SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA DVADESET DEVETA
O TOME DA NE TREBA GOVORITI DA JE DANAS NEMOGUĆE SVAKOME KO HOĆE DA DOSTIGNE KRAJNJU VRLINU I DA BUDE RAVAN DREVNIM SVETITELJIMA. I O TOME DA SVAKO KO UČI SUPROTNO BOŽANSTVENOM PISMU ONE KOJI GA SLUŠAJU UČI NOVOJ JERESI. I O SUZAMA, ODNOSNO O TOME DA SU NAM ONE PO PRIRODI SVOJSTVENE
 
1. Braćo i oci, mnogi svakodnevno govore (a i mi ih čujemo): „Da smo živeli u danima apostola i udostojili se, poput njih, da vidimo Hrista, i mi bismo postali sveti kao oni“, ne znajući da je On isti onaj Koji je i tada govorio čitavom svetu, a Koji govori i sada. Jer ako On nije isti Koji je bio u starini i danas, On Koji je po svemu Bog i po dejstvima i po plodovima, kako to da se Otac objavljuje u Sinu i Sin u Ocu kroz Duha, govoreći ovo: Otac Moj do cada dela i Ja delam[1]!
. 2. Ali možda će neko reći: „Nije isto da smo Njega samoga tada videli telesno i da sada slušamo samo Njegove reči, primajući pouku o Njemu i o Njegovom carstvu“. Ja isto kažem da onda i sada svakako nije isto, nego je sadašnje i današnje daleko veće i lakše nas vodi ka veri i uverenosti, nego da smo Ga tada telesno i videli i čuli. Naime, tada se On nezahvalnim Judejcima objavio kao ništavan čovek, a sada se nama objavljuje kao istiniti Bog. Tada je telom opštio sa carinicima i grešnicima i jeo sa njima, a sada sedi sa desne strane Boga i Oca, On Koji se nikada nije odvojio od Njega, za Koga verujemo da čitav svet hrani i bez Koga govorimo i verujemo da ništa nije nastalo. Tada su ga i poslednji od svih prezirali, govoreći: „Nije li ovo sin Marije i drvodelje Josifa?“, a sada On prima poklonjenje od careva i kneževa kao Sin istinitog Boga i istiniti Bog, proslavivši se i proslavljajući one koji Mu se klanjaju u duhu i istini (premda ih i često i kažnjava kada greše), pretvorivši ih iz glinenih u železne i silnijim od svih naroda pod kapom nebeskom. Tada su Ga smatrali jednim od ostalih ljudi, truležnim i smrtnim, i bila je velika stvar da neko Njega, Koji je kao Bog neizmenljivo i nepromenljivo neuobličen i nevidljiv, gleda u ljudskom telu kao uobličenog i savršenog čoveka Koji i jede i pije i spava, znoji se i zlopati i čini sve ljudsko, osim greha, i da Ga pozna i poveruje da je On Bog Koji je stvorio i samo nebo i zemlju i sve što je u njima.
3. Zato kada je Petar rekao: Ti si Sin Boga živoga[2], Vladika ga je nazvao blaženim, kazavši: Blažen si, Simone, sine Jonin, jer telo i krv ne otkriše ti to (da, dakle, to vidi i kaže), nego Otac Moj Koji je na nebesima[3]. Tako da onaj ko Ga sada svakoga dana sluša kroz Sveta Evanđelja kako kliče i objavljuje volju Svog blagoslovenog Oca, a ne sluša Ga u strahu i trepetu i ne čuva ono što On zapoveda, ni onda, da je bio prisutan i da Ga je video i čuo kako uči, ne bi se rešio da Mu poveruje, a bojim se i da bi, nimalo Mu se ne pokorivši, čak pohulio na Njega kao na lažnog boga i ne bi Ga smatrao Bogom istinitim.
4. I tako govore oni grublji među njima. A šta kažu pobožniji? „Da živimo“, kažu, „u vreme svetih otaca, i mi bismo se podvizavali. Jer gledajući njihovo dobro življenje i njihove podvige, potrudili bismo se da se ugledamo na njih. A sada, živeći sa nemarnima i lenjima, ugledamo se na njih, pa i nehotice ginemo zajedno sa njima“. Oni ne znaju, razume se, da mi živimo bezbednije od njih, jer u vreme naših otaca (neka čuju i oni) bilo je mnogo jeresi, mnogo lažnih hristosa, mnogo trgovaca Hristom, mnogo lažnih apostola, mnogo lažnih učitelja koji su smelo išli okolo i sejali kukolj lukavog, pa su svojim rečima mnoge ugrabili i prevarili, poslavši njihove duše u propast.
5. Da je to istina, uverićete se iz žitija svetog oca našeg Evtimija i Antonija i Save. Zapisano je da se Antonije tada obukao u svetliju odeždu nego obično i da se uspeo na uzvišicu, kako bi se objavio i pokazao,da bi ga jeretici videli, uhvatili i usmrtili. A da nije bilo progona, on to ne bi učinio. A kada se rodio sveti otac naš Evtimije nije li zapisano da je Bog po crkvama uspostavio radost, odnosno da su tada obustavljena gonjenja i jeresi? I zar ne čujete koliko se pri kraju svoga života prepodobni otac naš Sava borio za crkve i protiv tadašnjih jeresi i koliko su tada monaha prevarili jeretici? A zar ono što se dogodilo za vreme svetoga Stefana Novog nije bilo veće od najtežih i najgorih progona?Ili se ne sećate bure koja se tada dogodila i ogromne smutnje među monasima? A zašto vam sve to navodim? Zato što, kada se setim šta je bilo pre toga, u vreme Velikog Vasilija, kako kazuje veliki Grigorije, i u vreme Zlatoustog Jovana i potonjih svetih otaca, ja i sebe samoga smatram nesrećnim, a žalim i one koji to ne uzimaju u obzir. Jer oni ne znaju da je čitava prošlost neosporno strašnija i ispunjenija kukoljem od lukavoga.
6. Doduše, premda je prošlost strašna, i danas žive mnogi jeretici,mnogi vukovi, mnoge aspide i zmije obitavaju među nama, ali nad nama nemaju nikakvu vlast, nego kao da se kriju u mraku svoje zlobe. Tako one koji se zateknu u tami oni grabe i proždiru, a onima koji hode u svetlosti Božanstvenih Pisama i stupaju putem zapovesti Božijih ne usuđuju se ni da se primaknu, nego i kada ih videda prolaze, beže od njihovoga lica kao od ognja.
7. A za koga ste pomislili da sam ih nazvao jereticima? Možda one koji odriču Sina Božijeg? Ili one koji hule na Svetoga Duha i govore da On nije Bog? Ili možda one koji kažu da je Otac veći od Sina? One koji mešaju Trojicu u jedinici ili jednoga Boga razdeljuju na tri boga?Ili može biti one koji, doduše, kažu da je Hristos Sin Božiji, ali ne veruju da je primio telo od žene? Ili one koji kažu da je primio telo, ali bez duše? Ili one koji kažu da je ono imalo dušu, pošto je on bio potpun čovek, ali ne kažu da je Sin Božiji, Koji je bio i Sin Bogorodice Marije, jedan Bog po ipostasi, nego jednoga Hrista razdeljuju na dva sina? Ili možda one koji bespočetnom Ocu određuju početak i kažu da je „bilo vremena kada On nije postojao“? Ili one koji pogrešno smatraju i dogmatišu da je, doduše, Otac bespočetan, ali da je Sin, kao Onaj Koji se rodio od Njega, posle nekog vremena kao tvar primio početak? (Jer, kažu, ako nikada nije bilo Oca, a da Mu Sin nije sapostojao, kako će se Ocem nazvati onaj koji nema dete?). Ili možda one koji propovedaju da je jedan Onaj Koji je postradao, a da je drugi vaskrsao? Daleko od toga! Ne govorim ti ja ni o jednoj od tih beščasnih i bezbožnih, niti nekih drugih jeresi koje su se pojavile kao tama, ali su nestale kada su prosijali oci. Jer toliko je kroz njih prosijala blagodat Svesvetoga Duha, odagnavši tamu pomenutih jeresi, da i dosad njihovi bogonadahnuti spisi blistaju snažnije od sunčevih zraka, tako da se niko ne usuđuje da im i u čemu protivreči.
8. Ja, naprotiv, govorim o onima i nazivam jereticima one koji kažu da u današnje vreme nema nikoga među nama ko može da sačuva evanđeoske zapovedi i da postane nalik Svetim Ocima, te da najpre bude veran i delatan (jer kroz dela se pokazuje vera, kao što se u ogledalu vidi sličnost lika), a zatim da bude i sazrcatelj i bogovidac, odnosno da bude prosvetljen i da primi Duha Svetoga i kroz Njega vidi Sina sa Ocem. Oni, dakle,koji kažu da je to nemoguće ne zagovaraju neku pojedinačnu jeres, nego, ako se tako može reći, sve, jer ona beščašćem i silnom hulom sve ostale prevazilazi i zaklanja. Mislim da sujetni kaže da se danas uzalud govori Sveto Evanđelje, tvrdi da se uzalud čitaju i prepisuju spisi Velikog Vasilija i ostalih sveštenika i prepodobnih otaca naših. Ako nam je,dakle, ono što Bog kaže, a što su svi sveti najpre učinili, a zatim i napisali i ostavili nama za pouku nemoguće da delom učinimo i u potpunosti sačuvamo, zašto su se onda i oni namučili da napišu to što se danas po crkvama čita? Oni koji to govore zatvaraju nebo koje nam je Hristos otvorio i prekidaju put ka njemu koji nam je On utro. Jer Bog, Koji prebiva iznad svih, kao da stoji na visini pred kapijom neba i saginje se,i verni Ga gledaju dok im kroz Sveto Evanđelje kliče i govori: Hodite Meni, svi umorni i natovareni, i Ja ću vas odmoriti[4], a ti bogoborci ili, bolje reći, antihristi govore: „Nemoguće, to je nemoguće!“
9. Takvima sa pravom Vladika gromko govori: Teško vama, književnici i fariseji.[5] Teško vama, slepe vođe slepih[6], jer u Carstvo ne ulazite, niši puštate one koji bi hteli[7]. Dok On sada očigledno blaži one koji plaču, oni govore da je nemoguće svakodnevno tugovati i plakati. O, neosetljivosti i nezauzdanih usta, koja rigaju gnusne reči protiv Boga Višnjega i čine da Hristove ovce postanu lak plen zverima, ovce za koje je sam Jedinorodni Sin Božiji krv prolio. Zaista ispravno o takvima govori božanstveni otac David, prorokujući: Sinovi ljudski, zubi su im oružje i strele, a jezik njihov je mač oštar[8].
10. Zašto je, reci mi, to nemoguće? Kroz koga su drugog sveti prosijali na zemlji i postali svetilnici svetu? Da je nemoguće, ni oni to nikada ne bi postigli. Jer i oni su bili ljudi, kao i mi, i ništa više od nas nisu imali, osim proizvoljenja ka dobru, revnosti, trpljenja, smirenja i ljubavi prema Bogu. To, dakle, stekni i sam i duša koja ti je sada od kamena pretvoriće se u izvor suza. A ako ne želiš da tuguješ i žalostiš se, makar ne govori da je to nemoguće. Ko tako govori odriče očišćenje. Jer od pamtiveka nije se čulo da se bez suza očistila od mrlje greha duša koja je posle krštenja sagrešila. Bog je krštenjem obrisao svaku suzu sa lica zemlje, izobilno izlivši Svoj Sveti Duh. Ali, kako sam čuo iz Božanstvenog Pisma, prilikom samoga krštenja, pošto im je dolazak Duha doneo skrušenost, zaplakali su i neki u poodmaklom uzrastu, ali ne suzama bola i muke, nego dejstvom Svetoga Duha i Njegovim darom slađim od meda, prolivši suze iz očiju bezbolno i nečujno. Dakle, oni koji su se jednom udostojili da okušaju te suze znaće šta sam rekao i sami će posvedočiti da je to istina, kao što mi je svedok i bogoslovski glas. Jer on kaže: „Neka svako ponudi nešto, jedan ovo, drugi ono“, a zatim nabrojavši mnogo toga, naposletku je zavapio: ‘A svi neka ponude suze, svi očišćenje,svi ushođenje i stremljenje prema onome što je pred nama“[9].
11. Da nije, dakle, on u tome napravio razliku ili razdvojio neke od drugih, rekavši da je to za neke moguće, a za neke nemoguće? Da nije možda i veliki Grigorije rekao, kako vi nerasudno govorite (da vas dostojno ukorim, neobrezani srcem i ušima), da je nekima u udeo pala gruba priroda i da nikada neće moći da se skruše i zaplaču? Daleko bilo! Niti postoji čovekova priroda kojoj nisu svojstvene suze i plač i tugovanje,niti je taj svetitelj, niti iko drugi od svetih, to rekao ili napisao. A tome da je svima nama po prirodi svojstveno da plačemo, neka te nauče novorođeni mladenci. Jer čim izađu iz utrobe i padnu na zemlju, oni zaplaču i to za babice i majke predstavlja znak života. Jer ako dete ne zaplače, kaže se da ni]e ni živ, a time što plače on pokazuje da su prirodi od rođenja svojstveni i plač i suze. Tako je i naš sveti otac Simeon Studitski govorio da je čovek dužan sa takvim plačem i da proživi ovaj život, i sa njim da umre, ako hoće da se spase i da uđe u blaženi život, jer suze na rođenju ukazuju na plačevnost našeg ovdašnjeg života. Jer kao što su hrana i piće neophodni telu, tako su suze neophodne duši, tako da ko ne plače svakoga dana (da ne kažem svakoga časa, kako se ne bi pomislilo da sam prestrog) izgladnjuje dušu i ona gine.
12. Ako su, dakle, prirodi svojstveni plač i suze, kako je pokazano,neka niko ne odriče da je priroda dobra, neka niko lenjošću i nemarom ne liši sebe toga dobra, neka niko iz zlobe i lukavstva i gordosti duše ne postane nadmen i okameni se mimo prirode, nego svakoga molim da,pokazavši najbolju revnost prema zapovestima Božijim, drži taj veliki dar netaknut u svome srcu, čuvajući ga u poniznosti i smirenju, u nezlobivosti duše i prostoti, u trpljenju iskušenja i neprestanom izučavanju Božanstvenih Pisama, kajući se uvek i svagda se opominjući sopstvenih sagrešenja, i niko neka ne zanemaruje takvo delanje. A ako ko poče da očajava za svoje spasenje, ležeći na postelji lenjosti, neka makar ne govori da je to velikima nemoguće. Jer ko to govori svima zatvara samu kapiju Carstva Nebeskog. Oduzmi suze, pa si sa njima oduzeo i očišćenje. A bez očišćenja niko se ne spasava, bez njega Gospod nikoga ne blaži i niko Boga videti neće.
13. A ako to sleduje onima koji ne tuguju saglasno zapovesti Gospodnjoj, kako da ta jeres neće biti, reci mi, gora od svih? Po vama, uzalud se dogodilo snishođenje i uznošenje Boga, i propoved apostolska je besplodna, beskorisnim su se pokazale i pouke koje nas prizivaju na neprestano plakanje. Kako vidim, za vas koji tako mislite i umujete čitavo bogonadahnuto Pismo pokazalo se beskorisnim. Jer, zapušivši uši poput gluve aspide[10], vi, kako mislim, spasenje svojih duša polažete samo na rasu i kukulj i analav (a neki i na bujnu i blagočestivu bradu) i usuđujete se da se time ponosite. Ali budite uvereni, nagi i obnaženi (makar i ne hteli da slušate svakoga dana kako Vam glasno kliče Božanstveno Pismo) staćemo pred sudilište Hristovo, da svaki primi prema onome što je učinio svojim telom, bilo dobro, bilo zlo.
14. A ako se to svima dogodi, ma kada to bilo, gde će tada biti odeća što vam pokriva i ukrašava tela? Gde će biti kitnjasti analavi? Gde sjajni i blistavi ogrtači? Gde će biti lepe i čvrste sandale? Gde remeni, nalik ženskim pojasevima? Gde će biti susreti sa velikašima? Gde ćete birati s kim da se celivate? Gde će biti nadmetanja za prva mesta? Gde skupocene trpeze? Gde će (da i to kažem) biti otimanje da se preduhitri brat i da uzmemo lepša i biranija jela sa trpeze, od čega stradam ja prvi i oni koji su poput mene? Gde će tada biti naša gordost i nadmenost, načalstvovanje i vlast? Gde će biti prostrane kelije, ukrašene sjajno poput ložnica? Gde će se davati prednost službama i onim koji ih obavljaju, a za koje mislimo da nam daju prvenstvo u odnosu na druge? Gde će biti neuzdržani i neskromni smeh? Gde skupocene i razvučene večere i neumesni razgovori za njima? Gde će tada biti zvučna imena? Gde svetost za koju se misli ili sami mislimo da je imamo sada? Gde će biti sadašnji laskavci i rugači koji nas zovu svetima i ne daju nam da na miru prođemo? Gde će biti uzvišeni prestoli i oni koji misle da su zbog njih ugledniji? Gde trka i žurba da se dokopamo veće vlasti? Gde će biti sporenje i neposlušanje i nedostatak želje da se pokažemo manjim od drugih? Gde će biti pristrasnost prema rođacima? Gde slava svetskih ljudi i velikaša sa kojima se srećemo, zbog kojih ja, nesrećnik, prvi mislim i smatram da ću postati ugledniji od drugih? Gde će biti prividna rasudnost uglednih u svetskom znanju i mudrosti? Gde umišljenost i to što mislimo da smo nešto, premda nismo ništa? Gde će tada biti okretan jezik i besede koje kao da teku od izvora? Gde će tada, ili bolje reći i sada, biti mudrac, gde književnik, gde besednik ovoga veka, da što pre dođe i da zajedno sednemo i posavetujemo se o strašnom danu i onom času i da se (kako je rečeno) priberemo i dobro ispitamo i sebe i Božanstvena Pisma, te da se poučimo i saznamo šta je ono što će tada moći da nam koristi, pa da se to sa mnogo revnosti rešimo da činimo?
15. Zaista, braćo moja ljubljena, kako čitavo Pismo jasno kliče, velika nevolja, veliki strah i trepet obuzeće u taj čas one koji su, poput mene, nemarni i raslabljeni i lenji. A blažen je, braćo, onaj ko je sada niži od svake tvari i ko plače i rida noć i dan pred Bogom, jer tada će ukrašen[11] sesti sa Njegove desne strane. Blažen je onaj ko ovo sluša i ne samo da uzdiše i ne provodi vreme svoga života beskorisno, odlažući obaveze iz dana u dan, nego čim čuje Gospoda Koji kaže: Pokajte se, odmah se laća posla. Jer takav će biti pomilovan kao poslušni i zahvalni sluga i neće biti osuđen sa neposlušnima, a i sada će se osloboditi od svih strasti, postaće opitan delatnik svih vrlina, dok će u budućem veku uživati u neizrecivnjm dobrima Božijim sa svima onima koji su Mu od veka ugodili, što neka se dogodi i svima nama, blagodaću Gospoda našega Isusa Hrista, Kojem priliči slava u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jn. 5,17
  2. Mt. 16,16
  3. Mt. 16,17
  4. Mt. 11,28
  5. Mt. 23,13
  6. V. Mt. 23,16
  7. Mt. 23,13
  8. Ps. 46, 5
  9. V. Flp. 3,13
  10. Ps. 57. 5
  11. V. Mt. 22,11

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *