САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЕТИЧКА СЛОВА
 
СЛОВО ДЕСЕТО
О СТРАШНОМ ДАНУ ГОСПОДЊЕМ И О БУДУЋЕМ СУДУ. О ТОМЕ ДА ОН И ПРЕ СМРТИ ВЕЋ ОВДЕ ДЕЈСТВУЈЕ У НАМА КОЈИ СЕ ОЧИШЋУЈЕМО СУЗАМА И ДА ОНЕ У КОЈИМА СЕ ДОГОДИ ТОКОМ САДАШЊЕГА ЖИВОТА НЕ ОЧЕКУЈЕ У БУДУЋЕМ. И О ТОМЕ ШТА ЈЕ ДАН ГОСПОДЊИ И КОМЕ СЕ ИЗНЕНАДА ОТКРИВА. И О ТОМЕ ДА ВЕРА У ХРИСТА НЕ МОЖЕ САМА ДА НАС СПАСИ, ОСИМ АКО СВЕСНО НЕ ПОСТАНЕМО ПРИЧАСНИЦИ ДУХА СВЕТОГА, И О ТОМЕ ДА ХРИСТА НЕ ПРИМАЈУ СВИ КОЈИ СЕ КРШТЕЊЕМ КРШТАВАЈУ. И О ТОМЕ КАКО НЕКО МОЖЕ ПОЗНАТИ ДА ЛИ У СЕБИ НОСИ ХРИСТА И ДА ЛИ ЈЕ ПОСТАО ПРИЧАСНИК ДУХА СВЕТОГА. УЗ ТО, И ТУМАЧЕЊЕ РЕЧИ “НА ПОЧЕТКУ БЕШЕ ЛОГОС”. И БЛАЖЕЊЕ ОНИХ КОЈИ СУ ПОДВИЗИМА ПРИМИЛИ ПОХОЂЕЊЕ ДУХА.
 
1. Много бисмо, љубљени, могли да говоримо о суду, али ту је реч о нечем што је тешко објаснити[1], јер у питању је не садашње и видљиво, него будуће и невидљиво. Отуда су веома потребне молитве, усрдност и чистота ума, како нама који о томе говоримо, тако и онима који слушају, да бисмо ми предмет могли добро упознати и изложити, а ви са разумевањем саслушати то што вам се говори. А шта је предмет ове беседе? Велики и славни[2] и страшни дан Господњи, као и то зашто се он назива и именује даном Господњим.
2. Наиме, дан Господњи назива се тако не зато што је последњи од ових дана, нити зато што Он има да дође у тај дан, као што за ове дане садашњег времена кажемо “дан Пасхе”, или “дан Педесетнице” или “дан у који има да се појави цар и да учини то и то”, али он се ни даном суда не зове зато што у тај дан има да се догоди суд (јер неће једно бити тај дан,а друго Господ Који тада има да дође), него зато што ће тада засијати сам Бог свега у слави Свога Божанства. И чулно сунце биће заклоњено сјајем Владичиним и постаће невидљиво, као што оно сада заклања звезде, чинећи их невидљивим, а саме звезде ће се угасити и све видљиво савиће се као књига и повући се, уступивши простор Творцу. И биће само Он – и дан Господњи, а уједно и Бог, Он Који је сада свима невидљив и Који обитава у неприступној светлости откриће се свима какав јесте, испуниће све Својом светлошћу и постаће за свете Своје незалазан, бесконачан и дан вечнога блаженства, а онима који су, попут мене, немарни и грешни – потпуно недоступан и невидљив. Наиме, пошто се за живота нису потрудили да очишћењем виде светлост славе Његове и да се сав Он у њима настани,Он ће им са правом и убудуће бити недоступан.
3. Пожелевши на почетку да добро учини и нашим, како каже Божанско Писмо, Бог је првозданим и нашим родитељима даровао самовласност, а преко њих и нама, тако да би им се, ако буду чинили Његове заповести и чували их не са жалошћу или принудно[3], него из наклоности и љубави према Њему и са слободном вољом и радошћу, то урачунало као да су врлине стекли сопственим напором и принели их Владици као сопствене дарове, а да би кроз њих постепено били узвођени ка савршеном лику и подобију Божијем и неопаљено се приближавали недоступном без телесне смрти, из нараштаја у нараштај. И пошто су првоздани, први послушавши вољу непријатељску, постали преступници заповести Божије и остали не само без наде на веће, односно на то да ће се наћи у самој невечерњој светлости, него су прешли у пропадљивост и смрт и пали у мркли мрак, поставши робовима кнеза таме и њиме побеђени, и обрели се услед греха у смртној тами, а затим смо и ми, од њих рођени, приклонивши се својевољно а не присилом том тиранину, постали његове слуге (јер то су јасно показали они који су пре закона и они који су у закону благоугодили Господу и своју вољу принели Владици Богу, а не ђаволу), пожелевши да избави оне који су Му пре закона и у закону угодили и да онима који су дошли после закона дарује слободу у благодати, те да уједно све, да тако кажемо,који су Му угодили пре закона и у закону и после закона ослободи од ђавоље тираније, човекољубиви Бог је примио да сам Собом то учини, као Онај Који је у свему силан и трпељив. Наиме, онога кога је саздао Сопственим и невидљивим рукама по Своме подобију и обличју пожелео је не кроз кога другог, него кроз Себе самога да подигне, пошто је тај поново пао, како би му учинио већу част и прославио наш род тиме што нам је у свему постао сличан и једнак у човечности. О, неизрецивог човекољубља и доброте, јер не само што нас, преступнике и грешнике, није казнио, него је и сам пристао да постане онакав какви смо ми постали преступом – трулежни човек од човека трулежног, смртан од смртнога и грех од онога који је постао грех[4], Он Који је нетрулежан, бесмртан и безгрешан, и јавио се свету једино у обоженој плоти, а не у самом обнаженом Божанству. Због чега? Зато што није дошао да суди свету, него да спасе свет, како и Сам каже у Својим Еванђељима.
4. Наиме, откривење Његовога Божанства постаје суд онима којима се открило, јер ниједна плот не би поднела славу Његовога Божанства, дасе она објавила обнажена од богочовечанског саприкосновења и неизрецивог сједињења, него би сва творевина имала душевно и телесно да погине,будући да су тада сви били обузети неверјем, јер се Божанство, односно благодат Свесветога Духа, никада никоме није објавило без вере. А ако се и објавило или се поново чудесно објави неком од људи, оно се показује као страшно и ужасно и не тако да просветљује, него спаљује, и не оживљује, него страшно кажњава. То се види по ономе што је блажени Павле,изабрани сасуд, доживео. Погођен у очи блиставим зраком неприступне светлости, он се није просветлио, него се, штавише, помрачио, и није се озарио, него је изгубио природни вид. И то он, који је тада имао да постане велики учитељ Христове Цркве. Дакле, такав и толики човек који је рекао: Бог Који рече да из таме засија светлост, Он је засијао у срцима нашим[5], и мало затим: Имамо благо осијања у срцима својим[6], тада није могао да очима прими ни најмањи његов зрачак.
5. Дакле, ми отуда добијамо јасну поуку да је онима који су још увек обузети неверјем и страстима благодат потпуно недоступна и невидљива,а да се онима који вером у страху и трепету чине заповести и показују достојно покајање она открива и бива видљивом, те сама собом у њима без сумње чини суд који има да се догоди. Тачније, она бива даном божанског суда, у чијој непролазној светлости онај ко је чист подробно сагледава све – какав је истински и сам, и каква су дела његова, како оно што је учинио чулима, тако и оно што је учинио у души. И не само то, него му суди и испитује га и божански огањ, па се он тада залива водом суза и читавим телом постаје влажан, те се мало-помало сав крштава божанским огњем и Духом[7] и постаје чист и неукаљан, син светлости и дана, а не више смртнога човека. Зато се таквоме не суди на будућем суду, јер му је суд унапред обављен, нити га она светлост изобличава, јер је већ просветљен, нити, улазећи у тај огањ, гори и искушава се, јер је већ искушан, нити мисли да му се онда јавио дан Господњи, јер је од пребивања и општења са Богом он читав постао даном светлим и сјајним, нити се тада налази у свету или са светом, него је потпуно ван света. Јер речено је: Ја вас изабрах од света[8], а Апостол каже: Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени; а када нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом[9]. И опет: Владајте се као деца светлости[10], каже.
6. Дакле, онима који постану деца те светлости и синови будућега дана и који могу да ходе поштено као по дану[11] дан Господњи никада неће доћи, јер они су у њему свагда и увек. Наиме, дан Господњи има да се изненада објави не онима које божанска светлост свагда обасјава, него онима који се налазе у тами страсти, пребивају у свету и жуде за оним што је светско, и који ће га сматрати страшним и налик несносном огњу. А објавиће им се тај огањ не потпуно духовно, него, могло би се рећи, бестелесно у телу, као што су у давнини ученици гледали васкрслога Христа, како каже Еванђелист. Јер када се узносио на небеса, ангели су им ово рекли: Како сте Га видели да иде на небо, тако ће исто доћи[12]. А ако не буде тако, како ће Га угледати грешници, неверници, јеретици и духоборци, који су слепи душом и очи су им затворене нечистотом неверја и греха, као што је и Павле написао Солуњанима? Јер када је говорио о упокојеним, о будућој слави и о томе како ће сви свети бити узнесени на облацима, рекао је: А о временима и роковима, браћо, није потребно да вам се пише, јер сами добро знате да ће Дан Господњи доћи као лопов у ноћи. Јер када кажу мир и сигурност, тада ће наићи на њих изненадна погибија, као бол на трудну жену, и неће избећи. Али ви, браћо, нисте у тами, да вас тај дан затече као лопов. Јер сте ви синови светлости и синови дана; нисмо ноћи, ниши таме. Зато немојмо спавати као остали, него бдимо и будимо трезни[13]. И мало затим: Јер нас Бог не одреди за гнев, него да добијемо спасење, било да бдимо или спавамо, заједно са Њим да живимо[14].
7. Дакле, када чујеш речи синови светлости и синови дана, љубљени,немој рећи у срцу своме да смо се сви који смо се у Христа крстили и у Њега верујемо и поклањамо Му се као Богу у Њега обукли и да смо неосетно свакако синови дана и синови светлости, а не ноћи, нити мрака. Немој то рећи, нити помислити, те у немару и небризи провести преостале дане свога живота, само умишљајући да си нешто, премда си ништа,него испитај добро себе самога, схвати и кажи: ‘Ако се сви људи који су у свету и виде ово чулно сунце налазе у тами, свакако сам, будући да не видим ништа више од других, са њима у тами и ја. Наиме, као што, пошто сунце свакога дана зађе, бива ноћ и ја више ништа од њега не видим, тако,када умрем, више никако нећу видети светлост, него ћу у векове пребивати у мрклом и бесунчаном мраку и више очима нећу угледати ову видљиву светлост, јер, одвајајући се од тела, људи се одмах одвајају и од свега чулног. Ако се, дакле, сада налазим у тами, и после смрти налазићу се у тами,а дан Господњи свакако ће ми доћи као лопов у ноћи и као бол породиљи,те нећу моћи да га избегнем”.
8. Јер наше спасење није само у крштењу водом, него и у Духу, и не даје се само у хлебу и вину причешћа отпуштање грехова и промена живота, него и у божанству које их следи и тајанствено и несмешано се меша са њима. А то се назива тајанственим, јер се не открива свима, него достојнима вечнога живота, па оне који га гледају чини синовима светлости и синовима дана, а они који светлост не виде, премда она јасно сија, налазе се у тами. Нека се нико од вас, браћо, не вара празним речима, и нека се не узда само у веру у Христа. Јер Христос, ако се обрезујете, ништа вам неће користити[15]. И опет: Вера без дела је мртва[16]. Јер као што је тело без душе мртво, тако је и вера без дела мртва. За оне који исповедају да је Христос Бог, а не чувају Његове заповести, биће сматрано не само да Га се одричу, него и да Га не поштују. И не само то, него ће правично бити осуђени горе од оних који обрезују своја тела, као они који крње заповести Божије. Јер како ће онај ко не поштује Оца бити сматран сином? Како ће онај косе од светлости одваја у њој пребивати као у дану? Никако, браћо.
9. А ако би неко рекао да “нико не може да сачува све заповести”,нека зна да клевеће и осуђује Бога као Онога Ко нам је заповедио немогуће. Такав неће умаћи од неизбежног суда, неко ће као онај који је рекао:Знао сам да си тврд, да жањеш где ниси сејао и скупљаш где ниси вејао ион бити осуђен, и уподобиће се змији која је Адаму рекла: Знајући да ћете у час када будете јели од дрвета постати слични Њему, Бог вам је заповедио да не једете од Њега[17]. Јер такав Бога назива лажљивцем и варалицом, испуњеним зависти; лажљивцем, јер, премда је Он рекао: Јарам је Мој благ и бреме је Моје лако[18], он каже да оно не само да није лако, него је и неподношљиво; варалицом, јер је сишао, обећавајући много а не желећи ништа да нам да, или нам је, радије завидећи нашем спасењу, заповедио да немогуће учинимо и сачувамо, како ми то не бисмо могли да испунимо,што би Му пружило наводно уместан изговор да нас лиши тамошњих блага. Али авај онима који то говоре, ако се не покају. Јер ништа нам тешко, ништа мукотрпно није заповедио наш Владика и Бог, него је, штавише, све лако и просто, јер – верујте ми – и ја сам познао сам да је лака заповест Божија и да ју је лако испунити, те стећи Његово Царство. А то ћу вам показати и на примеру.
10. Неки човек који је служио једном побуњенику, противнику и непријатељу хришћанскога цара, остваривши многе подвиге и победе против његових слугу и уживајући код тог тиранина и његове војске велики углед,добије позив од хришћанскога цара да му са почастима приступи и пређена његову страну, да се удостоји великих дарова и да царује заједно са њим. Овај то много година одбијаше, па чак поче отада још беспоштедније да ратује против њега. Али једнога дана он се предомисли и покаја, па науми да побегне и да сам оде цару, помисливши у себи како, премда дотад није послушао цара који му је слао позиве, он ипак верује да му цар неће узети за зло спорост и то што се сада враћа са одуговлачењем од толико година јер је, како чује, он састрадалан и доброљубив, па ће се сажалити на њега и испунити све што му је обећао. И како је то од срца замислио, тако је и на делу испунио, па, дошавши цару и обгрливши му ноге, плачући затражи опроштај. Тај добри цар га одмах, обузет неочекиваном радошћу, прими, задививши се његовој промени и покајању, што, уместо да покаже смелости захтева част због љубави и вере у њега које је показао, напустивши побуњеника и пришавши његовом царству, он лежи и плаче због тога што је окаснио и због зала која је починио, па га подиже, загрли га и изљуби[19] читавог, те дуго целиваше његове уплакане очи. Затим заповеди да му се донесу венац, одежда и обућа попут оне коју је сам носио, па лично обуче бившег непријатеља и противника, ништа му не пребацивши. И не само то, него га, и ноћу и дању радујући се са њим, грлећи га и целивајући у уста, толико силно заволе, да се ни у сну од њега није одвајао, него је са њим лежао и грлио га на постељи, са свих страна га сопственим прекривачем прекривао и полагао лице на све његове удове.
11. Такав је и наш однос према Богу и ја знам да доброљубиви Бог прима и целива оне који се на тај начин кају и који беже од обманљивог света и његовога господара, приступајући Му обнажени од житејских ствари као Цару и Богу, ако се коме не чини тешко да остави мајку, да се одрекне блиских пријатеља и сродника и да остави богатство које пропада,а ни ја нисам нашао ништа тешко или жалосно или мучно, прибегавши Богу и Спаситељу свом. Али ако је потребно да вам кажем истину и да обзнаним оно што нисам хтео, разоткрићу то вашој љубави, како бих некима од вас пружио неко добро – у свакој тескоби и жалости и наводном злопаћењу ја сам видео преизобилну радост и весеље кроз откривење и јављање Његовога лика, тако да су се јасно испуниле на мени ове Павлове речи: Јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно Богатство славе[20], и Давидове: У жалости си ме раширио[21], те сада жалости и искушења која ме сналазе сматрам ништавним не према будућој, него према слави Исуса Христа која ми се одмах открива Духом Светим. Приопштавајући се њој и посматрајући је, сматрао сам ништавним и саме смртне болести и сваки други несносни бол и муке које сналазе људе, заборавивши на сваки телесни бол и жалост, јер толико сам лаганим сматрао бреме заповести и благим јарам Господњи, а када из неког разлога не бих нашао прилику да за Њега ускоро умрем, то би ми, верујте, изазивало неподношљиву жалост.
12. Дакле, љубљена моја браћо, оставивши све, похитајмо наги и, приступивши Владици Христу, припаднимо Му и заплачимо пред Његовом добротом, како би и Он нас, видевши нашу веру и смирење, слично томе, па чак и боље, примио и указао нам част, украсио нас рухом и дијадемом Својом и учинио нас достојним житељима небеске ложнице. Јер није исто од цара прећи трулежном цару и добити земно царство, и од земље узићи на небо, удостојити се вечне славе и непропадљивог царства и постати санаследник и заједничар Божији, и не само цар, него постати и бог од Бога и са Богом се у векове векова веселити. Немојмо зато томе претпоставити ништа земно и трулежно, молим вас, браћо, како не бисмо остали без Христове славе и заједнице са Њим, него, очистивши себе, поревнујмо да још овде примимо залоге, а радије самога Оног Који је над свим и у свему и Који је свако добро.
13. Нека нико не каже: “Ја сам Христа примио од светога крштења”,него нека сазна да не примају крштењем Христа сви који се крштавају,него само они који су чврсте вере и који су себе припремили у потпуном знању и претходном очишћењу, па тако приступили крштењу. И то ће бити јасно свакоме ко истражује Писма по апостолским речима и делима. Јер записано је: А кад чуше апостоли у Јерусалиму даје Самарија примила реч Божију, послаше им Петра и Јована, који сиђоше и помолише се за њих да приме Духа Светога; јер још ни на једнога од њих не беше сишао, него бијаху само крштени у име Господа Исуса Христа[22]. Јеси ли видео како не примају сви који се крштавају одмах Светога Духа? Јеси ли сазнао од Апостола како се неки који су и поверовали и крстили се нису крштењем обукли у Христа? Јер да се то догодило, не би њима после тога била потребна молитва и полагање апостолских руку, јер, примајући Духа Светога, они примаху Господа Исуса, а није једно Христос, а друго Дух. И кото каже? Сам Бог Логос, Који је рекао Самарићанки: Дух је Бог[23]. Ако је, дакле, Христос Бог, дух по природи божанства, и онај ко има Њега има Духа Светога, а ко има Духа Светога опет има и самога Господа, као што и Павле каже: А Дух је Господ[24].
14. Дакле, потребно је да мотримо на себе саме, браћо, и да добро испитујемо своје душе да ли смо примили и у себи стекли Господа Исуса Који нам је јавио благу вест, како бисмо, као што каже Еванђелист Јован,познали да ли смо од Њега примили власт да будемо чеда Божија[25]. Нека стога свако пази на оно што кажу Света Писма и нека себе самога испитује, како рекосмо, да не би узалуд себе варао и да се, умишљајући даје веран, не нађе неверан, и да, мислећи да Господа има у себи, не изађе из тела и буде осуђен као онај ко нема ништа, те остане без онога што мисли да има и буде бачен у огањ вечни. А откуда да сазнамо да ли је Христос у нама и како да себе саме испитамо? Бирајући речи из Божанских Писама и приносећи их попут огледала својим душама, у њима ћемо добро упознати себе. Али кренимо отпочетка и, пошто ми Бог да реч када отворим своја нечиста уста[26], донекле ћу изложити вама, својој браћи, начин на који то можемо сазнати. Али пазите, молим вас, јер говорићемо о страшним стварима.
15. У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Бог беше Логос. Он беше у почетку у Бога. Све кроз Њега постаде. У Њему Живот беше и Живот беше светлост људима. И светлост светли у тами и тама је не обузе[27]. Ово говорећи, он указује на нераздељиву Тројицу, називајући Богом Оца, Логосом Сина, Животом Духа Светога, а то троје је једна светлост која сија у тами. А у каквој тами? Он свакако говори о творевини видљивих ствари. Јер Бог је у свему и свугде присутан, будући светлошћу и светлећи. И тама Га не обузе, што значи да Му се прљавштина греха уопште није приближила, нити Га је творевина омела да светли, нити Гаје познала, нити Га је нашла, нити се сјединила са Њим, нити Га је видела. Због тога је исту мисао поновио, да би то разјаснио, рекавши: Беше светлост истинита, која обасјава свакога човека који долази на свет. У свету беше, и свет кроз Њега постаде и свет Га не позна[28]. Отпочетка свугде, каже, беше Бог Који оживљује свакога човека који долази у свет и Који у свету беше и пре стварања света. Како? Јер је у Њега и у Њему све претпостојало. Јер они који се још нису родили постоје у Бога не као они који не постоје, него као да су већ постали. Затим, пошто је створио свет,Он се, каже, није местом одвојио од света, него је у њему био и свет Га не познаде.
16. Како је, дакле, пре него што је створио свет био свугде, а, пошто је створио свет, сијаше у свету и свет Га не обузе? Пазите добро. Није се, каже, Бог Који је свугде и све испуњава када је створио овај чулни свет одвојио просторно, него по природи и слави божанства, пошто Му се ништа од тварног није приближило, нити Га уопште обузело. А пошто је неодвојив од свега, очито је да се налази у свему. И нико Га не зна, каже, до Син и ако Син хоће коме открити[29]. Он, дакле, Који је у свету и Кога свет не познаје, својима дође и своји Га не примише. А својима је назвао свет и оне који су у свету, зато што је Он њихов творац и владика и због сродства плоти. Стога немој површно прећи преко онога што је речено, него знај да се Логос Који је у почетку био у Бога и Који је Бог и Који има живот у себи, Који је све створио и Који је светлост што обасјава свакога човека, сам Он Који је пре света био у свету и Који је свет створио и у њему постоји и Кога свет не познаје и не обузима, отеловио и појавио у свету, како би се онима који Га вером у Бога примају и заповести Његове чувају и подижу крст открио као Бог и обзнанио се какав јесте – сада донекле, колико свако прима, а о васкрсењу јасније. Јер каже: Онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име Његово, који се не родише од крви нити од жеље телесне, нити од жеље мужевљеве, него од Бога. И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као јединородног од Оца, пун благодати и истине[30].
17. Ето, то је огледало које сам вам малопре поменуо, то су те речи. И обрати пажњу, молим те, на тачност еванђеоских речи и на то како нас оне јасно поучавају томе које су одлике верних, како би свако од нас и саме себе, и ближње познао. А онима који су Га примили, каже, исповедивши Га, разуме се, вером као Бога и не само као човека, Он је дао власт да крштењем постану чеда Божија, ослободивши их од тираније ђавоље, тако да не буду само верни, него да, ако хоће да ходе Његовим заповестима,поврх тога, делањем заповести, да стекну и светост, како и на другом месту каже: Будите свети, као Ја што сам свет[31], и опет: Будите милостиви,као и Отац ваш небески што је милостив[32]. Након тога он указује и на начин усиновљења, рекавши: Они који се не родише од крви, нити од жеље телесне, нити од жеље мужевљеве, него од Бога[33]. Он овде рођењем назива духовну измену, која дејствује и види се у крштењу Светога Духа,како и сам нелажни Господ каже: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим[34]. Дакле, они који се крштавају у Њему као у светлости постају светлост и познају Онога Који их је родио, јер Га виде.
18. О томе да нам за спасење није довољно само крштење, него да нам следује и да нам је неопходно причешће телом и часном крвљу Исуса и Бога, послушај следеће: И Логос постаде тело и настани се међу нама. А да тиме указује на то, чуј Господа Који ово каже: Ко једе Моје тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему[35]. Јер када се то догодило и када смо се духовно крстили Свесветим Духом и постали деца Божија и пошто се оваплоћени Логос причешћем непорочним телом и крвљу Својом као светлост настанио у нама, ми смо видели Његову славу, славу као Јединородног од Оца. Пошто смо се духовно родили, каже, Њиме и од Њега и пошто се Он населио телесно у нама и ми се осетно настанили у Њему, истога часа када се то догодило ми смо угледали славу Његовога божанства, славу као Јединородног од Оца, какву нема нико други, ни ангел, ни човек. Јер један је Бог Отац, један је и Његов Син јединородни, и једна је слава обојице, која се обзнањује и открива свима којима Син хоће да је открије кроз Духа Који исходи од Оца.
19. Дакле, нека свако од вас, браћо, загледавши се разумом у смисао тих речи, испита себе самога. Ако је примио Бога Логоса Који је дошао,ако је постао чедо Божије, ако се није родио само од крви и тела, него од Бога, ако је познао оваплоћеног Логоса Који се настанио у њему и ако је угледао славу Његову, славу као Јединородног од Оца, ето, он је постао Хришћанин, видео је себе препорођеног и познао је Оца Који га је родио,не само речју, него и делом благодати и истине. Останимо, браћо, у том огледалу истине и удаљимо се од штетног и јеретичког учења и измишљотина оних који кажу да се у нама вернима сада не открива слава Божанства Господа Исуса даром Светога Духа, јер дар се даје у откривењу а откривење дејствује даром. Нити ко прима Духа Светога ако се Он не открије и види умно, нити види откривење, ако не буде просветљен у Светом Духу,нити уопште може да се назива верним, ако не прими Духа Божијег, као што је Христос говорио Самарићанки: Ко пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожеднети довека, него ће постати у њему извор воде која тече у живот вечни[36]. А то, каже Евангелист, рече о Духу Кога су имали да приме они који верују у Њега[37]. Видиш ли како су они који немају Духа да у њима дејствује и говори неверни? Јер нелажан је Христос, пошто греха није починио и не нађе се лукавство у устима Његовим. А ако Он каже да даје Духа онима који верују у Њега, свакако они који немају Духа нису од срца верни.
20. А ако ко каже да Га је несвесно и неосетно примио и да га има сваки од верних, такав хули, чинећи лажљивцем Христа Који је рекао даће постати у њему извор воде која тече у живот вечни. И опет: Ко верује у Мене, из утробе његове потећи ће реке воде живе[38]. Ако, дакле, извор тече, свакако је и река која извире и тече видљива за оне који гледају. А ако то, по онима који тако мисле, несвесно у нама дејствује, а да ми ништа од тога не осећамо, сасвим је јасно да уопште нећемо осетити ни вечни живот, који је последица тога и у нама пребива, нити ћемо угледати светлост Светога Духа, него ћемо остати мртви и слепи и неосетљиви, како сада, тако и онда, те су нам, по њиховом мишљењу, и нада и пут узалудни, јер се налазимо у смрти и нисмо осетили вечни живот.
21. Али није тако, није тако, него оно што сам више пута рекао опет ћу рећи и никада нећу престати да говорим. Светлост је Отац, светлост је Син, светлост је Дух Свети, једна светлост, безвремена, неразделна, несмешана, вечна, нестворена, неизмерна, непотребита, невидљива, која изван свега и изнад свега и јесте и замишља се, коју нико од људи никада није могао да види пре него што се очисти, нити ју је примио пре него што ју је угледао. Јер многи су је видели, а нису је стекли, попут оних који су се удостојили да велико благо виде у царским ризницама, а отишли су празних руку. Често се на почетку код оних који се топло кају јавља божанско озарење и просветљење, али одмах и пролази. А ако се до смрти свим својим бићем томе предају и затраже га са муком, показујући се Господу као достојни и беспрекорни у свему, они га опет у пуноћи примају када им се врати. А ако ли покажу накратко немар и одбију да се ухвате у коштац са већим напорима, из љубави према својој души, они постају недостојни тога дара и у вечни живот, још увек се налазећи у телу, не ступају. А ако то не учине сада, јасно је да неће ни после изласка из тела. Јер ако је онај који је примио један талант и сакрио га осуђен за то што га није умножио,колико ли ће пре бити осуђен онај ко није ни сачувао оно што је примио,него је то из немара изгубио?
22. Овде је, дакле, како читаво богонадахнуто Писмо говори, празник,овде су подвизи и овде се победницима дају као залог победни венци, а побеђенима бива очигледан и јасан почетак стида и казне. И обрати пажњу на то како ове речи потврђују и светих Четрдесет Мученика и сви други који су за Христа пострадали. Јер први су, налазећи се у језеру пуном воде,из руке Божије примили венце, док се онај који је потрчао у купатило одмах растопио и био послат у вечни огањ. А Евстратије, по врлини чувен,док су га ради Христа мучили, говораше: “Сада сам познао да сам храм Божији и да Дух Његов обитава у мени. Одступите од мене сви који чините безакоње”. А мучитељу који му је судио рекао је: “Да ти се чула разума нису помутила и да ти се квасцем страсти душа није претворила у земну, показао бих ти да је овај распети Спаситељ и искупитељ и доброчинитељ”. Јеси ли видео како је вера без дела мртва? Јер пре него што је ступио у мученичке подвиге, пошто је имао само веру, свети није имао Духа Светога у себи, а када је делима показао веру, тада је познао за себе да је храм Божији и Духа Светог Његовог како обитава у себи осетно је угледао умним очима. И шта би могло бити јасније од тог сведочанства?
23. А ако би неки рекли да су они били мученици, да су страдали за Христа, а како је могуће да ми постанемо једнаки њима, могли бисмо да им кажемо овако: “И ви сами, ако хоћете, страдајући и будући мучени за Христа, пострадајте попут њих свакога дана, не само дању, него и ноћу и свакога часа”. А како то? Ако се и ви упустите у борбу против погубних демона, ако се увек противите греху и сопственој вољи. Јер они су се противили мучитељима, а ми демонима и погубним плотским страстима које свакога дана и ноћи и часа мучитељски насрћу на наше душе и присиљавају нас да чинимо оно што не приличи богопоштовању и што гневи Бога. А ако се томе одупремо и не преклонимо колена пред Ваалом, нити послушамо савете лукавих демона, нити послужимо плоти, старање за тело претварајући у похоту, са правом ћемо и сами бити мученици, борећи се против греха, односно сећајући се мученика и несносних мучења која су они поднели и због тога се одупирући ђаволу. Али и гледајући на њихове напоре и размишљајући о томе колико смо сами далеко од њихових подвига и уздишући од све душе, удостојићемо се њихових венаца, ако и не количином, онда бар каквоћом, сагласно доброти Божијој према нама са висине, и ако не једнаки њима по смелости, онда ћемо им свакако бити једнаки по трпљењу и благодарењу невоља и мука.
24. Јер они су се спасли делима и мукама искушења, а ми се надамо на спасење делима и мукама подвига и, уопште, на човекољубље Владичино и благодат. И они су се осветили мученичким знојем и борбом, а ми сузама и подвизима. Они изливањем сопствене крви, а ми одсецањем своје воље, упорношћу и имајући у себи осуду на смрт[39], тиме што свакога часа очекујемо смрт и спремно пружамо врат да радије умремо за сваку заповест Владике нашега Бога, него да је макар најмањом речју преступимо. Зато смо и ми дужни да једнако као и они презремо садашње, браћо. Јер није могуће, заиста није могуће да сви ми примимо непропадљиво, ако сене узгнушамо над пропадљивим као над трицама, нити да вечно стекну они који се држе пропадљивог, нити је могуће да у себи има Христа похођењем Светога Духа онај чијим срцем влада макар једна незнатна страст.
25. Јер Бог је, браћо, да то поновим, светлост, како и сам каже: Ја сам светлост свету[40]. Ако кажеш да је Он по телу светлост, онда се, када се вазнео и сакрио, Он одвојио и удаљио од ученика, а затим и од нас, теје тако, по теби, читав свет постао мрачан. А ако исповедаш да је Он по божанству светлост света, како кажеш да Га не видиш, а мислиш да је у теби? Ако је Христос светлост света, они који Га не виде свакако су уједно и слепи. А ако је светлост и Дух Свети, као што и јесте светлост, како говориш да Га не видиш и мислиш да се Он у теби неосетно налази? Ако ли кажеш да је Дух заклоњен од страсти у теби, ти и не знајући Божанство чиниш описаним и подложним власти злобе. Јер лукава воља је мрак и без телесног греха. Ко, дакле, каже да у своме срцу има светлост заклоњену тамом страсти и да се она од њих не види, каже и да је тама обузела светлост и изјављује да лаже Свети Дух Који каже ово: И светлост у тами светли и тама је не обузе[41]. Дух Свети каже да тама не обузима светлост, а ти кажеш да је она заклоњена мраком страсти у теби? Познај најпре себе, ти који то говориш, ма ко био, јер ко то каже свесно јасно греши. Јер ако исповедаш да тама страсти закрива светлост у теби, тада себе самога најпре кориш и осуђујеш, јер знаш да се налазиш у тами иробујеш страстима, премда си добио власт да постанеш чедо Божије, односно чедо светлости, и да будеш син дана, а будући безделатан и лењ,пребиваш у ноћи, не желећи да устанеш да делаш заповести Божије и дарастераш маглу страсти, него презиреш Онога Који је са небеса сишао ради твога спасења, а Који као у блату лежи у твом прљавом срцу.
26. Зато овако говори светлост: “Од уста твојих ћу ти судити, лукави слуго, јер када сам дошао, како ти кажеш, и настанио се у теби, Ја Који сам неприступан и вишњим чиновима, знајући то, допустио си да у тами лежим прекривен твојим гресима, како и сам кажеш. И премда сам толике године трпео и очекивао твоје покајање и да испуниш Моје заповести,до краја ниси пожелео ни да Ме потражиш, нити си се сажалио на Мене Који сам се гушио и патио у теби, нити си допустио да нађем драхму коју сам изгубио, јер ми ниси дао да се упали Моја светлост у теби, да Ме видиш и да ти видиш Мене, него си Ме оставио да Ме закривају страсти које су у теби. Зато одлази од Мене, делатниче безакоња, у огањ вечни,припремљен за ђавола и његове ангеле, јер био сам гладан твога обраћења и покајања, а ниси Ми дао да једем. Био сам жедан твога спасења, а ниси Ми дао да пијем. Наг бејах од твојих врлинских дела, а ниси Ме обукао у њих. Бејах у најскученијој и прљавој и мрачној тамници твога срца, а ниси пожелео да Ме посетиш и изведеш на светлост. Знао си да лежим у слабости твога немара и неделања, а ниси Ми послужио својим добрим делима и поступцима. Зато иди од Мене”.
27. То ће, дакле, Господ рећи, а и сада говори онима који кажу да у себи имају Духа Светога, а да је Он покривен и заклоњен тамом њихових страсти, те Га не виде умним очима душе. А онима који кажу да Га знају,а признају да не виде светлост Његовога Божанства, овако говори: Да Ме знате[42], знали бисте Ме као светлост, јер Ја сам заиста светлост свету[43]. Али авај онима који кажу: “Када ће доћи дан Господњи?”, а не старају се да га познају. Јер долазак Господњи догодио се у вернима и свагда бива и присутан је у свима који то хоће. Наиме, ако је Он светлост света и Својим апостолима је рекао да ће са нама бити до скончања века,како ће, ако је са нама, доћи? Никако. Јер ми нисмо синови таме и синови ноћи, да нас светлост обузме[44], него синови светлости и синови дана Господњег. Отуда, и када живимо, ми смо у Господу, и када умиремо, у Њему смо и са Њим ћемо живети, како Павле каже. О томе и Богослов Григорије овако говори: “Што је за чулно сунце, то је за умно Бог”. Јер Он ће бити и будући век, и невечерњи дан и Царство Небеско, и брачна ложница,и земља кротких и божански рај, и цар и слуга, како је Сам рекао: Благо оним слугама које Господар дошавши нађе будне; заиста вам кажем да ће их посадити и опасати се, те ће им служити[45].
28. Све то и друго, више од тога, што је немогуће побројати, Христос ће постати онима који Му верују не само у будућем веку, него најпре у овом животу, а доцније и у будућем веку. Премда овде виде нејасно, а тамо савршеније, али верни још овде јасно виде и примају првине свега тамошњег. И нити овде примају сва обећања, нити, надајући се тамо на све,остају, док су овде, непричасни и лишени будућих добара, него пошто је Бог устројио да нам смрћу и васкрсењем да и Царство, и непропадљивости сав вечни живот, ми се још овде душевно несумњиво приопштавамо и постајемо судеоници будућих добара, односно непропадљиви и бесмртни и синови Божији, синови светлости и синови дана и наследници Царства Небеског, као они који га у себи већ носе (јер ми све то још овде примамо душом осетно и свесно, осим ако нисмо неутврђени у вери или недовољно деламо божанске заповести), али телесно не, јер носимо пропадљиво тело, као Христос и Бог пре васкрсења, а пошто нам је душа њиме спутана и везана, ми сада не примамо сву славу која се открива, него, гледајући неизрециву пучину славе, ми мислимо да видимо његову кап, те зато кажемо да сада видимо у огледалу и загонетки, али себе саме духовно видимо слично Ономе Кога видимо и Који види нас током овога живота. А после васкрсења ми ћемо примити и само духовно тело и као што га је Он Сам из гроба васкрсао, изменивши га божанском силом, тако ћемо и сви ми примити тело духовно, па ћемо се ми који смо Му се претходно душевно уподобили уподобити и тада и телесно и душевно, односно бићемо Му слични, људи по природи, а богови по благодати, како је и Сам Он био Бог по природи, а човек по доброти. А како да ми који ту тајну добро знамо не пожелимо и не зажудимо смрт, како каже Апостол, ми који у овом шатору уздишемо, очекујући да се јаве синови Божији[46]!
29. Наиме, ако није тако, нити се још овде ми изабрани у телу приопштавамо и постајемо судеоници вечних добара, нити примамо благодат,онда је и Сам Христос пророк а не Бог, али је и све што Његово Еванђеље говори пророштво о будућности, а не дар благодати. Слично томе, и апостоли су примили пророштво, а не испуњење пророкованог, и нити су сами нешто примили, нити су другима предали. О, незнања оних који се налазе у таквом стању и помрачености! Дакле, по њиховом мишљењу наша вера су празне речи без дела. Јер ако се спасоносна благодат Божија свим људима објавила само речју а не делом, па ми мислимо да је тако настала тајна наше вере, ко је од нас јаднији? Ако је светлост света Христос и Бог,а ми верујемо да Га нико од људи не види непрекидно, ко је онда од нас невернији?
30. Ако је, дакле, Он светлост, а ми кажемо да они који се облаче у Њега то не осећају, по чему се од мртваца разликујемо? И ако је Он винова лоза, а ми грање, уколико не знамо ни за какво јединство са Њим, ми смо бездихани и бесплодни и сухо дрвље, гориво за несагориви огањ. А ако они који једу Његово тело и пију Његову крв имају живот вечни, сагласно Његовој божанској речи, а ми када их једемо не осећамо да је у нама ишта више од чулне хране, нити свесно примамо други живот, ми се причешћујемо само обичним хлебом, а не и Богом. Јер ако је Христос Бог и човек, ни Његово свето тело није само тело, него тело и Бог нераздељиво, али и несмешано, Он је телом, односно као хлеб, видљив чулним очима, а божанством је за њих невидљив, него се види очима душе. Зато и другде каже: Ко једе Моје тело и пије Моју крв у Мени пребива, и Ја у њему[47]. И није рекао да “у њима пребива и они у Њему”, него у Мени, односно у Мојој слави, у Мојој светлости, у Моме божанству. Јер Ја сам, каже, у Оцу и Отац у Мени; и Ја у вама и ви у Мени[48]. Ако, дакле, мислимо да се све то несвесно и неосетно у нама збива, ко ће нашу неосетљивост достојно оплакати? Заиста нико.
31. Али блажени су они који су у тами Христа примили када је дошао као светлост, јер они су постали синови светлости и дана.
32. Блажени су они који су се сада обукли у Његову светлост, јер сусе већ заоденули у свадбено рухо. Њима ни руке ни ноге неће бити везане,нити ће бити бачени у вечни огањ.
33. Блажени су они који су у телу угледали Христа, а три блажени су они који су Га видели умно и духовно и поклонили Му се, јер довека неће видети смрти. И веруј да је тако, када видиш да се то дешава и у земним стварима, јер осуђеници који су се удостојили да виде земаљског цара одмах се ослобађају од смртне пресуде.
34. Блажени су они који Христа свакога дана једу са таквим сазрцањем и знањем, како Исаија пророк поједе угаљ, јер они ће се очистити од сваке прљавштине душевне и телесне.
35. Блажени су они који свакога часа кушају неизрециву светлост устима свога ума, јер они ће као по дану поштено ходити[49] и све време ће проводити у весељу.
36. Блажени су они који су светлост Господњу као Њега већ овде познали, јер ће непостидно пред Њега и у будућем веку стати.
37. Блажени су они који свагда пребивају у светлости Христовој, јер су и сада и у векове ће бити Његова браћа и санаследници.
38. Блажени су они који су сада у своме срцу упалили светлост и сачували је неугашеном, јер ће после кончине женику светли изаћи у сретање и, носећи светиљку, заједно за њим ући у ложницу.
39. Блажени су они који нису помислили како људи већ овде не примају увереност у своје спасење, него приликом кончине или после кончине, јер они ће се сада потрудити да је стекну.
40. Блажени су они који се не колебају ни око чега поменутог, нити то сматрају лажним, јер они ће се , ако и немају ништа од тога, а надам да није тако, свакако постарати да то стекну.
41. Блажени су они који свом душом траже да оду ка светлости[50], презревши све друго, јер, макар и не успели још у телу да то учине, са правом ће отићи у доброј нади и по својој мери ући у њу.
42. Блажени су они који свагда горко плачу због својих сагрешења,јер ће их осенити светлост и горке сузе им претворити у слатке.
43. Блажени су они који су обасјани божанском светлошћу и виде своју слабост и увиђају колико је наказна одећа њихове душе, јер ће вечно плакати и опрати се реком суза.
44. Блажени су они који су се приближили божанској светлости, ушли у њу и читави постали светлост, помешавши се са њом, јер они су сасвим свукли прљаву хаљину и више неће плакати горке сузе.
45. Блажени су они који виде да им одећа сија као Христос, јер они ће се испунити неизрецивом радошћу и заплакаће у слатком удивљењу,уверивши се да су још овде постали синови и сапричасници васкрсења.
46. Блажени су они чије је умно око непрестано отворено и који у свакој молитви виде светлост и усмено[51] јој говоре, јер они су по части једнаки ангелима, ако није дрско рећи, и постали су и биће и већи од ангела, јер ангели узносе химне, а они опште. А ако су такви постали и свагда бивају, премда се налазе у животу и спутани су пропадљивошћу плоти, какви ли ће само бити после васкрсења и пошто приме оно духовно и нетрулежно тело? Свакако, не само равни ангелима, него слични и господару ангела, како је записано: Знамо, каже да, када се открије, бићемо слични Њему[52].
47. Блажен је онај монах који у молитви стоји пред Богом и гледа Га и од Њега бива посматран, који се осећа да се нашао изван света и да је само у Богу, и који не може да позна да ли се налази у телу, или ван тела,јер он ће чути неисказане речи које човеку није допуштено говорити[53], и видеће оно што око није видело, нити је ухо чуло, нити је дошло на плотско срце човеково.
48. Блажен је онај ко је видео да се у њему образовала светлост света,јер као онај ко за утробни плод има Христа биће сматран Његовом матером, како је и Сам Нелажни обећао: Они су мати Моја, каже, и браћа и пријатељи. Ко? Који слушају реч Божију и извршују је[54]. Тако да они који не држе заповести себе саме својевољно лишавају благодати, јер та ствар је постала и постоји и постојаће, била је и јесте и биће могућа свима који Његове заповести испуњавају.
49. А да не бисмо то оставили непоткрепљено сведочанством и да сене би посумњало да нешто говоримо сами од себе и да учимо немогуће као да је могуће, навешћемо опет блаженога Павла, уста Христова, који о томе јасно говори: Дечице, коју поново с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама[55]. Дакле, где, када то говори, мислите да ће се Он обликовати, или на ком месту и делу тела нашег – да ли на челу, или на лицу и грудима? Нипошто, него унутра, у нашем срцу. Да нисте помислили да се Он телесно обликује? Далеко било, него се обликује, али бестелесно и како доликује Богу. Уосталом, као што жена јасно зна када је бременита, јер јој у утроби узиграва младенац и она не може да не зна да га има у себи, тако и онај ко има Христа уобличеног у себи познаје Његове покрете или осијања и не може да не осећа Његова узигравања, односно озарења,и да не види Његово уобличавање у себи. Као што се светлост светиљке показује у огледалу, тако се у Њему види Христос, али не попут ње у непостојећем призраку, него се стварно и суштаствено показује у светлости,види се и непојамно поима у безобличном обличју и у невидљивом виду.
50. Тако се, дакле, поима непојамност наше вере, браћо. Тако они којима ће доћи Отац и Син у Светом Духу и истински се у њему настанити,несумњиво их виде и поимају, непроменљиво их у једној светлости, како рекосмо, познајући. Али као што онај ко гони бегунца, мада мисли да му је близу и за петама и да само што га није ухватио и приближио му се на домашај прстију, не може да га ухвати, иако је за длаку, како каже изрека,далеко од њега, тако ни ми, ако из немара и лењости имамо макар неку незнатну помисао неверја или пристанка на њу, или двоједушности или страха, или било коју страст, или ако уопште стремимо некој малој и незнатној ствари, нећемо постати заједничари божанства, нећемо се узнети на висине те славе. Јер као што је ономе недостајало за длаку, тако и то мало бива у духовним стварима. И ако не презремо савршено и саму своју душу и тело, као да смо позвани на мучеништво, и не предамо свакој казни и смрти читаве себе и своје душе, не сећајући се ничега од онога што служи за живот и састава овог трулежног тела и не марећи ни за шта, ми нећемо постати пријатељи и браћа, нити сапричасници и санаследници,нити ћемо видети и упознати и искусити поменуте тајне Божије.
51. Зато нека онај ко се није удостојио да то достигне и да стекне та добра позна себе самога и нека не говори, изговарајући се оправдањима за грехе[56], да је то немогуће или да се дешава, али неосетно, него нека зна, уверавајући се по Божанским Писмима, да је то могуће и истинито, да бива на делу и да дејствује осетно, а да неделањем и нарушавањем заповести свако сам себе сразмерно лишава таквих добара. Нека бисмо сви ми то достигли, већ овде окусивши и спознавши да је благ Господ, а тамо Га читавог угледали и радовали се са Њим у бесконачне векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јевр. 5,11
  2. ДАп. 2, 20
  3. 2Кор. 9,7
  4. 2Кор. 5, 21
  5. 2Кор. 4, 67
  6. 2Кор. 4, 67
  7. Мт. 3,11
  8. Јн. 15,19
  9. 1 Кор. 11, 31-32
  10. Еф. 5,8
  11. Рим. 13,13
  12. ДАп. 1,11
  13. 1Сол. 5,16
  14. 1Сол. 5,9-10
  15. Гал. 5,2
  16. Јк. 2,17
  17. Пост. 3,45
  18. Мт. 11, 30
  19. Лк. 15, 20
  20. 2Кор. 4,17
  21. Пс. 4,2
  22. ДАп. 8,14-17
  23. Јн. 4,24
  24. 2Кор. 3,17
  25. Јн. 1,12
  26. Еф. 6,19
  27. Јн. 1,15
  28. Јн. 9-10
  29. Мт. 11,27
  30. Јн. 1,12-14.
  31. 1Пт. 1,16
  32. Лк. 6,26
  33. Јн. 1,13
  34. ДАп. 1,5
  35. Јн. 6, 56
  36. Јн. 4,14
  37. Јн. 7, 39
  38. Јн. 7,38
  39. 2Кор. 1, 9
  40. Јн. 8,12
  41. Јн. 1,5
  42. Јн. 14,7
  43. Јн. 8,12
  44. Јн. 12,35
  45. Лк. 12,37
  46. 2 Кор. 5, 4; Рим. 8,19
  47. Јн. 6,56
  48. Јн. 14,20
  49. Рим. 13,13
  50. Јн. 3,21
  51. 2Јн. 12
  52. 1Јн. 3,2
  53. 2Кор. 12,4
  54. Лк. 8,21
  55. Гал. 4,19
  56. Пс. 140,4

Comments are closed.