САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЕТИЧКА СЛОВА
 
СЛОВО ДРУГО
 
I На почетку, подстицај на покајање и о апостолским речима: “Које унапред позна, унапред и одреди” и надаље, и против оних који изврћу и њих, и читаво Божанско Писмо
 
1. Многе сам људе чуо да говоре: “Пошто је оне које је унапред познао Бог и предодредио, а које је предодредио, те је и позвао, а које је позвао, те је и прославио, каква ми је корист ако уложим силан напор, обратим се и покајем, а Бог нити ме је унапред познао, нити мене предодредио да будем спасен и да постанем саобразан слави Сина Његовога и Бога?” Таквима свакако треба одговорити и рећи: “О, људи, зашто мислите не оно што нас спасава, него оно што нас погубљује, па, бирајући тешко разумљива места из богонадахнутог Писма, тумачите их како не ваља и изврћете и разумевате их себи на погибију? Зар не чујете свакога дана Спаситеља како виче: Тако ми живота, нећу хтети смрти грешника, него да се обрати и жив буде[1]! Не чујете ли Га да говори: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско[2], и опет: Заиста вам кажем, радост ће бити велика на небу због једног грешника који се каје[3]. Да не говори и да није можда некима рекао: “Немојте да се кајете, јер вас нећу примити?”, а другима, који су предодређени: “Ви се кајте, јер вас сам унапред познао”? Нипошто, него Он свакога дана читавом свету и читавој Цркви кличе: Ходите Мени сви уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити[4]. Ходите, каже, ви који сте обремењени многим гресима, Ономе Који узима грех света. Ходите, жедни, ка вечном и бесмртном извору.
2. Да Он можда некога не разликује или одваја, па једнога зове као онога кога је унапред познао, а другога враћа назад јер није такав? Никако. Стога се не изговарајте оправдањима за греxe[5], и немојте да се заклањате иза апостолских речи на своју погибију, него сви притеците Владици Који вас призива. Владика се ни од кога не одвраћа, макар у питању био цариник, или блудник, или прељубник, или убица, или било шта друго, него узима бреме његових грехова, а њега одмах чини слободним. А како му узима бреме? Као што је некада узео и бреме одузетог, рекавши му: Чедо, отпуштају ти се греси твоји[6], па је тај одмах одахнуо од терета и примио исцељење тела. Зато нека дође свако ко хоће и нека један повиче: “Сине Давидов, помилуј ме”, а ако чује: “Шта хоћеш да ти урадим?” нека кратко каже: “Господе, да прогледам”, па ће одмах чути: “Прогледај![7]”, а други нека вапи: “Господе, кћер” моју душу “мучи ђаво”[8] и чуће: “Ја ћу доћи и исцелићу је[9]”. А ако се нађе ко лењ да не жели да приђе Владици, па му Он дође и каже: Пођи за Мном[10], нека макар пође за Њим као некада цариник, оставивши царинарницу и похлепу. И, добро знам, уместо цариника, Он ће гa учинити еванђелистом. И макар много година лежао одузет од сластољубља и немара и лењости, па види или самога Владику, или ученика Његовог да му је дошао и да му каже: Хоћеш ли да будеш здрав?[11], нека се са радошћу одмах сагласи са тим и нека каже: “Да, Господе, али немам човека да ме уведе у бању” покајања. А ако чује речи: Подигни и узми свој одар и пођи за Мном[12], нека одмах устане на ноге и нека потрчи за Оним Који га је позвао са висине. А ако ко не жели било да као блудница целива Христа, било да Му се као блудни син обрати у топлом покајању, или да му приђе макар као крвоточива и згрчена жена, зашто говори и изговара се оправдањима за грехе да је оне које је унапред познао – од свих – и позвао! Верујем да би ономе који тако мисли било умесно рећи да је Бог, будући превечним и знајући све пре него што учини, унапред познао и за њега да, ако га позове, он Му се неће потчинити и неће поверовати Његовим обећањима и речима, али, и то знајући, сиђе, преклонивши небеса[13] и, поставши човек ради њега, дође тамо где он лежи и свакодневно га много пута посећује, некада сам, а некада и преко Својих слугу, па га моли да се прене и да пође за Њим у Царство Небеско, те да у њега заједно са Њим и уђе. Али он неће. Ко ће онда, питај га, биће виновник његове погибије и непослушања? Да ли он који се не повињава и не жели да следи свога Владику, или сам Бог Који га је саздао, јер је као Онај Који све зна унапред знао и да Му се он неће потчинити, него да ће остати у својој окамењености и непокајаном срцу? Мислим да ће он свакако рећи да није кривац Бог, него сам он, јер није предзнање Божије криво за нашу окамењеност, него наша непокорност.
3. Јер Он зна унапред све, и прошлост и садашњост и све што има да се догоди до краја времена, те све то гледа кад да већ постоји. Око Њега и у Њему све постоји[14]. И као што данас цар посматра у позоришту оне који трче и који се песниче, али нити је победницима узрок победе, нити пораженима пораза, него су то ревност песничара или, у супротном, њихова слабост, тако размишљај и о самом Богу. Јер, пошто нас је почастио самовласношћу и дао нам заповести које нас поучавају како се треба противити непријатељима, Он свакоме препушта избор да по сопственом нахођењу или пружи отпор и победи непријатеља, или да се раслаби и да од њега прими жалосни пораз. И не оставља нас саме, јер познаје слабост људске природе, него и сам стоји крај нас и ратује заједно са онима који реше да се боре, те нам тајанствено даје снагу и пре Он добија победу против непријатеља, него што ми то радимо. А земаљски цар то не може да чини, јер је слаб и сам је човек, па су пре њему потребни они коју су му у послушању, као што је случај и са нама.
4. А Бог, будући моћан и непобедив, савезник је оних који добровољно, како је речено, хоће да ратују са непријатељем и чини их победницима над лукавим ђаволом, а оне који неће да ратују или да се рву и трче Он не приморава, да нам не би одузео самовласност наше, по Његовом образу саздане, словесне природе и низвео нас у ред бесловесних. Тако, дакле, Бог нас посматра као да смо у позоришту, као што и земаљски цар гледа оне који се боре у позоришту, како рекосмо. Али цар земаљски не зна унапред оне који има да буду поражени или да победе, док не види исход, и припрема венце, а да не зна коме ће их предати. А небески цар и о једнима и о другима добро све зна и пре борбе. Зато је онима који су Му тражили да седну са десне и леве стране у слави Његовој Он говорио: Није Моје да вам то дам[15], јер то ће се дати онима којима је и припремљено.
5. То знајући, и сам Павле је са правом рекао: Које унапред позна, унапред и одреди; а које је позвао, теје и оправдао[16]. Дакле, није узрок победе Божије предзнање о онима које има да победе по произвољењу и ревности,као што, опет, ни то што Он унапред зна оне који падају и бивају поражени њима није узрок пораза, него нам победу доноси ревност и настројење свакога од нас, као и одважност и мужаство, а неверје и немар, лењост и раслабљеност доносе нам пораз и погибију. Немојмо, стога, говорити, лежећи на постељи љубави према свету и насладама: Које унапред позна, Бог унапред и одреди, не схватајући ни шта говоримо. Да, Он те је заиста унапред познао као немарног и непокорног и лењивог, али није ти заповедио нити одредио да немаш власт да хоћеш да се покајеш и да устанеш и покориш се. А ако то кажеш, ти Бога очигледно називаш лажљивцем. Јер када Он каже: Нисам дошао да позовем праведне, него грешнике на покајање[17], ти,будући немаран и не желећи да се обратиш и покајеш од свога зла, као даМу противречиш и говориш да нелажни лаже, чим се тако изговараш. Они који има да се покају, кажеш, предодређени су, а ја нисам међу њима. Зато нека се покају они које је Он јасно познао унапред и које је предодредио. Каквог ли безумља и душе безумније и горе и од демона! Јер када се од демона могло чути да кажу нешто такво? Где се икада чуло да је демон рекао да је виновник његове погибије Бог? Зато немојмо кривити демоне, јер ето како и човекова душа смишља горе хуле од њих.
6. Откуда си сазнао, реци ми, да не припадаш онима који су напред познани и предодређени да постану саобразни икони славе Божије? Реци ми, ко ти је то јавио? Да ти није то јавио Бог или лично, или преко Својих пророка или преко ангела? Не, каже он, него сам мислим да нисам унапред познан да се спасем и да ће ми бити узалудан сваки труд. А зашто радије не поверујеш свом душом да је Бог Свога Сина јединородног једино ради тебе и твога спасења послао на земљу, унапред те познавши и предодредивши те да постанеш Његов брат и санаследник и зашто се не постараш свом душом и срцем да Га волиш и држиш Његове спасоносне заповести, верујући да је Он заклан тебе ради и да те неће оставити, нити ће дозволити да погинеш? Зар Га не чујеш где каже: Макар и жена заборави плод своје утробе, Ја те нећу оставити.[18] А ако журиш и сам себе осуђујеш као недостојног, одвајајући се од стада оваца Христових, знај да ти нико други није кривац за погибију, до ти сам себи.
7. Дакле, одбацивши свако неверје и лењост и оклевање од душа својих, приђимо свим срцем и у непоколебивој вери и са топлом чежњом као нове слуге, купљене часном крвљу. Покажимо поштовање према цени којом смо плаћени и заволимо Владику свога Који ју је платио и, примивши Његову љубав према нама, знајмо да Он, да није хтео да Собом спаси нас који смо откупљени, не би ни силазио на земљу, нити би био заклан ради нас, него је, како је написано, то учинио из жеље да сви буду спасени. И послушај где то сам Он каже: Нисам дошао да судим свету, него да спасим свет[19]. Али вратимо се сада на наше питање.
 
II О томе да су они који су поверовали у Христа унапред познани и одређени да постану саобразни Сину Божијем, и о Мојсијевим речима: “Када раздељиваше народе Вишњи[20], и о наредним стиховима.
 
1. Ово што ћу рећи унапред је јасно и недвосмислено, али потребно је да наведемо и намеру са којом о томе говоримо и дубину знања и смисла апостолских речи, како би ти отуда схватио да су сви који су поверовали у Христа, и монаси и мирјани, унапред познани и одређени и да постају саобразни икони Сина Божијег. И не само то, него су сви они, будући предодређени, и позвани. А као позвани, они су и оправдани. Као оправдани, они су и прослављени. Јер они који, пошто су се крстили и поверовали у Христа Сина Божијег и постали саобразни икони Сина Божијег, не сачувају себе у томе, гину. А који остају, сви се спасавају. Али сада бих започео са беседом, кренувши од почетка, како је и најбоље.
2. Када, каже, Вишњи раздељиваше народе и расејаваше синове Адамове, Он постави међе народима према броју ангела Божијих. И бu Израuљ удео Господњи и народ Његов и удео наслеђа Његовог. То значи следеће. Бог је разделио све народе. А које то? Синове Адама. Ако су, дакле,сви синови Адамови, како их назива народима? Јер, као што је Адам, пре него што је преступио заповест Божију, био бесмртан, нетрулежан и сажитељ и сабеседник ангела, те пребиваше у рају, а чим је преступио заповести самога Бога остао је лишен свих тих добара и постао трулежан и смртан,те био изагнан из раја, тако је и са свима који су од њега рођени. Јер, када се умножише и падоше у незнање Бога, попут онога који је рекао: На облацима небеским положићу престо Cвoj и бићу сличан Вишњем[21] и пошто су, зло помисливши, почели да граде кулу у покушају да се успну на небеса, Он им је због тога уместо проклетства и казне помешао језике,прекинувши њихову једномисленост у злу. И као да је одсекао удове од тела Адамовог и раздвојио их и од тела, и једне од других и расејао их, Он је сваком поједином уду дао туђе наречје да више не би могли да се сједине. Због тога их и није назвао људима, него народима.
3. И, пошто их је раздвојио по читавој земљи, сваком уделу дао је ангела чувара. Обрати добро пажњу на то како је од почетка света и векова Бог све унапред познао и одредио. Јер, када је Бог предодредио њихово поновно стварање из пакибитија, као од тела једнога Адама (попут ребра и дела који је узео од њега и надоместио га плоћу, а од ребра поново начинио жену), тако је позајмио део од адамовског тела, а уместо њега дао му други, али оно што беше позајмљено био је Његов део и није се рачунао као да је од адамовског тела, него се нашао као део Господњи, будући изван Адамовог тела, премда је и био узет од њега и био му сродан. Зато и није био постављен ангел чувар, него им је као васпитач синовљев, или као вођа народа и војске, дат чиноначалник Михаил, док је Бог био њихов чувар и заштитник, па гa је зато и назвао Израиљем, односно умом који гледа Бога. Отуда се каже и да је Христос рођен од кћери Адамове и Давидове и зато апостол Матеј у родослову набраја само тај део, односно део од Адамовог тела, а не читаво тело, јер се оно читаво откинуло од дела,као што је и читав Адам отпао од божанске славе.
4. На који начин и зашто? Да би, као што је од читавог Адамовог тела узети део изграђен у жену, тако опет исти део, узет од жене, био изграђен у мужа и да би се родио нови Адам, Господ наш Исус Христос, а за тај удео божански Павле рекао је да је оно што је по избору[22]. И као што је од остатка, односно дела, то јест саме жене, прешао повод за проклетство на читаво тело, односно род, тако ће опет кроз исти остатак,односно владичанско тело, бити предан благослов читавом човечанству. Јер због тога је Он и сишао у ад, да би, када дође и јави се Његово спасење свим светим пре Његовога доласка, спојио све од века упокојене светитеље са онима који има да се роде до краја времена. Тако је положен и у гроб,да би раније упокојена тела мртвилом Свога тела учинио причасним животу и вечном васкрсењу. Тако је и Израил, који је постао удео Божији и Његов део, са правом назвао виноградом и поставио му ограду, као каквом другом рају из ког је Адам, односно род тела његовог опет изагнан, а мислим на народе. А уместо огњеног мача беше ангел који чуваше тај виноград да у њега не уђу народи, а виноградар му беше Бог.
5. Дакле, као што је Ева, тај део од читавог адамовског тела, прва разговарала са змијом и прва јој открила оно што је Бог заповедио и прва примила змијину подвалу и преступила заповест, окусивши од дрвета у Адамовом одсуству, па затим послужила и њега и дала и њему да једе од дрвета, тако се после тога догодило и са Израиљем. Наиме, пошто је и он попут ње прекршио веру и љубав према Богу Који га је изабрао мимо свих народа, одступивши од поклоњења Њему, принео је жртве и леванице идолима, па је од њих јео и пио. И пошто је Бог то унапред знао, јер је Бог и све зна, Он је опет тај део, удео, тај остатак, а мислим на ребро Адамово,узео од Јудиног племена и сачувао га за Себе. А када су се сви остали затворили у непокорност[23], пошто је узео од њих остатак који је изградио[саздао] у жену, односну пренепорочну Марију, и имајући од ње, Свете Богородице и Свагдадјеве Марије, у себи примљену плот као семе вере у Бога, Пресвети Бог га је изградио себи у храм свети, поставши богочовечански муж. Али пошто ни плот коју је примио од саме чисте Богородице није била од жене, него је од Адама изграђена [саздана] у жену, каже седа се Христос обукао у Адама и записано је да се родио од првога и назива се другим Адамом, јер је син Божији и син не женин, него Адамов. А где је то написано? У Еванђељу по Луки па, ако ти је угодно, истражи и наћи ћеш да се родослов наводи тако. Јер, пошто је рекао да се за Њега мислило да је син Јосифов, наводи: Сина Илијева, сина Мататова и, надаље набрајајући родослов остатка, напослетку каже: сина Еносова, сина Ситова, сина Адамова, сина Божијега. Када је од Јосифа дошао до Адама, уопште не поменувши жену, оставио је да то потпуно остане у тајни.
6. Дакле, узевши остатак који је у себи имао семе вере, како је речено,Бог је постао човек. Читавога Адама, односно читав његов род, који беше одбачен од остатка и избачен из новога раја и удела и винограда, решио је да опет оправда кроз семе вере у Њега, као што је то и Авраму обећао. Није се Бог тога сетио тада, како би то умислио неко од великих зналаца,када је и Аврам показао веру жртвовавши Исака, него пошто је то знао од пре настанка света и пошто је предодредио да се спаси остатак са вером, а вером према произвољењу да се у остатку спасу сви који су се претходно одвојили од њега, касније је објавио Своју од искони предодређену вољу Авраму, који се нашао веран. Када ми чујемо за ту вољу, ми мислимо да смо, пошто је Авраам поверовао Богу, зато примили тај благослов и усиновљење вером, јер му је Он рекао: У теби ће се благословити сви народи[24], неправилно мислећи да нам је обећање дато уместо Аврамове вере, а не кроз неизрециви домострој, преодређен пре векова, а који нам је у Авраму вером обећан и јављен. Али није тако, није. Јер тај остатак у раздељењу синова Адамових, односно народа, пошто је постао удео Господњи, како је речено, Он је насадио као неки други рај, који посред себе има дрво живота, односно веру у Бога и Духа Који је од Бога. А пошто тај остатак беше од ребра Адамовог, које беше изграђено у жену, а жена је прва преступила и Бог је знао унапред да ни тај остатак неће сачувати веру у Њега, када га је унапред познао пре векова, тада је Он и благоизволео да сви одбачени народи, односно они који су отишли и отуђили се од тога остатка, буду поново призвани и уведени и придодати остатку од остатка и сједињени са њим.
7. Али добро пази на ово што ти говорим, јер смисао тога није лако разумети. Када, дакле, јудејски народ, који је назван и Израиљем (јер то је удео који је од ребра мужевљевог) преступи од Бога дату му заповест (слушај, каже, Израиљу, Господ Бог твој један је Господ[25]) и наруши је обожавањем демона и поклањањем идолима и једењем од њихових жртви ливеница, тада ће Бог опет од њега, као од неког тела које је изграђено од много делова у један народ, узети његов део, како би га нетакнут сачувао Себи. А остатак тела, односно део који се одвојио одступивши у идолопоклонство, Он ће одстранити и одагнати од тога раја, односно од лозе Свога удела. И као да је од ребра Адамовог узео неко мало семе, Бог Логос постаће човек, односно, да поновим то, родиће се други Адам, син првога као од његовога ребра, без општења и истечења, и тада ће се благословити читаво тело и удови првога Адама, односно сам прогнани народ незнабожаца, пошто се кроз Његовога сина, богочовечанског мужа, у вери сједини са остатком који је од ребра Адамовог.
8. То је дакле оно за шта божански Павле говори да је пре векова одређено и познано од Бога Који све зна унапред, тако да буду призвани сви народи од истока до запада и да се сви који поверују приљубе Христу Богу Који се оваплотио од ребра њиховога оца, Сину Божијем и Сину Адамовом. И тако ће постати једно, односно сателесници и сапричасниции браћа и санаследници Христови, сам Христос и далеко насељени и расејани народи. А који не поверују остаће изван оних који су од остатка вере,а ту мислим на Јудејце, који су због неверја избачени и отпали. И то је јасно онима који слушају еванђелске речи: Дата ми је сва власт на небу и на земљи. Идите по свему свету и проповедајте Еванђеље Царства;који поверује и крсти се биће спасен, а који не поверује биће осуђен[26].
9. Али, приступајући беседи, укратко ћемо поновити оно што смо горе рекли, како би то сада свима постало разумљивије.
 
III Сажетак онога што је у првом слову речено о природном сазрцању Адама и Еве, о седам дана и векова и о рају.
 
1. Дакле, Бог је створио небо и земљу и све што је на њима, да опет испитамо скривени смисао божанског Писма, а затим је по Свом лику [образу] и подобију саздао и човека, односно једнога Адама. Све то створио је за шест дана, а седмога је дана починуо и ништа није радио, при чему први дан није назвао осмим, како се не би говорило да има осам дана седмице, него само седам дана, и да би оне тако заокружене чиниле број седмица. Наиме, тим данима Створитељ је, како се види, предизобразио седам векова. Пошто је, дакле, то учинио, Владика свега је, будући Богом, након што је унапред познао да човек има да преступи Његову заповест и да остане непокајан, а онога који се не каје неопходно је кажњавати и осуђивати, није га оставио у том свету који је за шест дана саздао са самим тим Адамом, него је починуо у седми дан, а када је њему дошао крај, насадио је рај на истоку.
2. На који начин и зашто? Зато да би га Бог из овога света попут цара увео као у некакав двор или славни град, а када преступи Божију заповести због тога остане без царства и буде одбачен и изагнан из царских одаја,да буде осуђен да поново обитава у свету са надом. Јер да Бог није учиниотако, него да је оставио свет и у њега поставио човека који преступа, а неисповеда се нити се каје, куда би га изагнао? И где је он требало да проживи и умре и да се, након осуде, опет врати у земљу од које је узет? Свакако нигде, него је требало да буде осуђен жив на ад[27] и да отуда никако не буде поново призван спасењу, па надаље не би било ни рађања, нити увећања света у мноштву, те би нестао и човек, такво и толико дело премудрости Божије.
3. А пошто је Бог пре векова знао да он има да учини преступ и предодредио да га поново сазда из пакибитија, зато је, након што је саздао све и починуо и помоћу седам дана тајанствено предзнаменовао времена и векове, Он касније узео залоге обновљења као квасац и семе и део од сваког Свог појединог дела, како би, узевши од дела учињених у седам дана не у самим тим данима, него у осмом дану преднацртао будући век стварањем које се тога дана догодило, али тај дан Он није избројао са осталих седам, нити га је објавио, него га је оставио непознатим свима који су живели пре закона, учинивши да се у закону он некако магловито обзнањује и објављује кроз пророке, док је нама вернима допустио да се он објави и сване, јер ми очекујемо да само што не гране незалазно сунце правде. Рекао сам да је Он узео делове од читаве земље као једно место на ком је насадио рај, а од читавога тела Адамовог узео је једно ребро, односно један уд, док од дана није узео ништа. Како то? Ти делови беху узети како би се кроз њих обновило оно што је сродно и саприродно и што је имало да се споји са небесима, док су дани, будући да нису имали да буду обновљени, него да од тога дана потпуно престану, изостављени, па због тога Бог од њих није узео део за обновљење, али је од векова узео. Како? Послушај.
4. Седам векова било је дужно да се испуне према броју седам дана. Шест од њих већ је прошло, а седми се не окончава, него Он од њега узима део и придружује га вечном и бесконачном веку. А то, колико је предодредио да узме и када има да се збуде крај ових дана, не зна нико до Света Тројица, једно и нераздељиво Божанство. Јер оно што је Спаситељ Исус Христос рекао да ни Син не зна тај дан и час[28], рекао је да не зна према природи Свога човештва, а не по Божанству. Дакле, због чега Он није узео део дана, а од векова узима? Јер ти се векови, бројани према данима и седмицама, називају вековима, док се будући и непролазни век не мери данима, него и јесте и биће неизмерив и бескрајан. Значи, пошто неће постојати дани, него векови, Он не узима део од дана, него од векова и придружује га будућем веку. Дакле, део земље, односно сам рај, био је образ горњега Јерусалима, дакле Царства Небеског, и у њега је Бог поставио човека да постепено од праобраза и сенке буде узведен до истине. А дрво живота које се налази посред раја било је образ вечнога живота, који је Бог. Ребро, пак, Адамово које је изграђено у жену било је праобраз Цркве и то је опет била друга тајна домостроја, да, када отпадне од образа који је настао као праобраз Царства Небеског, а то беше рај, и од дрвета живота, кроз ребро он буде припојен Христу и Богу и да поново буде узведен оној истој исконској и првобитној лепоти.
5. Међутим, пошто је Ева прва, преварена, преступила заповест и окусила плод, а затим га дала Адаму, па је и он јео од њега, будући да никако нису пожелели да се покају и падну пред Владиком, они отуда бивају изгнани и осуђени да обитавају у овоме свету. А обрати пажњу на неизрециву доброту Божијег промисла у вези са њим. Када је једном од греха низведен у трулежност, да не би пре времена појео од дрвета живота и постао бесмртан (и да буде трулежан, а бесмртан, те да тако зло постане бесмртно), Бог је поставио огњени мач да чува прилазак дрвету живота.
 
IV О потопу и о томе чији су праобрази они који су се у њему налазили, о Аврааму и изабраном остатку и о томе шта је та грана, и о Израиљу и обрезању.
 
1. Дакле, када су познали једно друго и изродили децу, синове и кћери, назва Адам жену Ева, односно живот, јер она беше мати свих живих[29].
Али када су се људи умножили и пали у дубину злобе и у велико мноштво грехова, Бог, намеравајући да водом потопи свет и да човека избрише са лица земље, поново није напустио део, него је у ковчегу спасао Ноја и његове синове и кћери. Ковчег је, опет, био праобраз Богородице, Ноје Христа, људи који су били са Нојем, били су првина остатка Јудејаца који су имали да поверују у Христа, док су звери и сва стока, птице и гмизавци представљали праобраз незнабожаца. Отуда је и ковчег после потопа имао Ноја, а Богородица Марија оваплоћеног Бога и човека, али ковчег је спасао само Ноја и оне који беху са њим, док је Овај и ковчег и читав свет спасао од потопа греха и ропства закону, избавивши га од смрти.
2. Међутим, после потопа људи су опет пали у незнање Бога и постали обесни, јер су имали један језик и један глас, па су почели да граде кулу упокушају да се успну на небеса, поново умисливши да су равни Богу. И намеравајући да им помеша језике и да их раздели и расеје по читавој земљи,јер је од Адамовог ребра настало много удова и налазили су се у једном телу са једним наречјем, Бог је од њих опет узео Свој део, односно ребро, па је остатак тела разделио на много удова и расејао их, назвавши их незнабошцима, јер су пребивали у потпуном незнању Бога. Тај свој део назвао је Израиљем, односно оним који види Бога. А то је био Авраам у ком је, по прејемству, било спасено са висине семе вере и богопознања и ком се Он и јавио, говорећи: Пођи из земље своје и од рода свога и ходи у земљу коју ћути показати; и учинићу те народом великим[30] и дао му је обрезање, обзнанивши му га као знак и печат. И заклео му се да ће умножити његово семе као звезде небеске и као песак на обали морској. После тога, Бог му се опет јавио и казао: Знај добро да ће дошљак бити семе твоје на земљи туђој, јављајући му унапред одлазак у Египат Јосифа и Јакова оца његовог и браће његове. Од њих се тамо и умножио тај део и од њега је постао велики народ кога је Он преко Мојсеја извео отуда, угостивши их најпре јагњетом као праобразом истинског Јагњета. Затим, пошто је разделио море, превео их преко њега, одвео у пустињу и тамо их хранио четрдесет година, родио се део Господњи, народ Његов Јаков, удео наследства Његовог Израиљ[31].
3. Они су, дакле, обрезање имали као печат и сви беху обрезивани, пасе по томе препознавао удео Господњи, како је речено, као што у стаду царских оваца свака од њих носи обрезање као печат на скривеном делу. И то је Бог мудро устројио да се они не би мешали са осталим овцама,односно са незнабошцима, који су због незнања Бога низведени у чин звери и бесловесних. А зашто је одредио да се печат стави тамо, а не на други део тела? Зато што од њега проистиче семе и рађање читавог човека по плоти. Осим тога, Бог нам тиме указује на читавог човека како скида плот, како би и по томе они били познати као деца плоти и да би то постало праобраз духовног обрезања духовне деце која имају да се роде касније, без истечења, општења и трулежности, па када се и оно појави да престане старо обрезање и да уместо њега свака овца буде запечаћена у телесном необрезању крвљу Христовом, односно нерукотвореним обрезањем, сагласно Павлу, и одбацивањем плоти (при чему мислим на земно умовање), и то тајанствено, али осећајући га и познајући у души.
 
V О томе да су после света који је настао први следила друга два, од којих је последњи праобраз онога што има да се догоди касније, као средина између старих и потоњих, и о томе чији је образ била обећана земља и остало.
 
1. Дакле, тај народ од семена Аврамовог, односно део од ребра Адамовог, Бог је учинио као некаквим другим новим и трећим светом, и он је носио образ онога првог света и раја, а и другог, односно онога који се налазио у ковчегу, и не само то, него и образ оних који су имали касније да се роде, а пошто се налазио у средини осликавао је древно у потоњем и показивао да се древно припаја потоњем. Јер уместо онога раја имао је други рај, земљу обећану, ковчег уместо Богородице, кроз то нам унапред јављајући и изображавајући повратак у њега и наслеђе које има да добију свети обновљењем Духа Светога. Имао је закон, као што су прародитељи имали заповест, а служењем закону указивао је на слободу која има да превазиђе закон и која има да буде дата у закону духовном. Имао је крчаг мане уместо дрвета живота које стоји насред раја, од кога онима није било допуштено да једу, док је овај изображавао и указивао на путир који ће у себи носити Христа. Имао је ману уместо Христа, јер Он је хлеб који је сишао са неба и који свету даје живот вечни. Због тога је и мана била са небеса. Хлеб ангеоски је, каже, човек јео[32]. Укратко речено, начинивши нови рај, Он је у њега положио многе и часније и узвишеније ствари него што беху у првом рају, јер он је био праобраз већих обећања и ствари.
2. У њега је Бог поставио Мојсеја, као тамо Адама, и говораше са њим као са Адамом, а и Мојсеј говораше са Богом као Адам. Али Адам није имао, попут њега, наду на обећање да ће му се тамо телесно појавити јединородни Божији Син и Бог. Он је имао дрво живота, али не и сам живот, а овај је имао благодат Духа, видљивију од дрвета живота у пророцима, који су јављали да ће у Христу бити дат савршени и истинити живот. Онај рај имао је живот без бола и бриге, као и дрвеће и плодове лепе зајело, а овај је за храну имао ману која је сама дошла са неба, како је речено,док су пили и од меда слађу воду од стене која их је следила[33]. И не само то, него и хаљине њихове и обућа нису се хабали, нити су пропадали[34], него су се увећавали заједно са њиховим телима, а у њиховим племенима није било никога да болује. Они који су се налазили у првом рају имали су претњу смрти и проклетства ако преступе заповест, а ови су имали наду на опроштај грехова и благослов вечнога живота ако неко од њих и не би испунио закон Божији, због обећања да ће доћи Христос и оно што је њима немогуће учинити могућим, не да би осудио оне који нису сачували закон, него да би спасао оне који су поверовали. Први је имао пламени мач који је штитио прилаз дрвету живота и да од њега удаљи Адама и његове потомке, а овај чиноначалника Михаила који је радије имао да чува и надзире оне који се налазе у њему, а да расејаним народима не дозволи да у њега уђу. Тамо је Бог унапред уредио да се кроз Адамово ребро догоди Адамово пресаздање. И због тога је тада од мужа без општења настала жена, како би опет од жене било узето Адамово ребро и да би се без истечења и општења родио човек Христос и Бог, а да би се кроз Њега обновио Адам. У овом рају Бог је најавио Аврааму да ће привести његовом семену[35] све изагнане народе и учинити их једним стадом.
3. А пошто су, премда су били окружени таквим добрима, и пре него што су ушли у обећану земљу и након што су у њу ушли преступили заповест Божију која каже: Слушај, Израиљу, Господ Бог твој је један Господ и не поклони се богу туђинском[36], и жртвоваху своје синове и кћери демонима, једући и пијући вино од њихових ливеница, клањаху се ономе што су створили њихови прсти, убијаху свете и каменоваху пророке, преокренуше се у лук искривљен[37] и разгневише туђим боговима и њиховим гнусобама Бога Који их је нахранио у пустињи и заборавише на Њега, шта је тада учинио Господ Који их је изабрао од свих народа? Да се није разгневио и одвратио од њих? Нипошто, него је послао Сина Свога да разреши њихове грехе, јер су и сами дошле дотле да су се уподобили незнабошцима, како је написано: И помешаше се са незнабошцима и научише дела њихова[38] и: Не разумеше, у части будући[39]. Дакле, сети се ковчега, Нојевих синова и звери и гмизаваца који су тада у њега ушли, како сам рекао када сам казивао о њему, односно о томе да је Ноје праобраз Христа, његови синови народа у закону, а звери и гмизавци незнабожаца. А људи у закону, названи уделом Господњим, Његовим наслеђем, затим су се уподобили зверима, незнабошцима. И, желећи да их позове натраг и да их врати првобитној лепоти, Бог је сишао на земљу и оваплотио се, узевши ребро Адамово од плоти пречисте Богородичине, и постао је човек, уподобивши нам се у свему, осим у греху. А зашто то? Да би оне који су сачували закон усавршио вером у Њега и да би оне који су се одали блуду идолопоклонства вером припојио остатку тела, не би се ли тако вером оправдали и незнабошци, сагласно ономе што је рекао Павле: Јер ако је пад њихов Богатство свету, колико ли је више спасење њихово[40]?
4. Али смисао речи, у крајњем случају дословни, јасно омогућава да ту схватимо још нешто. И пазите да добро разумете шта је оно што каже божански Апостол: Јер ако је пад њихов богатство свету, колико ли је више спасење њихово?
 
VI О речима Апостола: “Јер ако је пад њихов богатство свету, колико ли је више спасење њихово?”, и олицетворење обају народа, односно незнабожаца и Израиља.
 
1. Откако незнабошци беху расејани, како сам већ рекао, део Господњи постао је Израиљ. Дакле, тај Израиљ, пошто се претворио у велики и многољудни народ, залутао је у идолопоклонство, како су чинили незнабошци, па су’ били веома малобројни они који су сачувани као квасац и удео Божији. А када је дошао Христос, да су Му поверовали и поклонили Му се као Богу, могли су сви, и праведни и неправедни, богопоштоватељи и идолопоклоници, да постану једно и да се заједно спасу. И да се то догодило, незнабошци би Му говорили: “Боже свега и Владико, Господе векова, ево, све си их спасао без дела правде[41]. Како то? Зар ми нисмо дело и створење руку Твојих?” А Јудејци би им одговарали овако: “Не, али само ми смо удео Његов, само смо ми Његово наслеђе. Нама су дате плоче завета, обрезање и остало што је једино нама обећао и дао, а што вама нипошто неће дати”. На то би опет рекли незнабошци, не удостојавајући одговора завидљиве Јудејце: “Нас си, Владико и Слово Божије, достојно као недостојне одбацио, напустивши нас као тврдоврате и непокорне и немарне и препустивши нас глади незнања и жеђи безводице да не чујемо Твоје свете речи. А овима си показао сваку љубав и старање, дао си им пророке и судије и учитеље као водиче и васпитаче, дао си им закон и обрезање, и знаке и чудеса си им учинио, а они све то ни у шта нису урачунали, него су Те оставили и заједно са нама поклонили се идолима као боговима. И дела која смо ми починили и они су учинили, и попут нас одвргли су Тебе доброчинитеља. А сада си се једино због њихове вере у Тебе сажалио на њих и помиловао их, прибројивши их светима Својим који нису сагрешили. Зар нећеш помиловати и нас? Зар нас нећеш пожалити? Нећеш ли и нас примити, човекољупче?” И тако би се, са правом и умесно, они који су у необрезању придружили онима који су у обрезању принели жртве идолима и сви би у Христу постали једно.
2. Пошто су уз претходне своје грехе они и самога Христа и Бога убили као злочинца, затраживши Вараву и отпустивши га као праобраз антихриста, а после тога отерали и саме Његове апостоле, онда је и Он њих,како рекосмо, изагнао из раја и расејао их на све народе, јер су се у нечастивости заменили са незнабошцима. А незнабошце који су потекли од ребра Адамовог привукао је Себи Он Који је преузео ребро Адамово од жене и саздао га у савршеног мужа и, будући по природи Син и Логос Божији, постао је кроз њега сав плот, односно син Адамов по природи Адамовој. То је богатство свету, а ако је то постало богатство свету, колико пре би, да су поверовали, и они то имали да постану. Наиме, читав Израиљ, кога је и предзнао и предодредио, био је удео од првог расејања,а када је дошао, Он га је позвао вери у Њега. И пошто он није пожелео даМу дође, Он је узео од читавог дела као мали део оне који су поверовали у Њега, односно Јована и претечу, апостоле и остале, па је већину удела који је по сопственом произвољењу пао у неверје одбацио. А уместо њих дошли су незнабошци и вером се приљубили делу вере по изабрању.
3. Молим те да и даље пазиш на беседу, јер сада ћемо објаснити оно што се тиче новог и чудесног удела.
 
VII О томе да је Христова Црква нови свет и да је вера у Њега нови рај. А уз то и сажетак првог света, где се пореде они који су се усавршили Христом у Цркви са оним што је учињено тамо. И на крају, понављање апостолских речи: “Које унапред позна, унапред и одреди”.
 
1. Опет је почетак новог удела и новог света, а са уделом и чудно тесто, ново и необично. Оно што је било до њега били су праобрази и сенке и наговештаји, а ово је истина и обновљење и васпостављање читавога света. Али удео који је настао од Адама био је пропадљив и изродио се у велико мноштво трулежног и смртног народа, па је читав изгубљен у потопу. Од њега су једино Ноје и његови синови опет остављени као део и почетак другога света. И када су поново покушали да се попну на небо, а Бог је обећао да више неће учинити потопа и да неће побити сву живу плот на земљи, поново је узео Аврамов удео по избору вере и све друге расејао по свету. Од тог Аврамовог дела, Бог је, како сам више пута рекао, узео део његовога семена, односно само ребро, и изградио га у Себе и изградио се у плот без промене и постао човек, али не човек прост. Јер Он није постао првина плотске деце, пропадљивог народа, као што је тада постао Ноје, како би доцније од њега поново узео другу првину за постање другога народа, након што би се они умножили и нестали, него је постао бесмртна и свагда жива првина деце духовне која изнова обликују његово својство, како каже Апостол: Првенац је Христос, затим су Христови[42]. И на другом месту: Докле се Христос не уобличи у нама[43]. Јер сви они праоци били су смртни, а Онај Који је од дела Аврамовог семена узео део и постао Син Божији и син самога Адама, нетрулежан је и бесмртан и не рађа плотски него пресаздаје духовно.
2. И обрати пажњу на начин пресаздања. А о чему је реч? У рају од мужа је настала жена, мајка свих рођених од земље. А у Цркви верних од жене је рођен човек Христос Бог, првенац и живот свих који се духовно препорађају вером у Њега. Тамо је било дрво познања добра и зла и, када су од њега узели, оно им је постало виновником смрти. Овде је дрво крста на који је Христос, други Адам и Бог, приковао руке уместо руку Адамових које су се дотакле забрањеног, и ноге уместо ногу које су пошле у преступ. И Адам, окусивши од онога дрвета, постао је виновником смртии проклетства онима који се рађају од њега, док их је Христос и Бог, окусивши жуч и попивши оцат, ослободио од проклетства и избавио од смртне трулежности, док је онима који верују у Њега даровао нови живот и укрепио их, да би у овоме свету имали живљење равно ангеоском. Тамо је било дрво живота посред раја, од кога Адаму према домостроју није било допуштено да једе, него је избачен из раја, због чега је и постављен огњени мач да чува улаз ка њему. А овде је Христос кроз ребро прободен копљем, па је окренуо онај мач, отворио улаз и за читав свет засадио дрво живота или, боље рећи, свима нама дао је власт да га садимо свакога дана и оно непрестано расте, свима који једу од њега дајући вечни живот.
3. О, раја који је сада Христос Бог насадио! О, нове тајне и страшних чуда! Јер тамо су, како сви исповедају, Адам и Ева представљали дрва чулна и видљива, само дрво познања и дрво живота, другачије од сваког другог. А овде нови Адам вернима постаје све заједно, и уживање и знање,које не усмрћује и не омета приступ дрвету живота, него речима поучава како долично треба одговарати змији: Иди од мене, сатано[44], и остало. И не само то, него Он води и у живот, а то је опет сам Он. Али где је, рећи ће неко, нови рај за који кажеш да га је Христос створио? Ево, ми видимо да је читав свет онакав како је направљен на почетку. И насељавамо земљу од које смо осуђени да у напору и труду и зноју лица свога једемо свој хлеб. Где је онда рај о којем нам говориш? Ако хоћеш да упознаш за неверне непојамна и невидљива дела и тајне непојамног и невидљивог Бога, сабери се надаље умом и, како ти будемо казивали, сазнаћеш и научићеш и то.
4. Бог је најпре створио небо и земљу и све што је на њима, а после свега тога сопственим рукама начинио је човека. Затим је створио рај и оно што је у њему, те је у њега поставио човека ког је начинио. И, узевши једно од његових ребара, изградио га је у жену, а затим им је дао заповест да не једу од дрвета познања добра и зла, како не би били смрћу усмрћени,него да делају према заповести и да је чувају. А пошто су они одступили најпре од сећања на Бога и Његова доброчинства, што је делање које им је Бог дао, а затим напустили и чување заповести, једући од дрвета од којега им беше забранио да једу, они су одмах умрли душевном, а после много година и телесном смрћу, и били низведени у ад. И то није снашло само њих, него и све који су од њих рађани све до доласка самога Христа и Бога новога Адама и до Његовога силаска у ад и васкрсења из мртвих. Али када је дошао Онај Који је тада створио све и када је пожелео да то обнови, Он није пожелео да то учини по реду којим је тада стварао. Него како? Најпре обнавља човека, а тек онда творевину. На који начин и због чега? Он је, ономад, најпре Адаму све видљиво припремио као одаје заобитавање и уживање, па је тек онда створио њега, а сада, да је најпре пожелео да обнови творевину и учини је духовном и нетрулежном и непролазном, где би онај ко је обучен у трулежну плот, односно душевни и смртни човек, имао да обитава? У ком је свету требало да обитава, жени се и удаје, да рађа и бива рађан и одгајан? Свакако да ту ништа друго не би могао да кажеш. Зато Он најпре подиже палог и сломљеног и овешталог човека, пресаздаје га и обнавља, а затим то чини и са творевином.
5. Али као што смо редом говорили о творевини и њеном отпадању,тако треба рећи и о њеном обновљењу. Упореди старе примере и то како они одговарају домостроју и завету Божијем. Дакле, прво је Бог у рај увео Адама, а затим је створена Ева. Први је и Син Божији, сам Творац Адамов,сишао и ушао у непорочну утробу Дјевину и затим од ње примио ребро Адамово, односно свенепорочну плот, и постао човек, дошавши у свет уместо Еве коју беше преварила змија као нови Адам Који има да убије змију што је преварила Еву. Прва је преварена Ева када јој се обратила змија, те је она јела од дрвета, преступила заповест и умрла смрћу душевном. Првој је Богородици Марији ангел јавио благу вест, а када јој је саопштен наум Божији она је поверовала и покорила се, говорећи: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој[45], суштински прва примивши у себе Божије Слово, односно Онога Који је имао да избави њену душу од оне вечне смрти. И тада је, оваплотивши се, Он обновио Адамово тело, у које је сместа удахнуо дах у живу душу, јер, пошто је узео његово одухотворено ребро и затим га изградио у жену, није написано да је Он изградио и дах. А да бисмо то разјаснили, ређи ћемо следеће.
6. Бог је узео од Адама део његове плоти, коју је надоместио другом плоћу, а ону коју је узео изградио је у читавог човека, али нити је Адаму дао душу за то што је узео са ребром, нити ју је надопунио у Еви. И као да је плот узета од ребра имала надопуну, а душа не. Али сада ћемо то рећи јасније. Бог је од Дјеве узео умну и живу плот, коју је узео од Адама и надоместио је другом, а пошто ју је узео од ње, дао јој је Дух Свети и надопунио је вечним животом који њена душа није имала. Јер плот надомешћена уместо ребра Адамовог у његовом телу беше залог и јемство Божијег домостроја да ће, када поново од ребра узме ребро, уместо њега опет дати не плот (јер она је унапред надомешћена), него суштински Дух Божији, тако да се, као што је од ребра Адамовог постала жена и од ње сви смртни људи, тако и од женине плоти роди муж Христос Бог и од Њега сви да буду бесмртни, па да надомести оно што је имао Адам више од жене. А шта је то што је он имао више? Плот која је надопуњена уместо ребра у његовом телу. Јер, да ти то поновим, узевши плот од Дјеве, Христос је требало да је поново испуни, као што је и тада испунио Адама. Али пошто није имао да се поново роди за трулежност, него за нетрулежност, надомешћивање се догодило кроз Духа а не кроз плот, како би пресаздао и природу Адамову и да би они који имају да постану чеда Божија примили препород Духом Светим и да би тако сви који су поверовали у Њега у Духу Божијем постали Његови сродници и једно тело.
7. И као што је за првоздане речено ради тога (чега? жене, разуме се,а мислим на ребро Адамово) оставиће човек оца свога и мајку своју и прилепиће се жени својој, односно ребру Адамовом, и биће двоје једно тело[46], тако бива и при Христу Богу. Јер, до што је Он узео плот од свенепорочне крви Богородичине и дао јој Духа Светога, пошто се оваплотио и постао човек, због тога ће напустити човек оца свога и мајку, и жену, и децу, и браћу, и сестре и приљубиће се не жени, нити плотски, као сви ми који смо настали од жене по телу, него човеку Који је од жене рођен без семена, женику Христу. И тако, духовно Му се припајајући и приљубљујући, бићемо сваки са Њим један дух и једно тело, како бисмо телесно јели Његово тело и пили Његову крв.
8. Наиме, и сам наш Господ и Бог рекао је тако: Који једе Моје тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему[47]. Са тим божанским речима сагласне су речи апостолске: Ко се са блудницом свеже једно је тело сањом, а ко се сједини са Господом један је дух са Њим[48]. А ја кажем један не по ипостасима, него један по природи Божанства и човештва. По природи божанства, јер и сами усиновљењем постају богови, сагласно ономе што је рекао Јован: И знамо да када се открије, каже, бићемо слични Њему[49]. На који начин? Јер од пуноће Његове, каже, ми сви примисмо. А по природи човештва, јер смо постали Његови сродници и браћа, као што смо и на другом месту рекли. Јер, знајући то, сви наши свети оци јасно су рекли: “Дај крв и прими Дух”, пошто нам се Дух другачије не даје, осим добровољним распињањем и умртвљењем свету. Јер, будући да је Бог, према божанским речима, Дух, Он жели да нас у Духу Светом сједини и приљуби Себи и да будемо Његови сателесници и санаследници, како читаво Божанско Писмо сведочи. Али да се вратимо на наше питање.
9. Тако је Бог Логос узео тело од чисте Богородице и уместо њега дао јој не плот, него суштински Духа Светога. И најпре је Њиме оживотворио њену часну и пренепорочну душу, васкрсавши је од смрти, а то је учинио пошто је Ева прва умрла душевном смрћу. А пошто се оваплотио и постао човек, стекао је у Себи умно тело са душом. Ту плот је неизрециво примио и тада од Адама, и сада од Богородице са душом и тако је тајанствено читаву нашу природу обновио. И пошто се неизрециво родио, како сам зна, ушао је у свет. Ради чега и зашто? Да би потражио Адама који је изагнану овај свет и, нашавши га, пресаздао га. И, док ти будем сада понављао оно што је претходно речено, обрати пажњу на страшну тајну домостроја.
10. Још док се налазио у рају, Адам је позван на покајање, јер Бог му каза: Адаме, где си? и: Ко ти јави да си нт, осим ако си од дрвета од кога ти заповедих једино да не једеш, jeo?[50] Али ни када је то чуо он није пожелео да се покаје или заплаче и затражи опроштај. Него шта? Он као виновницу свога безумља и греха наводи жену. Зато он са правом бива избачен из раја. И пошто Адам тада није пожелео да се покаје, по злом савету лукавог демона, зато Бог Који је дошао на земљу опет позива све да се покају пред Њим и каже: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско[51]. Приближило се, стоји на капији наших срца и уста, отворите вером своја срца и одмах ће ући, па ће се отворити ваша уста и завапићете: “Имамо благо Духа у себи, имамо га, стекли смо у својим срцима живот вечни”. Размисли о овоме: Бог је најпре позвао Јудеје и они Га нису послушали да дођу, па Он зове све народе кроз Сина у последњим временима и они Га послушаше и похиташе и притекоше Му. Зато и Својим апостолима каже: Изађите брзо на тргове и улице градске и доведите амо сиромахе и богаље, и хроме и слепе[52], називајући градом читав овај свет, трговима и улицама незнабожачка племена и удаљене земље, а сиромасима и богаљима, и хромима и слепима оне који су обогаљени бројним и различитим сагрешењима и безакоњима и ослепели од незнања Бога.
11. Дакле, Он позива све од истока до запада, и Јевреје и Грке. И познао је унапред, као Бог, како много пута рекосмо, јеврејску непокорност која је потицала од неверја, као обраћање незнабожаца по вери, и пре векова је предодредио да они који поверују у Њега и крсте се у име Његово,односно у име Оца и Сина и Светога Духа, и који једу непорочно тело Сина Његовог и пију Његову часну крв, буду оправдани од греха, односно да се ослободе и прославе и постану причасници вечнога живота, као што сам Владика свега каже: Који једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни, и на суд не долази, него је прешао из смрти у живот[53]. Ето, дакле, брате, Бог те је и предзнао, и предодредио, и позвао и прославио и оправдао и вратио вером у Христа и светим крштењем у живот вечни. И ниси уведен, попут Адама, у чулни рај, него на небо и небеским добрима која око не виде и ухо не чу и на срце човеково не дођоше[54]. Зато испуњавај врлине и чувај заповести Божије, а, радије, себе самога чувај заповестима да не преступиш нешто од онога што ти је заповеђено и да прођеш као Адам или чак горе од њега, па да будеш лишен већих и небеских добара. Немој више волети ништа земно и нека те не савлада жеља за пропадљивим стварима, да се не би обнажио од славе којом те је Христос прославио и да не би, као онај ко није обукао у брачну одећу, био везан за руке и ноге и избачен у таму најкрајњу, где су плач и шкргут зуба.
12. Вера у Христа нови је рај. Зато је Он и пре стварања света знао све који су поверовали и који имају да поверују у Њега. Њих је и позвао и до краја света неће престати да позива, и прославио их је и прославиће их, и оправдао их је и оправдаће их, показујући их светим крштењем и благодаћу Духа саобразним слави иконе Сина Свога, све их тајанствено чинећи синовима Божијим и чинећи их новим од старих и од смртних бесмртним и дајући им заповести, као некада Адаму. Дакле, они који до смрти сачувају све Његове заповести, ти показују и љубав према Богу и постепено достижу већу славу. А они који се покажу као презиратељи, немарни и незахвални према своме доброчинитељу, и који не сачувају заповести које им је Он дао, бивају лишени тих добара, као што је Адам остао без раја, а то их не сналази због тога што их Бог није унапред познао, него због њиховог сопственог безумља и лукавства. Зато је и Бог посред раја поставио спасоносни лек, покајање, како би се они који су из немара и лењости отпали од вечнога живота, покајањем опет вратили Њему са сјајем и већом славом. Јер да то није устројио човекољубиви Бог, не би се спасила ниједна плот.
13. Дакле, оставивши сваку другу бригу, свом снагом посветимо се покајању, како бисмо и садашња и будућа добра достигли, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Којем доликује слава и сила у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јез. 33,11
  2. Мт. 3, 2
  3. Лк. 15,17
  4. Мт. 11, 28
  5. Пс. 140,4
  6. Мт. 9, 2
  7. Лк. 18,41-42
  8. Мт, 15,22
  9. Мт. 8, 7
  10. Мт. 9, 9
  11. ДАп. 2, 41
  12. Јн. 5,11
  13. Пс. 117,10
  14. Кол. 1,17
  15. Мт. 20,23
  16. Рим. 8, 29-30
  17. Мт. 9,13
  18. Ис. 49,15
  19. Јн. 12,47
  20. Пон. 32, 8
  21. Ис. 14,14
  22. Рим. 11, 5
  23. Рим. 11,32
  24. Пост. 22,1
  25. Пон. 6, 4
  26. Мк. 16,15-17
  27. Пс. 54,16
  28. Мт. 24, 36
  29. Пост. 3,20
  30. Пост. 12,1
  31. Пон. 32, 9
  32. Пс. 77,25
  33. 1Кор. 10,4
  34. Пон. 8, 4
  35. Пост. 17,4
  36. Изл. 20,25
  37. Пс. 77, 58
  38. Пс. 105, 35
  39. Пс. 48,21
  40. Рим. 11,12
  41. Рим. 3,28
  42. 1 Кор. 15,23
  43. Гал. 4,19
  44. Мт. 4,10
  45. Лк. 1,38
  46. Пост. 2,24
  47. Јн. 6,26
  48. 1 Кор. 6,16-17
  49. 1Јн. 3,2
  50. Пост. 3,9-11
  51. Мт. 3, 2
  52. Лк. 14,21
  53. Јн. 6, 54
  54. 1Кор. 2, 9

Comments are closed.