SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
ETIČKA SLOVA
 
SLOVO PRVO
UVOD
 
1. Ono što nam je bila dužnost da opovrgnemo i kažemo protiv onih koji nam se suprotstavljaju i o njihovom praznoslovlju kojim ogade sve čega se dohvate, pa makar se radilo i o onome što je u najvećoj meri dostojno poštovanja, dovoljno je i saglasno onome kako je Logos blagousmerio našu besedu, tako da njena rečitost i njeni domašaji ne predstavljaju našu zaslugu, nego potiču sviše i od pomoći Duha Koji blagousmerava svačije dobro pregnuće. A sada, okončavši sporenje sa njima, valja nam videti i ispitati i razmotriti šta je ono što nam je darovano od Boga[1], smireno slušajući od božanskog Pavla o tome kakvo je Bogatstvo[2] Njegove blagosti prema nama, kojom nas je darovao od iskoni tvorevine, kakvo je naše stvaranje, kako smo prestupili sviše datu nam zapovest i izgubili ona besmrtna blaga, šta predstavlja sadašnji život, kakav je ovaj svet pod kojim i iza Kojega se sve vidi kako se kreće i šta je ono što ćemo nakon ovoga naslediti mi koji se poklanjamo Trojici
2. I poći ću odavde, započevši besedu od Boga.
 
a. Prirodoslovlje o stvaranju sveta i sazdavanju Adama.
 
1. Bog nije, kako neki misle, prvozdanima na samome početku dao samo raj, niti je samo njega stvorio netruležnim, nego je mnogo pre njega svu ovu zemlju koju mi sada naseljavamo i sve što je na njoj, ali i nebo i ono što je na njemu, priveo u postojanje u pet dana. U šesti dan sazdao je Adama i postavio ga za gospodara i cara celokupne vidljive tvorevine. Tada ne behu stvoreni ni Eva ni raj, nego je Bog ovaj svet sazdao kao kakav raj netruležni, doduše, ali ipak veštastveni i čulni, te je njega, kako je rečeno, darovao Adamu i njegovim potomcima na uživanje. Ali da ti se to ne bi činilo čudno, pričekaj i u daljoj besedi to će ti se jasno pokazati iz samoga Božanstvenog Pisma. Jer zapisano je: U početku stvori Bog nebo i zemlju; a zemlja beše nevidljiva i neustrojena[3]. Pripovedajući zatim podrobno o svim ostalim delima Božijega stvaranja, pošto kaza:.
I bu veče, u bi jutro, dan peti[4], Pismo dodaje: I reče Bog: Načinimo čoveka po slici i podobiju našem; i neka vladaju ribama morskim i pticama nebeskim, i stokom, i svom zemljom i svim gmizavcima koji gmižu po zemlji. I stvori Bog čoveka, po slici Božijoj stvori ga, muško i žensko stvori ih[5]. Tamo se o muškom i ženskom govori ne kao da je Eva već tu, nego kao da postoji u rebru Adamovom i sapostoji Adamu. To ćete docnije jasno videti: I blagoslovi ih Bog govoreći: Rastite i množite se, i napunite zemlju i zagospodarite njom; i vladajte ribama morskim i pticama nebeskim, i svom stokom, i svom zemljom i svim gmizavcima koji gmižu po zemlji.[6]
2. Vidiš li kako je Bog na početku ceo ovaj svet kao kakav raj dao čoveku? Jer o kojoj to drugo zemlji govori, ako ne o ovoj koju mi, kako rekosmo, i sada nastanjujemo, i ni o jednoj drugoj? Zato i dodaje, te kaže: I reče Bog: Gle, dadoh vam svaku travu semenu koja seje seme, koje je povrh cele zemlje; u svako drvo koje ima u sebi plod semena semeno! što će vam biti za hranu; i svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svakom gmizavcu koji gmiže po zemlji[7]. Vidiš li kako je On Adamu i nama, njegovim potomcima, na uživanje dao sve što se vidi na zemlji i u moru, i da ga nije samo rajem darovao? Jer i sve što je Adamu rekao kao da je i svima nama govorio, kako je kasnije i Apostolima Sam kroz Živo Slovo Svoje rekao: A što govorim vama, svima kazah[8], znajući da je rod naš na zemlji imao da se umnoži bez mere i broja. I ako smo se mi ljudi toliko razmnožili, pošto prestupismo zapovest Njegovu i bejasmo osuđeni da živimo i umiremo, zamisli samo koliko je trebalo da bude onih koji su rođeni od stvaranja sveta, da nisu umirali, i kakav bi život i življenje imali u netruležnom svetu netruležni i besmrtni ostajući, živeći bezgrešno i bez jada, brige i muke, pri čemu je, u meri u kojoj bi napredovali u čuvanju zapovesti Božijih i sticanju dobrih pomisli, trebalo da vremenom budu uzvedeni ka pravoj slavi i da se izmene, približe Bogu i strujnim zracima Božanstva, te da se svačija duša ozari, a da se čulno i veštastveno telo pretvori i prevrati u neveštastveno i duhovno koje nadilazi sve čulno. A i koliku je radost i veselje trebalo da nam uz to pričinjava zajedničko življenje zaista je neizrecivo i razumu nedostupno.
3. Nego, vratimo se na predmet. Da ponovim: Bog je, kako je rečeno, kao da je u pitanju imanje ili njiva, Adamu darovao celi svet. On je to savršio u šest dana. Poslušaj gde na to jasno ukazuje Božanstveno Pismo. Pošto kaza: I stvori Bog čoveka, po slici Božijoj stvori ga; muško i žensko stvori ih; i blagoslovi ih Bog…[9], i ostalo redom, ono tada dodaje i ove reči: I vide Bog sve što stvori i gle, dobro beše veoma; i bi veče, i bi jutro, dan šesti; i okonča Bog u šesti dan dela Svoja koja satvori i počinu Bog u sedmi dan od svih dela Svojih koja poče Bog da tvori[10]. Želeći, zatim, da nas sažeto obavesti o tome kako je i otkuda Bog stvorio čoveka, Pismo ponovo kaže otprilike ovako: Ovo je knjiga postanja neba i zemlje, kada postadoše…[11] I malo zatim: I načini Bog čoveka, prah od zemlje, što ovako treba shvatati: stvori Bog čoveka, uzevši prah od zemlje,i dunu u lice Njegovo dah života i posta čovek duša živa.[12]
4. Pokazavši nam, dakle, na koji je način sve stvoreno, Gospod tada postupa poput nekog čoveka, poput cara ili vladara i bogatira: On nije opasao kraj ili zemlju kojom gospodari tako da je svede na samo jedan grad,niti ju je ogradio da čini tek jednu kuću, nego ju je izdelio na mnogo oblasti, pa nešto ostavlja za sejanje, a drugo namenjuje vinovoj lozi, nešto pušta da bude neplodno, a na jednom pogodnom i čudesno lepom mestu razapinje skinije, pa tamo i palate gradi, i kuće podiže, i banje gradi, i vrtove nasađuje, i svakojaka uživanja onde izmišlja, te izvan svega toga podiže ogradu i stavlja prevore i vrata koja se otvaraju i zatvaraju. I ne postavlja samo to, nego i straže, mada se sam nikoga ne boji, kako bi njegovo prebivalište bilo uočljivo i raznoliko i kako bi nezahvalnim i lukavim prijateljima, onima koji su okrutni prema potčinjenima i slugama, ako se ikada takvi pojave, bilo nepristupačno, a da bi bliskim i vernim prijateljima i onim zahvalnim slugama pristup i izlaz bili neometani. Tako i Bog postupi i sa prvozdanim. Pošto je sazdao sve iz nebitija, stvorio samoga čoveka i počinuo u sedmi dan od svih dela Svojih koja je započeo da tvori, On je u Edemu ka istoku626 kao neko carstvo u jednom kraju sveta nasadio raj, pa je postavio tamo čoveka kojega stvori.
5. A zašto u sedmi dan nije stvorio i raj koji je imao da nastane,nego ga je nasadio ka istoku tek nakon što je stvorio celokupnu tvorevinu? Pošto je Bog, kao Onaj Koji Sve Providi, tvorevinu stvorio prema uređenom poretku i nizu i sedam dana odredio da predstavljaju sliku sedam vekova što je kasnije trebalo da dođu, raj je nasadio posle toga kao znamen budućega veka. A zašto Duh Sveti dan koji je osmi po redu nije pripojio prethodnim sedam? Zato što Mu ne beše ugodno da i taj bude ubrojan u krug onih dana u kojem prvi, drugi i ostali čine sedmice kojima je svojstveno kružno smenjivanje, nego je on trebalo da postoji mimo njih kao onaj koji nema početak ili kraj, jer on ni sada ne postoji, niti tek treba da dođe i da započne, nego je i postojao pre vekova, i sada jeste i biće u vekove vekova, a rečeno je da će primiti početak onda kada u potpunosti dođe i u nama se konačno otkrije kao jedan nevečernji i za nas beskonačan dan.
6. A obrati pažnju opet i na to kako nije napisano ni: „Stvori Bog raj“, niti: „Reče: neka bude; i bi“, nego: Nasadi ga; i učini Bog da izraste još iz zemlje svako drvo lepo za gledanje i dobro za jelo[13], koje ima plodove svakojake i raznolike, a koji se ne kvare, niti uopšte prolaze, nego imaju večitu svežinu i posebnu sladost i prvozdanima pružaju neizrecivu milinu i radost. Naime, njihovim netruležnim telima trebalo je da se pruži i netruležna hrana. Tako njihovo obitavanje sred raja koji je njegov Tvorac opasao, postavivši ulaz kroz koji su ulazili i izlazili, nije znalo za tegobu i umor.
 
b. O Adamovom prestupu i izagnanju.
 
Adam je, dakle, sazdan netruležnoga tela, ali svakako veštastvenog i još ne u celosti duhovnog, i Bog Tvorac ga je postavio kao besmrtnog cara u truležnom svetu, odnosno ne samo u raju, nego u svemu što se nalazi pod kapom nebeskom. A kada im je dao i zakon i zapovedio im da ne jedu jedino od onoga drveta, Adam je to prenebregao i nije poverovao Sazdatelju i Vladici Koji mu ovako kaza: U dan u koji budete jeli od Njega, smrću ćete umreti[14], držeći dostojnijom poverenja lukavu zmiju[15] koja reče ovo: Nećete smrću umreti, nego u dan u koji budete jeli, bićete kao bolovu, poznajući dobro i zlo[16]. I jedoše od njega[17], pa se u isti mah obnažiše od nepropadljivog odela i slave i obukoše u nagotu truležnosti. Gledajući, dakle, sebe nagim, Adam se sakrio i, sašivši smokvino lišće, opasao se, pokušavajući da sakrije svoju sramotu. Zato kada ga Bog upita: Adame, gde si?[18], – Glas tvoj, on kaza, začuh i poznavši svoju nagotu, pobojah se i sakrih[19]. I Bog, pozivajući ga na pokajanje, pita ga: A ko ti javi da si nag, ako nisi od drveta od kojega ti zapovedih jedino da ne jedeš, jeo?[20] A kako ovaj nije hteo da kaže „sagreših“, nego je, štaviše, time što je kazao: Žena, koju mi dade da bude sa mnom, ona mi dade i jedoh[21] krivicu još pripisao Bogu Koji je sve stvorio kao veoma dobro, a ona opet krivicu pripisa zmiji, pa pošto nikako ne htedoše da se pokaju i da pripadnu Vladici i zatraže oproštaj, On ih tada kao iz palata carskih i prekrasnih dvorova, iz toga raja izmeće i izgoni da na ovoj zemlji žive kao izgnanici i stranci.
2. I On odmah postavi plameni mač da čuva pristup drvetu života[22], a smisao toga nije da su oni kasnije ponovo imali da se vrate u taj čulni i veštastveni raj, niti je zbog toga on do sada sačuvan, niti ga toga radi Bog nije ukinuo, nego je sačuvan da bi služio kao obraz budućeg neprolaznog života i predstavljao sliku večnoga Carstva Nebeskog. Da nije to bio razlog, on je radije trebalo da bude proklet, jer je u njemu i došlo do prestupa. Ali Gospod to ne čini, nego svu ostalu zemlju, budući da je, kako rekosmo, ona bila netruležna kao i raj i sve je sama od sebe prinosila,da Adam, kada već izlazi otuda, ne bi i nadalje živeo životom lišenim muka, umora i znoja, proklinje ovim rečima: Prokleta je zemlja u delima tvojim; u mukama ćete je jesti sve dane života cvoga; trnje i korov davaće ti i ješćeš travu poljsku namenjenu zverima i beslovesnim životinjama; u znoju lica cvoga ješćeš hleb svoj, dok se ne vratiš u zemlju od koje si uzet, jer zemlja si i u zemlju ćeš otići[23].
3. Sa pravom je, dakle, trebalo da onaj koji je zbog prestupa nizvrgnutu truležnost i smrt nastanjuje nepostojanu i truležnu zemlju i po zasluzi da prima istu takvu hranu. Jer kako su ga preizobilna raskoš, netruležno i napora lišeno življenje odvukli u zaborav Bogom danih dobara i u prezir date mu zapovesti, on je sa pravom osuđen da zemlju obrađuje u trudu i znoju i da tako od nje, kao od kakvoga domoupravitelja, polako sakuplja hranu. Vidiš li kako je zemlja prvo prokleta i lišena prvobitne sposobnosti da rađa sama od sebe, pa da je tako primila prestupnika? A zašto to? Da bi je on obrađivao u znoju i trudu i da bi mu od plodova koje umereno rađa davala koliko je njemu dovoljno, a da bi, neobrađivana, ostajala jalova, donoseći samo trnje i korov. Prema tome, ni celokupna tvorevina, koja je od Boga privedena iz nebića, gledajući izgnanoga iz raja, ne htede više da se potčini prestupniku. Sunce nije htelo da zasija, mesec nije trpeo da se pojavi, zvezde ne poželeše da mu se ukažu, izvori ne htedoše da mu vriju. Reke nisu htele da teku, vetar je sam sebe nastojao da sputa i dane da vazduha onome koji je ustao protiv Boga. Sve zveri i sve životinje zemne, gledajući ga obnaženog od pređašnje slave, prezreše ga i u trenu se razgneviše na njega. Nebo se pokrenulo kao da će, sa pravom, pasti na njega, a zemlja nije podnosila da ga nosi na plećima.
4. I šta se zbiva? Bog Koji je stvorio sve i sazdao i samoga Adama,znajući pre osnivanja sveta da će on prestupiti zapovest, Bog Koji je predodredio njegov život i presazdavanje iz pakibitija putem rađanja u ploti jedinorodnoga Sina Njegovog i Boga – šta čini? Zadržava sve Svojom silom, milosrđem i blagošću, suspreže uzrujanost tvari i odmah mu je potčinjava tako, da bi, posluživši čoveku radi kojega je stvorena, ona koja je za truležnog postala truležna, kada se on preobnovi i postane duhovan, netruležan i besmrtan, oslobođena ropstva i sama ona koja je Bogom bila potčinjena buntovniku kako bi mu poslužila, sa njime se obnovila i onetruležila i sva postala duhovna. To je ono što je pre osnivanja sveta mnogomilosrdni Bog i Gospod predodredio.
5. Ali pošto je to tako Bog premudro uredio, Adam je, izbačen iz raja, izrodio decu, poživeo i umro, a tako i njegovo potomstvo. Tadašnji ljudi, imajući svežu uspomenu na pad, a poučeni tome zacelo od Adama i Eve, bojali su se Boga i poštovali Ga kao Vladiku. Zato su Mu Avelj i Kain i prinosili žrtve od onoga što su imali, pa je zapisano i da je Bog na Aveljev prinos i žrtvu obratio pažnju, a na Kainovu ne. Rečeno je dase, kada je to video, Kain ražalostio do smrti i pokrenuo se na zavist i bratoubistvo[24]. Ali Enoh, koji je posle toga blagougodio Bogu, Njime beše uzet[25], a Ilija beše uznesen u ognjenim kolima[26]. Bog je time pokazao da, ako je posle osude koja je izrečena Adamu i semenu njegovom, ako je nakon izagnanja Adamove sinove koji Mu blagougodiše tako nagradio uzimanjem i dugovečnošću i njih, koji je trebalo kasnije da umru ili, tačnije rečeno, promene se[27], oslobodio truležnosti, odnosno povratka u zemlju i silaska u ad, kolike li bi, da nije prestupio zapovest ili čak i da jy je i prestupio, ali se pokajao, slave i časti i milosti udostojio samoga Adama, te ga ostavio da prebiva u raju?
6. Tako su, dakle, drevni, učeći se vremenom jedni od drugih po prejemstvu o stvarima Božijim, poznavali svoga Tvorca. Kasnije, kada su se ljudi umnožili[28] i predali od mladosti svoj razum zlu[29], dospeli do zaborava i nepoznavanja Boga Koji ih je stvorio i ne samo da su počeli da poštuju idole i demone kao bogove, nego i samu tvorevinu koja im je Bogomdana da im služi obogotvoriše, pokloniše joj se[30] i predadoše se svakoj razuzdanosti i nečistom delu[31], oskvrnivši zemlju, vazduh, nebo i sve što je pod njim svojim besputnim delima. Jer ništa drugo ne skvrni tako i čisto delo Božije ne čini nečistim, kao kada čovek samo to delo obogotvori i pokloni mu se jednako kao i Bogu, mimo Tvorca i Sazdatelja. I celokupna tvorevina je, dakle, kada ju je čovek obogotvorio i poklonio joj se, bila ukaljana i gurnuta u krajnju truležnost. A kada je zlo ispunilo krajnju meru i svi se u nepokornost zatvoriše[32], po božanstvenom Apostolu, tada je na zemlju sišao Sin Božiji i Bog da bi presazdao satrvenog, oživotvorio umrloga i Svoju tvar vratio natrag iz prelesti.
Ali, molim vas, dobro obratite pažnju na moju besedu, jer biće korisna i nama i potonjim naraštajima. A da bismo videli ovaploćenje Logosa i Njegovo neizrecivo rođenje od Svagdadjeve Marije i dobro poznali pre vekova skrivenu tamošnju tajnu[33] domostroja na spasenje roda našega, potrebno je da se poslužimo jednom slikom.
 
v. O ovaploćenju Logosa i o tome na koji se način On nas radi ovaplotio.
 
1. Kao što je, dakle, u davnini, sazdajući pramajku Evu, Bog uzeo živo rebro Adamovo i pretvorio ga u ženu (zbog toga nije udahnuo u nju, kao u Adama, dah života, nego je od dela koji je uzeo iz ploti njegove savršio potpuno telo ženino, a od prvine duha, koju je uzeo istovremeno sa živom ploću, stvorio je savršenu dušu živu, načinivši iz jedna čoveka i od jednoga, i od drugog), tako je, uzevši živu plot i od Svete Bogorodice i Večnodjeve Marije kao kvasac i samu prvinu testa naše prirode, dakle zajedno od duše i tela, Stvoritelj i Sazdatelj Bog nju sjedinio sa Svojim nedokučivim i nepristupnim Božanstvom, odnosno, sjedinivši suštinski sa našim bićem celokupnu Ipostas Svoga Božanstva i nepomešano je pomešavši sa njom, ljudsku sa Sopstvenom, ustrojio ju je u svešteni hram Sebi Samome, te je nepromenljivo i neizmenljivo Sam Adamov Tvorac postao savršeni čovek.
2.Upravo kao što je iz rebra stvorio ženu, kako ranije rekosmo,tako se, pozajmivši i uzevši na Sebe plot od kćeri njegove Marije, Svagdadjeve i Bogorodice, bez semena rodio slično prvozdanom, da bi, kao što je onaj prestupom poslužio kao početak našega rađanja u truležnosti i smrti, tako Hristos i Bog ispunjenjem svake pravde[34] postao prvina našega presazdavanja u netruležnosti i besmrtnosti. Upravo to je smisao onoga što i Pavle božanstveni kaže: Prvi čovek od zemlje je zemljan, drugi čovek je Gospod sa neba; kakav je zemljani, takvi su i zemljani; i kakav je nebesni, takvi su i nebesni[35]. I opet: Prvina je Hristos, potom Hristovi[36]. Jer pošto je dušom i telom postao savršeni čovek,sličan nama u svemu osim u grehu[37], predajući nama koji verujemo u Njega od Svoga Božanstva, i nas čini Svojim srodnicima po prirodi Svoga Božanstva i suštini. I gle nove i čudne tajne! Bog Logos uzeo je od nas plot koju po prirodi nije imao i postao je čovek, što nije bio. Onima koji veruju u Njega On predaje Svoje Božanstvo koje do sada nije stekao niko od angela niti od ljudi, i oni postaju bogovi, što nisu bili, usvojenjem i blagodaću. On im upravo daruje vlast da budu sinovi Božiji[38], pasu oni to zato i postali i takvi su uvek i nikada to neće prestati da budu. I poslušaj božanskog Pavla kako nas na to podstiče: I kao štose obukosmo u ikonu zemljanoga, obucimo se i u ikonu nebeskoga[39]. Toliko o tome. Hajde da nastavimo sa besedom.
3.Pošto je, dakle, Bog nad svim došao na zemlju da Svojim telesnim prisustvom presazda i preobnovi čoveka i da zbog njega prokletu celokupnu tvar ponovo blagoslovi (pažljivo slušaj!), On je najpre dušu koju je uzeo na Sebe oživeo, obogotvorio i onetruležio je, a neoskvrnjeno Svoje i božansko telo, premda ga je i obožio, ipak je još nosio kao truležno i veštastveno. Jer telo koje jede i pije, koje se umara i znoji, koje su vezivali i bili, podigli na krst i prikovali, zacelo je truležno i veštastveno. Sve su to bila svojstva truležnoga tela, pa je zato On i umro i položen u grob kao mrtvac. Nakon vaskrsenja On je i samo telo savaskrsao kao netruležno i duhovno, u svemu božanstveno i neveštastveno. Otuda On nije, prilikom izlaska, razrušio ni grobne pečate[40], nego je, i dok su vrata bila zaključana[41], neometano ulazio i izlazio. Ali zašto nije odmah sa dušom i telo koje je uzeo na Sebe načinio duhovnim i netruležnim? Zato što je i Adam, jedući od drveta od kojega mu je Bog zapovedio da ne jede, prestupio i odmah umro duševnom smrću, a telesnom tek mnogo godina potom, pa je zbog toga prvo vaskrsao i oživeo i obožio dušu koja je primila umudrenje smrtne kazne, a zatim je tako i za telo ustrojio da se po presudi, od davnina nametnutoj, smrću vraća u zemlju, a da netruležnost primi vaskrsenjem. I ne samo to, nego je, sišavši u ad i oslobodivši večnih okova duše onih svetih koji su tamo držani, vaskrsao ih i postavio na mesto pokoja i svetlosti nevečernje, a tela njihova još ne, nego ih je ostavio u grobovima do sveopštega vaskrsenja.
4.Ova tajna svakako se nije samo na pomenuti način dogodila u celom svetu od Hrista naovamo, nego se od davnina događala i u svakom drevnom svetitelju, a i do sada svagda biva. Jer, primajući Duh Vladike i Boga svoga, mi postajemo sapričasnici Njegovoga Božanstva[42] i suštastva, a jedući sveneporočnu Njegovu plot, odnosno primajući božanstvene tajne,istinski svecelo postajemo satelesnici i srodnici Njegovi, kao što i sam božanski Pavle kaže da smo kosti od kostiju Njegovih i plot od ploti Njegove[43], a opet i /Jovan/: Jer od punoće Njegovoga Božanstva mi primismo i blagodat na blagodat[44]. To postajući, mi se upodobljujemo Samom Čovekoljubivom Bogu i Vladici svome po blagodati, obnavljajući se dušom, postajući netruležni i kao iz mrtvih vaskrsavajući živi, gledajući Samoga Onoga Koji je izvoleo da nam Se upodobi i od Njega gledani, mi koji smo udostojeni da Mu se upodobimo, i to sve kao kada neko iz daljine gleda lice svoga prijatelja, razgovara sa njim, obraća mu se i sluša njegov glas.
5.Tako, dakle, od veka sveti, koji u duhu vide i što je bilo i sadašnje,ne gledaju obraz, vid ili otisak, nego svetlost neizobrazivu, kao što su i sami svetlost od svetlosti Duha. Kada takvim postane svaki sveti, ne postaje odmah i telo njegovo netruležno i duhovno, nego mu se događa što i gvožđu koje se, kada ga zahvati vatra, priopštava njenom sjaju i brzo odbacuje crnilo, a kada se odvoji od vatre, ponovo biva hladno i crno. Tako se i tela svetih, blagodaću koja je sjedinjena sa njihovom dušom, odnosno priopštavajući se božanstvenom ognju, osvećuju, pa raspaljena i sama postaju blistava i umnogome drugačija i časnija od tela drugih. A kada duša izađe iz tela i rastane se od njega, i ona sama odmah se predaju truležnosti i postepeno raspadaju. Neka, međutim, i mnoge godine opstojavaju i ostaju ne ni sasvim netruležna, ali ni opet u potpunosti truležna, nego zadržavaju u sebi znake i netruležnosti i truležnosti, ostavljajući to da se savršeno onetruleže i obnove tek o konačnom vaskrsenju.
6. A zašto tako? Zato što tela ljudska nije trebalo da vaskrsnu i onetruleže se pre nego što se tvar obnovi, nego kao što je ona sama prvostvorena netruležnom, a zatim i čovek, tako na kraju ponovo prvo tvar treba da se pretvori iz truležnosti u netruležnost, a onda da se tako izmene i obnove istovremeno sa njom i istrulela tela ljudska, kako bi čovek, opet postavši duhovan i besmrtan, živeo u obitalištu koje je netruležno, večno i duhovno. I da je to istina, slušaj Petra Apostola gde kaže: A doći će Dan Gospodnji kao lopov u noći, u kojoj će se nebesa zapaljena rastočiti i stihije užarene raspasti[45], ne da bi sve to propalo, nego, razume se, da bi se obnovilo i da bi se stihije presazdale nabolje i na večnost. A otkuda se to može videti? Opet iz samih reči Apostola, kojima on dodaje i ovo: Nova nebesa i novu zemlju po obećanju Njegovom očekujemo[46]. Po kojem i čijem obećanju? Svakako Hrista i Boga našega Koji reče: Nebo i zemlja će proći, ali reči Moje neće proći[47], prolaskom neba i zemlje nazvavši njihovu promenu, jer nebo će se, kaže,izmeniti, ali Moje reči ostaće nepromenljivo i tvrdo. To je još i prorok Danilo klicao, ovako govoreći: I kao haljinu savićeš ih i izmeniće se, a Ti si isti i godina Tvojih neće nedostati[48]. Može li išta biti jasnije od ovih reči?
7.Ali hajde da ispitamo kako će se tvorevina obnoviti i vratiti prvobitnoj lepoti.
 
g. Kako sva tvar ima opet da se, po božanskom Apostolu, obnovi i da nastanu nova nebesa i nova zemlja.
 
1. Kada On, dakle, obećava nova nebesa i novu zemlju, niko od vernih neće tome protivrečiti, niti može da ne veruje Gospodu Koji to kaže. Jer kao što naša rastočiva tela nikako ne idu u savršeno nepostojanje,nego se opet obnavljaju vaskrsenjem, tako će se i nebo i zemlja i sve na njoj,odnosno celokupna tvar, obnoviti i osloboditi od ropstva truležnosti. A sa nama će se tamošnjem sjaju priopštiti i ove stihije i, kao što će sve nas oganj iskušati, po božanskom Apostolu[49], tako će se i celokupna tvar obnoviti ognjem. To možemo videti i po onome što piše Apostol Petar: Doći će, kaže, dan Gospodnji kao lopov u noći, u kom će nebesa sa hukom proći, a stihije užarene će se razoriti i zemlja i dela što su na njoj izgoreće[50]. Vidiš li kako kaže da će se sve ognjem pretopiti ipreinačiti? A dodaje i ovo, te kaže: Kada se sve to, dakle, razori, kakvi treba da budemo mi u sveštenim životima i blaščašću[51]? A kako će se to razoriti? Kao što rukodelac bakarni sud, oveštao, otučen i od rđe neupotrebljiv, predaje vatri, pa od njega pretapanjem ponovo pravi nov,tako će i tvorevinu, jer je oveštala i našim grehovima ukaljana, Tvorac svega ognjem rastočiti, pa će je pretopiti i presazdati, a ona će postati blistava i nesravnjivo novija od ove koju sada vidimo.
2. Tako je o tome pisao Petar, a malo zatim opet kaže: Zato, ljubljeni, to očekujući starajte se da se čisti i neporočni nađete u miru i dugotrpljenje Gospoda našega držite za spasenje, kao što vam je i ljubljeni naš brat Pavle po danoj mu mudrosti napisao, kao što govorio tome i u svim ovim poslanicama u kojima je ponešto teško razumljivo, što neuki i neutvrđeni izvrću, kao i ostala Pisma, na sopstvenu propast[52]. A to nije bilo svojstveno samo onom vremenu, nego i danas većina nas, ili takoreći svi, iz neznanja stradamo od toga, sve mešajući i sve iz Božanstvenoga Pisma izvrćući na svoju pogibao, odnosno nepravilno tumačeći, gledajući da od Božanstvenih Pisama načinimo zastupnike sopstvenih strasti i pohota i svoje pogibije.
3. . Ali pogledajmo šta božanski Pavle kaže o tvorevini i njenom obnovljenju. Rekavši, dakle: Smatram da su nedostojna stradanja sadašnjega vremena u odnosu na buduću slavu koja će nam se javiti, on dodaje: Jer ca iščekivanjem tvar otkrivenje sinova Božijih očekuje[53]. Iščekivanjem on naziva trepetno čekanje, silnu čežnju, a otkrivenjem objavu prilikom vaskrsenja, jer tada, dolaskom Hrista i Boga, treba da se pokažu sinovi Božiji i da se projavi lepota njihova i svi oni kakvi jesu[54], kao što je napisano: Tada će pravednici zablistati kao sunce[55], gde je, razume se, reč o sinovima pravednoga Boga. A da neko ne bi pomislio da Apostol govori o kakvoj drugoj tvari, on dodaje i kaže: Jer se tvar pokori taštini, ne voljno, nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom…[56].
4. Vidiš li kako ne rekoh slučajno da tvar više nije htela da posluži prestupniku Adamu, videvši da je kao onaj koji je ustao protiv Boga,svoga Tvorca, on ostao bez božanske slave? Zato mu je Bog, predodredivši pre stvaranja sveta njegovo spasenje iz pakibitija, potčinio tvar, proklevši je da čoveku koji je postao truležan i radi koga je nastala i sama postane truležna, kako bi mu svake godine davala truležnu hranu. A kada obnovi čoveka i učini ra netruležnim, besmrtnim i duhovnim, tada će i samu celokupnu tvorevinu sa njime izmeniti i učiniti je večnom i neveštastvenom. Upravo to je pokazao onim što je rekao: Taštini se,kaže, tvar pokori, ne voljno, nego zbog onoga koji je pokori, u nadi… Tako se, kaže, ona nije od same sebe povinovala čovečanstvu, nije svojevoljno prevedena u truležnost da prinosi truležne plodove i izrasta trnje sa korovom, nego pokoravajući se zapovesti Boga Koji je to odredio u nadina obnovu. Želeći to da razjasni, on reče: Jer će se i sama tvar osloboditi od ropstva truležnosti u slobodu slave dece Božije[57].
5. Jesi li video da nismo bez razloga rekli da je i sama celokupna tvar isprva Bogom stvorena netruležna i u činu raja, a da je prokleta prevedena u truležnost i ropstvo i potčinjena ljudskoj taštini? Ali pogledaj kakva će biti njena konačna slava i sjaj.
 
d. Kakva će biti konačna slava tvorevine.
 
1. Obnavljajući se, dakle, ona neće odmah postati onakvom kakva je na početku stvorena – daleko bilo! – nego, kako je kazano, kao što se seje telo duševno[58] i ustaje telo ne kakvo je bilo u prvozdanih pre prestupa, veštastveno, dakle, čulno i promenljivo, koje potrebuje čulnu hranu, nego u celosti duhovno i nepromenljivo, kakvo je bilo nakon vaskrsenja u našeg Vladike i Boga, drugog Adama Koji je postao naš Prvorođeni iz mrtvih[59], a umnogome različito od onoga /prvog/ tela, tako će i celokupna tvar manovenjem Božijim postati ne onakva kakvom je stvorena, veštastvena i čulna, nego će se presazdati u pakibitiju u neveštastveno i duhovno obitalište koje nadilazi sve čulno. A uz to, kao što i božanski Pavle kaže da svi nećemo pomreti, ali ćemo se svi izmeniti u trenu, u magnovenju oka[60], tako će se i tvorevina, božanskim ognjem raspaljena, izmeniti, da bi se ispunila ova reč proročka: Pravednici će naslediti zemlju[61], svakako ne čulnu (jer i kako bi, kada su duhovni), nego u celosti duhovnu i neveštastvenu, da bi, stekavši bestelesna tela i postavši u čulnom natčulni i, ograničeni, u neograničenom neograničeni, imali obitalište dostojno svoje slave.
2. Pomisli sada na duhovni svet koji je iznad našega opažaja. Ono što je natčulno i duhovno nama je savršeno nedokučivo i nevidljivo. A ono što niti je vidljivo, niti se ikako može obuhvatiti, kako ćemo mi uopšte tačno odrediti, tačnije, ko bi blagorazuman mogao to da kaže? Zaista niko. Na taj način mi govorimo i o angelima. I oni su opisani kao na izvestan način telesni i ograničeni neveštastvenom i bestelesnom prirodom Božanstva, kao što je napisano:… Tela nebeska i tela zemaljska[62], pri čemu su ova veštastvena, a neveštastvena ona koja su iznad nas. I na drugom mestu: … Koji čini duhove Svoje angelima i sluge Svoje plamenom ognjenim[63]. Budući da su, znači, služebni duhovi umovi nebeski poslati za služenje[64], kako kažu istina i Pavle, njihov tajnovodac, kada se angeo božanski sviše pošalje od Boga da posluži božanstvenoj zapovesti na zemlji, on ostavlja nebeske horove i dolazi u svet i nama, što svi mi ispovedamo. A pošto je to saglasno poimanju istine, on se time pokazuje i kao ograničen i kao odrediv. Jer u odnosu na onu božansku i nesazdanu prirodu, koja je bestelesna u svemu i neopisiva, oni su sazdani i ograničeni, a u odnosu na našu sasvim bestelesni, nepojamni i nevidljivi.
3. Na taj način govorimo i o duši. U poređenju sa Bogom i angelima po bestelesnoj prirodi, na neki način ona je telesna i ograničena, ali samo za onoga koji može da je okuje i koji ima vlast da je sa telom baci u geenu ognjenu[65], a smrtnikovom osećanju i vidu savršeno je bestelesna i nepojamna, budući da ne može da se u potpunosti ograniči na neko čulno mesto ili prostor. I neka se niko ne začudi kada o tome sluša i kada promišlja o tome kako se to dešava da bestelesni angeli i kraj zaključanih vrata nevidljivo ulaze i izlaze, a da tako uzimaju i ljudske duše, nego neka posluša Gospoda gde kaže: O vaskrsenju, veli, pravednika niti se žene, niti se udaju, nego su kao angeli Božiji[66], i Pavla: Seje se telo duševno, ustaje telo duhovno[67] i neka otuda shvati kako dolikuje da naša tela, kada ustanu iz mrtvih, treba da postanu duhovna i, da tako kažem, slična angeoskim. Jer ako se seju duševna i ustaju duhovna, kao što je kazano, i u budućem veku treba da budemo kao angeli Božiji, kao što i Gospod reče, jasno je da ćemo im biti podobni, ako ne i prirodom, a ono dostojanstvom. A ja njih nazivam telesnim kao takve u odnosu prema Bogu, a u odnosu prema nama neveštastvenim i nevidljivim, i to su utoliko pre duše, saglasno određenju i mišljenju koje sam dao.
4. Budući da, dakle, takvi postajemo o vaskrsenju, kako je beseda pokazala, kakvu ubuduće potrebu za čulnom zemljom i obitalištem uopšte imaju oni koji su tako postali duhovni i viši od svakog ovdašnjeg osećanja, oni koji su kao angeli Božiji[68], ako i ne po prirodi, ali po dostojanstvu? A dostojanstvo, položaj i stanje angela Božijih sastoji se u tome da se obasjavaju prvom i božanskom svetlošću kao druga svetlost, da gledaju slavu i sjaj same nepristupne i beskonačne svetlosti i da uživaju u neizrecivom i triipostasnom Božanstvu. Jer celokupna tvar će se, kako već rekoh u više navrata, obnovljena i sa samim rajem sva postavši duhovna, preobraziti u neveštastveno i netruležno, nepromenljivo, večno i umno obitalište. I nebo će biti nesravnjivo sjajnije, kao neko drugo, novo i blistavije od ovoga koje sada gledamo. A zemlja će primiti neizrecivu i novu lepotu i izgled neuvenljivoga zelenila, kraseći se blistavim cvećem i duhovnom raznolikošću gde, po sveštenim rečima, obitava pravda[69]. A zasjaće sedmostruko jače[70] sunce pravde i mesec će blistati mnogo snažnije od sunca koje sada sija. Zvezde će biti nalik tom suncu, ma kakve bile i bez obzira na to kakvim ih smatrali visokoumni mislioci. Sve je to nadumno i svaki razum prevashodi, a, budući duhovno i božansko, sa umnim se sjedinjuje i postaje drugi umni raj i Nebeski Jerusalim[71], koji se upodobio nebeskim i sjedinio sa njima i postao neprikosnoveno nasleđe sinova Božijih, čiji naslednik nikada niko nije bio među onima na zemlji, ali nije ni živeo u njemu, niti je postao gospodar i od stope njegove[72], jer svi u njemu bejasmo i jesmo i bićemo stranci, kao što celo Božanstveno Pismo doznačava [naznačuje].
5. Kada se, dakle, sve na zemlji svecelo sjedini sa nadnebeskim, tada će i pravednici naslediti ovu obnovljenu zemlju, krotki koje Gospod blaži[73]. Sada je, pak, nešto sa nebeskim sjedinjeno, a nešto ima tek da bude, jer duše svetih se, kao što ranije rekosmo, darom i zajednicom Svetoga Duha, premda su još u telu, priljubljuju Bogu, obnavljaju, izmenjuju, od smrti ustaju i nakon usnuća vaspostavljaju u nevečernjoj svetlosti, dok njihova tela još ne, nego se ostavljaju u grobovima i truleži, imajući da i sama postanu netruležna o sveopštem vaskrsenju, kada će se i celokupna zemaljska tvar, ova vidljiva i čulna, izmeniti i sjediniti sa nadnebesnim, odnosno nevidljivim i natčulnim.
 
đ. Kako se svi sveti sjedinjuju sa Hristom i Bogom i jedno postaju sa Njim.
 
1. Budući da su svi sveti zaista udovi Hrista, nad svim Boga, kako je rečeno, oni su dužni da Njemu budu prilepljeni[74] i sjedinjeni sa telom Njegovim, tako da im bude On glava[75], a da od veka i do poslednjega dana sveti budu Njegovi udovi, kako bi mnogi postali jedno telo Hristovo[76], kao jedan čovek, tako da neki među njima nose čin ruku, delajući do sada[77] i tvoreći Njegovu svesvetu volju, pretvarajući iz nedostojnih dostojne i spasavajući ih za Njega, drugi, opet, čin ramena, noseći bremena jedni drugih[78] ili ono izgubljeno što pronađu[79], a što od davnine luta po planinama i brdima i mestima koje Gospod ne nadzire[80], ispunjavajući time zakon Njegov[81], neki nose čin grudi, točeći žednima i gladnima pravdu Božiju[82], najbistrije vrelo slova neizrecive premudrosti i znanja i darujući im hleb koji jedu višnje sile nebeske[83], kao naprsnici i ljubljeni Njegovi, drugi, opet, čin utrobe, sve sa ljubavlju primajući u naručje, bremeniti Duhom spasenja i imajući u sebi prostrano smestilište Njegovih neizrecivih i sakrivenih tajni, neki čin bedara, noseći u sebi čedorodnu silu bogodoličnih misli tajanstvenog bogoslovlja i rađajući Duh spasenja na zemlju[84], odnosno slovom pouke svoje plod Duha i seme u ljudska srca, a neki, pak, čin nogu i stopala, pokazujući u iskušenjima odvažnost i trpljenje poput Jova i nimalo se ne kolebajući ili raslabljujući kada im je dobro, nego podnoseći terete Njegovih blagodatnih darova.
2. Tako, dakle, telo Crkve Hristove, povezano Njegovim od veka svetima, savršeno je i celovito u jedinstvu sinova Božijih prvorodnih zapisanih na nebesima[85]. Njima i sada Bog kaže: Ne radujte se kada vam se demoni potčinjavaju, a što kod lakomislenijih stvara pre nadmenost i umišljenost, nego se radujte jer su imena vaša zapisana na nebesima[86]. A da svi sveti, kao udovi Hristovi, ima da budu jedno telo Njegovo, ali i da već sada to bivaju, pokušaću da pokažem iz Božanstvenog Pisma. Najpre poslušaj Samoga Spasitelja našega i Boga kako On jedinstvo sa Sobom predstavlja kao neraskidivo i nerazdeljivo, kada kaže Svojim Apostolima: Ja sam u Ocu i Otac u Meni; i vi ste u Meni i Ja u vama[87]; i opet: Ne molim samo za njih, nego i za sve koji veruju zbog reči njihove u Mene, da svi jedno budu[88]. Želeći da to potvrdi, On ponavlja, pa kaže: Kao Ti, Oče, u Meni, i Ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu[89]. A da bi i to bilo jasnije, dodaje: I Ja slavu, koju Mu dade, dadoh njima, da budu jedno, kao što smo Mi jedno; Ja sam u njima i Ti si u Meni, da budu usavršeni u jedno[90] i malo zatim: Oče, hoću da i oni koje Mi dade budu sa Mnom, gde sam Ja, da sazrcavaju slavu Moju koju Mi dade[91]. I neka ljubav kojom cu Me uzljubio u njima bude i Ja u njima[92]. Vidiš li dubinu tajni? Jesi li poznao bezgranično izobilje prevashodne slave[93] i shvatio način sjedinjenja koji nadilazi um i svaku zamisao?
3. O, čuda, braćo, o, neizrecivog snishođenja ljubavi čovekoljubivog Boga prema nama! Kakvo sa Ocem Svojim On ima jedinstvo po prirodi,takvo, ako mi to želimo, On obećava da će Sam po blagodati imati sa nama, a i mi sa Njim, ukoliko postupamo po Njegovim zapovestima. Jer On ga sa Ocem ima po prirodi, a nama jedinstvo sa Sobom daje po usvojenju i blagodati. O, obećanja strašnog! Slavu koju je dao Otac Sinu i Sin daruje nama božanskom blagodaću i, što je veće od svega, kao što je On u Ocu i Otac u Njemu, tako će Sin Božiji biti u nama i mi ćemo biti u Samom Sinu, budemo li to hteli, po blagodati! O, blagodati nesravnjive,jer kazano je da će ljubav kojom je uzljubio Bog i Otac jedinorodnoga Svoga Sina i Boga našega u nama biti, i da će Sam Sin Božiji biti u nama! I sa pravom je tako: jer, postavši nam jedanput srodan telom i načinivši nas sapričasnicima Svoga Božanstva, učinio je sve nas i srodnicima Svojim. Uz to, pošto nam je zajednicom Božanstvo predato nedeljivo i neodvojivo, nužno je da i mi, kao njegovi istinski pričasnici, budemo neodvojivi u jednom Duhu i jednom telu sa Hristom.
4. A da je sve tako kako rekoh, poslušaj Pavla gde kaže: U Hristu Isusu nema roba ni slobodnoga, ni Judejca, ni Skita, ni varvarina, nego je sve i u svemu Hristos[94] Vidiš li kako nije rekao: „Svi su hrišćani“,nego sve je jedan Hristos, kao jedno telo od mnogih udova. I čuj ga opet gde to na drugom mestu tumači. Rekavši prvo: Svakom se daje objava Duha nakorist[95] i, pobrojavši različite darove, on kasnije opet dodaje: A sve čini jedan i isti Duh, razdeljujući svakom ponaosob kako hoće[96]. Obznanivši nam dejstva koja daruje Duh tim svetim udovima Hristovim, dodaje i kaže: Kao što je telo jedno i udove imam noge, a svi udovi tela jednog, mada mnogi, jedno su telo, tako i Hristos; i jer se jednim Duhom mi svi u jedno telo krstismo, bili Judejci, bili Jelini, ili sluge, ili slobodni,i svi se jednim pićem napojismo; jer i telo nije jedan ud, nego mnogi[97].
5. Upravo kao što, kako rekosmo prethodno, Bog svakome daje dostojan udeo u nepropadljivim obiteljima, tako će se i u telu Crkve svako pribrojati udu Hristovom koga je dostojan. To i sam malo potom pokazuje u istoj toj poslanici, kada kaže: A sada Bog postavi svaki pojedini ud u telu kako izvole; mnogi su udovi, a jedno telo[98]. A da bi ukazao i na razlike u udovima i šta predstavljaju udovi, a koje su razlike, on reče: A vi ste telo Hristovo i udovi ponaosob. I ove postavi Bog u Crkvi: prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje, zatim sile, onda darove isceljivanja, pomaganja, upravljanja, raznovrsnih jezika[99]. Vidiš li razliku u udovima Hristovim? Jesi li saznao ko su udovi Njegovi? Čuj ga dalje gde, sledeći Vladiku, tumači i šta je jedinstvo udova.
6. Gospod nas je poučio da sličnu zajednicu koju On ima sa Svojim Ocem i mi imamo sa Njim, a Njegov učenik i Apostol kaže da je to poput zajednice koju muž ima sa svojom ženom, a žena sa mužem. Zato i kaže:Žene, pokoravajte se svojim muževima kao Gospodu, jer muž je Glava ženina, kao što je i Hristos šava Crkve i Sam je Spasitelj tela[100]; i još:Muževi, ljubite žene svoje, kao što i Hristos uzljubi Crkvu i Sebe Samoga predade za nju, da bi je osvetio i stavio preda Se, slavnu Crkvu koja nema mrlje ni bore ili šta slično, nego da bude sveta i neporočna[101]. I malo zatim: Koji ljubi sopstvenu ženu (molim te da obratiš pažnju na duboki smisao ovih reči!) samoš sebe, kaže, ljubi, jer niko nikada ne omrznu sopstvenu plot, nego je hrani i neguje, kao i Gospod Crkvu; jer udovi smo tela Njegovoga od ploti Njegove i od kostiju Njegoavih[102]. Vidiš li kako nam je pokazao da, kao što je Eva uzeta od ploti i kostiju Adamovih i dvoje behu jedna plot, tako i Hristos nama predaje Sebe Samoga na pričešće od ploti Svoje i od kostiju Svojih, koje je pokazao Apostolima posle ustajanja iz mrtvih, kada ovako reče: Pogledajte Me i vidite, jer duh plot i kosti nema, kao Mene što vidite gde imam[103]. Upravo nam od toga On daje da jedemo i tim nas opštenjem i čini jednim sa Sobom. A želeći da nam pokaže našu krajnju sjedinjenost sa Bogom, /Pavle/ dodaje i ovo, te kaže: Toga radi ostaviće čovek oca cvoga i majku svoju Hrist radi, kaže, ostaviće ih i priljubiće se ženi svojoj, odnosno Crkvi, i biće dvoje jedna plot[104], odnosno Hristova i Božija.
7. I pošto je to smisao ovih reči i mi to ne govorimo povodeći seza svojim rasuđivanjem, on nastavlja i kaže: Tajna je to velika, a ja govorim o Hristu i o Crkvi[105]. Zaista je velika i velika će biti ta tajna, i veća od svega što se zove velikim, jer koju zajednicu i jedinstvo, bliskost i srodnost ima žena sa mužem i muž sa ženom, takvu bogodolično, natpojamno i tako da to svaku reč nadilazi ima i Vladika i Tvorac svega sa celom Crkvom, kao sa ženom, budući sa njom neporočno i preneizrecivo sjedinjen, neraskidivo i nerazdeljivo prebivajući i živeći sa njom kao sa Svojom ljubljenom i voljenom. Tako je i Crkva sjedinjena sa svojim voljenim Bogom i priljubljena Mu kao čitavo telo sopstvenoj glavi. Upravo kao što telo nipošto ne može da živi bez glave koja mu je prirasla, tako ni Crkva vernih sinova Božijih zapisanih na nebesima[106] ne može da predstavlja savršeno i potpuno telo Božije bez glave, Samoga Hrista i Boga, ili da živi istinski i neprolazni život, ne hrani li je On svakodnevno nasušnim hlebom[107], od kojega potiču život i uzrastanje u muža savršenog, u meru uzrasta punoće Njegove svima koji Ga ljube.
8. Ali, pošto je beseda tako razjasnila i izložila pomenuto pitanje, odnosno kako od veka do danas sveti i oni koji će se roditi do kraja sveta ima da postanu jedno telo sa Hristom i u Hristu, hajde da sada rasudimo i o tome na koji način ima da se ispuni gornji svet. A vi mi otvorite sluh i neka vaš um kao gospodar pazi na to šta će biti rečeno, pošto se naša beseda u svakom pitanju dotiče božanskih stvari.
 
e. Kako ima da se ispuni gornji svet, kakav je on i na koji će se način ispuniti.
 
1. Najpre nam valja ispitati šta se naziva svetom koji ima da se ispuni i koji dok se ne ispuni, neće doći kraj, kao i šta predstavlja sam taj kraj koji se pominje. Meni se čini da je prekrasni svet Crkva Hristova i sam čitavi čovek, u kom je kazano da prebiva i koga pohodi Bog[108], a Koji, kao Sunce Pravde[109], nispošilje blistave zrake Svojih blagodatnih darova. Znamo da je ona nazvana i Telom Hristovim i Nevestom, kako Pavle, njen nevestovoditelj, kliče: Obručih vas jedinom mužu, da devojku čistu privedem Hristu[110], a i David božanstveni: Predstade Ti carica odevena u haljinu zlatnu odevena, preukrašena[111]. Mada i kažu da je torečeno samo za Bogorodicu, ipak pristaje da se to kaže i za Crkvu Sina Njenoga i Boga, što jasnije pokazuju sledeće reči: Privešće se, kaže, Caru devojke duše za njom; drugarice njene duše privešće Ti se; privešće se u veselju i radosti, uvešće se u hram Carev.[112] A kako razumeš ovaj hram? Misliš li da je taj hram neko drugo obitalište, a da je Car neko drugi mimo hrama? Jasno da nije. Jer kao što je glava Crkve Hristos i Bog, tako On Sam postaje i hram za nju, kao što je, opet, i sama Crkva postala Njegov hram i svet preukrašeni. To jasno pokazuje ono što gore rekoh, a što je potrebno ponoviti da bi bilo sasvim jasno.
2. O čemu je, naime, reč? Sam Hristos Bog govorio je Svome Ocu o vernima i o samim Apostolima Svojim: Ne molim samo za njih, neš i za sve one koji zbog njihove reči veruju u Mene, da svi jedno budu[113]. Kako jedno? Kao što si Ti, Oče, u Meni i Ja u Tebi, da i oni u Nama jedno budu[114]. Vidiš li kako je On postao i car i hram svih koji se spasavaju? Saznaj onda kako će i svi verni, odnosno carica Crkva i oni koji slede iza nje, postati hram i svet Boga i Cara. To ćeš prvo saznati od Samoga Cara Hrista, jer kaže: Ja sam u njima i Ti, Oče, u Meni, da budu usavršeni u jedno[115]. A Pavle, Njegov učenik: Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Njegov Sveti prebiva u vama[116]). Vidiš li kako su Apostolove reči u svakoj pojedinosti saglasne sa vladičanskim rečima i kako pokazuju da je hram Cara Boga, grad i svet – Crkva? Znaj da je On bio u prorocima i apostolima i da je Onaj Koji je govorio i u jednima i u drugima govori i sada.
 
ž. O tome da se, ako se ne rode i ne sakupe svi predodređeni od naraštaja do naraštaja do poslednjega dana, gornji svet neće ispuniti.
 
1. Budući da je Crkva telo Hristovo, nevesta Hristova, gornji svet i hram Božiji, a udovi tela Njegovoga postali su svi sveti, a kako nisu svi privedeni iz nebića, odnosno nisu svi blagougodili Bogu, razume se da niti je telo Hristovo celo, niti se višnji svet ispunio (odnosno sam taj svet Crkve Božije), nego je mnogo u svetu danas nevernih koji će poverovati u Hrista, mnogo je grešnika i bludnih koji će se pokajati i preumiti, mnogo je nepokornih koji će se pokoriti, mnogi će se još roditi i blagougoditi do poslednje trube Božije. Treba da se rode svi koje Gospod unapred pozna, da se privedu u biće i da se ispuni gornji svet, svet Crkve prvorodnih, Jerusalim Nebeski[117]. I tada će doći kraj i ispuniti se punoća tela Hristovoga od onih koji su Bogom predodređeni da postanu saobrazni ikoni Sina Njegovoga[118], a to su sinovi svetlosti i dana Njegovog[119].
2. Svi su oni, dakle, unapred određeni, zapisani i ubrojani i ima da budu priloženi i priljubljeni telu Hristovom, a ono će se tada, postavši celo, budući da mu nijedan deo ne nedostaje, ispuniti i savršiti, kao što kažu istina i Pavle Apostol koji ovako govori: Dok ne dostignemo svi u muža savršenog, u meru rasta punoće Hristove[120]. Jer koje unapred pozna, te unapred i odredi; a koje unapred odredi, te i pozva; a koje pozva,te i opravda; a koje opravda, te i proslavi da postanu saobrazni ikoni Sina Njegovog[121]. Vidiš li kako su unapred određeni i poznani svi sveti?Saznaj sada i kako kaže da su zapisani. Rekavši: Pristupili ste planini Sion i Gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskom i mirijadama angela, prazniku, on dodaje: I Crkvi prvorodnih na nebesima zapisanih[122]. Ako su, dakle, zapisani, jasno je i da su ubrojani, kao što piše: Pozna Gospod Svoje.[123] I svešteno slovo kaže: A vama su i dlake sa glave prebrojane[124]. A ako su dlake naše prebrojane od Boga Koji sve zna, koliko li smo pre mi sami? Dakle, pošto su Bogom svi sveti unapred poznati, a ujedno i predodređeni i ubrojani, kao i poimence upisani na nebesima, a budući da su oni ujedno udovi Hristovi i treba da postanu i uobliče jedno telo Njegovo, jasno je tim rečima naznačeno da će se, kada se svi saberu i postanu jedno telo Hristovo, i gornji svet, sam Nebeski Jerusalim koji je i Crkva prvorodnih, ispuniti, odnosno telo Carice Božije, Crkve, telo Hrista Boga, postaće celo.
3. Gde su, dakle, oni koji izmišljaju izvan Carstva Nebeskog kojekakve obitelji u sujeti svojih pomisli[125], a na sopstvenu pogibao? Gde su ti koji kažu: „Ne želimo da uđemo u Carstvo Nebesko, jer to je mnogo, nego hoćemo da budemo na mestu pokoja i to nam je dosta?“ Svi od veka sveti treba da budu jedno telo sa Hristom. I gde drugde takvi zamišljaju da budu, ako se nađu nedostojni tela Njegovoga i odseku se od Njega? Kada se sav svet obnovi kroz oganj, na kom mestu misle da će biti, da ga ne bi okusili i od njega bili osuđeni? Uistinu, zaludeše pomislima svojim i pomrači se nerazumno njihovo srce; jer, govoreći da su mudri, poludeše[126].
4. Nego, hajde da ispitamo i šta je tajanstveni brak Božiji i da time besedu usmerimo na drugi predmet. O čemu je reč? O onome što neki od neposvećenih žele da saznaju. Jer pitaju: „Hoće li u budućem veku, kada svakom Bog bude dao po delima njegovim, sveti znati jedni druge ili ne“? Valja nam, dakle, započeti od evanđelskih reči, a beseda će nadalje sama sve razjasniti.
 
z. O onome što je rečeno u Evanđelju: Upodobilo se Carstvo nebesko caru[127]. I šta je tajanstveni brak Božiji.
 
1. Upodobi se, kaže Hristos, carstvo nebesko capy, koji načini svadbu sinu svome i pozva mnoge. A koga On to naziva carom, ako ne Samoga Svoga Oca i Boga? I kome je On drugome svadbu načinio, ako ne Samom jedinorodnom Svome Sinu i Bogu Gospodu našem Isusu Hristu? A kakvu je i kojega cara kćer Vladika i Gospod Svega izvoleo da Mu isprosi?Svako od nas ljudi, želeći da svome sinu dovede nevestu, gleda da za nevestu uzme kćer od čoveka znatnijeg, slavnijeg i bogatijeg od sebe. A koga bi onda Bog našao makar ravnoga Sebi, da bi nevestu od njega doveo Sebi?Jer za toga cara prorok kaže da drži u ruci svojoj kruženje zemlje i one koji na njoj žive kao skakavce[128]. Još kaže: Bog večni Koji je stvorio krajeve zemlje[129] i ni na čemu nije utvrdio stubove njene[130]. A David: Koji gleda na zemlju i čini da se trese[131]. I da ispitamo čiju je kćer takav i toliki car uzeo za nevestu i Sinu Svome svadbu načinio? Hoćete li da saznate čiju? Ali razum mi istupa od veličanstva snishođenja i, premda bih hteo da progovorim, užas me je obuzeo. Ali pošto nam Njegova blagost daje smelost, ovde ćemo to učiniti. Kćer onoga koji se podigao protiv Njega i preljubu i ubistvo počinio, kćer preljubnika i ubice uzeo je Sebi za nevestu.
2. Jesi li video nesravnjivu i neizrecivu Njegovu blagost i snishođenje? Da li si video izobilno čovekoljublje? Jesi li video veličanstvo ljubavi i dobrote? Neka, dakle, svako ko visoko o sebi misli otuda nauči da se smiri, neka skromno misli i neka se nikada ni nad kim ne preuznese, makar bio i carstveniji od svih careva, slavniji i od velmoža, makar bio i bogatiji od svih bogataša, kada gleda Vladiku i Gospoda svega, Svetoga nad Svetima, blaženoga Boga i jedinoga Svedržitelja Koji prebiva u nepristupnoj[132] i preneizrecivoj svetlosti, gde tako snishodi i jedinorodnom Sinu Svome nevestu dovodi od onoga koji je ustao protiv Njega, nevidljivog, nepojamnog, neispitivog, Tvorca i Sazdatelja svega, radi tebe i tvoga spasenja. Ko je, dakle, taj koji je ščinio preljubu i ubistvo, čiju kćer je za nevestu Bog Sebi Samome izabrao? David Jesejev, koji je i Uriju ubio i počinio preljubu sa njegovom ženom[133]. Njegovu kćer, preneporočnu Mariju, prečistu i neskvernu Djevu, doveo je za nevestu. A prečistom je i preneporočnom zovem u odnosu na nas i na tadašnje ljude, poredeći je i sa njima i sa nama, slugama njenim, a u poređenju sa njenim Ženikom i Njegovim Ocem zovem je čovekom, ali svetom i presvetom i među svim naraštajima najčistijom i neporočnom. Dakle, nju je On doveo i svadbu načinio Sinu Svome. Kako? Slušaj pažljivo.
3. Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista[134], poslavši sa visina svetinje[135] Svoje jednoga od Svojih slugu, Gavrila arhangela, javlja Djevi: „Raduj se“. I pošto je sišao, on služi Djevi tajnu i kaže joj: Raduj se, blagodatna, Gospod je s tobom[136]. Zajedno sa rečju, u utrobu devojke ušao je sav uipostasiran i sasuštastven i savečni Logos Boga i Oca i, ulaskom i sadejstvom sasuštastvenog Svoga Duha, uzeo na Sebe razumnu i živu plot od njene čiste krvi i postao čovek. To je neizrecivo opštenje, to je tajanstveni brak Božiji i tako je došlo do pomirenja Božijega sa ljudima, kada se sa našom truležnom i ubogom suštinom i prirodom sjedinio nesliveno Onaj Koji je natprirodan i nadsuštastven. Djeva, dakle, zače i čudesno rodi od dveju priroda, Božanstva i čoveštva, jednoga Sina, Boga savršenog i savršenoga čoveka, Gospoda našega Isusa Hrista, Koji niti je narušio njeno devičanstvo, niti se odvojio iz Očevog krila.
4. Ali od ove evanđelske reči blagodat mi daruje da još nešto razumem i navodi me da kažem i o onome što se svagda tajanstveno zbiva i u svim sinovima svetlosti. Zašto nije rekao: „Ugotovi brak sinu svome,nego svadbu?“ Eto novoga smisla. Zašto? Zato što se sa svakim vernim i sinom dana svagda na sličan način i neizmenljivo savršava isti taj brak. Kako? Sjedinjujući se sa nama u preneporočnom i prečistom braku, Bog čini nešto što je nadmašuje naše sile. A šta je to? Slušaj razumno.
 
i. O tome da i svi sveti u sebi samima začinju i rađaju Logos Božiji slično Bogorodici, i On Se rađa u njima i oni se rađaju od Njega, i o tome kako su svetitelji sinovi i braća i majke Njegovi.
1. Sin Božiji i Bog, ušavši u utrobu svesvete Djeve i uzevši od njena Sebe plot i postavši čovek, rođen je, kako rekosmo, kao čovek savršeni Bog savršen, budući nesliveno i jedno i drugo. Obrati pažnju: koja je činjenica od većega značaja za nas? Svako od nas ljudi veruje u Samoga Sina Božijeg i Sina Svagdadjeve i Bogorodice Marije i, verujući, reč o Njemu verno prima u srce svoje. Njega ispovedamo ustima i kajemo se izduše nad prethodnim svojim bezakonjima i odmah se, kao što je u utrobu Djeve ušao Bog, Reč Očeva, tako i u nama samima reč koju primamo, učeći se blagočešću, nalazi kao seme. Užasni se dok slušaš strašnu tajnu i primi verno slovo sa svakom uverenošću i verom.
2. Začinjemo Ga, dakle, ne telesno, kao što Ga je Djeva i Bogorodica začela, nego duhovno i suštinski, i u srcima svojim imamo Onoga Kojega je i čista Djeva začela, kao što i božanstveni Pavle kaže: Bog Koji reče da iz tame zasija svetlost, Koji zasija u srcima našim radi prosvetljenja znanja Sina Cvoga[137], umesto da je rekao: „On se čitav suštinski rodio u nama“. I da je to smisao njegovih reči, pokazao je po sledećem: A imamo blago ovo u zemljanim sudovima[138], nazivajući blagom Duh Sveti. A na drugom mestu On i Gospoda naziva Duhom: Jer Duh je, kaže, Gospod[139]. To kaže da bi, ako čuješ da se pominje Sin Božiji, ti ujedno pomislio i na Duha i čuo i Njegovo ime. Tako i kada čuješ za Duha, zajedno sa Njim pomisli i na Oca, jer i o Njemu kaže: Duh je Bog[140], na svaki način te poučavajući o nerazdeljivoj i sasuštastvenoj Svetoj Trojici i o tome da gde je Sin, tamo je i Otac i gde je Otac, tamo je i Duh i gde je Duh Sveti, tamo je svecelo triipostasno Božanstvo, Jedan Bog i Otac sa Sinom i Duhom sasuštastvenim, Koji je blagosloven u vekove, amin[141].
3. Verujući, dakle, iz sve duše i toplo se kajući, začinjemo, kako je kazano, Logosa Božijeg u srcima svojim, prinoseći, kao Djeva, devstvene i čiste duše. I kao što nju, budući da je preneporočna, oganj Božanstva nije spalio, tako ne spaljuje ni nas koji prinosimo neoskvrnjena i čista srca, nego biva u nama kao rosa sa neba i izvor vode i reka besmrtnoga života. A o tome da i mi tako primamo nesnosivi oganj Božanstva, čuj Gospod a gde kaže: Oganj dođoh da bacim na zemlju[142]. I koji drugo oganj,ako ne Njegovom Božanstvu sasuštastveni Duh, sa Kojim zajedno i Sam ulazi i sazrcava se sa Ocem, bivajući unutar nas? A pošto se jednom već Logos Božiji ovaplotio od Djeve i od nje se telesno na neizreciv i nadslovesan način rodio, a nemoguće je da se opet ovaploti ili telesno rodi od svakoga pojedince od nas, šta On čini? Od Svoje neporočne ploti,koju je primio iz čistih bedara sveneporočne Marije i Bogorodice, od koje se rodio telesno, nama predaje za hranu. I, jedući je, svaki od nas vernih koji dostojno jedemo plot Njegovu u sebi ima celoga ovaploćenog Boga i Gospoda našega Isusa Hrista, Samog Sina Božijeg i Sina Djeve i sveneporočne Marije, Koji sedi sa desne strane Boga i Oca, saglasno onome što Sam On kaza: Koji jede telo Moje i pije krv Moju u Meni prebiva i Ja u njemu[143], a da nikada ne proističe, niti se telesno rađa i odeljuje od nas. I On se više ne poznaje u nama po ploti[144] kao plod utrobni, nego je bestelesno u telu, na neizreciv način mešajući se sa našim suštinama i prirodama i bogotvoreći nas kao Svoje satelesnike i one koji su plot od ploti Njegove i kosti od kostiju Njegovih[145]. To je u nama najveće čudo Njegovog neizrecivog domostroja i snishođenja koje je iznad svake reči, ta tajna puna svakoga užasa, koju sam oklevao da zapišem i drhtao u strahu da makar i pokušam da to učinim.
4. Međutim, budući da Bog uvek želi da nam otkrije i projavi Svoju ljubav prema nama, kako bismo i mi jednom, pomislivši na veliku Njegovu blagost i postidevši se, pokazali revnost da Ga zavolimo, ja sam vam, pokrenut sviše Duhom Koji pokreće i prosvetljuje naša srca, pismeno objavio te tajne, ne da bih pokazao da je neizrecivi način rađanja o nekoj a je rodila Gospoda jednak rađanju nekog među ljudima (daleko bilo! Jer to nije moguće, budući da je jedno plotsko neizrecivo rađanje Boga Logosa od nje, a drugo duhovno od nas; ona je, naime, rodivši na zemlju ovaploćenoga Sina i Logosa i Boga, rodila tajnu presazdanja našega roda i spasenja celoga sveta, koje je Gospod naš Isus Hristos i Bog Koji je rastavljeno[146] sjedinio u Sebi i uzeo na Sebe greh sveta[147]; a ono duhovno rađanje, koje donosi u Božanstvenom Duhu Logos poznanja Boga, u našim srcima svagda savršava tajnu obnovljenja ljudskih duša i zajednicu i jedinstvo sa Bogom Logosom, šta ima u vidu i božansko slovo koje ovako veli: … Kroz Kojega u utrobu primismo i namučismo se i rodismo duh spasenja, koji zanesmo na zemlji[148] – nego to činim da bi se objavila Njegova preneizmerna i prečista ljubav prema nama i da bismo, ukoliko hoćemo, i svi mi po božanskim rečima Gospoda našega Isusa Hrista na pomenuti način bili Njegova majka i braća i da bismo postali jednaki u svemu Njegovim učenicima i Apostolima, ne po njihovom dostojanstvu, niti po životu, niti po mukama koje su potrpeli, nego po blagodati Božijoj i daru koji je bogato izlivao na sve koji hoće da veruju i slede Ga bez osvrtanja, kao što Sam, želeći to, jasno kliče: Majka Moja, kaže, i braća Moja su oni koji slušaju reč Božiju i tvore je[149].
5. Jesi li video kako je sve koji slušaju i tvore Njegovu reč On uzveo u dostojanstvo Svoje Majke i kako sve njih zove Svojom braćom i srodnicima? Majka Njegova je, međutim, postala ona koja Ga je, kako već rekoh, neizrecivo i ne znajući za muža telesno rodila, a svi sveti začinju Ga i imaju po blagodati i daru. Od sveneporočne Majke Svoje On je pozajmio Svoju preneporočnu plot, a umesto nje njoj je darovao Božanstvo – čudnoga li i novog opštenja! – dok od svetih ne uzima plot, nego im predaje Svoju oboženu plot. I gle koliko je duboka ta tajna! Blagodat duha, odnosno oganj Božanstva, Spasitelja našega i Boga pripada Njegovoj prirodi i suštini, a telo Njegovo već ne, nego potiče od prečiste i svete ploti Bogorodičine i od njene sveneporočne krvi, koju je On uzeo i prisvojio je saglasno sveštenoj reči: I Logos postade telo[150]. Njom Sin Boga i neskverne Djeve svetima od prirode i suštine savečnoga Oca Svoga predaje blagodat, kako je rečeno, odnosno Božanstvo, kao što kroz proroka veli: I biće u poslednje dane, izliću od Duha Svoga na svaku plot[151] koja je poverovala, a od prirode i suštine one koja Ga je stvarno i istinski rodila On daruje plot koju je od nje preuzeo.
6. I kao što smo svi mi primili od Njegove punote[152], tako se i od neporočne ploti Svesvete Majke Njegove koju je od nje preuzeo svi mi pričešćujemo. I kao što je Hristos i Bog naš postao Njen Sin i Bog, a naš brat, tako i mi – neizrecivog li čovekoljublja! – postajemo sinovi Bogorodice, Majke Njegove, i braća Samoga Hrista, jer iz preneporočnog i prenepoznatog braka sa njom i u njoj rodio Se od nje Sin Božiji, a od Njega, opet, svi sveti. Jer kao što je od opštenja sa Adamom i njegovoga semena prvo Eva rodila, a od nje se i kroz nju rodili svi ljudi, tako je i Bogorodica umesto semena primila Logos Boga Oca, začela i rodila jedino Samoga Jedinorodnog od Oca pre vekova i jedinorodnog koji Se u poslednje dane od nje ovaplotio. I, premda je sama prestala da začinje i rađa,njen Sin je rodio i rađa svakodnevno one koji veruju u Njega i koji čuvaju Njegove sveštene zapovesti. Naime, bilo je potrebno, budući da je naše rođenje kroz ženu Evu bilo u truležnosti, da naše duhovno rođenje i presazdanje bude kroz čoveka, odnosno drugoga Adama i Boga. I dobro obrati pažnju: seme smrtnoga i truležnog muža izrodilo je i rađa kroz ženu truležne i smrtne sinove, a besmrtnog i netruležnog Boga besmrtni i netruležni Logos rodio je i uvek rađa besmrtna i netruležna čeda,budući da je i Sam najpre rođen od Djeve, a u Svetome Duhu.
7. Po tome je, dakle, Božija Majka Vladičica i Carica i Gospodarica i Majka svih svetih, a svi sveti njene su sluge, pošto je ona Majka Božija, ali i njeni sinovi, jer se pričešćuju od sveprečiste ploti Sinanjenoga (verno je slovo[153], jer plot Gospodnja Bogorodičina je plot.) I pričešćujući se samom oboženom Gospodnjom ploću, ispovedamo i verujemo da se priopštavamo životu večnom, ako je ne jedemo nedostojno i na sopstvenu osudu. A sveti su trojako njeni srodnici: najpre, jer su od iste ilovače, a uz to su im i duše srodne, jer su i od istoga daha Božijeg nastale; drugo, jer su primili njenu plot i imaju sa njom zajednicu i opštenje; a treći je razlog taj što, osveštavši se po Duhu kroz nju, svako u sebi samome može slično da začne Boga svega, kao što Ga je i ona imala u sebi. Mada Ga je ona i rodila telesno, duhovno Ga je čitavog u sebi svagda imala, a nerazlučno Ga ima i sada i uvek.
8. To je, dakle, tajna svadbe koju je jedinorodnom Svome Sinu načinio Otac, savečni i ravnočasni. On je pozvao mnoge i poslao sluge Svoje da pozovu zvanice na svadbu, ali one odbiše da dođu.
 
j. O onome što je rečeno u Evanđelju: I posla sluge Svoje da pozovu zvanice na svadbu i ne htedoše doći[154].
 
1. Ko su, dakle, ti koji su poslani? Proroci, kaže. A ko je pozvan?Judejska deca. Upravo oni su najpre bili pozvani, ali nisu poželeli da ih poslušaju. On opet posla druge sluge, govoreći: Recite zvanicama: Gle, najbolje Svoje spremih, junci moji i hranjenici poklani su i sve je gotovo; hodite na svadbu. A oni, ne mareći, otidoše, ovaj na svoju njivu,onaj u trgovinu svoju, a ostali uhvatiše sluge Njegove, naružiše ih i ubiše. Koga naziva slugama? Svoje apostole. A šta je to „najbolje“ što pominje? Carstvo nebesko, koje je unapred pripremio za one koji su po proizvoljenju pozvani od stvaranja sveta[155]. A šta je nazvao juncima i hranjenicima? Samog Djevinog Sina i Boga, tele Božanstvom ugojeno, jer On je uistinu junac silom nepobeđeni. Sebe Samoga, pak, nazva u množini juncima, jer se Njegova sveta plot razdeljuje na mnogo delova, od kojih je svaki pojedinačni opet sav On. On je toliko moćan, da odvraća i neprijatelje onih koji Ga uzimaju, pružajući Svojima snagu da pobede svet i da i sami postanu sinovima Božijim[156]. Zove se još i jagnjetom, sveneporočnim Jagnjetom[157] Božijim i jednogodišnjim[158], i ovnom, jer nad sobom nosi rogove kao krst, kojim je i protivniku naneo smrtnu ranu i na kojem su Ga oni raspeli i ubili. Drugim slugama naziva Svoje svete Apostole, koje je poslao, naloživši im da ne idu na put neznabožaca i u grad samarjanski da ne uđu, nego da radije pođu izgubljenim ovcama doma Izrailjevog[159]. Ali oni ni njih ne primiše, nego neke naružiše i izbiše, a neke, među kojima je prvi među mučenicima Stefan, i ubiše[160]. I čuvši, car se razgnevi i, poslavši vojsku svoju, pogubi krvnike one i grad njihov zapali. To govori o nečastivim Jevrejima, koje je pobio i sasvim ih istražiokada su ih napali Rimljani. Vojskom Božijom, pak, nazivaju se i zli koji se šalju da kazne druge zle, kao što kroz Mojseja kaže Bog: Poslaću na njih gnev i jarost, poslanstvo angela zlih[161].
2. Tada, dakle, kaže slugama svojim: Svadba je štova, a zvanice ne behu dostojne; idite, dakle, na raskršća i puteve i koga god nađete pozovite na svadbu. Jesi li video kojim redom on to čini i koliko je priča podrobna? Tada, kaže. Tada. Kada? Razume se, kada Judeji, od apostola pozvani u Carstvo Nebesko, ne samo da nisu prihvatili da ih čuju, nego su ih naružili i ubili, On ih tada posla u celi svet i među sve narode. I izašavši, kaže, sluge one na puteve, sabraše sve koje nađoše, zle i dobre i ispuni se svadba gostiju. Naime, obišavši čitavu vaseljenu, Apostoli su oglasili slovo Božije i sve koji su poslušali sabrali su u jednu veru bogopoznanja, ujedno i one lošega života i dobre, i one koji se menjaju i vraćaju vrlini. Upravo na to ukazuje reč sabraše, ali nas i sledeće na isto to upućuju, jer veli: A ušavši car da vidi one koji leže, vide onde čoveka neobučenog u ruho svadbeno i kaže mu: Prijatelju, kako si ušao ovde bez svadbenog ruha? A on oćuta. Tada reče car slugama: Svežite mu ruke i noge, uzmite ga i bacite u tamu krajnju: jer mnogi su zvani, ali malo je izabranih. Vidiš li kako kaže da one koji menjaju život On sabira na svadbu, a da oni koji drže neko lukavstvo ili greh, makar i da dođu, opet bivaju u sramoti izbačeni od angela, koje naziva i slugama? Znači, oni koji gostuju na svadbi su sveti. A za onoga koji nema svadbeno ruho znam da neki misle da je to onaj koji telo svoje skrnavi samo u bludu, preljubi i ubistvima. Ali nije tako, nije. On, naime, takvim naziva svakoga ko je oskvrnjen ma kojom strašću ili zlom. A da je to istina, poslušaj Pavla gde kaže: Ne varajte se: ni bludnici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici, ni lakomci, ni lopovi, ni idolopoklonici, ni pijanci, ni psovači, a dodaću ni oni koji imaju mržnju ili zavist na brata Carstvo Božije neće naslediti[162], niti imaju udeo u radosti Gospoda našega Isusa Hrista. Vidiš li kako svako zlo i greh kaljaju odelo duše i dovode do toga da ostanemo van Carstva?
 
k. O tome da niko od neposvećenih ne treba, pre nego što ispuni zapovesti i napreduje u vrlini i usavršavanju, da ispituje skrivene tajne Carstva Nebeskog. I o tome da će o Drugom Hristovom Dolasku svi sveti znati jedni druge.
 
1. Ostavimo, dakle, sujetna i beskorisna prenja[163] i starajmo se da ne ispitujemo ništa pre nego što mu je vreme, nego se povinujmo radije Vladici Koji kaže: Ispitujte Pisma[164]. Ispitujte, a ne budite ljubopitljivi. Ispitujte Pisma, a ne istražujte mimo Svetih Pisama. Ispitujte Pisma, da biste se učili o veri, nadi i ljubavi – o veri, da vas ne bi svaki vetar zanosio po prevari nestalnih ljudi[165], nego da biste se utvrđivali u pravilnim dogmatima apostolske i katoličanske Crkve i pravo upravljali slovom[166] njenim. I ne samo to, nego ćete se tako naučiti da tražite i plod vere i korist od nje putem ispunjavanja zapovesti i, kada to budete mogli da nađete, tada ćete steći i nadu nepostidnu, a sa njom ćete imati i potpunu ljubav prema Bogu. Nijednom čoveku inače nije moguće da drugačije stekne savršenu ljubav prema Bogu, osim nepomućenom verom i nadom tvrdom i nepokolebivom. Zašto onda, prestavši da ispitujemo sami sebe u tome da li nam je vera u Boga onakva za koju Sam On Koji ima da sudi kaže da će nam tražiti odgovor, mi radoznalo ispitujemo ono što je iznad nas, ne poznajući ni ovo što nam je pred nosom?
2. A koja je to i kakva vera koju od nas traži Bog, vera koju smo dužni da imamo u Njega, Sam On pokazao nam je Evanđeljima, ovako rekavši: Koji želi da pođe za Mnom neka se odrekne sebe i neka uzme krst svoj i sledi Me[167]. Jer ko god dolazi Meni i ne mrzi oca svoga i majku i braću i sestre, a uz to i svoju dušu, ne može biti Moj učenik[168]. I opet: Koji nađe dušu svoju, kao što je gore rečeno, izgubiće je[169]; i ako ko izgubi dušu svoju Mene radi i Evanđelja Moga, odnosno ispunjenja zapovesti Mojih, u životu večnom naći će je[170]. Jeste li čuli koji su znaci vere? Je li vam dovoljno to što je rečeno ili treba da vas podsetim i na ovo što sledi? Želite li, dakle, da poznate da Bog od nas zahteva takvu veru, da oni koji veruju u Njega uopšte i ne mare za ovaj sadašnji život, saznajte upravo od Samoga Gospoda koji ovako kliče: Ne brinite se za sutra šta ćete jesti ili šta ćete piti ili u šta ćete se obući[171]. I, uzvodeći postupno ka savršenijem, kaže: Ako te ko udari po desnom obrazu, okreni mu i drugi; i onome koji hoće da ti uzme i košulju tvoju, podaj i haljinu[172]; i onome koji ište u tebe, ne odbij[173]. I ide do te krajnosti, da nam zapoveda da se molimo za preizobilnu veru[174], da volimo neprijatelje, da dobro činimo onima koji nas mrze i da se molimo za one koji nam nanose bol[175]. Uz to, zapoveda da činimo i više od toga, čime se, dakle, na prvom mestu projavljuje naša vera u Njega, pa smo tek onda dostojni da se nazovemo vernima. Jer bez toga mrtva je vera naša[176] a, prema tome, mrtvi smo i mi.
3. Ispitaj, dakle, pomno samoga sebe, brate. I ako nađeš da ništaod pomenutog nisi propustio, nego da sve činiš najbolje što možeš,plamenoga srca i volje, shvatićeš svakako da u svetlosti imaš i nadu nepostidnu, ne onu koju stvara umišljenost onima koji ginu[177], a čiju sujetu i obmanljivost ne može da pozna niko od tih koji je imaju, nego nadu dobru i istinitu u istinskoj i nepostidnoj svetlosti. A u njoj, kao u heruvimskoj kočiji, videćeš gde sedi ljubav, odnosno Bog i, ako je nađeš i vidiš, nećeš se otada ljubopitljivo baviti ničim što pripada budućem i nevidljivom, nego ćeš i drugima zapušavati usta[178] i upućivati ih dase ne bave tamošnjim, niti da to ispituju, jer si i sam opitno uvideo daje sve tamošnje umom nepostižno i rečju neizrazivo. A ako nisi isprva učinio ono bez čega uopšte ne možeš da budeš priznat kao veran i hrišćanin, nego si veran među nevernima, a sa vernima ti sudi savest kao nevernom i više nemaš savršenu nadu i uverenost da ćeš se spasiti, pa ne možeš da kažeš kao Sveti Pavle: Dobar rat ratovah, trku završih, veru održah; sad me čeka venac pravde, koji će mi dati Gospod, pravedni Sudija[179], zašto si radoznao i raspituješ se da saznaš da li će sveti znati jedni druge u Carstvu Nebeskom, kada budu u sazrcanju Njega gledali nad svim Boga? Reci mi, kakvu ćeš od toga imati korist?
4. Hteo sam to od tebe da čujem i da saznam koje ćeš dobro od toga imati ti kojega, kako rekoh, izobličuje savest zato što nisi sačuvao zapovesti koje je Hristos dao i zbog toga sa Hristom nemaš udeo[180], ako od nas saznaš kakva su uživanja u Carstvu Njegovom, slava, radost i preobnovljenje? Savršeno nikakvo, a još ćeš i veću osudu sam sebi navući, jer,premda sad i znaš kakva su, prezreo si ih i odbio da stekneš smirenje i odbaciš umišljenost. A i ovo ću te krotko pitati, pa mi u miru odgovori.[181] Zar će malome detetu koje nije naučilo ni osnove pisanja, a traži da mu se tumači nešto iz gramatike i ritorike, čovek koji vlada razumom ikada otrpeti i udostojiti to bezumlje makar i reči, i neće li ga pre oterati kao onoga ko misli nerazumno i detinje i ko tupoglavo traži ono što prevazilazi njegove sile? I ako je u takvom slučaju to pravedno i umesno, koliko li je pre to tako kada je reč o onome što je neizrecivo, natpojamno i nadumno? A ako neko i ne nauči osnove pisma, a čuje ono što su Jelini zapisali drugim rečima i razume kada se to govori na njegovom jeziku, to i nije ništa čudno, budući da se njihova beseda tiče čulnog i njihove sujetne pripovesti zanimaju se sujetnim stvarima.
5. A ovo o čemu ti pitaš ipak nije takvo. Neko kakvo? Kao što kaže prorok David: I prekloni nebesa i siđe, i [pri] mrak je pod nogama Njegovim[182]. Šta predstavlja taj [pri]mrak? Samu plot Gospodnju, o kojoj i Jovan,veliki Preteča Njegov, kasnije kaza: Pred Njim nisam dostojan da odrešim remena na obući Njegovoj[183]. On je, dakle, sišao i došao, umesto u mrak, obučen u plot. I opet: Uziđe na Heruvime i polete, polete na krilima vetrova; položi tamu da Ga sakrije; oko Njega je skinija Njegova[184]. Vidiš li kako ti ne ispituješ o čulnim stvarima, nego o božanskim i nedokučivim i onim koje ne poima svako lako? Jer ako je postavio primrak i tamu da sakrije Svoje tajne i ako je potrebno mnogo svetlosti Svesvetoga Duha da bi se razumele Njegove sakrivene tajne, kako, mada još nisi postao obitalište božanske svetlosti, ti istražuješ ono što nećeš biti kadar da poznaš jer si još nesavršen i neprosvetljen? Jer da ne bi pomislio, kao onaj koji sedi u tami[185], da se i On sakrio u tami, prorok David kaza: Oko Njega je skinija Njegova, a skinijom Pavle imenuje svetlost (jer On u svetlosti, kaže, živi nepristupnoj[186]), čime obojica ukazuju na nedokučivost i neobuhvatnost Njegovoga Božanstva, ne ograničavajući ga, nego govore kao da se obraćaju nekome ko je preterano radoznao. „Ne mislite, o, nerazumni, da je nepojamni Gospod ušao u tamu i u njoj se sakrio, nego On prebiva u Sopstvenoj slavi i sveispunjujućem Božanstvu koje sve nadilazi, u kojem je i pre ovoga bio, a, štedeći nas, da ne bismo svi u trenu poginuli, postavio je tamu da pokrije ne Njega, nego nas“. Jer Bog naš je, kaže, oganj koji proždire[187] ne pravednike, nego grešnike.
6. Eto, dakle. Od nas ili, bolje rečeno, od Svetoga Duha kroz nas si saznao ukratko božanske i strašne tajne naše vere. Saznao si i da je Bog sišao na zemlju i opet uzišao na nebesa i postavio tamu da Ga zakrije, jer nije trebalo da nam se pre Suda objavi sa slavom Oca Svoga, nego da se to dogodi onda kada je to Njegov Otac odredio u Svojoj vlasti[188]. Ako su, dakle, tajne Carstva Nebeskog sakrivene i ne daje se svima da ih poznaju[189], saglasno Gospodnjim rečima, zašto ostavljaš ispunjavanje Njegove zapovesti, a pitaš o onome što je svim ljudima sakriveno? Eto, ti svakodnevno čuješ Apostola da upravo kliče o onome što oko ne vide i oko ne ču, i na srce čovekovo ne dođe i o dobrima koja pripremi Bog onima koji Ga ljube[190]. Pre nego što se uzneo i postavio tamu da Ga krije, On nam je dao svete Svoje zapovesti, a neko bi rekao da nam je dao oruđe i veru u Sebe kao kakvog rukodelca, tako da mi predstavljamo sasud, vera rukodelca, a zapovesti oruđe kojim rukodelac Logos presazdaje i obnavlja one koji tvore Njegove zapovesti, tako da se, očišćujući se njihovom ispunjavanjem, prosvetljujemo Duhom, napredujući u poznanju tajni Carstva Nebeskog.
7. I kao što oruđe ne može da dejstvuje bez rukodelca, a ni rukodelac bez oruđa, tako nas ni vera bez ispunjavanja zapovesti, niti ispunjavanje zapovesti bez vere ne obnavlja i ne presazdaje iz starih u nove. Kada i jedno i drugo steknemo u nepokolebivom srcu i postanemo koristan sasud Vladici[191] za primanje umnoga mira, tada nas i Onaj Koji je postavio tamu da Ga sakrije obnavlja darom Svetoga Duha, umesto starih čini novima, proseca mrak, otuda prevodi naš um i daje mu da proviri kroz neki otvor[192], te da vidi nekako nejasno i onoliko koliki je krug sunca ili meseca. Otuda on saznaje ili, bolje reći, poznaje i sa potpunim uverenjem posvećuje se u to da istinski nije moguće da se takvi priopšte ičemu od neizrecivih Božijih blaga, osim u srdačnom smirenju i nepokolebivoj veri i ukoliko nisu svom dušom voljni da se odreknu celoga sveta i onoga što je u svetu[193] sa svim svojim željama, saglasno svim zapovestima Božijim, i ne samo to, nego i ako oni koji veruju u Hrista i posebno oni koji su tek kršteni i koji ne opažaju da imaju dar blagodati Božije[194] ne podnesu nepostidno, u veselju i radosti srca napore koji vode vrlini, a ujedno i iskušenja.
8. A ti, dakle, koji si ovo pročitao, sudi samome sebi, ne u umišljenosti lažno nazvanoga znanja[195] i pothranjujući sujetne pomisli, nego u strahu i trepetu i, ako hoćeš da saznaš kako živiš i u kakvom se stanju nalaziš, upitaj svoju dušu: „Dušo, jesi li sačuvala sve zapovesti Božije ili ne“? I ona će ti, otvorivši usta svoje savesti, neizostavno reći istinu. Neće te poštedeti, nego će te izobličiti i pokazati ti ono štosi već učinio i što imaš u sebi, bilo dobro, bilo zlo. Upravo ćeš u njenoj savesti naći odgovor na to jesi li zavoleo svet, ili si njemu pretpostavio Boga, da li si tražio ljudsku slavu ili si poželeo samo onu koju Bog daruje. Zagledaš li se u sebe samoga kao u kovčeg i ispipaš li njegov sadržaj, izbacujući jedan po jedan od predmeta koji u njemu leže,sve ćeš jasno poznati. Zamisli najpre da unutra leže slavoljublje i praznoljublje, kumir čovekougodništva, poslastice od ljudskih pohvala,odelo licemerja, skriveno seme srebroljublja i da, uopšte, unutra leži mnogo toga, prikrivajući jedno drugo, a neka je povrh svega toga nadmenost(jer znanje, kaže, nadima[196]) i sa njom umišljenost i verovanje čovekovo da je nešto, premda nije ništa do nadmena pomisao[197]. Kada je, dakle, uz sve drugo što ranije pomenusmo, to unutra, kako ćeš moći, reci mi, sveto da sagledaš? Jasno je da ćeš odgovoriti da nikako nećeš moći.
9. Ali da te i ovo pitam. Ako ne veruješ da išta od toga kao pokrov leži na tvome srcu, nego si neveran kao i Jevreji[198], saglasno onome što im je i Pavle govorio, i ne skidaš to pokrivalo sa svoga srca da bi video strasti koje se pod njim kriju, a onda zaridao nad svojom jadnom dušom i potrudio se da je očistiš i da njene mislene oči i lice omiješ toplim suzama, odbacujući svaku spoljašnju mudrost i znanje, povinujući se Pavlu,kako bi postao lud u ovom svetu, a mudar u Hristu[199], kako ću ti, reci mi,kada si lud govoriti o Božijem i božanskom, o onome što je sakriveno i nevidljivo? Ni ti sam nećeš me osuditi kao onoga koji čini nedostojnu stvar i samome ćeš sebi sa pravom reći: „Ovaj je stvarno nerazuman, kada meni nerazumnom pripoveda o onome što je nevidljivo i nepojamno za sve što diše pod kapom nebeskom i za svaku tvar koja je iznad nebesa“. Jer ako ono što će tada biti ne znaju ni angeli Božiji, kao što nisu znali ni kakav je trebalo da bude Njegov Dolazak na zemlju, kada je imao da siđe i da postane čovek, koliko pre treba da ne znaju kada će i kakav biti poslednji Njegov Dolazak sa slavom, odnosno šta će tada On darovati svetima Svojim? A da je to istina, Pavle je razjasnio, rekavši: Da se kroz Crkvu cada obznani načalstvima i vlastima mnogostruka premudrost Božija[200], dok je Gospod za Svoj Dolazak rekao da će se tada i sile nebeske pokrenuti[201], odnosno da će se prepasti i zadiviti, kada u tren sagledaju sve ono što do tada svakako ne videše. Ako, dakle, sile nebeske to ne znaju, kako se ti uopšte usuđuješ da kažeš da sveti jedni druge ne poznaju u Carstvu Božijem, kada se nađu u sazrcavanju Boga? A i ti, koji se tome opet protiviš i kažeš kako oni „zaista moraju da se uzajamno gledaju i poznaju“, otkuda sve to znaš?
10. O, neznanja, o, bezumlja i pomračenosti! Zar ne drhtite od užasa,zar se ne bojite? Zbog svojih reči[202] i jedni i drugi bićete osuđeni od pravednoga i nepotkupljivog Sudije. Onima koji govore da sveti niti gledaju, niti poznaju jedni druge, nego samo Njega gledaju, svim čulima svecelo sjedinjeni sa čitavim Njim, On će ovako reći: „Jeste li me poznali, ljudi? Jeste li videli Moju svetlost? Da li ste Me primili u sebe?Jeste li poznali dejstva Duha Moga Svetoga opitom ili ne“? Verujem dase oni neće usuditi da kažu: „Jesmo, Vladiko“. Jer, kažu li to, On će im odvratiti: „Pa kako onda, ako ste to iskusili, kažete da oni koji će Mene u sebi imati neće znati jedni druge? Ja sam Bog nelažni, Bog istiniti, Bog Sveti Koji u svetima obitava. A kako obitavam u njima? Kao što rekoh da sam Ja u Ocu i Otac u Meni, tako su i sveti u Meni i Ja u njima. I kao što je Otac u Meni i Ja opet u Ocu Svome[203], tako ću Ja obitavati u svima svetima i svi sveti obitavaće u Meni“. I ovo će im reći: „Ako sam Ja, dakle, u svetima Svojim i sveti Moji u Meni, Ja u Ocu Svome i Otac Moj u Meni i kao što Mene poznaje Otac i Ja poznajem Oca, savršeno je jasno da i sveti poznaju Mene i Ja svete, a tako i sveti treba jedni druge da poznaju i prepoznaju“. A da bi se to dodatno razjasnilo, tako da i neosetljivima bude razumljivo, korisno je da dodam i ponovim: Hristos će obitavati u svima svetima.
11. Kada se, dakle, otvore knjige svačije savesti, u srcima i savestima grešnika naći će se, ako ništa drugo, umišljenost, ili praznoslovlje, jeres, surevnjivost, zavist ili šta slično. A ako ne to, onda nemar, lenjost i to da zapovesti Božije nisu ispunjavali svom snagom, otkuda proističe i nedostatak ljubavi prema Njemu. Zato će se pomračiti oči njihove da ne vide[204], te će se postideti i čuti: „Budući da ne učiniste jednu od najmanjih Mojih zapovesti, nego je prezreste, Meni ne učiniste“[205]. Idite od Mene u oganj večni, koji je pripremljen đavolu i angelima njegovim[206]. Kada se otvore knjige savesti svetih, pazi! Prosijaće sada skriveni[207] u njima Hristos Bog, kao što je prosijao pre vekova iz Oca, i sveti će se upodobiti Višnjem[208]. Kako se to vidi? Poslušaj Samoga Spasitelja gde to kaže: Tada će zasijati pravednici kao sunce[209]. A koga drugo On naziva vremenom ili suncem, ako ne Onoga za Koga rekosmo da se jedini zove Suncem Pravde[210] i Koji jedini u pravednicima sviće i sija? To i naprsni i ljubljeni Hristov učenik razjašnjava i kaže: Braćo, sada smo čeda Božija, ali još se ne objavi šta ćemo biti[211]. A Pavle: Sada poznajem delimično, a tada ću poznati, kao što i bih poznat[212].
Ako su, dakle, sveti podobni Bogu i Boga će poznati onoliko koliko je On njih poznao, i kao što poznaje Otac Sina i Sin Oca tako sveti treba uzajamno i da se gledaju i da poznaju, pri čemu onda imaju da poznaju jedni druge i oni koji se nikada telesno u ovome svetu nisu videli, kako ne crvenite dok govorite i zapitkujete i poučavate o onome što ne znate, kao da ste se već obogatili znanjem koje je iznad nas i kao da ste učitelji postavljeni sa visine? Jer kao što nikada neće moći Otac dane zna Sina ili Sin Oca, tako ni sveti, postavši usvojenjem bogovi time što imaju Boga Koji u njima prebiva, nikada neće moći da ne znaju jedni druge, nego će gledati i sopstvenu i jedni drugih slavu, kao Sin Očevu i Otac Sinovljevu. A šta će predstavljati i kakva će biti slava svetih? Onakva kakva pripada Sinu Božijem. I to je On Samim Sobom sasvim jasno pokazao. Jer kaže: I Ja slavu koju cu Mu dao dadoh njima, da jedno budu, kao Mi što smo jedno[213]. Vidiš li kako slavu koju je pre vekova Bog i Otac dao Sinu Sam Sin daruje svetima, i kako su svi jedno?
Oni koji, dakle, kažu da sveti niti vide, niti znaju jedni druge,mada prebivaju u sazrcanju Boga, zaista u tami hode i nisu dostigli zajednicu ili licezrenje [viđenje lica Božijeg] i poznanje Boga, pa govore i svedoče o onome što niti znaju, niti su ikada videli. Oni kažu da će se sveti tada nalaziti u istupljenju, kao i sada, i da će zaboraviti i sebe same i one koji su sa njima, misleći, kako verujem, ili, bolje rečeno, loše razumevajući ono što stoji u Božanstvenim Pismima, da su od veka svetima ista promena i ushićenje svojstveni i sada, i u budućnosti. Jer kada čuju da je tamo neki sveti, dostigavši sazrcanje i ushitivši se umom, proveo tolike i tolike dane i noći, a da se nije setio baš ničega zemaljskog, nego je, uza sve drugo, zaboravio i samo sopstveno telo i sav svom dušom i svim čulima ostajao priljubljen tamošnjem, oni misle da će nešto takvo biti i onda, u Carstvu Nebeskom, savršeno ne poznajući božanstvene tajne Duha i tajne nevidljivoga Boga, pomračenima nevidljive i nedokučive i nepoznate, kao i to da ta obuzetost uma nije svojstvena savršenima, nego neopitnim. Jer kao što onaj koji je od rođenja u mrkloj tamnici i koji sebi osvetljava tek slabašnom svetlošću svetiljke jedva tek ponešto vidi, a ne zna da napolju postoji sunčeva svetlost i savršeno mu je nepoznato ono što je izvan tamnice, pri čemu mislim na ovaj vidljivi svet i neizreciva dela i tvorevine Božije, tako i onaj koji je još u tamnici čula ovoga sveta, ako se ozari makar i najneznatnijim znanjem, o tajnama naše vere stiče tek površnu i nejasnu predstavu, ništa ne znajući o večnim dobrima Božijim i onome šta će sveti naslediti.
14. I kao što onoga koji mnogo godina sedi u onoj tamnici bez svetlosti, dogodi li se da se na tavanici tamnice načini otvor i da on iznenada ugleda, koliko mu otvor dozvoljava, čisto nebesko svetlo koje nikada nije video i niti mu je i došlo na um da takva jarka svetlost uopšte postoji, smesta obuzimaju strava i istupljenje, pa dugo ne spušta pogled, zadivljen prizorom koji mu se u trenutku prikazao, tako i onaj koji se iznenada obreo u sazrcanju umne svetlosti, pošto se, razume se, razrešio od okova strasti i osećanja, onima koji ne vide dobro izgleda kao da se nalazi u stravi i istupljenju, jer je na sebe samoga usredotočio [usredsredio] sav um, diveći se viđenju i sjaju toga što mu se ukazalo. I, opet, kao što onome koji često i svakodnevno podiže pogled ka onom otvoru što se upravo raširio i sve više osvetljava tamnički mrak, pošto dovoljno vremena provede u svetlosti, navika da je stalno gleda postupno umanjuje veliko zaprepašćenje (a tako i sa nama biva kada je reč o suncu, jer kada ga stalno gledamo, ne obaziremo se na njega, a da ga nikada nismo videli, pa nam se iznenada ukaže, povikali bismo od iznenađenja), tako i duša, napredujući postepeno, naviknuta na posmatranje umne svetlosti, više nije potresena velikim iznenađenjem, nego biva posvećena u znanje da od toga stanja i prizora postoji i nešto savršenije i uzvišenije.
15. Isto tako, kao što vreme koje je od rođenja zatočeni proveo u tamnici navode toga čoveka da uvidi da se nalazi u najmračnijem zatvoru i da, zahvaljujući tom tračku svetlosti, shvati da van njega postoje svakojake divote, a koje on ne može valjano ni da predstavi ili zamisli, a kada izađe iz tamnice, on tada vidi i svu svetlost i ujedno sve što je u njoj,zamisli tako i onoga ko je upravo umro za telesne potrebe i sav postao tuđ svetu i tricama koje čine sve vidljivo. Zamisli, opet, da je ceo ovaj svet zapravo jedna najmračnija tamnica, a sunčevu svetlost smatraj svetlošću svetiljke, a da je izvan nje neizreciva, neopisiva, nepristupna, nadumna, nadslovesna i od svake svetlosti viša triipostasna svetlost,dok je sve u toj svetlosti za one koji se nalaze u onoj tamnici nevidljivo i nepoznato, neiskazivo i neistraživo, premda neki i smatraju da uz pomoć Pisama to shvataju i vide, budući da većina ne zna ni da postoji išta više od toga.
16. Kada, dakle, sa svakom usrdnošću, verom i čežnjom zatražimo ne da vidimo svetlost koja je van ove tamnice, niti ono što se nalazi u toj svetlosti i u svetu (jer niko od onih koji to traže nije udostojen to da vidi, niti će se ikada uopšte i udostojiti), nego da na prvom mestu sačuvamo zapovesti Božije, da se kajemo, tugujemo, smiravamo i činimo ostalo što ranije pomenusmo, tada će se i nama otvoriti nešto poput malenog otvora na ovoj vidljivoj tavanici neba i ukazaće se njegova višnja neveštastvena i umna svetlost. A kada nju ugleda, cela duša dolazi u potpuno istupljenje, sva je u užasu dok gleda novo čudo, čudo nedokučivo i do tada neviđeno, i u njemu prebiva kao da je odnesena na nebo, otimajući se da tamo prebiva i da promišlja tu nedomislivost, da je gleda danju i noću i da otuda svakoga dana doznaje da je ona nevečernja, bezgranična i neopisiva, te zato nikako i ne želi da se vrati u onu tamnicu i da ponovo gleda ono što je u ,njoj.
17. Neka ti, dakle, bude jasno da tako izgleda početak kod onih koji tek stupaju u blagočašće i koji su se tek predali podvigu vrline. A kada čovek, ne dolazeći sebi, provede neko vreme u onom sazrcanju, a da to i ne zna, otvara mu se da li nebo, da li oko njegovoga srca, premda bih ja rekao da je pre u pitanju ovo potonje, i od one svetlosti u dom njegove duše, odnosno u tu skiniju, ulazi ona čudesna i preblistava svetlost, osvetljujući ga, pri čemu, razume se, u meri u kojoj mu to priroda dopušta. A kada opet tako provede vreme, on postepeno počinje da je smatra do te mere bliskom, kao da je oduvek bio sa njom. I, neprestano njome osijavan, on, gledajući i umujući i posvećujući se, doznaje čuda nad čudima i tajne nad tajnama i sazrcanja nad sazrcanjima. A ako to poželi da zapiše, neće mu biti dovoljno ni hartije ni mastila, a neće, mislim, imati ni vremena da o njoj sve podrobno ispripoveda. Kako bi, uostalom, i mogao da zapiše ono što se ne može reći, što je neizrazivo i savršeno neiskazivo? Zato on tada kao da prebiva u svetlosti, ili bolje rečeno, sa svetlošću, i ne nalazi se kao u istupljenju, nego i samoga sebe i što je u vezi sa njim, kao i svoje bližnje vidi kakvi jesu, te predskazuje i unapred zna da će, ako se nađe izvan te tamnice, a posebno po vaskrsenju, tada sagledati i kolika je ta nesnosna svetlost i dobra koja oko ne vide i uho ne ču i na srce čovekovo ne dođoše, a koja pripremi Bog onima koji Ga ljube[214], u njoj će mu se otkriti jasnije putem svetlosti koja je sada u njemu, a koja ga i prosvetljava. Jer mi tada nećemo biti lišeni sposobnosti da poznajemo ili vidimo, nego, kao što je beseda gore pokazala, srazmerno osijanju i sazrcanju svetlosti i poznanje i sazrcanje Boga, a i naše međusobno prepoznavanje i poznavanje, biće veće i čistije u neizrazivom radovanju i veselju u vekove vekova. To su delatno u starini pokazali i proroci, a u novo vreme mnogi sveti, time što su po imenima zvali one koje nikada nisu videli, prepoznajući i one koje nisu poznavali.
18. Oni koji, dakle, kažu da sveti niti poznaju niti gledaju jedni druge, neka se ovim uvere i ne ispituju nepostižno, nego neka radije, ako me poslušaju, nastave da paze na sebe i da sude sebi samima. A vi, koji ne znate ništa od ovoga o čemu je bilo reči i koji niste osećanjem, znanjem i opitom dostigli božansko prosvetljenje i sazrcanje, kako vas ne obuzima strah da uopšte pišete ili govorite o takvim stvarima? Jer ako za svaku uzaludnu reč[215] treba da damo odgovor, koliko pre ćemo za ovo biti ispitivani i kažnjeni kao praznoslovi? Uzaludna reč, kako bi neko mogao da pomisli, nije samo ona nekorisna, nego i ona koju izgovorimo i pre nego što ispunimo to o čemu govorimo i o njenom smislu steknemo opitno znanje. Jer kada ne prezrem donju slavu i ne zgadim se nad njom iz sve duše kao nad dušegubnom i onom koja me lišava gornje slave, a drugoga učim o njoj i upućujem ga da je se kloni, neće li moja reč biti zaludna, nedelatna i prazna i neću li biti osuđen kao lažov? I, opet, kada blagodat Duha ne primim u osećanju i znanju, i kroz nju niti postanem Bogom naučen[216], niti primim sviše reč premudrosti i znanja, a bestidno težim tome da ispitujem bogonadahnuta Pisma i samome sebi dodeljujem čin učitelja, koristeći se, dakle, samo lažnim znanjem, zar će Bog to ostaviti nekažnjeno i neće li od mene potražiti odgovor? Razume se da hoće. A, ako želiš, prema onome što je zemno i ljudsko izvuci nauk i o nebeskom i božanskom. Reci mi, koji bi se to čovek, makar mu se zbog mudrosti, znanja i poznavanja zakona više od svih divili i makar bio ukrašen svakom pravednošću i blagočašćem, usudio da sa sudijama zasedne kao sudija, da se i sam nazove sudijom i da drugima izdaje zakone? A ako to i učini, neće li ga car lišiti časti i po strogosti zakona kazniti? O, bestidnosti! Niko nije tako drzak da prezre zemaljskoga cara i da prigrabi i prisvoji njegovu čast ili dostojanstvo, a ti prezireš nebeskoga cara kao da je niko i usuđuješ se da bez Njegovoga odobrenja i želje položiš ruku na apostolska dostojanstva? I još se takav nadaš da će ti Vladika ostaviti to nekažnjeno? Jasno je da neće.
19. Ali Ti, Gospode, daruj nam da Te poznamo, da Te se dostojno bojimo i da ostanemo u sveštenim Tvojim zapovestima. Molim vas zato, braćo, prestanite sa takvim sporenjima i pohitajte na pokajanje, suze i smirenje, a uz to i na ispunjavanje svih ostalih zapovedi, da biste očistili svoje duše od svake mrlje ploti i duha[217], kako biste u otkrivenju, opitu i sazrcanju i sadašnja i buduća dobra okusili, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, sa Kojim Ocu i Svetome Duhu pripadaju slava, sila, čast i poklonjenje, sada i svagda i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. 1Kop. 2,12
  2. Ef. 1,18
  3. Post. 1,12
  4. Post. 1, 23
  5. Post. 1, 26-27
  6. Post. 1, 28
  7. Post. 1,28
  8. Mk. 13,37
  9. Post. 1:27.
  10. Post. 2, 23
  11. Post. 2, 4
  12. Post. 2,7
  13. Post. 2, 9
  14. Post. 2,17
  15. Is. 27,1
  16. Post. 3, 5.
  17. Post. 3, 6
  18. Post. 3, 9
  19. Post. 3,10
  20. Post. 3,12
  21. Post. 3, 24
  22. Post. 3, 24
  23. Post. 3,17-18
  24. Post. 4,35
  25. Post. 5,24
  26. 2Car. 2,12
  27. 1Kop. 15, 5
  28. Post. 6
  29. Post. 8,2
  30. v. Rim. 1, 25
  31. v. Ef. 4,19
  32. Rim. 11, 32.
  33. Ef. 3, 9
  34. v. Mt. 3,15
  35. 1 Kor. 15, 47-48
  36. 1 Kor. 15, 23
  37. Jevr. 4,15
  38. Jn. 1,12
  39. 1 Kor. 15, 49
  40. v. Mt. 28,2
  41. Jn. 20,19
  42. 2Pt. 1,4
  43. v. Ef. 5, 30
  44. Jn. 1,16; Kol 2, 9
  45. 2Pt. 3,10
  46. Pt. 3,13
  47. Mt. 24,25
  48. Ps. 101, 27-28
  49. 1Kop. 3,13
  50. 2Pt. 3,10
  51. 2Pt. 3,11
  52. 2Pt. 3,14-16
  53. Rim. 8,18-19
  54. v. 1Jn. 3,2
  55. Mt. 13, 43
  56. Rim. 8, 20
  57. Rim. 8, 2
  58. 1Kop. 15,44
  59. Kol. 1,18
  60. 1Kor. 15,51
  61. Ps. 36,29
  62. 1Kor. 15,40
  63. Ps. 103,4
  64. Jevr. 1,14
  65. Mt. 10,28
  66. Mt. 22, 30
  67. 1 Kor. 15, 44
  68. Mt. 22,30
  69. 2Pt. 3,13
  70. Mal. 4, 2; INav. 30, 26
  71. Jevr. 12,22
  72. v. DAp. 7, 5
  73. Mt. 5, 5
  74. 1Kor, 6,17
  75. v. Kol. 1,18
  76. 1Kop. 12,27
  77. v. Jn. 5,17
  78. Gal. 6,2
  79. Lk. 15,6
  80. v. Izl. 14, 6; Pr. 19, 23; Mt. 18,12
  81. v. Gal 6,2
  82. Mt5, 6
  83. v. Ps. 77,25
  84. v. Is. 26,18
  85. Jevr. 12,23
  86. Lk. 10,20
  87. Jn. 14,20
  88. Jn. 17, 20
  89. Jn. 17,21
  90. Jn. 17,22
  91. Jn. 17,24
  92. Jn. 17,26
  93. v. 2Kor. 3,10
  94. Kol. 3,11, Gal. 3,28
  95. 1Kor. 12,7
  96. 1Kor. 12,11
  97. 1 Kor. 12,12-14
  98. 1 Kor. 12,18-20
  99. 1Kor. 12, 27-28
  100. Ef. 5, 23
  101. Ef. 5,27
  102. Ef. 5, 28-29
  103. Lk. 24, 39
  104. Ef. 5, 32
  105. Ef. 5, 32
  106. Mt. 6,1
  107. Ef. 4,13
  108. 2Kor. 6,16
  109. Mal. 3, 20
  110. 2 Kor. 11, 2
  111. Ps. 44,10
  112. Ps. 44,16-17
  113. Jn. 17,20
  114. Jn. 17, 21
  115. Jn. 17,23
  116. 1Kor. 3,16
  117. Jevr. 12,22-23
  118. Rim. 8,29
  119. 1Sol. 5,5
  120. Ef. 4,13
  121. Rim. 8,29-30
  122. Jevr, 12,23
  123. 2Tim2,19
  124. Mt. 10, 30
  125. Ef. 4,17
  126. Rim. 1,21-22
  127. Mt. 22,1-14
  128. Is. 40, 22
  129. Is. 40,28
  130. Jov38, 46
  131. Ps. 103,32
  132. v. 2Tim. 6,15-16
  133. 1Sam. 11,25
  134. 2Kor. 11,31
  135. Ps. 101, 20
  136. Lk. 1,28
  137. 2Kor. 4,6
  138. 2Kor. 4,7
  139. 2Kor. 3,17
  140. Jn. 4,24
  141. Rim. 1,25
  142. Lk. 12, 49
  143. Jn. 6, 56
  144. v. 2Kor. 5,16
  145. Ef. 5,29
  146. v. Ef. 2,14-15.
  147. Jn. 1,29
  148. Is. 26,18
  149. Lk. 8,21
  150. Jn. 1,14
  151. DAp. 2,17
  152. Jn. 1,16
  153. 1 Tim. 1,15; 3,1
  154. Mt. 22, 3-14
  155. v. Rim. 8, 28; Mt. 26, 34
  156. Jn. 1,12
  157. 1Pt. 1,19
  158. Lev. 12, 6; Jez. 46,13
  159. Mt. 10, 56
  160. DAp. 6, 8
  161. Ps. 77,49
  162. 1 Kor. 6,9-10; Kol, 3, 5
  163. v. Tit 3, 9
  164. Jn. 5, 39
  165. v. Ef. 4,14
  166. 2Tim. 2,15
  167. Lk. 9,23
  168. Lk. 14,26
  169. Mt. 10, 39
  170. Mk. 8, 35; Mt. 16, 25
  171. Mt. 5,25, 34
  172. Mt. 6,39-40
  173. Lk. 6, 30
  174. 2Kor. 4,17
  175. Mt. 5, 44; Lk. 6, 27-28
  176. Jk. 2, 20
  177. 2Sol. 2,10
  178. 1 Tim. 1, 3
  179. 2Tim. 4, 78
  180. Jn. 13, 8
  181. v. Sir. 5,12
  182. Ps. 17,10
  183. Mk. 1, 7
  184. Ps. 17,11-12.
  185. Mt. 4,16
  186. 1Tim. 6,16
  187. Pon Z. 4,24
  188. DAp. 1, 7
  189. Mt. 13,11
  190. 1Kor. 2, 9
  191. 2Tim. 2,21
  192. v. 1Pt. 1,12
  193. v. 1Jn. 2,15
  194. Ef. 3,7
  195. 1Tim. 6,20
  196. 1Kor. 8,1
  197. v. Gal. 6, 3
  198. v. Rim. 11, 23; 2Kor. 3,15
  199. 1Kor. 4,10
  200. Ef. 3,10
  201. Mt. 24,29
  202. Mt. 12, 37
  203. Jn. 17,21
  204. Rim. 11, 20; Ps. 68,24
  205. Mt. 25, 45; 5,19
  206. Mt. 25,41
  207. v. Kol. 3, 3
  208. v. Is. 14,14
  209. Mt. 13,14
  210. Mal. 3, 20
  211. 1Jn. 3,2
  212. 1Kor. 13,12
  213. Jn. 17,22
  214. 1Kor. 2,9
  215. Mt. 12, 36
  216. Jn. 6, 45
  217. 2Kor. 7,1

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *