SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
ETIČKA SLOVA
 
SLOVO OSMO
O LJUBAVI BOŽIJOJ I VERI, I O TOME KAKO ZATRUDNETI LJUBAVLJU BOŽIJOM. I O OSIJANJU I SAZRCANJU SVETLOSTI I TAJANSTVENOM GOVORU DUHA.
 
1. Ako je ugodno, poslušajmo Spasitelja našeg Boga kako jasno kliče i govori nam: Nisam došao da sudim svetu, nego da se svet spasi kroz Mene[1]. I, želeći da nam pokaže način spasenja, On kaže: Poslao je Bog Sina Svoga u svet da svaki ko veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni[2]. Dakle, onaj ko u to svim srcem veruje i ko je uveren da Hristos nije došao da sudi svetu, nego da ga spasi, i to ne delima ili naporima i znojem, nego samo verom u Njega, kako, reci mi, da Ga ne zavoli svom svojom dušom i svim razumom svojim? A posebno kada čuje šta je sve On pretrpeo iz želje da spasi njega i sve druge, kako je sišao sa neba, ušao u utrobu Djeve i Bogorodice, kako je ona začela i kako je On neizmenljivo postao čovek što prebiva iznad svih nebesa, ravnočastan i jednosuštan Ocu, i Koji čitavu tvorevinu drži u ruci sile Svoje, Koji gore prebiva sa Ocem, a Koji je pristao da na zemlji postane mladenac, prošavši sve stupnjeve naše prirode.
2. Uz to, kada se priseti i ostalih tajni Njegovoga domostroja, i nesamo toga, nego i strasti koje je radi njega potrpeo On koji je po prirodibestrastan, kao što je Njegovo neizrecivo rođenje, pelene, pećina, životinjske jasle u koje je sirotinjski legao Car svega, bekstvo u Egipat, povratak iz Egipta, kako Ga Simeon prima i blagosilja kao običnog čoveka,Njegova čudotvorstva zbog kojih Mu se nisu divili, nego su Mu čak pozavideli i vređali Ga i ismevali svi (i pri tom ko? zli i bezbožni ljudi,čija je nezauzdana usta mogao da i tajno i javno zapuši, da im osuši jezike i ugasi glas koji beše u njima), izdaja od strane učenika, kako su ga krvnici svezali i odveli kao kakvog zlikovca, kako je predan Pilatu kao osuđenik, kako je od sluge primio šamar, kako je ćutke primio smrtnu presudu (Zar meni ne odgovaraš? Ne znaš li da imam vlast da te razapnem i vlast imam da te pustim?[3], zatim zatvaranje, udarce, uvrede, porfiru, prut kojim su bogoubice šibale Njegovu neporočnu glavu, trnov venac, krst, koji je sam nosio Onaj Koji rečju nosi sve. Ukratko, kada pomisli i na to kako su Ga vodili van grada na Mesto lobanje, kada se seti krvnika i vojnika koji su Ga opkolili sa bezbrojnom ruljom koja je jurila da vidi taj prizor, a uz to i angela koji na visini drhte u užasu i Boga i Oca kako gleda jednosuštnog i jednoprestonog i jednočasnog Sina kako strada od nečastivih Judeja, i kako Ga nagog podižu na krst i klinovima Mu probadaju ruke i noge, a kopljem Mu probadaju grudi i napajaju ga octem sa žuči, i kako On sve to ne samo da dugotrpeljivo podnosi, nego se i usrdno moli za one koji Ga razapinju – kako da Ga ne zavoli svom dušom?
3. Naime, kada se seti da je On, bespočetni Bog od bespočetnog Oca, saprirodan i jednosuštan Svesvetom Duhu Koji prima poklonjenje, nevidljiv i neistraživ, sišao i Ovaplotio se i postao čovek i radi njega podneo sve što smo pomenuli i mnogo drugog, kako bi ga izbavio od smrti i truležnosti i učinio sinom Božijim i bogom sličnim Sebi, zar mu neće, makar bila tvrđa i od kamena i hladnija od kristala, smekšati duša, a srce se zagrejati u ljubavi Božijoj? Ja tako govorim i to je opšte priznata istina da, ako neko poveruje iz srca i iz dubine duše u sve to, odmah će u svome srcu steći i ljubav prema Bogu.
4. Kao što kažu da biser nastaje kada se školjka otvori od nebeske rose i od munje, tako predstavi sebi da se u nas polaže i seme ljubavi Božije. Duša koja sluša o pomenutim stradanjima i postepeno pokaže veru, otvara se srazmerno svojoj veri, prethodno se oslobodivši od neverja. A kada se otvori, ljubav Božija, kao nebeska rosa sjedinjena sa neizrecivom svetlošću, poput munje umno ulazi u naša srca, i poprima vid sjajnoga bisera o kom i Gospod kaže kako ga je trgovac našao, te je otišao i prodao čitavo imanje svoje kako bi kupio samo taj jedan biser. Znači,ko se udostojio tako da poveruje, kako rekosmo, i da u sebi nađe umni biser Božije ljubavi, ne može da ne prezre sve i da čitavo svoje imanje ne razda sirotinji ili da ga ostavi onima koji hoće da ga razgrabe, da bi ljubav prema Bogu sačuvao netaknutom i neumanjenom. Jer ona, iz dana u dan razrastajući se u srcu onoga ko nju pretpostavlja svemu, u njemu biva čudo nad čudima, sasvim neizrazivo i potpuno neiskazivo, koje niti se može umom pojmiti, niti rečju izraziti. I on dolazi u istupljenje od nepostižnostii nepojamnosti čuda i, umom mu se pruljubivši, sasvim napušta svet ne telom nego svim čulima, jer zajedno sa umom i ona se ustremljuju ka onome što se unutar njega može sagledati.
5. Dakle, onaj ko je dostigao takvo stanje shvata šta vidi i, dok gleda,eto mu svetlosti. I čini mu se da svetlost počinje sa visine, ali, tražeći, nalazi da ona nema ni početak niti kraj, niti da poseduje sredinu. A dok se tome čudi, gle, u njoj se nalaze tri stvari, ono kroz šta je, ono u kom je i ono ka kome je. I to videvši, pita jer bi da sazna, te jasno čuje:“Evo, Ja sam Duh kroz Koga i u Kom je Sin“ i: „Evo, ja sam Sin u Kom je Otac“. I pošto se još više zadivi, Otac mu kaže: „Evo, vidiš“. „I Ja sam“, kaže Sin, „u Ocu“. A Duh mu govori: „Zaista sam Ja, jer kroz Mene gleda onaj koji vidi Oca i Sina i, gledajući ih, istupa iz vidljivog“. A gde su oni? „Tamo gde nije niko od ljudi, niti od angela, osim ove Moje jedinice i nadsuštastvene suštine i prirode“. A kako si u meni?, pita on. „Sva i u potpunosti, jer sam sasvim nerazdeljiva i neizdeljiva, i u ipostasima čuvam jedinstvo. Ako se, dakle, nekako i negde nađeš u Meni, rekao bi da nikoga ne poznaješ. Pošto si ti čovek i opisan, ja prebivam u opisanosti i na mestu, jer opisan je postao i jedan od nas, Koji se osmrtio, dok sam po prirodi koja je u Meni potpuno nevidljiv, neopisan, neuobličen, neprikosnoven, neopipljiv, nepokretan, svagdapokretan, sve ispunjujem i ne nalazim se nigde, niti u tebi, niti u nekom drugom od angela i proroka koji su nekad ili koji sada obitavaju u Mojoj blizini i koji niti su Me videli, niti Me ikada vide“.
6. Zar će, dakle, onaj ko to tajanstveno gleda i biva posvećen u ono što prevashodi i angele i što je veće od ljudskog poimanja biti u stanju da sa ljudima bude čulom ili uopšte razumom? Naime, ako onaj ko se jednom udostojio da razgovara sa smrtnim carem i da stane pred njega zaboravlja na sve drugo i samo upija careve reči, koliko pre će onaj ko se udostojio da vidi samoga Tvorca i Vladiku svega, Koš niko od ljudi nevide niti može videti[4], koliko je čoveku moguće, i da razgovara sa Njim i da sluša Njegov glas koji ima da sudi živima i mrtvima, istupiti iz sebe i istinski sav napustiti svet i plot i poželeti da prebiva sa Njim, te neće dopustiti da se udalji od Njega takvog i tolikog, Koji je veći od svega takvog i tolikog, da se vrati žitejskim brigama i stara seo stvarima koje sasvim propadaju ili prolaze ili protiču? Svakako smatram da niko razuman neće ni dopustiti da dođe dotle.
7. Dobra u ovome životu praćena su žalošću i malodušnošću i bolom, dok prebivanje sa Bogom, beseda sa Njim i sazrcanje Njegovih neizrecivih dobara prevazilazi svako blaženstvo i veće je od svake slave i veselja i radosti i spokoja, jer nadilazi svaku čast i radost i užitak svakog navodnog dobra ovoga života. Jer koliko je prijatnije počivati u skupocenoj i mekoj postelji nego na raspaljenom železu, toliko prevashodi svako životno veselje i uživanje, radost i veselje koje se u duši rađa od opštenja i besede sa Bogom. Zato često biva da onaj ko po neznanju ili nemaru odstupi od Boga i posveti se brizi o svetu, čim u tome oseti gorčinu i uvidi koliko je to škodljivo, što brže može vraća se onome što je bio ostavio, bez milosti koreći sebe za to što je toliko pao i upao u žitejsko trnje i oganj koji spaljuje ljudske duše, pa hita i juri ka svome Vladici. I da On nije čovekoljubiv, tako da nas prima kada Mu se vraćamo, bez zlopamćenja i gneva, nego nas radije hvali što Mu se vraćamo, niko se ne bi spasao[5] ni od svetih, niti od onih koji su manje sveti. Zato su svi koji su usavršeni u svetosti i vrlini spaseni na dar, a ne zadela pravde. I ne samo oni, nego će i svi koji se posle njih budu usavršavali, tako spasiti.
8. A budući da nama vernima, saglasno božanskom Apostolu, spasenje ne biva po delima zakona, da se ne bi ko pohvalio[6], ne treba se uzdati u postove i bdenja ili ležanje na zemlji i gladovanje i trpljenje žeđi, niti u nošenje veriga ili zlopaćenje u vlasenici. Naime, to nije baš ništa, jer ima mnogo zločinaca i siromaha koji su to doživeli, a nimalo nisu ostavili zlobu, niti su od lukavstva postali bolji. Doduše, nekima to koristi za smirenje, odnosno stišavanje tela, ali Bog ne traži samo to, nego čezne za duhom skrušenim i srcem skrušenim i smirenim, koje bi Mu uvek ponizno govorilo: „Ko sam ja, Gospode moj Vladiko i Bože, da si sišao i ovaplotio se i umro radi mene, kako bi me od smrti i truležnosti izbavio i učinio me zajedničarem i pričasnikom Svoje slave i Božanstva?“ Jer kada tako budeš nastrojen u nevidljivim pokretima svoga srca, odmah ćeš naći da te On tajanstveno grli, celiva i odmah ti daruje Duh u utrobi tvojoj[7], Duh slobode i oproštaja tvojih sagrešenja, i ne samo to, nego ćeš videti i da te uvenčava Svojim darovima, čineći te slavnim u mudrosti i znanju.
9. Jer šta je drugo Bogu tako milo i prijatno kao srce skrušeno i smireno i ponizno umovanje u duhu smirenja? Naime, u takvom stanju duše obitava i počiva sam Bog, a svaka smicalica đavolja ostaje potpuno uzaludna i sve pogubne strasti greha sasvim iščezavaju i u njoj izobilne plodove nosi jedino Sveti Duh, Koji je ljubav, radost, mir, dobrota, blagost, vera, krotost, smirenoumlje i svekoliko uzdržanje, za kojima dolazi divno božanstveno znanje, mudrost Reči i bezdan skrivenih misli i tajni Hristovih. Onaj ko je to dostigao i postao takav, menja se dobrim izmenom i od čoveka postaje angel koji se telom kreće među ljudima, dok na nebesima hodi duhom, pirujući sa angelima i šireći se neizrecivom radošću u ljubavi Božijoj. A toj ljubavi nikada se niko od ljudi ne može približiti, osim ako prethodno pokajanjem i mnogim suzama ne očisti svoje srce, pogruzi se u dubinu smirenoumlja i zatrudni Svesvetim Duhom, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, sa Kojim Ocu priliči slava, čast, sila, sa Svetim Duhom, sada, svagda i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jn. 3,17
  2. Jn. 3,16
  3. Jn. 19,10
  4. 1Tim. 6,16
  5. Mk. 13,20
  6. Ef. 2,9
  7. Ps. 50,12

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *