SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
ETIČKA SLOVA
 
SLOVO SEDMO
O ONIMA KOJI SLUŽE BOGU I O TOME KO SU? KAKVI I KOLIKO VELIKI. I O TOME KO JE ONAJ KO SE KAJE I ŠTA JE NJEGOVO DELANJE, O TOME KO JE ONAJ KO PROVODI PODVIŽNIČKI ŽIVOT I ŠTA JE NJEGOVO DELANJE I O TOME KO JE ONAJ KO SLUŽI BOGU I ŠTA JE NJEGOVO DELANJE. I O TOME DA, AKO NE STEKNEMO VRLINE, NIŠTA NAM NEĆE KORISTITI OSLOBOĐENJE OD STRASTI.
 
1. Budući da mi sebe od božanskog krštenja i bez dela smatramo Hrišćanima i vernima, koji veruju u jednosuštnu i nerazdelnu Trojicu i u jednoga od njih, Gospoda našega Isusa Hrista i Boga, i da sebi nekako olako i po navici pripisujemo naziv slugu Božijih, pa kada drugima pišemo tako se natpisujemo i sebe same imenujemo, a da možda ne znamo ni šta je služenje Bogu i ko je dostojan da se tako naziva i bude sluga Božiji, Slovo me je pokrenulo da vam se opet obratim i hitam da vam ispričam o tome ko su i kakvi i koliko veliki oni koji služe Bogu, kao i da vam navedem neka od dela koja su oni učinili za Gospoda, kako bi prema sopstvenim delima svako poznao sebe i saznao kome služi svojim delima, čiji je sluga i čiji je rob, i da ne bi niko, laskajući sebi samome, pomislio da služi Gospodu, a ne sebi samome. Ali nije na nama da govorimo o onima koji prebivaju u svetu i koji se nalaze pod žitejskim jarmom, kad sveti Pavle jasno kliče: Ko je neoženjen brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu, a koje oženjen brine se za ovosvetsko, kako će ugoditi ženi[1] i svetu, nego će čitava naša beseda biti namenjena onima koji su napustili svet i ono što je u svetu.
2. Oni koji sada po sopstvenoj želji i dobrovoljno stupaju na poprište pokajanja i koji se, koliko mogu, telesno podvizavaju, bilo da su početnici, bilo da su oni koji su godine proveli u podvigu, misle da služe Gospodu i nadaju se da će se opravdati delima. Naime, ne obraćajući pažnju na svetlost božanskih Pisama, nego uvek hodeći izvan njega, prekriveni tomom svojih lukavih umova, neki od njih ne znaju da postoji velika razlika između onih koji se kaju i podvizavaju u vrlini i onih koji služe Vladici Hristu. Jer oni koji se kaju, kajući se zbog svega zlog što su loše učinili, traže da prime oproštaj za svoja sagrešenja, kao što su to učinili carinik, bludnica i sam Petar, kada se uplašio, treći put odrekao i gorko zaplakao, i kao onaj bludni sin što je sa bludnicama i carinicima rastočio očevo nasleđe. Štaviše, za njih i njima slične ne kaže se da služe Gospodu, nego da se, kao neprijatelji i protivnici, kroz pokajanje i ispovest mire sa Njim. A oni koji se predaju podvigu i sada se vežbaju u vrlini, usrdno pokušavaju da strasti pobede revnosnim it oplim pokajanjem za pređašnja sagrešenja, ali ne samo to, nego se nepokolebivo staraju i da umesto strasti steknu vrline.
3. I onaj ko se sada kaje žalosti se, plače, posti, bdije, leži na zemlji, služi drugima i trpi sve žalosti, svagda misleći o svojim gresima i smatrajući sebe dostojnim većih kazni, pa bez kolebanja trpi sve što ga snađe, kako bi mu zbog takvog njegovog trpljenja bila oproštena sva nepočinstva. A dobar podvižnik koji se sada podvizava ne da bi iskupio grehe, nego radi rata sa strastima, postiže i čini i sve to, i više od toga. I svaku žalost koja ga snađe on sa radošću prima, a ako ga ne snađe,sam sebe žalosti. I za koje god delo čuje da su ga činili drevni svetitelji ili oni koji žive sa njim, trudi se svom snagom da ga i sam učini,kako bi raznolikošću podvižničkih vrlina i dela izbrisao brojne i raznovrsne strasti, kroz koje demoni stiču moć nad nama, i potpuno ih izagnao iz svoje duše, u sebi umesto njih svom snagom duše rizničeći vrline. Jer ako ne bude tako delao i ne budu tako izgledali njegovi podvizi, nikakva mu neće biti korist samo od oslobođenja od strasti, jer ne prima pohvalu onaj ko nije gramziv, nego ko je milostiv, niti je spasen onaj ko je sačuvao dati mu talant čitavim, nego onaj ko ga je udvostručio, niti se blaži onaj ko se kloni zla, nego onaj ko je učinio dobro, niti ljubav pokazuje onaj ko se nije udružio sa carevim neprijateljima, nego onaj ko se radi njega naoružava protiv njih i sa njima se bori.
4. O tome svedoči sam Vladika Hristos, jasno kličući ovako: Ko nije sa Mnom protiv Mene je, i koji ne sabira sa Mnom rasipa[2]. I, to govoreći, On pokazuje da ko ne čuva na svaki način i sa svom marljivošću Njegove zapovesti i ne stiče svagda delanjem Njegovih zapovesti vrline,kroz njih napredujući, nego se uzdržava od loših misli, kako mu se čini,dok u dobrim ne istrajava dugo, nego je prenebregavanjem zapovesti nekako prestao da sabira vrline, ne može da sačuva ni ono što misli da ima,jer i to gubi nedelanjem. I na to ukazuju reči ko ne sabira sa Mnom rasipa. U vezi sa čulnim stvarima to je nemoguće, jer tamo ko ne sabira, nego sedi besposlen, ipak nije kao onaj ko rasipa. A u duhovnim stvarima nije tako, nego onoga ko ne čini dobro Božansko Pismo smatra ravnim grešniku i govori da takav biva osuđen. Jer onaj ko zna dobro, kaže, činiti i ne čini, greh mu je[3]. I opet: Proklet je svaki čovek koji čini dela Gospodnja nemarno[4]. I to će prvo svakako biti dovoljno za osudu i meni, gordom i nemarnom. A ako je onaj ko nemarno čini zapovesti Božije proklet, utoliko pre biće osuđen onaj ko delimično čini ono što može ili ne čini uopšte. I videćeš da se to dešava i u slučaju državnih zakona i žitejskih stvari. Jer slugu koji gleda kako su se neki ušunjali u kuću njegovoga gospodara sa namerom da ga pokradu, a niti pomaže kradljivcima, niti ih spreči ili poviče, nego ih pusti da sve pokupe i neopaženo uteknu, gospodar će smatrati istim podlacem i lopovom kakvi su oni. Šta onda? Zar nećete i svi vi podići glas u osudu zloga sluge?
5. To će se svakako najpre dogoditi meni, jadnom i ubogom (jer oklevam da kažem – i svima vama), ako se uzdržavamo od zlih dela i postupaka, a umesto njih ne staramo se svom snagom da stičemo vrline, i to sve dotle dok ne postanemo muževi savršeni i dostignemo meru rasta punoće Hristove, kakvi i Pavle zapoveda da svi mi budemo. I to je razumljivo: jer ako ne postanemo takvi, kako ćemo uspeti da poslužimo Gospodu? Kako ćemo biti u stanju da se zajedno sa Hristom upustimo u borbu? I kako ćemo se duhovno naoružati i pristupiti vojsci Boga živoga i neprijateljima se pokazati strašnim? Nikako. Neka zato ne misli niko ko posti ili bdije, ili gladuje, ili trpi žeđ, ili leži na zemlji, ili tuguje, ili plače, ili podnosi uvrede i iskušenja koja ga snalaze, da Bogu služi ili da nekom time nešto daruje, nego koristi samo sebi samome, a i to samo ako sve to trpi i podnosi u smirenju i duhovnom znanju, a ako ne, ne koristi ni sebi. Jer ono što se ne dešava sa smirenjem i duhovnim znanjem, ma šta bilo u pitanju, ništa ne koristi onome ko to čini. A o tome kako to biva, ko hoće može da se nauči iz svih božanskih Pisama. Jer moja namera samo je da pokažem to da ni oni koji se nalaze u pokajanju, niti oni koji su u podvigu proveli mnogo vremena ne služe Gospodu, nego koriste sebi i sebi samima čine dar. I, ako je ugodno, navešćemo neke primere, kojima ćemo ovu besedu učiniti uverljivijom i verodostojnijom.
6. Ko su oni za koje kažemo da služe zemnom caru? Da li su to oni koji borave po svojim kućama, ili oni koji ga svuda prate? Jesu li to oni koji prebivaju na svojim prigradskim imanjima, ili oni koji služe u njegovoj vojsci? Da li oni koji kod kuće leže za trpezom, zabavljaju se ižive rasipno, ili oni koji pokazuju odvažnost u ratovima i bivaju ranjeni, ili neki put i sami rane i ubiju mnoge neprijatelje, oslobode svoje zarobljene drugove i posrame neprijatelje? Jesu li to zlatari i kovači i suknari, koji stalno rade i jedva da i sebi samima i onima sa kojima žive mogu da pruže najosnovnije, ili vojskovođe, kapetani i ostali zapovednici, kao i vojska koja je pod njihovom vlašću? Nije li jasno da radije ti drugi služe zemnom caru, nego prvi? Jer kovač i zlatar i tesar, ma šta uradili za cara, od carevih službenika primaju dogovorenu platu, pa sekao neki stranci i tuđini vraćaju kući i ne videvši cara, a kamoli sprijateljivši se sa njim, dok su vojskovođe i kneževi i sluge svi poznanici i sluge careve, a neki od njih čak i prijatelji, a preko njih i vojska koja je pod njihovom vlašću. Tako, dakle, razmišljaj i o nebeskom caru ionima koji Mu služe. Jer Njegove sluge, kao oni koji su od njega sazdani i stvoreni, jesmo svi mi, i verni i neverni, i sluge i slobodni, i bogati i siromasi, sveštenici, prvosveštenici, carevi, kao i vlastela. Ali oni koji zahvalno i svom snagom drže Njegove zapovesti i time pokazuju čvrstu veru u Njega zovu se dobrima i nazivaju vernima, oni koji hoće daMu služe, ali nemarno i sa prenebregavanjem, zovu se zlim i lenjim, dokoni koji čine ili govore suprotno Njegovim zapovestima jesu neprijatelji i protivnici, premda su i nejaki i pred Njim nemaju baš nikakvu moć.
7. Mi, dakle, koji smo čuli Gospoda gde kaže: Ako ko hoće za Mnom ići, neka se odrekne sebe i neka uzme krst svoj i za Mnom ide[5] i Apostola koji poučava: Dečice, ne ljubite sveta niti ono što je u svetu, jer ljubav prema svetu je neprijateljstvo prema Bogu[6], ostavivši sve što se vidi, pošli smo sa svojim Spasiteljem i Bogom, a bolje je reći da smo svet, kao prepreku za vrlinu, promenili za usamljeničko življenje, kao da smo napustili neprijateljsku zemlju u kojoj smo kao zarobljenici svojevoljno obitavali, i prešli u zemlju svoga Vladike i cara Hrista, obukavši se samo u nošnju naroda koji Mu služi, ali ne postavši zahvaljujući odeći Njegovim vojnicima ili slugama, kao što ni oni koji nose istu odeću kao vojnici nisu vojnici carevi, nego kažemo da smo, obukavši se u monašku odeću, došli u Njegovo carstvo, ali ne kažemo da smo time postali Njegovi vojnici, jer naše oružje nije telesno, nego duhovno. Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv duhova zlobe u podnebesju[7]. I kada se, dakle, obučemo u oružje svetlosti, štit i šlem i ostalo što je pobrojao sveti Pavle, i pošto u ruke uzmemo mač Duha naoštreni, tada kažemo i da smo postali vojnici i zauzimamo odgovarajući položaj.
8. Ali hajde sada da svi mi koji smo se obukli u monašku odeću i koji smo ušli na poprište pokajanja i podviga razmislimo, ako je ugodno,o tome šta radimo. Možda plačemo? Zašto? Svakako zato da bismo dobili oproštaj grehova, i ne samo to, nego i da bismo se očistili i odnjihovih skvrni. Postimo? Svakako zato da bismo sputali pokrete ploti i omekšali srce. Bdimo i pojemo? Da ne bismo mislili lukavo i predavali se maštanju. Molimo se telesno? Kako nas ne bi neprijatelj umno zarobio i da bismo dostigli to da mislimo dobro i da se u umu uvek molimo duhovno i neprestano. Tugujemo? Razume se, to činimo zato da bismo okusili radost žalosti. Nosimo rite i vlasenice, spavamo na zemlji, a mnogi od nas i verigama sapinju telo? Zašto? Svakako zato da bismo ovo nemirno telo pritesnili i opteretili i da mu ne bismo dozvolili dakao neki neukrotivi ždrebac bez uzde srlja u provaliju, pa da i sebe i um koji nosi kao putnika surva u bezdan pogibije i večnog ognja. A ako to činimo, šta dajemo onima koji to gledaju? Svakako ništa. A ako ne dajemo ništa onima koji gledaju, utoliko pre ne dajemo ništa Onome Kojinam je darovao i mudrost i snagu da bismo se spasili.
9. Ili možda sa zahvalnošću i nezlopamtivo podnosimo klevete i žalosti koje nas snalaze? I u tome opet činimo dobro sebi samima, a ne drugome. Poslušaj kako o tome govori Gospod: Ako li ne oprostite ljudima sagrešenja njihova od srca, ni Otac vaš nebeski neće oprostiti vama sagrešenja vaša[8]. Eto, dakle, bilo da primamo uvrede ili udarce, šamare, podsmehe, pljuvanje, ili šta god drugo, ako to zahvalno podnosimo i sa onima koji nam to čine sastradavamo iz sve duše, mi sebi samima činimo dar, primajući oproštaj za ono što smo sagrešili Bogu. A ako zlopamtimo i pokušavamo da im na razne načine uzvratimo, mi sebi samima nanosimo štetu, čineći da nam gresi ostanu bez oproštaja. Ili možda sedimo u keliji, ili bežimo u gore, obitavamo po pećinama i penjemo se na stubove? Zašto? Svakako zato što se trudimo da umaknemo od onoga koji kao lav hodi i strašno riče na nas, gledajući koga da proždere. I ako Bog da (jer bez Njegove pomoći nećemo moći da uteknemo od njegovih zuba i svakojakih zamki, ma kuda otišli), pa se spasimo, ne postavši hrana te strašne zveri, kako možemo reći da takvim delima Gospodu služimo? Meni se to ne čini umesnim, a verujem ni vama.
10. Zaista, kako bi onaj koga neko goni, a on beži koliko ga nose nose, rekao da je sluga onome koji ga je primio u svoj dom i stao pred vrata, izbavivši ga od neprijatelja koji ga juri? Nikako, nego bi radije, kao onaj kome je taj učinio dobro i spasao ga od njegovog neprijatelja, trebalo da mu neprestano pokazuje zahvalnost. A kako bi se, recite mi, prosjaci i siromasi koji ili zbog telesne slabosti, ili zbog gotovanstva i lenjosti ne žele da rade, mogli smatrati slugama onih koji im daju milostinju i čine im dobro i ne treba li radije smatrati da to milostivi služe siromasima? Tako isto i svi mi, koji smo od pređašnjih bezakonja postali siromasi i nevoljnici, takvi kakvi smo nikada ne bismo mogli da kažemo da služimo Bogu Koji nas miluje, jer, kako je kazano, svi smo siromasi i golje, neki od pređašnjih sagrešenja, drugi iz zle navike, treći iz gotovanstva i lenjosti u delanju zapovesti Božijih, četvrti iz sklonosti prema nasladama, peti iz zlog proizvoljenja, a šesti iz neznanja i neverovanja u Božanstvena Pisma, a neki iz umišljenosti i od toga što misle da im za spasenje duše ništa više nije potrebno. I ne samo to, nego kao ranjenici, koji slomljeni raznim bolestima žalosno leže ili posrću po svojim kelijama i u manastirima, kao po bolnicama i domovima za stare, mi vapimo i tugujemo i plačemo i prizivamo samoga lekara duša i tela (tačnije, to čine oni koji su osetili bol od rane ili strasti, jer ima nekih bezumnika koji ne znaju ni da su bolesni, niti da ih je svladala neka strast) da dođe i isceli naša ranjena srca i da zdravlje dušama našim koje leže na postelji greha i smrti, jer svi smo sagrešili, saglasno Božanstvenom Apostolu, i potrebna nam je milost Njegova i blagodat.
11. Ako se, dakle, kako je rečeno, tako budemo ophodili prema Onome Koji nas miluje i pokazuje Svoje sastradavanje prema nama, Koji leči naše duše i poučava nas o onome što vodi našem spasenju, pružajući nam postepeno ozdravljenje od naših rana i bolesti, zar ćemo se usuditi uopšte da kažemo da Mu služimo? Nipošto, kao što ni onaj, koga su razbojnici izubijali i ostavili da polumrtav leži, ne kaže da služi onome ko gaje stavio na svoje magare i odveo u svratište, pa mu privio vino i ulje[9], nego radije kaže da mu je učinjena milost i da je isceljen i vraćen pređašnjem zdravlju. Prema tome, kako ćemo se i mi, oduzeti i bogalji i ranjenici, koji smo nemarni prema onome što nam služi za izlečenje i na svaki se način trudimo da do njega ne dođe, kako rekoh, usuditi da kažemo ili pomislimo da Gospodu služimo? Nikako. Nego šta? Molimo se, kako sam već rekao, ako smo uopšte svesni u kakvom se stanju nalazimo, i tražimo da se iscelimo od svojih bolesti. A kada se to ostvari i kada bolest kao oveštalu i iscepanu i uprljanu haljinu skinemo sa sebe, pa se čitavim telom obučemo u zdravlje kao u svetlu haljinu, od glave do pete, tada će se, kada ostalima sami budemo služili vino i ulje i lečili ih drugim melemima i lekovima, smatrati da i mi služimo samome Gospodu Koji je ovako rekao: Kad učiniste jednom od ove Moje najmanje braće, Meni učiniste[10]. A ako najpre ne postignemo to, nego još bolesni pokušamo to da učinimo, Vladika će nam reći: Lekaru, izleči sebe[11].
12. Kada čuješ da smo zdravlje duše nazvali svetlom haljinom, nemoj da se iz neznanja podsmehneš tim rečima, ali nemoj isto tako ni pomisliti da mi govorimo o telesnom zdravlju, nego o zdravlju bestelesnom i božanskom i umnom, koje obično biva ne od lekova i trava, niti od dela, da sene bi ko hvalisao[12]. Jer, kao što onome ko spoji mrtvu kost sa košću i svezu sa svezom, a to treba da shvatiš kao dela i sticanje vrline, ništane koristi ako nema onoga ko može da to preplete mesom i žilama, nego ikada to učini i spoji sveze sa žilama, a mrtve kosti obavije mesom i kožom i od njih načini telo, opet mu neće biti nikakva korist, jer nema životvornog duha da ga pokreće, odnosno nema dušu. Tako razmišljaj i o umrtvljenoj duši, pa prenesi um na njene unutrašnje udove i videćeš da su tamo sabrana sva dela, a mislim na post i bdenje, ležanje na zemlji i na tvrdom, nesticanje i nekupanje i sve što uz to ide, kao mrtve kosti koje su međusobno svezane i jedna se uklapa u drugu, kao da na neki način telo duše čine potpunim. Ali kakva je onda korist ako ono leži bez duše i daha, ako nema u sebi Svetoga Duha? Jer samo On kada dođe i useli se u nas, kao bezdušne, rasutih udova, On spaja umrtvljena dela vrline sa žilama duhovne snage i sjedinjuje ih u ljubavi prema Bogu, te nas tada pokazuje novim umesto starih i živim umesto mrtvih, jer inače duša ne može biti živa.
13. Kao što je nemoguće da se naše telo, bilo bolesno ili ne, bezduše pokreće ili uopšte da živi, tako je i duša, sagrešila ili ne, bezSvetoga Duha mrtva i nipošto ne može da živi večnim životom. Jer ako je žalac smrti greh, onaj ko je sagrešio umro je ranjen njime. I ako niko nije bezgrešan (jer svi, kaže, sagrešiše i lišeni su slave Božije[13], jasno je da smo svi mi koji smo sagrešili umrli i da smo mrtvi. Zato smatraj za sebe da si umno mrtav. Reci, onda, kako bi mogao istinski da živiš, ako nisi sjedinjen sa istinitim životom, odnosno Svetim Duhom,kroz Kojega se svaki verni ponovo rađa i ponovo oživljuje u Hristu? Jer Ja sam, kaže, istina i vaskrsenje i život[14]. Sluge i učenici Hristovi su svetlost i istina i život; ko prima vas, veli, Mene prima; i ko Mene prima prima Onoga Koji Me je poslao[15]. Ako smo, dakle, mi mrtvi, a jedino On je večni život, pre nego što se sjedinimo sa Njim i oživimo nemojmo govoriti da Gospodu služimo. Jer kako bi mrtvi ikada ikome mogli da služe? Ako se nismo u Njega kao u haljinu osetno odenuli, nemojmo ni pomisliti da smo se uopšte oslobodili od svojih bolesti ili strasti koje nam dodijavaju.
14. Jer kao što tama ne odlazi dok se svetlost ne primakne, tako ni bolest duše ne beži dok ne dođe Onaj Koji uzima naše nemoći i dok sene sjedini sa nama. A On kada dolazi, kada svaku bolest i svaku duševnu slabost izagna, naziva se zdravljem, jer nam daruje zdravlje duše. A kada nas prosvetljuje naziva se svetlošću, kao Onaj Koji je iznad svake svetlosti. A kada nas obasjava čitave i okružuje nas i greje slavom Svoga Božanstva, On se naziva haljinom, i zato kažemo da smo se obukli u Njega Koji je potpuno neprikosnoven i nedodirljiv. A pošto se sjedinjava nesmešano sa našom dušom i čitavu je čini da nalikuje svetlosti, kaže se da On obitava u nama i da se neopisano opisuje. O, čuda! Tako za nas sve biva Onaj Koji je iznad svega, i hleb, i pokrov i voda, za koju je u starini Samarićanki rekao da ko od nje popije neće ožedneti doveka. Ako si, dakle,još uvek žedan, još uvek nisi ispio od Njegove vode. Jer nelažan je Taj Koji je to rekao. Jer ja sam čuo nekoga da govori da, otkako mu je čovekoljubivi Vladika dao se napije te vode, ako se dogodi da on na to zaboravi pa Mu, kao da je nije popio, opet traži da od nje pije, sama ta voda koju je popio počne da mu poigrava posred srca i da se izliva kao svetozarni potok, koji bi on odmah video. I, žuboreći u meni, govorila mu je: „Zar ne vidiš da sam ovde sa tobom? I otkuda tražiš da ti budem data ili otkuda drugo da ti dođem? Ne vidiš li da sam uvek sa onima kojima ću jednom dati sebe samu da me popiju i da u njima postajem izvor besmrtni?“
15. Ako znaš, brate, da se to i tebi dogodilo, blažen si. A ako si ugledao Hrista, ali ti On još nije dao da ispiješ od toga pića, pripadni, zaplači, pomoli se, zaridaj, izgrebi sebi lice, kao nekada Adam, počupaj sebi vlasi sa glave. Nemoj legati u postelju, nego neka ti postelja postane svako tle. Nemoj dati svojim očima da se nasite snom i nimalo ne daj pokoja veđama svojim. Ni prema čemu od onoga što je na zemlji ili na ne bune okreni oko (jer šta ti je potrebno da gledaš išta drugo, kada pred očima imaš Tvorca svega?), nikada svoju utrobu ne puni jestivima. Ne sladi grlo slatkim jelom ili pićem do sitosti. Ne zanimaj se tuđim poslovima i ne gledaj na one koji žive ravnodušno i nemarno, da ni bi pao u gordost ili ih osudio, ali nikada ne pristaj ni da sedneš sa njima i povedeš neprilične razgovore. Ne obilazi manastire, tražeći čuvene monahe, i ne ispituj njihove živote, nego ako, blagodaću Božijom, naiđeš na duhovnog oca, samo njemu govori o sebi. A ako ne, uvek gledaj u Hrista i neka samo On gleda tvoju utučenost i tugu.
16. Pokazuj Mu ili, drugim rečima, neka On vidi tvoje nekupanje, tvoje nesticanje i nesrebroljubivo življenje. I nemoj poželeti, čak i dase odnekud sve bogatstvo sveta ili mnoštvo zlata prospe pred tvoje noge(a i to biva po prevari lukavog i njegovih satrudnika i zaštitnika), da uopšte baciš pogled na njega, makar ti se učinilo da, pod izgovorom milostinje, neće biti greh da to uzmeš i daš drugima. Neka te On gleda kako te biju a ti ne uzvraćaš, kako te vređaju a ti im ne vraćaš istim,kako te psuju a ti ih blagosiljaš, kako ne tražiš slavu, ni čast, ni spokoj, i kako uopšte činiš sve i da nimalo ne ustupaš, niti se vraćaš natrag, sve dok se ne smiluje i da ti da ispiješ ono strašno i neizrecivo i bezimeno piće. A kada se njega udostojiš, tada ćeš spoznati ovo o čemu govorimo i što ti kazujemo. Jer ne govorimo mudrost, kaže, ovoga veka koja prolazi, nego govorimo premudrost Božiju u tajni sakrivenu[16].
17. A ako se uopšte nisi ni udostojio da vidiš samoga Hrista, zašto misliš da si živ? Zašto smatraš da služiš Njemu Koga još nisi video? Ako Ga nisi ugledao, niti si se udostojio da čuješ Njegov glas, otkuda ćeš moći da se naučiš Njegovoj volji svetoj i blagougodnoj i savršenoj? A ako kažeš da ćeš to naučiti iz Svetih Pisama, pitam te kako ćeš, budući mrtav i ležeći u tami, moći da to čuješ ili ispuniš, kako bi se udostojio da živiš i da vidiš Boga? Nikako. Zašto to? Ako smo mrtvi i obitavamo u tami, kako ćemo moći da živimo ili kako ćemo Hrista, istinitu svetlost, kada dođe na zemlju ugledati? Slušaj me sabrano i nemoj hteti da se samoopravdavaš, nego se smiri pred Bogom i reci: „Gospode, Koji ne želiš smrti grešnika, nego da se obrati i živ bude[17], Koji si zbog toga sišao na zemlju da one koji leže i koji su usmrćeni grehom podigneš i udostojiš da vide Tebe, svetlost istinitu, koliko je čoveku moguće da Te vidi, umoljavam Te, pošalji mi čoveka koji Te zna, kojem bih služio i svom svojom silom se povinjavao i njegovu volju ispunjavao kao Tvoju, kako bih ugodio Tebi jedinom Bogu i udostojio se i ja, grešni, Carstva“.
18. Ako, dakle, tako budeš nastojao iz sve duše i svom snagom Mu kucao, molio Ga i preklinjao, On te neće ostaviti, nego će te ili Sam,ili preko nekoga od Svojih slugu naučiti svemu što treba da učiniš, te će ti Svojom blagodaću i molitvom Svoga sluge dati snage da to i ispuniš. Jer bez Njega ništa nećeš moći učiniti, nego će ti On, kako sam već rekao, postati sve. A ako ti ne postane sve, zasad makar traži Hrista, zasad se potčinjavaj Njegovim prijateljima i vlasti i, služeći njima, služi Njemu, zasad ispunjavaj ne svoju volju nego volju Božijih slugu (a Božija volja je volja Njegovih slugu), zasad delaj i ne besposliči i budi smiren, a ne umišljen. Seti se onoga što sam rekao, kako su među vojskovođama i vlastelom neki samo sluge, a neki i prijatelji carevi, a preko njih i čitavo mnoštvo koje nalazi pod njihovom vlašću. Oni, iako ne viđaju cara ine sreću se sa njim, ali svome vojskovođi ili gospodaru dobro služe kao samom caru, nadajući se da će preko njih od cara dobiti i darove i čin, a neki ih i primaju, posredstvom svojih gospodara. Ima i onih koji zbog svoje hrabrosti i vrline postaju čuveni, pa ih car prima, ukazuje im počasti postavlja ih za gospodare i posrednike drugima, pa se oni udostojavaju da samom caru lično služe, da sa njim razgovaraju i slušaju njegov glas.
19. A ako ti, kako je ranije kazano, ne pristaješ da išteš i kucaš, nego više voliš da budeš bezimeni vojnik, odnosno da se kao poslednji poslušnik pribrojiš prezrenim i malim, i nećeš da služiš duhovnoj vlasteli, zašto mene koriš kada kažem da si mrtav ili slep, ili bolestan i oduzet, te da si dalek služenju carstvu Hristovom? Ali ti, kažeš, sediš u keliji, motreći na sebe i ni o koga se ni na koji način ne ogrešujući? A zar bi ti trpeo da tvoj sluga, ne mareći za služenje tebi, ode i sedne sam u drugu odaju, ne ogrešujući se ni u čemu ni o koga, uključujući i tebe? Zar bi iko od ljudi to uopšte podneo da čuje? Kako onda, sedeći u keliji i primajući službu od drugih, kažeš da služiš Bogu? Kojim delima? Odgovori. Jer ni kada bi sebi samome u svemu služio i od dela ruku svojih imao dovoljno za svaku telesnu potrebu, ni tada ne bi trebalo da govoriš da služiš Bogu. Naime, sluga se ne hvali kada sebe samoga hrani i oblači, nego ako od svoga posla gospodaru ne odvaja svakodnevno za porez, on se kažnjava i osućuje kao beskoristan. Kako onda mi, koji živimo kao slobodni ljudi, a predajemo se besposličenju i nemaru i raslabljenosti i ne samo da ništa ne radimo niti drugima služimo, nego još negodujemo i hulimo i svakoga časa ropćemo ako nam drugi ne služe, govorimo da služimo Bogu i da se ni o koga se ogrešujemo? Svima kojima neko može da služi, a to ne čini, takav čini nepravdu i čini sebe krivim sudu i Vladičinoj presudi koja ovako glasi: Idite od Mene, prokleti, u oganj večni, koji je pripremljen đavolu i angelima njegovim. Jer ožedneh, pa, ostalo pobrojavši, reče: Bolestan bejah, reče, i ne poslužiste Mi[18]. Kako ćemo onda i kojim licem Ga pogledati, kada dođe da ispita svačija dela?
20. Ne varajte se. Bog je oganj i kao oganj je došao i oganj bacio na zemlju, oganj koji obigrava i traži veštastvo za koje da se uhvati, odnosno dobru volju i proizvoljenje, pa da se baci i raspali se. U onima u kojima se raspali on se podiže u visoki plamen koji doseže do nebesa, ne dopuštajući onome koga je raspalio da ne dejstvuje, niti uopšte da miruje. I on ne opaljuje dušu koje se kosnuo neprimetno, kako neki od mrtvih misle – jer ni veštastvo nije neosetljivo – nego najpre to čini osetno, svesno i sa nesnosnim bolom (jer veštastvo je čulno i slovesno), a zatim, savršeno nas očistivši od mrlje strasti, postaje nam hrana i piće, svetlost i neprestana radost i čini nas svetlošću po priopštenju. Jer kao što upaljeni tamjan na početku biva crn od dima koji ispušta, a kada se silno razgori sav postaje blistav i nalik ognju, pa nadalje ne prima nikakav gar od dima, tako i duša zapaljena božanskom čežnjom najpre u sebi vidi tamu strasti u ognju Duha kao dim koji se u njoj podiže, opaža crnilo od njega na sebi, te tuguje i oseća kako se spaljuju i spepeljuju sitne pomisli i neprijatne navike. A kada sagore i preostane sama suština duše bez strasti, tada se i suštinski sa njom sjedinjuje božanski i neveštastveni oganj i ona se odmah raspaljuje i blista i prima, poput tamjana, taj osetni oganj. Tako i telo postaje oganj, priopštivši se božanskoj i neizrecivoj svetlosti.
21. To se nama nikada neće dogoditi, ako se ne uzgnušamo nad svetom i svim što je u svetu i ako, saglasno Gospodnjim rečima, ne izgubimo i samu svoju dušu. Inače se u nama taj oganj ne raspaljuje. A oni koji su ga primili ne samo da su se sasvim izbavili od duševnih bolesti, nego su i mnoge druge koji su bili duševno bolesni i slabi iscelili, ugrabili iz mreža đavolovih i Vladici Hristu prineli ih kao darove. Jer mudro se naučivši tim božanskim ognjem čitavoj božanskoj nauci i umetnosti,oni su svime u čitavom svom životu ugodili Bogu, a takav beše božanski Apostol Petar koji je primio ključeve Carstva, kao i Pavle koji beše uznesen na treće nebo, a i potonji božanski Apostoli. Takvi su bili i sveti i bogonosni oci naši i učitelji, koji su tim božanskim ognjem jeresi kao trnje zatrli, koji su zapovedali demonima kao nekorisnim i bolesnim slugama (a oni su, slušajući ih sa strahom, takvi postali i uvek bivaju) i koji su tako zavoleli Boga, da nisu poštedeli ni sopstvenu dušu. Za njih, dakle, i za sve poput njih kaže se da su poslužili i da služe Bogu, a oni koji su još krivi za grehe nisu sluge Božije, nego su nalik zlim slugama koji ustaju na sopstvenog gospodara. A oni kojima dodijavaju strasti nalik su onima koji se stalno bore i biju i rvu, dokoni koji nisu dostigli vrhunac vrline, nego se bore da ga steknu, liče na bogalje ili na siromahe koji ni sami nemaju od čega da žive, pa su im samim potrebni udovi i hleb, tako da ne mogu drugima da pruže ono što im je potrebno, niti mogu da rade besplatno.
22. Prema Apostolovim rečima, potrebno je da, pošto uspemo u svakoj vrlini, pripremimo svoga čoveka po Bogu[19], kojem ništa ne nedostaje, i da primimo blagodat Duha od nebeskog cara Hrista, kao što vojnici dobijaju opskrbu od zemnog cara. I tada, kao muževi koji su već postali savršeni i dostigli rast Hristov i meru i koji su se pribrojali vojnicima i slugama Njegovim, poći ćemo u rat protiv neprijatelja i protivnika,jer, kako kaže Pavle, božanski Apostol, niko o svom trošku ne vojuje[20]. Šta on naziva „troškom“? Carsku opskrbu. Ako, dakle, i mi ne primimo od Boga hleb koji silazi sa neba i svetu daje život, odnosno blagodat Duha (jer to je duhovna opskrba kojom se hrane oni koji su postali Hristovi vojnici i u koju se duhovno oblače umesto u oružje), kako ćemo, reci mi,izaći u stroj Božiji i kako ćemo se ubrojati među Njegove sluge?
23. Nego hodite i ustanimo, svi koji hoćete da izbegnete robovanja strastima i da priteknete Hristu, istinitom Vladici, kako biste postali Njegove sluge. Postarajmo se i mi da postanemo onakvi kako smo govorili. Nemojmo zato prezreti svoje spasenje i ne varajmo se i ne izgovarajmo opravdanjima za grehe[21], govoreći: „Nemoguće je da se ikada to dogodi u ovome naraštaju“. Nemojmo mudrovati protiv svoga spasenja i nemojmo praznosloviti protiv sopstvenih duša. Jer to je moguće, ako hoćemo, i to toliko, da je samo proizvoljenje dovoljno da nas uzvede na toliku visinu. A gde je spremno proizvoljenje, nema nikakve prepreke. Bog hoće da nas od ljudi načini bogovima, ali našom voljom, a ne protiv nje. Zašto se uklanjamo i odbijamo dobročinstvo? O kolikom bezumlju i otupelosti to svedoči? Jer Bog to toliko želi, da je zbog toga izašao iz krila Svoga blagoslovenog Oca, ne napuštajući ga, i sišao na zemlju. Ako, dakle, to poželimo i mi, baš ništa neće moći da nas u tome spreči. Samo u toplom pokajanju pohrlimo Njemu i On će nam se približiti, kosnuće se naših srca samo Svojim neporočnim prstom, upaliće svetiljke naših duša i više neće dopustiti da se ugase do svršetka veka, i u vekove i dalje, jer Njemu dolikuje svaka slava, čast i poklonjenje, sada i u beskonačne vekova vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. 1 Kor. 7, 32-33
  2. Lk. 11,23
  3. Jk. 4,17
  4. Jer. 31,10
  5. Mt. 16,24
  6. Jk. 4,4
  7. Ef. 6,12
  8. Mt. 6,15
  9. Lk. 10, 30-35
  10. Mt. 25, 40
  11. Lk. 4,23
  12. Ef. 2, 9
  13. Rim. 3,23
  14. Jn. 11, 25
  15. Mt. 10,40
  16. 1Kor. 2,7
  17. Jez. 33,11
  18. Mt. 25, 41-46
  19. 2Tim. 3,17
  20. 1Kor. 9,7
  21. Ps. 140. 4

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *