodnevno kliče:Blaženi su siromašni duhom, jer njihovo je Carstvo Nebesko![16] Dakle,kada to slušamo, mi smo dužni da pazimo i da sebe same tačno ispitujemo da li smo zaista takvi siromasi, kako bi i Carstvo Nebesko bilo naše toliko da u duši pouzdano osećamo kako smo ga stekli i kako njegovo bogatstvo imamo u toj meri da nepokolebivo osećamo da se nalazimo u njemu i da se radujemo, uživajući u tamošnjim dobrima. Jer sam Gospod je izjavio da je ono u nama[17], a znaci i dokaz toga da se ono nalazi u nekome jeste to da takav čovek ne želi ništa od vidljivog i propadljivog, pri čemu na umu imam stvari i zadovoljstva ovoga sveta – ni bogatstvo, niti slavu,niti uživanje, niti drugu životnu ili telesnu nasladu, nego se tako uzdržava od svega toga i tako ga se gnuša dušom i proizvoljenjem, koliko se oni koji uživaju posebnu vlast i carsku čast gnušaju onih što borave u bludničinom šatoru i koliko se oni što su obučeni u čiste haljine i pomazani miomirisima odvraćaju od smrada i prljavštine. Jer onaj ko se obazire na išta od toga vidljivog niti je video to Carstvo Nebesko, niti je omirisao ili okusio njegovu radost i sladost.
9. Opet kaže: Blaženi su koji plaču, jer će se utešiti[18]. Pogledajmo, dakle, opet i ispitajmo sebe same da li u sebi imamo žalost i šta Gospod naziva utehom koja dolazi posle plača. Jer On je prvo rekao da su blaženi oni koji su siromašni duhom, pošto je njihovo Carstvo Nebesko. A siromašni duhom, kako je rečeno, nemaju nikakvu pristrasnost prema sadašnjem, niti sa njime strasno svezuju pomisao, makar i radi proste ugodnosti. Kako će, dakle, i zašto će zaplakati onaj ko se uzgnušao nad čitavim svetom i ko se od njega više udaljio raspoloženjem pomisli nego što mu se približava telom? Ko nema želju ni prema čemu vidljivom za čim će onda zažaliti i čemu će se obradovati i kako će zaplakati, ako ima Carstvo Nebesko i svakodnevno mu se raduje (jer On je rekao da utehu primaju oni koji plaču)? Ali obratite, molim vas, pažnju na ono o čemu govorim i shvatićete smisao i značenje tih reči.
10. Veran čovek, koji uvek dobro pazi na zapovesti Božije, kada ispuni sve što nalažu božanske zapovesti i uzdigne svoj razum ka njihovoj visini,odnosno ka neporočnom življenju i čistoti, ispitujući svoje mere, naći će da je slab i da nema snage da dostigne tu visinu zapovesti, ali i da je krajnje ubog i nedostojan da primi Boga i da Mu pruži blagodarenje i slavu,kao onaj ko još nije stekao nikakvo sopstveno dobro. A ko sa duševnim osećanjem tako razmišlja o sebi uvek će plakati plačem istinski najblaženijim – plačem za kojim i uteha dolazi, i koji dušu čini krotkom.
11. Naime, uteha koja nastaje iz plača zalog je Carstva Nebeskog. Jer vera je osnov onoga čemu se nadamo[19], saglasno Apostolu, a uteha je poseta Božija koja u dušama koje plaču biva osijanjem Duha i koja im kao nagradu daje smirenoumlje što se naziva i semenom[20] i talantom[21]. Jer, rastući i umnožavajući se u dušama onih koje se bore, ona Bogu prinosi plod od trideset i od šezdeset i od sto, sveti plod darova Duha. Gde je nelažno smirenje tamo je i bezdan smirenoumlja. I gde je smirenoumlje tamo je i osijanje Duha. A gde su osijanja Duha tamo je izlivanje Božije svetlosti i Bog u premudrosti i znanju Njegovih tajni. A gde je to tamo je i Carstvo Nebesko i poznanje Carstva i sakrivene riznice poznanja Boga, među kojima je i otkrivanje siromaštva duhovnog. A gde je svest o duhovnom siromaštvu tamo je i radosna tuga, tamo su i suze koje večno teku, čisteći dušu koja ih voli i čineći je savršeno svetlom.
12. Uzdižući se, dakle, kroz to i svoga Vladiku prepoznajući, duša počinje da i ostale vrline revnosno prinosi kao plod za sebe samu i za Hrista. I sa razlogom je tako. Jer svagda se orošavajući i zalivajući suzama i potpuno suzbijajući svoje sklonosti gnevu [gnevni deo duše], ona postaje krotka i sva nepokretna na gnev, a ujedno, gladna i žedna, želi i stremi tome da pozna sudove Božije. Takav biva i milostiv i sastradalan, tako da od svega toga njegovo srce postaje čisto i uspeva da sazrcava Boga i da jasno vidi slavu Njegovu, kako je i obećano. Dakle, oni KOJI imaju takve duše uistinu su mirotvorci i sinovima Višnjeg se nazivaju[22] – oni koji jasno poznaju i sopstvenoga Gospoda i Vladiku i svom dušom Ga ljube, odnosno koji radi Njega podnose svaki bol i svaku muku, psovani, vređani i žalošćeni radi Njegove pravedne zapovesti koju nam je poručio da čuvamo, i koji sa radošću trpe svaku zlu reč koja bude izgovorena protiv njih zbog Njegovoga imena, veseleći se što su se uopšte udostojili da radi Njegove ljubavi od ljudi budu prezreni.
13. Upoznajte dobro, braćo, istinski otisak pečata Hristovog. Poznajte, verni, svojstva toga znaka. Osijanje Duha zapravo je jedan pečat,premda su i mnogi vidovi njegovih dejstava i mnoge su odlike njegovih vrlina, od kojih je prva i najnužnija smirenje, kao početak i temelj. Rečeno je, naime: Na koga ću pogledati, ako ne na krotkoga i tihoga i onoga koji drhti od Mojih reči?[23] Druga je plač i izvor suza, o kojim bih mnogo hteo da kažem, ali mi nedostaju reči kojima bih to izrazio. To je, naime, čudo neizrecivo, jer suze koje teku iz čulnih očiju dušu umno omivaju od prljavštine grehova i, padajući na zemlju, spaljuju i nizvrgavaju demone, čineći dušu slobodnom od nevidljivih okova greha. O, suze, vi koje tečete od božanskog osijanja i koje samo nebo otvarate i donosite mi božansku utehu. Opet i mnogo puta od naslade i čežnje isto ponavljam. Gde je, braćo, mnoštvo suza spojeno sa istinskim znanjem, tamo je i sijanje božanske svetlosti. A gde je sijanje svetlosti, tamo se pružaju sva dobra i u srce se utiskuje pečat Duha Svetoga od Koga dolaze i svi plodovi života. Otuda se kao plod Hristu prinose krotost, mir, milosrđe, sastradalnost, blagost, dobrota, vera, uzdržanje, otuda je ljubav prema neprijateljima i moljenje za njih, radovanje u iskušenjima, hvaljenje u mukama, doživljavanje tuđih sagrešenja kao da su sopstvena, plač i spremno polaganje svoje duše na smrt braće radi.
14. Pogledajmo zato, braćo, i dobro ispitajmo sebe same i upoznajmo svoje duše, kako bismo znali da li u njima postoji taj pečat. Poznajmo prema pomenutim znacima da li je Hristos u nama. Poslušajte, molim vas, braćo hrišćanska, i prenite se i razmotrite da li je svetlost zasijala u vašim srcima, jeste li ugledali veliku svetlost poznanja, da li vas je posetio istok sa visine koji vas obasjava dok sedite u tami i senci smrti[24]. I blagome Vladici Koji nam ga je darovao neprestano uznosimo slavu sa blagodarenjem i potrudimo se da delanjem zapovesti u sebi još više razgorimo božanski oganj, kojim božanska svetlost obično još više i silnije sija. A ako još nismo primili Hrista ili Njegov pečat i ako u sebi ne prepoznajemo pomenute znake, nego, štaviše, u nama živi lukavi svet, a i mi, nažalost, živimo u njemu, smatrajući privremeno velikim i padajući u uninije i kidajući se kada pretrpimo gubitak, a radujući se uživanju i bogatstvu – avaj nama zbog štete koju nam to nanosi, avaj nama zbog neznanja i pomračenosti, avaj zbog našeg mučenja i neosetljivosti koja je ovladala nama i koja nas vuče ka zemaljskom. Zaista smo jadni i prežalosni i tuđi samom večnom životu i Nebeskom Carstvu, jer još nismo u sebi stekli Hrista, nego u nama, kao u onima koji žive u svetu i zemno umuju, živi svet. A ko je tako nastrojen istinski je neprijatelj Božiji, jer pristrasnost prema svetu neprijateljstvo je prema Bogu, kako kaže božanski apostol: Ne ljubite svet, ni što je u svetu[25]. Niko ne može da služi Bogu, a da živi po čoveku, jer sve što je od sveta prepreka je za ljubav prema Bogu i za ugađanje Bogu.
15. Naime, zar će iko ko voli slavu i počast od ljudi ikada sebe smatrati poslednjim i najništavnijim od svih, postati smiren duhom ili srcem ili uopšte ikada moći da zaplače? Zar će iko ko voli bogatstvo, ko je obuzet srebroljubljem i gramzivošću, biti milostiv i sastradalan i neće li biti svirepiji i suroviji i od svake zveri? Ko će se, savladan sujetom i obuzet gordošću, ikada osloboditi od zavisti ili klevetanja? A zar će onaj ko se prepušta plotskim strastima i valja se u blatu naslada ikada srcem postati čist i hoće li ikada i kako videti Boga Koji ga je stvorio? I kako će biti mirotvorac onaj ko se otuđio od Boga i ko ne čuje onoga što kaže: Umesto Hrista molimo, kao da Bog poziva kroz nas – pomirite se sa Bogom[26]! Jer svako ko se kroz prestupanje zapovesti opire Bogu i ratuje sa Njim, takav je, makar i činio mir među svima drugima, neprijatelj Božiji, jer ni to što međusobno miri druge ne čini tako da je to ugodno Bogu. Budući da je on najpre svoj sopstveni neprijatelj i neprijatelj Božiji, neprijatelji Njegovi postali su i oni koji kroz njega žive u miru. Naime, onaj ko je neprijateljski ka nekome raspoložen, svakako da ne zna da ispravno savetuje druge onome što neprijatelj misli i što mu je ugodno i da ih poučava da čine njegovu volju [neprijateljevu], jer i sama činjenica da on živi odvojeno od njega [neprijatelja] podrazumeva da on ne poznaje njegove želje. I ne samo to, nego i zato što je strasno i sa netrpeljivošću raspoložen prema njemu i večito se trudi da ide protiv njegovih želja, on stvara nekakvu naviku da, ako nekada i poželi da drugima kaže nešto o tome šta činiti kako bi se ovome ugodilo, ne može lako to učiniti.
16. To se lako da razumeti. Jer neprosvetljena duša, koja je sputana strastima, a posebno zavišću u kojoj provodi život, ne trpi ni da čuje nekog drugog gde govori u korist onoga kome ona zavidi, a kamoli da mu učini ili uopšte kaže nešto ugodno. Jer zapuštena strast i dugotrajno bavljenje zlom u duši poprimaju silu prirode, tako da se to nikada ne može izlečiti[27]. Takvi ljudi od svetlosti postaju tama i, padajući iz dobrote u lukavstvo, neizlečivo se razboljevaju.
17. Naprotiv, onaj ko se sa Bogom pomešao kroz veru i koji Ga je delatno poznao svakako je udostojen i da Ga gleda u sazrcanju. I on vidi takve stvari o kojima ja nisam kadar da pišem. Um posmatra nekakve čudne prizore, sav se prosvetljuje i postaje svetozaran, ne budući u stanju da to razume ili izrazi. Jer sam um je svetlost i sve vidi kao svetlost, a svetlost je živa i onome koji je gleda predaje život. On vidi sebe samoga sasvim sjedinjenog sa svetlošću, a, gledajući, povlači se i biva kakav je bio, sagledava svetlost u duši i istupa iz sebe. Istupivši, gleda je izdaleka, ali, okrenuvši se, opet se nađe u svetlosti. I tako sasvim ostaje bez reči, te ne zna šta da misli i šta da kaže i kako da razume išta od toga što vidi.
18. Ko se, dakle, kada sluša o tim tajnama neće zadiviti i, zadivivši se, priteći Hristu? Ko neće poželeti da vidi Božija čudesa i znake i zavoleti Onoga Koji te darove i čudne milosti pruža na dar? Jer zaista ništa nije bolje, braćo, od toga da se u svetu nema ništa od sveta i da sene želi išta više od neophodne potrebe tela. A kao neophodnu potrebu tela Reč priznaje hleb i vodu, odelo i pokrivalo, saglasno božanskom Apostolu: Imajući hranu i odeću, budimo njima zadovoljni[28]. A ako nam je potrebno i šta više od toga, to će nam u svakom slučaju, ako se na Njega nadamo i u Njega verujemo, pružiti Onaj Koji je i veće stvari darovao i Koji ispunjava svako živo biće blagovoljenjem. Jedino je potrebno dana pustimo sve drugo što pripada privremenom životu, a pri tom mislim na praznu slavu, zavist, međusobno sporenje, podmuklost, roptanje, spletke i sve što je Bogu mrsko i što nosi opasnost duši. Poželimo svom dušom ono što nam Bog zapoveda da prigrlimo – duhovno siromaštvo, koje Logos naziva smirenjem, i večno plakanje i noću i danju, iz koga se onima koji ljube Boga u svakom času izlivaju duševna radost i uteha[29]. Jer time i krotost postižu svi koji se podvizavaju u istini, koji su gladni i žedni pravde i koji uvek traže Božije Carstvo što prevashodi svaki um ljudski[30]. I ne samo to, nego i to da neko postane milostiv, čist srcem, ispunjen mirom, mirotvorac i odvažan u iskušenjima, dolazi od toga, od svakodnevnog plača. Otuda se u nama rađa i mržnja prema gresima, otuda se u duši raspaljuje božanska revnost koja joj uopšte ne dopušta da miruje ili da se zajedno sa rđavima priklanja rđavom, nego je ispunjava odvažnošću i snagom da nevolje trpi do kraja.
19. Uklonimo se, dakle, od sveta i onoga što je u svetu, ljubljena braćo. Jer šta imamo mi sa svetom i sa ljudima u svetu? Pohitajmo, potecimo da uhvatimo nešto od onoga što je postojano i neprolazno. Jer sve propada i prolazi kao san i ništa u vidljivom nije stalno ili pouzdano. Sunce,zvezde, nebo i zemlja – sve prolazi, a jedini od svih ostaje čovek. Šta,onda, od vidljivog može da nam bude od koristi u vreme smrtne nevolje,kada odlazimo odavde ka tamošnjem počinku onoga veka, a ovo ostavljamo iza sebe? A ako vidljivo prođe tako, kakva je korist nama koji odlazimo i mrtvo telo ostavljamo? Jer pošto duša ostavi svoje telo, ona ne može ni da gleda kroz njega, niti ko drugi može nju da vidi, nego je otada usmerena samo ka nevidljivom i nikakvu brigu nema za ovdašnje, jer tamo ima dvostruki život i borbu – ili Carstvo Nebesko i večnu slavu, ili pak oganj geenski i kaznu. Jedno od toga dvoga ona od Boga prima u večno nasleđe, prema zasluzi za ono što je učinila ovde.
20. Udaljimo se stoga, molim vas, od sveta. Pobegnimo od obmane ovoga života i od njegove prividne radosti, te pritecimo jedinome duše spasitelju Hristu. Potrudimo se da nađemo Njega Koji je svugde prisutan i,našavši Ga, uhvatimo Ga se, pripadnimo Njegovim nogama i sa toplom dušom ih celivajmo. Da, molim vas, postarajmo se još dok smo ovde da Ga vidimo i sazrcavamo. Jer ako se udostojimo da Ga ovde čulno vidimo, nećemo umreti, smrt neće vladati nama[31]. Ne očekujmo da ćemo Ga videti u budućnosti, nego sada učinimo podvig da Ga ugledamo, jer i Jovan Bogoslov tako kaže: Znamo da imamo Boga u srcima svojim, po Duhu Koji primismo od Njega[32]. Dakle, svi koji ste delima pokazali nepokolebivu i tvrdu veru u Njega, tačno i dobro rasuđujući o onome što sam vam gore rekao, gledajte da slučajno ne mislite da imate Hrista u sebi, premda ništa nemate, te da iz života odete praznih ruku i da čujete, što se nadam da se neće desiti, one strašne reči: „Uzmite od ovoga lukavog ono što misli da ima i dajte onome ko ima više“[33], jer tada ćete zaridati i zaplakati i imaćete žalost u vek neprolazni.
21. Ali neka se ne dogodi da čujemo te reči i da se takva nesreća dogodi nama koji smo se odrekli čitavoga sveta i onoga što je u svetu i koji smo pritekli Hristu, nego neka bismo, sačuvavši zapovesti Božije, suzama i pokajanjem očistili srca svoja, kako bismo i božansku svetlost, samoga Hrista, ovde videli i stekli u sebi Njega Koji Svesvetim Duhom hrani i oživljuje naše duše, dajući nam da okusimo sladost dobara Njegovoga Carstva, koga da se svi mi udostojimo u Hristu Isusu Gospodu našem, Kojem je slava u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mt. 16,24.
  2. Rim. 8,4.
  3. Ps. 1,1.
  4. 1 Kor. 15, 33.
  5. Ps. 131,4.
  6. Ps. 50,19.
  7. Mt. 5, 3.
  8. Ps. 44, 3.
  9. Ps. 138, 7.
  10. I Kop. 1,27.
  11. Dan. 7,10.
  12. Jevr. 1, 3.
  13. Jevr. 4,15.
  14. Otk. 7, 3.
  15. Gal. 3,27.
  16. Mt. 5, 3
  17. Lk. 17,21.
  18. Mt. 5,4.
  19. Jevr. 11,1.
  20. Lk. 8, 5: Mk. 4, 26.
  21. Mt. 25,15-28.
  22. Mt. 5, 9.
  23. Is. 66, 2.
  24. Lk. 1, 78
  25. 1 Jn. 2,15.
  26. 2Kor. 5,20.
  27. Sv. Vasilije Veliki, Beseda na psalme 1, 6.
  28. 1Tim. 6,8.
  29. Rim. 8,28.
  30. Fil. 4,7.
  31. Rim. 6, 9.
  32. 1Jn. 3, 24; 2, 27.
  33. Mt. 13,12.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *