SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
ETIČKA SLOVA
 
SLOVO ŠESTO
O BESTRAŠĆU I VRLINSKOM ŽIVOTU. I O TOME KAKO TREBA ODSECATI SOPSTVENU VOLJU I UZDIZATI SE NA VISINU SAVRŠENSTVA. I O SAPRIKOSNOVENJU BOGA I DUŠE, I DUŠE I TELA, I ČUDESNOM JEDINSTVU SVIH TRIJU. UZ TO, I O DUHOVNOM LEČENJU I O TOME KAKO TREBA LEČITI DUHOVNO OBOLELE.
 
1. Često sam imao prilike da razgovaram sa mnogima u svetu i između ostalih pitanja koja behu pokrenuta, a reč je o strasnosti i bestrasnosti, čuo sam da bezmalo svi, ne samo oni nesavršeni u vrlini i blagočašću, nego čak i oni koji smatraju da su savršeni u vrlini i koji po svetskim merilima imaju ime i veliku slavu, govore kako nije moguće da čovek dospe na toliku visinu bestrašća, pa da razgovara i obeduje zajedno sa ženama,a da ne pretrpi nikakvu štetu, niti da neprimetno ne postrada od nekog pokreta ili oskvrnjenja. Kada sam sopstvenim ušima to čuo, ispunio sam se velikom malodušnošću i počeh da plačem i od velikog sastradavanja ridam nad onima koji tako govore, dobro znajući da oni to govore isključivo iz velikog neznanja darova Božijih. Jer da nisu lišeni istinskog bestrašća i pokriveni tamom strasti i da nisu robovi naslada i plotskih prohteva, ne bi se dogodilo da životvorno umrtvljenje Isusa i Boga,koje se daje udovima Njegovih svetih, ne poznaju i ne veruju u njega.
2. Naime, kako će takvi ikada poverovati da postoje oni koji postaju mrtvi za svet i koji traže jedino život u Duhu – oni koji su se čitavoga života trudili da sve čine u licemerju, da se dopadnu ljudima, pa da od njih budu nazvani bogoljubivim? Jer kao što misle da u strastima dostižu bestrašće, a čitavi postaju greh, i kao što uveravaju sebe same da suza vrlinu i svetost dovoljne samo ljudske pohvale, tako se oni odriču i bestrašća i hoće da budu i da se nazivaju svetim bez njega, kao oni koji su stekli svetost od ljudskih pohvala. Jer onoga koga ne hvali mnoštvo olako i bez razloga oni ne drže dostojnim spomena, ne znajući, razume se,da je bolji jedan koji poznaje Boga i onaj koga On poznaje od mirijadi nevernih koji Boga ne znaju, makar ga čitav svet hvalio i blažio, kao što je i jedan koji vidi bolji od bezbrojnog mnoštva slepih. A o tome da je moguće da neko od onih koji se istinski podvizavaju dospe do takve slobode i da, jednom se priopštivši Božijoj blagodati, dostigne bestrašće duše i tela, tako da ne samo kada sa ženama jede i sa njima govori, ostaje miran i bestrastan, nego i da, kada se kreće po gradovima i sluša i gleda one koji pevaju i sviraju na kitari i smeju se i igraju, ništa mu ne škodi – o tome svedoče sva Pisma i sva istorija, i dela svetih zapisuju nam takva svedočanstva i zbog toga blagočestivi savršavaju svaki podvig i svako zlopaćenje.
3. Jer namera onih koji su podvizavaju po Bogu jeste ta da najpre izbegnu čitav svet i ono što je u svetu. A svetom nazivam ovaj život, odnosno ovaj privremeni vek, dok od onoga što je u svetu i što nas okružuje Slovo nam zapoveda da se udaljavamo – na primer, od oca i majke, i braće,srodnika i prijatelja, a uz to i od imanja i novca i svakog bogatstva, ne jer je to zabranjeno ili škodljivo, nego zato što, nalazeći se posred toga,mi ne možemo da se oslobodimo svojih želja. I pošto se obnaži od čitavog imanja, tada je dužan da se, ako je revnostan, odrekne i same svoje duše. To se postiže u umrtvljenju sopstvene volje, pri čemu nemam u vidu samo spoljašnju volju, da ne jede, ne pije, da ne učini šta svojevoljno, da ne spava, niti da išta od onoga što mu se čini dobrim učini bez blagoslova,nego i unutrašnjeg pokreta srca, odnosno da ne pogleda strasno, niti da tako zagrli, da ne kori u sebi, da ne osudi nekoga, da se ne obraduje nečijem padu, da se ne razgnevi razumom, da ne pozavidi u zlu i da ne bude surevnjiv sa lukavstvom.
4. Kako da pobrojim sva svojstva blagočašća, kako bih ti tačno pokazao i hrišćansku marljivost? Saznaj još o životvornom umrtvljenju: ne sakrivaj pomisao, neka ti se ne dogodi, koliko je to moguće, da nijedan dan prođe bez suza, ne trljaj lice po običaju vodom, ne ukrašavaj kosu ili obraze, ne razdrešuj pojas kada ideš na spavanje, nemoj se raslabiti ispavati više nego što je potrebno, ne stavljaj ruku unutra i ne dotiči se telesnog uda, nego se čuvaj i od tuđeg dodira, nemoj pogledati bez razloga ni na staračko lice (jer posrednik u zlu svugde je prisutan), ne namiguj nikome, dajući mu znak protiv koga drugog, ne govori ništa što ne koristi i ne prećuti ono što je dostojno da bude rečeno, do smrti ne napuštaj uobičajeno pravilo, ni sa kim se posebno ne sprijateljuj, makar izgledalo i govorilo se o njemu da je svet, nimalo se ne brini za ulepšavanje odeće ili obuće, osim da bi izgledao skromno i pristojno, nemoj slasno okusiti niti pojesti nešto što se tvojoj duši kroz gledanje dopalo. Jer u svemu tome i u drugim, većim stvarima uzdržava se onaj ko se podvizava, a ko u svemu tome raslabljeno i nemarno hodi, taj svakoga časa ispunjava sopstvenu volju, premda ga ljudi blaže kao onoga ko je napustio svet. Jer onoga ko se uzdržava od spoljašnjeg i od onoga što svi vide oni koji ne znaju dobro da gledaju objavljuju kao delatnika, a ako on ispunjuje tajne želje srca, Bog ga nenavidi kao nečistog i odvraća se od njega. I makar hiljadu godina proveo u podvigu, samo od spoljašnjih podviga on nikakvu korist neće steći.
5. Onaj ko se u svemu uzdržava i ko dušu vaspitava da ne bludi bez reda i da ni u čemu što se ne dopada Bogu ne čini sopstvenu volju, nego je čitavu prisiljava da, kao u lađi hodeći po vazduhu, sa revnošću sledi Božije zapovesti, taj će za kratko vreme naći Boga sakrivenog u Njegovim božanskim zapovestima. I, kada tamo na Njega naiđe, zaboraviće na svako drugo delanje, zadiviće se, pripašće Mu i hteće samo Njega da gleda. A kada mu se On sakrije iz vida, on se ražalosti, pa opet počinje put ispočetka, te hita revnosnije, poletnije i uverenije, i gleda kud ide, stupajući promišljeno, sećajući se sa mukom, gorući od čežnje i raspaljujući se nadom da će Ga ponovo videti. I, nakon što se silno umori od trčanja, a ne uspe da Ga stigne, nego klone, jer više ne može da trči, tada on vidi Onoga Koga je tražio, stigne Onoga što mu izmiče i uhvati Onoga Koga želi, pa napusti i zaboravi na čitav svet, sjedini se sa angelima, pomeša se sa svetlošću, uživa u životu, spaja se sa besmrtnošću, kuša nasladu,uzlazi na treće nebo, biva uznesen u raj, čuje skrivene reči, ulazi u ložnicu, dolazi na bračnu postelju, vidi ženika, priopštava se duhovnom braku, nasićuje se od tajanstvene čaše, od teleta nagojenog, od hleba živog,pića života, neporočnog jagnjeta, mane umne, pa prima sva ona dobra na koja se ni angeoske sile ne usuđuje da pogledaju bez straha.
6. Nalazeći se u takvom stanju, on se sav raspaljuje duhom i sav u duši postaje oganj, pa i telu predaje od svoga sjaja, poput vidljivog ognja koji svoju prirodu predaje železu, te duša postaje telu ono što je duši postao Bog, kako kaže bogoslovski glas. Jer niti duša može da živi ako je neprosvetljuje Sazdatelj, niti telo, ako mu duša ne daje snagu. Dobro razmisli o smislu ovoga što ti govorim. Postoje telo, duša i Bog, to troje. Bog je bespočetan, beskonačan, nepristupan, neistraživ, nevidljiv, neizreciv, neprikosnoven, nedodirljiv, bestrastan, neiskaziv, to je Onaj Koji nam se u poslednje dane objavio u ploti kroz Sina, obznanjen Presvetim Svojim Duhom, kako verujemo, jednak nama u svemu osim u grehu, i Koji se meša sa umnom dušom radi moje duše[1], kako neko negde kaza, da i duh spase, i plot obesmrti. Isto tako, On obećava i kaže: Useliću se u njih i živeću u njima[2]. I Ja i Otac doći ćemo i u njemu ćemo se nastaniti[3], odnosno u onima koji veruju i pokazuju veru od pomenutih dela. Nego obrati pažnju. Budući da Bog po nelažnom obećanju obitava u nama, istinitim slugama Svojim, i kroz dejstva i osijanja Svesvetoga Duha Koji živi u našim dušama, mi verujemo da su duše dostojne toga nesumnjivo neodvojive od Boga. A pošto se, opet, duše nalaze u čitavom telu i ne izostavljaju nijedan deo, nema sumnje da volja duše upravlja i samom ploću, koja je neodvojiva od duše, a radije ne može ni da živi bez nje. I kako nije moguće da telo živi bez duše, tako nije moguće ni da volja ima telo mimo duše.
7. Pokazano je, dakle, da kao što u Ocu i Sinu i Svetom Duhu jedan Bog nesmešano i nerazdeljivo prima poklonjenje, tako opet u Bogu, a uduši i telu, nerazdeljivo i nesmešano čovek postaje bog po blagodati,pri čemu niti se telo premeće u dušu, niti se duša pretvara u božanstvo,niti se Bog meša sa dušom, niti se duša prestvrdnjava u plot, nego Bog ostaje i jeste Bog i duša što je po prirodi, a telo, kako je sazdano, blato. Onaj Koji ih je čudesno spojio i umno i neveštastveno smešao sa blatom,On sam se i sa jednim i sa drugom nesmešano sjedinjuje i ja poprimam Njegov lik i podobije, kao što je Reč pokazala. Ali hajde da opet, ako je ugodno, ponovimo to. Pokretan nasladom i radošću, želim da se opet vratim na ono što je rečeno, da bih razjasnio te misli. Otac, Sin i Sveti Duh jesu jedan Bog Kojega poštujemo. Bog, duša i telo, jeste čovek koji je sazdan po obličju Božijem i koji je udostojen da postane bog.
8. I zašto sam sve to podrobno ispričao i zbog čega sam odužio besedu, ako ne zato da se postide, a tačnije da postanu svesni samih sebe oni koji nemaju odličja lika i koji su odvojeni od Boga da zaplaču i spoznaju čega su lišeni, da, slušajući moju reč, rasude šta vlada njima i kakva ih tama prekriva, da se boje da poučavaju o Bogu ili, tačnije, da to kažem snishodljivije, da drhte od straha od toga da protivreče onima koji imaju u sebi blagodat i koji se kroz nju svemu uče i u njoj sve mogu, i da prestanu da govore da nije moguće da neko od onih koji žive po Bogu, a kreće se u svetu i sa ženama jedu ili sa njima razgovaraju, ostane umno i čulno neoskvrnjen? Bog je bestrastan i nema nikakve pristrasnosti prema vidljivom. I znam opet da će oni koji nisu u stanju da vide očima duše niti da osećaju njenim čulima, ne shvativši smisao toga o čemu se govori, odgovoriti nekako ovako: „To da je Bog“, kaže, „bestrastan, mi znamo, i mi nemamo takve sumnje u vezi sa Bogom, nego sa čovekom“.
9. Ali zato ih je moja beseda i preduhitrila i zapušila usta takvima, rekavši da je i čovek postao bog po blagodati, darom Svesvetoga Duha. Jer kao što nije moguće da se, dok sunce sija u blatu, ikada ukaljaju njegovi zraci, tako nije moguće da se okaljaju ni duša, ni razum oblagodaćenog čoveka koji nosi Boga, makar se dogodilo da se njegovo prečisto telo valja,da tako kažemo, u blatu ljudskih telesa, što nije svojstveno bogopoštovateljima. I ne samo to, nego ni ako bude utamničen sa mirijadama nevernika i nečestivaca i oskvrnjenih i, nag telom, sjedini se sa njima nagima, on neće naškoditi veri niti će se odvojiti od sopstvenog Vladike, zaboravivši na Njegovu lepotu. Jer mnogo toga dogodilo se mučenicima i svetiteljima, kao u slučaju mučenika Hrisanta i nekih drugih svetih, pa im ipak ništa od te smicalice đavolje nije naudilo, jer je u njima obitavao i prebivao Bog.
10. Onaj ko je otpočetka sačuvao podobije Božije u sebi ili ga je vratio i ponovo primio, primio je i to da stvari gleda po njihovoj prirodi. Dakle, budući da takav hodi blagodolično kao po danu, on sve stvari vidi kakve su po prirodi. Ne divi se bojama i sjaju, nego, sagledavajući njihovu suštinu i kakvoću, ostaje nepokoleban i obraća pažnju samo na ono što stoji i ostaje. Gleda na zlato i obraća pažnju ne na njegov sjaj, nego razmišlja samo o veštastvu i o tome da je ono zemlja ili prah ili kamen, koji ne može da se pretvori ni u šta drugo. Gleda srebro, biser, svakojako drago kamenje i čulo mu ne opčinjuje lepa boja, nego na sve kamenje gleda kao na jedan kamen, a ujedno ga smatra i blatom. Gleda kako nekoga proslavljaju, kako sedi na prestolu, kako ga mnoštvo naroda prati u povorci ikako se nadima, a sve to drži za san, pa se smeje i čudi ljudskom neznanju. Gleda svet i, makar se nalazio i hodio posred velikog grada – svedok mije Gospod Koji to čini u nama – oseća se kao da je sam na čitavom svetu,kao da prebiva u pustinji nedostupnoj ljudima i kao da nema ništa ni sa kim ili da ne zna nikoga od ljudi na zemlji.
11. Takav ni kada gleda ženu lepoga tela ne gleda na površnu lepotu lika, nego je gleda kao trulež ili smrad i kao da je već umrla i sva postala ono što će i postati. Um njegov nikada se neće zanimati spoljašnjim sjajem njene lepote, nego unutrašnjom veštastvenom propadljivošću od koje se sastoji čitavo telo. Jer šta je uostalom telo, ako ne sok od sažvakane hrane? A ako poželi da pozna i spoljašnju lepotu, on ume da se prema tvorevini srazmerno divi Tvorcu, a ne da obožava tvorevinu mimo Tvorca. Jer tako po veličini i lepoti tvorevine on poznaje Tvorca i um mu se uznosi ka Njegovom sazrcanju, a dušu raspaljuje ka poimanju njenoga Sazdatelja, pa se time pokreće ka božanskoj čežnji i suzama i sasvim se isključuje iz svega vidljivog, odvojivši se od tvorevine.
12. Jer kao što se svetlost čulnih očiju koju mi svuda šaljemo i koja obuhvata sve što leži pred njom, svojom silom vida nimalo ne skvrni time što vidi, makar to bilo i krajnje ružno, pa je mi neukaljanu prenosimo na druge stvari, tako se ni razum svetih, čak i da vidi prljave i sramotne strasti, ne prlja. Jer njihov um je nag i tuđ svakoj strasnoj želji. I ako ikada i poželi da to vidi, on to ne čini ni zbog čega drugog, osim da razmotri i upozna strasne pokrete i dejstva strasti, šta im je uzrok i od kojih lekova nestaju, kao što čujemo da i lekari čine i kako smo čuli za stare oce. Naime, lekari su sekli mrtvace kako bi upoznali rasporedu telu, kako bi otuda upoznali unutrašnjost živih ljudi i pokušali da u drugima isceljuju bolesti koje se ne vide. Svakako to čini i duhovni lekar koji želi da iskusno isceli bolesti duše. A da bih ti rečju pokazao veštinu njegovoga lečenja, daću ti jedan primer.
13. Dolazi neki bolesnik duhovnom lekaru, sav ogrezao u strasti i poremećen umom, pa umesto isceljenja traži ono što mu škodi i što će mu očigledno uvećati stradanje i ubrzati smrt. Vidi ga čovekoljubivi i sastradalni lekar, prepoznaje bolest bratovljevu i vidi kako mu se strast raspalila i pretvorila u otok, vidi da je bolesnik na ivici smrti. I ko će mu takvom pokazati ljubav, da se opet setim neosetljivih reči onih bezumnika? Ali mislim da ni krajnje pomračeni neće pomisliti nešto takvo protiv onoga ko boluje na smrt, a posebno ne blagočastiv lekar koji se boji Boga. Nego da ostavimo istinski nerazumne, pa da se vratimo besedi. Kada, dakle, duhovni i iskusni lekar vidi da se brat nalazi ustanju koje smo pomenuli, on ne viče i ne okleva, niti govori: „Loše je i smrtonosno to što tražiš i ja ti to neću dati“, da se ovaj, čuvši ga, ne bi okrenuo i otišao drugome ko nema iskustva sa takvim bolestima, pa istoga časa umro, nego ga prima, trpi, moli, pokazuje svu ljubav i prostotu, kako bi ga uverio da će ga isceliti baš tim lekovima koje je on zatražio i ispuniti mu želju.
14. Postoje, naime, neki koji su teško bolesni dušom, a traže ono što će im samo pogoršati bolest. I dok stradanje svakoga od njih možda zahteva poseban način ishrane i uzdržavanje od sladosti, oni radije traže da do sitosti uživaju u pogubnim jestivima. Zato, kako sam već rekao, iskusni lekar ne odbija odmah ono što bolesnik traži, nego mu obećava daće mu sve ispuniti. Bolesnik hita da uzme to što želi, jer ga smatra dobrim, ali lekar to sakrije. I dok onaj iščekuje i radosno stoji, mudri lekar mu pokazuje ono što je nalik tome što on traži, a čiji je nevidljivi ukus drugačiji i što ima čudesnu silu dejstva. I čim se bolesnik dohvati tih lekova, on i od samoga dodira, mimo svake nade, prima isceljenje, pa mu odmah prestaje bujanje bolesti, a rana potpuno nestaje i on nadalje više ne trpi ni da se seća onoga za čim je najpre goreo od želje. I tako je moguće videti da se dogodilo čudo što prevazilazi svaku reč: bez ičega drugog, jedino dodirom i posmatranjem lekova, događa se da bolesnici ozdrave, da im rane i otok spadnu i prestane žeđ, kao i da oni koji su gladni škodljivih i pogubnih jela otada više žele korisna jela i da mnogima kazuju čuda lekareva i to koliko su njegova sredstva i veština čudesni.
15. Neka čuju oni koji su zdravi i neka shvate ovo što smo mi u zagonetki rekli, ako su uopšte primili blagodat Božijeg znanja. Jer to bolesni ne znaju, tim pre što i ne znaju da su bolesni. A one koji se nalaze u takvom stanju ko će uopšte ikada rečju ubediti da su svladani slabošću i bolešću? Jer oni zdravljem smatraju ispunjavanje plotskih želja i to da čine sve kako im se prohte. I kao što niko bezumnike i one koji su sišli s uma neće navesti na to da shvate da su nerazumni, tako ni one koji se valjaju u strastima i koji su njima svladani, a ne osećaju da im robuju, nikada niko neće ubediti da se nalaze u zlu, niti će ih promeniti nabolje. Jer, budući slepi i verujući da niko drugi isto tako ne vidi, oni provode život lišeni i vida, i nemoguće ih je uveriti da je moguće da progledaju. A kad bi se dali ubediti, možda bi i sami zatražili da progledaju, pa bi, progledavši, jasno videli i prepoznali one koji su se razapeli za svet. Ali, ne želeći da se oslobode od strasti, oni svojevoljno zapušavaju uši i ne žele da čuju Apostola koji ovako govori: Meni se svet razape i ja svetu[4]. Ne živim više ja, nego živi u meni Hristos[5]. I opet: Umrtvite, dakle, udove svoje koji su na zemlji, blud, nečistotu, strast, zlu pohotu i lakomstvo[6]. Dakle, onaj ko je umro za svet – jer to je krst – i koji ne živi više, a živi u njemu Hristos, ko se umrtvio udovima koji su na zemlji, odnosno strasnim osećanjima tela, tako da je postao nepričastan svakoj strasti i svakoj zloj želji, kako će, reci mi, primiti osećanje strasti ili okusiti pokret naslade, ili se uopšte pokolebati srcem?“
16. A ako još ne veruješ i dvoumiš se, gledaj koga to optužuješ ikoga nazivaš pričasnim grehu. O, drskosti! Zar za one u kojima Hristos živi i obitava kažeš da im je srce prevareno strašću naslade? Dakle, po tebi Hristos je postao pričastan grehu, On Koji nije greha počinio, niti se lukavstvo nađe u ustima Njegovim, On Koji je uzeo greh sveta i Koji čisti od svake strasti duše koje su Mu se priljubile? Zar ne shvataš da ti huliš dok mi ovi govorimo? Zar ne drhtiš i ne stavljaš ruku na usta i ne koriš jezik svoj da ne govori o onome što još nisi iskusio, niti si razumom primio ili video očima, niti je tvoj sluh primio veličinu toga? Zar ne vidiš da ti se oni koji su to i rečju i delom okusili smeju kao bezumniku kada pokušavaš da govoriš o tome, a ne znaš ni šta pričaš?
17. Ali ako si se udostojio blagodati sa visine, slobodno govori o tome što pripada blagodati, pa mirno bogoslovstvuj o prirodi Božijoj. I ne samo to, nego svima koji su svete sluge Njegove slave slobodno kazuj i o sinovima Božijim po usinovljenju i onima koji su Mu, koliko je to čoveku moguće, blagodaću slični. A ako ispovedaš, što dobro činiš, da nisi pričastan blagodati, niti si osetio da si postao mrtav svetu, niti si poznao da si otišao na nebo sa željom da se tamo sakriješ i više ne pojaviš, niti si se, poput Pavla, našao van čitavog sveta, bilo u telu,bilo van njega, niti si poznao da si se sav izmenio i kao da si postao duhu odbacivanju ploti, duhovno duhovnim dokazujući[7], zašto ne prigrliš dobro ćutanje i ne zatražiš u pokajanju i suzama da sve to primiš i spoznaš, nego hoćeš da isprazno govoriš o onome o čemu nemaš istinito znanje i voliš da te i bez toga nazivaju svetim i ophodiš se kao da si već spasen, usuđujući se da primaš neprijateljske pomisli i da poučavaš druge? Zar ne drhtiš od užasa što druge vodiš ka svetlosti, a sam si lišen božanske svetlosti? Zar se ne bojiš da pastiruješ braćom, ti koji još sediš u tami i nisi stekao ni ono koje vidi svetlost istinitu?Zar se ne stidiš da lečiš, dok si sam bolestan i nisi kadar ni sopstvene rane da osetiš? Reci mi, ako se nisi uverio da si sam bestrastan i nisi poznao da u tebi obitava bestrasni Bog, u šta si se drugo pouzdao kada si se usudio služiš i da se upustiš u delanje koje pripada bestrasnim i svetim Božijim slugama?
18. Gledaj da se ne zaboraviš, pa da pohitaš da primiš tuđe činove i službe, da ne bi, kao preziratelj Božije volje i drznik i nekorisni sluga, bio poslat u krajnju tamu. Gledaj da se ne nađeš obnažen od odeće i dostojanstva onih koji su pozvani, a to shvati kao blagodat Duha, kako takav ne bi, vezan i rukama i nogama, bio bačen u večni oganj. Pazi da ne pokušaš da pastiruješ pre nego što stekneš dobrog pastira i istinskog prijatelja, jer znaj da ćeš time dobiti samo to što ćeš Bogu dati odgovor ne samo o sopstvenoj nedostojnosti, nego i o ovcama koje si iz neiskustva i ostrašćenosti izgubio. Molim te da paziš da ne preuzimaš tuđe dugove, ako si sam čemu dužan. Nemoj se usuditi da daš otpuštanje grehova, ti koji nisi u srcu stekao Onoga Koji je uzeo greh sveta. Gledaj da ne osudiš drugoga, brate, pre nego što sam postaneš strog sudija sebi samom, ispitaš svoja sagrešenja i suzama i plačem doneseš pravednu presudu protiv sebe. I tada, ispunjen Duhom Svetim, oslobođen zakona ploti i smrti greha, Božijom blagodaću bićeš postavljen za pravednog sudiju drugima, kao da te je Bog Duhom predodredio za to.
19. Pazi i da se koji svetski velmoža ne usudi da primi to dostojanstvo, pre nego što od cara bude izabran za čin sudije. I ako u slučaju ljudskih činova vlada takav poredak i takav strah da se ne zamere zemnom caru, koliko smo poštovanje dužno da ukazujemo Božijim činovima, kako ne bismo hitali božanskim činovima samorukopoloženi i pre nego što smo pozvani sa visine, te pali u ruke Bog živoga? Užasni se, čoveče, i poboj se Božijeg dugotrpljenja i nemoj da se pokažeš kao onaj koji ima manje straha od Boga, nebeskog cara, nego svetski vladari od zemnog. Nemoj iz slavoljublja i ljubavi prema vlasti prezreti ni bogatstvo Njegove blagosti i dugotrpljenja, jer On je vlastitelj nad svima i strašni sudija sviju, Koji svakome uzvraća po delima i željama njegovim, nego kao što oni upućuju zemnom, tako i ti makar toliko poštovanja i straha pokaži pred nebeskim carem i Bogom, da bi, poštujući Ga i bojeći Ga se, mogao da sačuvaš Njegove zapovesti i, pripremivši se čuvanjem zapovesti, udostojio se da postaneš obitalište Njegovog trisvetog sjaja, saglasno Njegovim nelažnim obećanjima. Jer kaže: Ko Me ljubi zapovesti Moje držaće, i Ja ću ga ljubiti i javiću Mu se sam[8]. I opet: I Ja i Otac Moj njemu ćemo doći i u njemu se nastaniti[9].
20. I kada postaneš takav, ti nećeš više živeti sebi, nego ćeš videti da si postao mrtav za svet, kao da imaš mrtvu plot i sasvim nepokretnu na greh, i da živiš jedino Bogu, Njime dejstvujući i krećući se. I videvši sebe u takvoj slavi, povikaćeš tada sa Božanstvenim Duhom veleglasno u veselju srca i reći ćeš: „Blagodarim Ti, Bože moj, jer me je zakon Duha života oslobodio od zakona i smrti greha“ i nadalje nećeš praviti razliku između muškog i ženskog, niti ćeš od toga pretrpeti štetu, kao onaj koji je primio ono što Je prirodno i ko ne gleda mimo prirode Božija stvorenja. Ali i ako se budeš sretao i razgovarao sa ljudima i ženama, ili ih čak grlio, ostaćeš netaknut i nećeš odstupiti od svoje prirode i na njih ćeš gledati kao na časne udove Hristove i Božije hramove. A dok ne dospeš do te mere i ne ugledaš životvorno umrtvljenje Isusa i Boga u udovima svojim, dobro ćeš učiniti ako izbegneš štetne prizore, u kojima ne postoji uzrok nikakvog zla, ali nas praroditeljski greh koji obitava u nama zavodi u zamke neumesnih želja.
21. Budeš li tako činio, život će ti proticati u svakom spokojstvu i neće se saplesti noga tvoja o kamen greha, jer ćeš u sebi imati Boga ili ćeš se boriti da Ga stekneš, u samom Hristu Bogu našem, Kojem priliči svaka slava, čast i poklonjenje sa Ocem i Svetim Duhom sada i svagda i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sv. Grigorije Bogoslov, Slovo 45, 9
  2. 2Kor. 6,16
  3. Jn 14, 23
  4. Gal. 6,14
  5. Gal. 2,20
  6. Kol. 3,5
  7. 1Kor. 2,13
  8. Jn. 14,21
  9. Jn. 14,23

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *