SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA TRIDESETA
O POKAJANJU I POČETKU POHVALNOG ŽIVOTA. O TOME KAKO TREBA DA POSTUPPA ONAJ KO SE SVAKODNEVNO KAJE, A UJEDNO I O SUZAMA I SKRUŠENOSTI.
 
1. Braćo moja ljubljena, poslušajte smisao mojih reči i sa radošću primite moj savet kao dobar, te se postarajte da ga ispunite na zajedničku korist i meni i sebi. Jer hodeći polako kroz ono što je naizgled malo,mi napredujemo i dostižemo savršenije, postajući savršenim muževima u Hristu.
2. A ovo što sam imao da vam kažem jeste sledeće: kada izađete iz crkve, ne počinjite da se bavite sujetnim i nekorisnim, da ne dođe đavo i ne nađe vas kako se time zanimate, te da, kao kada vrana ugrabi zrno pšenice iz polja pre nego što ga pokrije zemlja, pa odleti, tako i on ne odnese sećanje na ove reči pouke iz vaših srca, pa da ponovo ostanete prazni i lišeni spasonosne pouke. Ali ako je kome od vas određeno da se bavi rukodeljem ili da služi ili radi, neka ode pognute glave i moleći se u sebi, a dok radi i služi neka ovako govori u sebi:
3. „Teško meni, koliko sam proveo dana i godina svoga života, baveći se, nesrećnik, besmislicama i smejući se! I kako sam uzalud sve dosada slušao Božanstvena Pisma, a da nikakvu korist nisam video od njih! Šta mi je koristio ovaj život? Eto, prošao sam tolike i tolike godine svoga života. I ko zna da li ću doživeti sutra? Jeo sam mnogo godina i nasitio stomak mesom, vinom i silnim prejedanjem. Ulepšavao sam se haljinama, zabavljao se i smejao na svoju štetu, imao sam toliko suvišnog novca koji sam uludo potrošio, a zatim sam opet stekao drugi. Do mile volje sam uživao u banjama i mirišljavim uljima, putovao sam na konjima i mazgama, naslađivao se na brojnim i skupocenim gozbama, zavideo bližnjem, rugao se, bludničio, krao i lagao. Družio sam se sa slavnim i bogatim poznanicima i prijateljima i jeo sam sa velikašima. U životu sam stekao slavno ime, ležao sam u mekim posteljama, odmarao sam ovozemno telo i nasitio se snom.
4. I šta mi je od svega toga dosad bilo ili će mi biti od koristi pri izlasku moje jadne duše iz tela, ako sutra Onaj Koji ima vlast nad svim što diše zapovedi da me uklone iz ovoga sveta? Baš ništa! Dakle, da ne bih uludo proveo i preostale dane svog ovdašnjeg života, od sada postavljam početak i napuštam sve to, pa ću, poput svetih otaca, i ja činiti sve suprotno tome. Umesto sveg prethodnog mnogojedenja ću postiti, sve dok jezik ne budem mogao da pokrećem na prazne priče, pritisnuću utrobu glađu i žeđu, pa će se time svakako zauzdati i moj nezauzdani jezik,ali ću uz to postati i utučen i bled i žalostan, oslobodiću se od nadmenih misli, pa ću lako prestati da se zanimam tricama, da se rugam i smejem. Obući ću se u rite, a skupocenu odeću razdaću sirotinji, a uz to ću u ruke potrebitih predati sve zlato što sam stekao. Jer što bih od sad brinuo o tome, ako čitavoga sebe predam Onome Koji sve hrani? Prestaću da jašem konje i mazge i odreći ću se svih srodnika i prijatelja i milih. Jer onaj ko nekoga voli više od Boga, kako Sam On kaže, Njega svakako nije dostojan. Neću prići banji, neću uzaći na odar postelje svoje[1], nego ću se rado predati ležanju na zemlji i na tvrdom, od čega ima da me prođe i sama želja za snom, pa ću spavati manje. Jer zašto bih, pošto umrem,bio dostojan da živim?
5. Tako čineći, ustajaću u ponoć, padaću i plakaću u žalosti zbog grešne duše svoje i Bogu ću u uzdisanjima i suzama govoriti: „Vladiko,Gospode neba i zemlje, znam da sam pred Tobom, strašnim i nedostupnim Bogom svojim, sagrešio više od svake ljudske prirode, pa i od beslovesnih životinja i gmizavaca, i da nisam dostojan da ikada steknem milosti od Tebe. Zbog toga se ne bih ni usudio da Ti pristupim ili padnem pred Tebe, čovekoljubivi care, da nisam čuo sveti glas Tvoj koji kaže: Ne želim smrti grešnika, nego da se obrati i živ bude[2], i opet: Radost će biti na nebu zbog jednog grešnika koji se kaje[3]. Ali, setivši se i Tvoje priče o bludnom sinu, Vladiko (kako si, dok je on dolazio i pre nego što Ti se približio, Ti milosrdni mu prišao, obisnuo mu se oko vrata i poljubio ga), pouzdao sam se u more Tvoje dobrote i pristupio Ti u bolu i žalosti i utučenosti srca svoga, jer sam okamenjen i silno izranavljen, te zbog svojih bezakonja žalosno ležim u zamci ada. Ali od sada Ti dajem reč, Gospode, da Te, dok zapovedaš da se nalazim u ovom životu i ovom telu,neću ostaviti, niti ću se vratiti natrag, niti ću se više dotaći sujetnog i lukavog. A Ti, Bože moj, poznaješ moju slabost, nevolju, malodušnost moju i misli koje me muče i tište. Pomozi mi, padam pred Tebe, i ne ostavi me, niti dopusti da se neprijatelj silno podsmehne i naruga onome koji je odsada Tvoj sluga, blagi“.
6. To je, dakle, po čitav dan dužan da promišlja i da želi onaj ko je sada napustio svet i poželeo da se pokaje, braćo, ko je zaželeo da upozna tu umetnost nad umetnostima života u muci i podviga i ko je radi toga ušao na poprište iskušenja. Zato ću i uputiti pouku takvome, ako se našao gde među nama i žudi da od nas čuje o onome što je najteže, hitajući da započne delo istinskog pokajanja.
7. Uz ono što sam rekao, ljubljeni, ni hranu ne uzimaj do večeri. A uveče, kada uđeš u keliju, sedi na svoju postelju i, promislivši u sebi o svemu što si čuo, zablagodari najpre za to što si se udostojio da dostigneš kraj dana i početak noći. Zatim ispitaj sebe samoga i seti se svega što si sagrešio Bogu Koji te je stvorio i tolike godine bio dugotrpeljiv prema tebi, dopustivši ti da živiš i darovavši ti sve što ti je potrebno za uživanje tela, a mislim na hranu i piće, odeću i pokrivala, pa i to što sediš u ovoj keliji, a nije se razgnevio, niti se odvratio zbog tvojih greha, niti te je predao smrti ili demonima da te pogube. Prisetivši se valjano svega toga, ustani i postavi prostirku na zemlju i neki mali kamen kao uzglavlje, pa pripremi postelju na kojoj ćeš otpočinuti.
8. I poslušaj! Određujem ti i drugi način istinski usrdnog pokajanja, koji će ti brzo doneti suze i skrušenost, a posebno ako si kamenog srca i ako teško zaplačeš i doživiš umilenje. Ali neka ti se ne učini,pre nego što dobro ispitaš, da je za verne čudno i neuobičajeno to što ću ti savetovati.
9. Onome ko je sebe posle krštenja sačuvao čistim pred Bogom i očuvao besprekoran obraz Tvorca i Sazdatelja, da bi prizvao Boga neće biti potrebno ništa drugo osim onoga što ima, jer se on nalazi u Bogu. A onome ko je sebe nakon toga uprljao nedoličnim delima i bezakonjima i hram tela svoga, a mislim na dom Božiji, bludnim življenjem učinivši ga domom naslada i strasti i demona, ne samo da je potreban način pokajanja o kom ću ti govoriti, nego i mnogi drugi načini i putevi pokajanja kako bi umilostio Boga i vratio sebi božanstveno dostojanstvo koje je izgubio grešnim životom.
10. A koji ti to način pokajanja predlažem, otački te savetujući,poslušaj bez sablažnjavanja i sa rasuđivanjem, brate. Pošto, kako je rečeno, pripremiš prostirku na koju ćeš leći, stani na molitvu kao osuđenik. Najpre izgovori Trisveto, a zatim i Oče naš, a dok to budeš govorio seti se ko je i kakav je taj Kora zoveš Ocem. A kada dođe dotle da kažeš „Gospode, pomiluj“ i kada poželiš da pružiš ruke uvis ka nebu, pogledavši ka njemu čulnim očima i usredotočivši se na njega i na sebe razumom, seti se svojih sramnih i ružnih dela i svega što si sagrešio, pa se uplaši, govoreći u sebi: „Avaj meni, nečistom i prljavom! Jednom će se, videvši me kako bez stida pružam ruke prema Njemu, Bog setiti mojih bezakonja koja sam njima počinio, pa će oganj poslati protiv mene i neće me biti“. Onda ih vrati i stavi iza leđa kao da te vode na smrt, uzdahni iz dubine duše i reci žalosnim glasom: „Pomiluj me grešnog i nedostojnog života, a istinski dostojnog svake kazne“, pa dodaj sve šta te blagodat Božija navede da kažeš. I, sećajući se svojih grešnih dela, udaraj sebe samoga silno i bez milosti, govoreći: „Kako si sve to, podlače i jadniče, učinio?“, pa opet spusti ruke i stani da se moliš Bogu. Zatim se opet ošamari po licu, pa kreni sebi da čupaš i vučeš kosu, kao da ti je u pitanju tuđin i podmukli neprijatelj, te reci: „Zašto si to i to učinio?“ i, pošto se mnogo puta izudaraš, stavi tada ruke pred sebe i stani spokojne duše. I, izgovorivši umom dva ili tri psalma, učini onoliko poklona koliko misliš da možeš, pa stani opet sabran umom i promišljaj u sebi o onome što je rečeno, da bi ti Bog dao da ti jednom dođu suze i skrušenost. I ako se to dogodi, ne odstupaj dok ne prođu. A ako ne, ne žalosti se, nego ovo reci u sebi: „Skrušenost i suze pripadaju dostojnim i za njih pripremljenim. A kolike si ti godine molio Boga ili Mu služio? Kojim delima si pripremio sebe da ih primiš? Zar ti nije dovoljno što si živ?“ To rekavši i zablagodarivši, oseni i lice i grudi i čitavo telo znakom Časnoga Krsta, pa prilegni i pruži se na prostirku.
11. A kada se probudiš, nemoj se okrenuti na drugu stranu, nego odmah ustani i ponovo se pomoli na pomenuti način i ne spavaj više, nego se moli i čitaj sve dok ne udari klepalo, pa tada sa svima pođi na sabranje i stani u hramu kao sa angelima na nebu, u strahu, smatrajući sebe nedostojnim i toga da tamo stojiš sa braćom. I, dok stojiš, pazi na sebe da ne gledaš na sve strane i da ljubopitljivo ne posmatraš braću kako ko stoji i kako poje, nego gledaj samo na sebe i na psalmopojanje i na svoje grehe. Sećaj se i molitve u keliji, nemoj izgovoriti na sabranju nijednu praznu reč i nemoj izaći otuda pre poslednje molitve. Ako je moguće, nemoj sesti ni za vreme čitanja, nego se skloni sa strane i stojeći slušaj, kao da kroz čteca govori sam Bog nad svima. A ako i sam budeš poslan na čitanje, vladaj se kao da si nedostojan da svojim ustima izgovaraš bogonadahnuta Pisma svojoj braći i, pošto završiš božanstveno čitanje i učinivši uobičajenu metaniju u smeru oba klirosa, tada bez prenebregavanja i nemarnosti, nego sve ih smatrajući sinovima Božijim i svetim, padni i glavom dotakni tle, pa govori tajno u srcu svome svima njima: „Molite se i oprostite mi, grešnom i nedostojnom neba i zemlje, svetitelji Božiji“. A ako budeš određen za kanonarha, nemoj to činiti nemarno niti raslabljeno, nego sabrano umom i trezveno kao da svojoj braći glasom kao rukom deliš božanske reči pred carem svih Hristom, i boj se da ne propustiš da nekome iz prezira daš životvorni hleb, odnosno, kako rekosmo, reč Božiju, pa da ne budeš izbačen napolje kao preziratelj, a u ovom slučaju ne mislim na crkvu, nego na Carstvo Nebesko. I pošto izađeš posle otpusta, seti se kako si proveo prethodni dan i, ako si u čemu sagrešio, danas se ispravi.
12. Ako to, dakle, budeš istrajno činio, Gospod neće odocniti da sa tobom učini milost Svoju, ja sam ti jemac Njegove milostivosti i ja ti,mada je to i drsko reći, govorim umesto čovekoljubivog Boga! Umreću ja,ako te prezre. Umesto tebe ja ću biti predan večnom ognju, ako te ostavi. Samo ništa od toga ne čini oklevajući srcem, niti dvojedušno!
13. A šta su oklevanje i dvojedušnost? Obrati pažnju, ljubljeni!Oklevanje srca znači misliti ili uopšte sračunavati u sebi: „Hoće li me pomilovati Bog, ili ne?“ To „ne“ znak je neverja. A ako ne poveruješ da će te On pomilovati i više nego što ti očekuješ, zašto i prilaziš da Ga moliš? A dvojedušnost znači da se ne predajemo savršeno na smrt radi Carstva Nebeskog, nego da se samo brinemo o životu svoje ploti. Samo to, dobro znaj, dužan je da sačuva onaj ko se sa bolom kaje, da ne bi sebe samoga usmrtio na neki način i postao samoubica, kao da se bacio sa litice ili se probo kopljem ili neko drugo zlo učinio. A o ostalom,čime zna da se telo hrani i živi, ništa neka ne brine, saglasno onome što je rečeno: Ištite najpre Carstvo Božije i pravdu Njegovu i ovo sve će vam se dodati, a misli se na potrebe tela. Jer onaj ko ima tegoban život i živi po Evanđelju može da se hrani samo hlebom i vodom svakoga dana i da živi i da bude zdraviji od onih koji uživaju u raskošnim trpezama. Zato je i Pavle, znajući to, govorio i svagda govori: Kada imamo hranu i odeću, budimo njima zadovoljni[4]. I opet: Čak sami u sebi osudu na smrt doživesmo, da se ne bismo uzdali u sebe, nego u Boga Koji podiže mrtve[5].
14. Eto, dakle, rekosmo ti, ljubljeni brate, kako treba da priđeš Bogu i kakvo treba da Mu pokažeš pokajanje. Ne odstupaj sve do poslednjeg daha svog i ne zaboravi dobar savet mene grešnog. I, premda ja sam to nisam ispunio i rekao ti sve to na osnovu opita, blagodat Božija dala mi je da to kažem radi tebe i tvoga spasenja. A ako uz Božije sadejstvo to učiniš i provedeš mnogo vremena na tom delu pokajanja, poučavan blagodaću sviše, ubrzo ćeš sam razumeti i druge, još veće tajne i biće ti kroz takva dela darovan ne samo izvor suza, nego i otuđenje od svih strasti. Jer ako čovek traži pokajanje i skrušenost, i ako istražuje šta pomaže i sadejstvuje tugovanju i plaču i skrušavanju, čineći to sa revnošću, ali ako isto tako ne daje sebi prednost ni u čemu, niti uopšte čini volju ploti, to ga ubrzo vodi ka napretku i očišćenju i bestrašću, čineći ga zajedničarem Duha Svetoga, i ne samo to, nego i ravnim Antoniju,Savi i Evtimiju, velikim ocima.
15. Tako će ti biti ako me poslušaš i zavoliš pokajanje i skrušenost, a ako ne htedneš da me čuješ i da to što sam ti naveo učiniš neprestanim delanjem, nemoj ni ti, a neka i niko drugi ne huli i govori daje to nemoguće, pa da kaže: „Sve sam prodao i tolike godine proveo u podvigu“; i neka mi ne nabraja šta je sve razdelio i kako je rastočio bogatstvo i zlato, i neka ne govori: „Od svoga zlata obukao sam tolike i tolike nage i nahranio gladne, napojio žedne, sve svoje sam rastočio, otišao sam na tu i tu planinu, ušao u tu i tu pećinu, celivao sam grob Gospodnji, uspeo se na Maslinsku goru, a sada sam došao u ovaj manastir i primio postrig, ili od ranije postrižen sedim u jednoj keliji, izgovarajući tolike i tolike molitve. Time ću se spasiti i meni je dosta!“ Ne varaj se, brate, kogod bio, i ne teši sebe praznim mislima, jer to je nerazumno činiti. Sveto je dobro, čak veoma dobro, ali to je, znaj dobro, ljubljeni, tek seme. Dati za to dam ovakav primer: ti si zemlju preorao dva i tri puta, pa si je zasejao. Da li znaš da će seme izbiti iz utrobe zemlje? Da li znaš da će izrasti? Znaš li da su sazreli usevi tvoje duševne zemlje i da su spremni za žetvu? Jesi li otkinuo klasje i usitnio ga rukama, da bi video nag plodsvojih napora? A, pošto si ga video, jesi li se do sitosti najeo i dobiosnagu? Ako si sve to doživeo, klanjam ti se pred noge i celivam i ljubimnjihove tragove, jer nisam dostojan lice da ti celivam. I raduj se i veseli, sa radošću sabirajući ono što si sa mukom i naporom posejao.
16. A ako niti znaš za to o čemu ti govorim, niti si poznao da je u tvoju zemlju posejano nešto od boljih plodova (a mislim na njivu tvoga srca), šta ti je koristilo, reci mi, ako si i obišao sav svet i dospeo do krajeva mora[6]? Svakako ništa! Jer ako se smilujem na sav svet onih koji nisu moji, pa čak i neka budu moji, a previdim da sam sam nag i ubog i da sam se našao u krajnjoj bedi, te da takav ima da umrem i stanem pred strašno sudilište Hristovo, kakva mi je korist? Mi treba da iz ovoga života i tela izađemo obučeni i ukrašeni, ako hoćemo da budemo pozvani na carsku svadbu sa prijateljima carevim. A šta je to što sam i ja i svi mi dužni da obučemo, kako se tada ne bismo našli nagi? Hristos, braćo, i Bog! I ako, opet, svu zemlju pod kapom nebeskom obiđem kao jednu palatu, te ne izostavim nijednu zemlju ili grad ili crkvu, a da u nju nisam ušao i poklonio se i pomolio, pa da o onome što se u njima nalazi mogu da ispričam podrobno i tačno, a ostanem bez Carstva Nebeskog, ne bi li mi bilo bolje da se nisam ni rodio niti pao[7] na zemlju, niti da sam udisao ovaj vazduh i očima video sunce? Da, to bi mi zaista bilo mnogo bolje!
17. I šta da uradim, da ne ostanem bez Carstva? Ako ispunim sve što je prethodno rečeno, primiću Duha Svetoga, jer On je seme Hristovo,kroz koje mi, ubogi i smrtni, postajemo Njegovi srodnici, i ako ono padne u dobru zemlju, nosiće plodove po trideset i po šezdeset i po sto, a to je Carstvo Nebesko, dok je sve ostalo bez njega beskorisno. Jer ako se ne smilujemo na sebe same, braćo, i ako pokajanjem ne učinimo svoje duše očišćenim i punim svetlosti, ništa nam neće koristiti delanje svega drugog,kako kaže Gospod naš i Bog: Kakva je korist čoveku, ako sav svet zadobije, a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za svoju dušu?[8] I opet: Ko izgubi dušu svoju radi Mene naći će je, a ko je nađe izgubiće je[9]. Ako, dakle, ne izgubim svoju dušu na način kako rekoh, predavši se smrti Hrista radi, kako bih je opet našao da živi večnim životom, kakva mi je korist od svega ostalog, prijatelji i braćo? Zaista nikakva i ništa nam neće koristiti, voljene sluge Hristove, niti će nas izbaviti od večnog ognja, ako ne ostavimo sve i ne motrimo na sebe same.
18. A šta znači motriti na sebe? To ćemo odložiti, braćo, za drugu pouku, pošto se dolično pripremimo za nju. A Ti, Bože, istinita Premudrosti, Koji si pristao da postaneš učitelj nas grešnih, sam me nauči šta da i sebi i svojoj braći slugama kažem o onome što vodi spasenju duše. Jer Ti si vodič i prosvećenje duša naših, Koji nam daješ reč kada otvorimo usta da sa velikom silom propovedamo Evanđelje, i Tebi slavu uznosimo sada i svagda i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. V. Ps. 131,3
  2. Izl. 33,11
  3. Lk. 15,7
  4. 1Tim. 6,8
  5. 2Kor. 1,9
  6. Ps. 138, 9
  7. V. Prem. Sir. 7, 3
  8. Mt. 16, 26
  9. Mt. 10, 39

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *