SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA DVADESET OSMA
O UMRTVLJENJU KOJE DUH I PRE SMRTI DAJE ONIMA KOJI SE PODVIZAVAJU. I O TOME DA ONI KOJI SU SE NAŠLI U BLAGODATI I PREVAZIŠLI ZAKON U SEBE OSETNO PRIMAJU BLAGODAT BOŽANSKE SVETLOSTI, DOK ONI KOJI JOŠ NISU PRIMILI TU SVETLOST TOKOM SADAŠNJEG ŽIVOTA, NITI JE VIDE, JOŠ SE NALAZE U SENCI ZAKONA I ON ĆE IM SUDITI. I O TOME KAKAV TREBA DA BUDE PREDSTOJATELJ I SVEŠTENIK, KOJI JE SA VISINE PRIMIO VLAST DA BEZUJE I RAZREŠUJE. I TOME DA ONAJ KO ISTINSKI SVEŠTENOSLUŽI I KO JE PROSVETLJIVAN BOŽANSKOM SVETLOŠĆU JASNO VIDI SVE LJUDE I ONE KOJI HODE DUHOM BOŽIJIM, KAO I ONE KOJI JOŠ NISU SVUKLI ZEMNOGA ČOVEKA.
 
1. Braćo i oci, dobro pazite kako slušate. Jer Hristos i Bog kaže: Ispitujte Pisma[1]. A zašto? Da bismo se najpre naučili putu koji vodika spasenju, a i da bismo zatim, postojano hodeći u delanju zapovesti, dostigli samo spasenje svojih duša. A šta je naše spasenje? Isus Hristos,kako je govorio angel koji se javio pastirima: Evo, javljam vam radost veliku, koja će biti svemu narodu, jer vam se danas rodi spas, Koji je Hristos Gospod u gradu Davidovom[2]. Pohitajmo, zato, svi mi, ljubljeni,požurimo sa usrdnošću, ne noseći nikakvo breme životno ili teško,da ne bismo zbog njega bili primorani da hodimo sporije, jer nećemo uspeti da stignemo i uđemo u grad Davidov. Molim vas da blagodaću koja deluje u vama ne zanemarite svoje spasenje, nego, kao da smo ustali od sna zloga umovanja i nemara, nemojmo ni stajati, niti ležati sve dok ne odemo iz ovoga sveta, a pošto tamo nađemo i vidimo svoga Spasitelja i Boga,poklonimo Mu se i padnimo pred Njega i ne zaustavimo se ni tu, sve dok nam On ne kaže: Vi niste od sveta, nego vac Ja izabrah od sveta[3].
2. A kako čovek dostiže to da ne bude od sveta? Ako sebe samoga razapne svetu i svet sebi, kako i Pavle kaže: Meni se svet razape i jasvetu[4]. „Ali kako te reči“, reći će neko, „spojiti sa onim rečima Hristovim?“ Reči su, doduše, različite, ali je smisao i jednih i drugih isti.
Jer kao što onaj ko se nalazi van kuće ne vidi one koji su zatvoreni unutra, tako ni onaj ko je raspet, odnosno umrtvljen za svet ne oseća stvari u svetu. I opet, kao što mrtvo telo nema nikakav osećaj ni prema živim, ni prema mrtvim telima koja leže sa njim, tako ni onaj ko se obreo van sveta u Duhu Božijem i ko prebiva sa Bogom ne može imati osećanje prema svetu ili prema svetskim stvarima.
3. Tako, dakle, braćo, i smrt pre smrti i vaskrsenje duša pre vaskrsenja tela postaje dejstveno i mogućno, i opitom i istinski. Jer kada smrtno umovanje iščezne pred besmrtnim umom i kada život izagna mrtvilo, tada duša, kao da je ustala iz mrtvih, sebe posmatra kao što oni koji su ustali iz sna vide sebe same, i prepoznaje Boga Koji ju je vaskrsao,poznaje Ga i sa blagodarenjem Mu se poklanja, slavosloveći Njegovu beskrajnu dobrotu, A telo nema nikakvo nadahnuće, niti pokret ili sećanje na svoje želje, nego za njih postaje mrtvo i bezdihano.
4. Može se reći da takav čovek često zaboravi i na prirodne stvari,jer mu duša svagda umno prebiva u onome što je iznad prirode. A to je i razumljivo: Po Duhu hodite i pohotu ploti nećete činiti[5]. Jer kada se plot, kako je rečeno, umrtvi nailaskom Duha, ona će vas nadalje ostaviti na miru i živećete bez ometanja, jer zakon nije propisan za pravednika[6], saglasno Božanstvenom Apostolu, budući da on živi iznad zakona. Naime, gde je Duh Gospodnji, tamo je sloboda[7], sloboda od ropstva zakona. Jer zakon je vodič i vaspitač i rukovoditelj i učitelj pravde, kada kaže: „Učini to i to“, i: „To i to nećeš učiniti“, a blagodat ne čini tako,nego kako? „Učinićeš sve i govorićeš po blagodati koja ti je data i koja govori u tebi, kako je napisano, i biće cvu naučeni od Boga[8], ne učeći se dobru pismima ili tablicama, nego se učeći u Svetom Duhu, i ne samo rečju, nego se u svetlosti reči i reči svetlosti tajanstveno posvećujući u božanske stvari. „Jer tada ćete i sebi i bližnjim“, reći će, „biti učitelji, i ne samo to, nego i svetlost sveta i so zemlje“.
5. Dakle, oni koji su živeli pre blagodati, budući da su se nalazili pod zakonom, sedeli su i u njegovoj senci, dok su se oni koji žive posle blagodati i dolaska dana, oslobodili senke, odnosno ropstva zakona, i uzdigli se iznad njega kao pomoću kakve lestvice, i pošto su se podigli na visinu i proživeli zajedno sa zakonopoložiteljem, postali su i sami radije zakonopoložitelji evanđeoskog življenja, nego čuvari zakona.
6. Ima li ikoga ko ima uši da čuje, a da može da se odupre sili toga što Duh govori? Ima li i sada nekoga ko je stekao um Hristov, da može pravilno da protumači tajne sakrivene u rečima? Jer mudrost govorimo,kaže, ne ovoga veka koja prolazi, nego mudrost u tajni sakrivenu[9] mnogima, a koja je nama sasvim otkrivena i poznata, nama koji razmišljamo u strahu Božijem i uvek gledamo u Njega. Jer mi ne govorimo o onome što ne znamo, nego svedočimo o onome što znamo, da svetlost u tami već sija i noću i danju, i unutra i napolju, unutra u srcima našim, dok nas spolja u umu obasjava na način nevečernji, neizmenljivi, nepromenljivi, neuobličen, govoreći, dejstvujući, živeći, oživljujući i čineći svetlošću one koja osvetljava. Mi svedočimo da je Bog svetlost i da svi koji su se udostojili da Ga vide kao svetlost su Ga videli, i koji su Ga primili, kao svetlost su Ga primili, jer ispred Njega ide svetlost slave Njegove i bez svetlosti je nemoguće da se On objavi, i koji nisu videli svetlost Njegovu ni Njega nisu videli, jer On je svetlost i koji nisu primili svetlost još nisu primili blagodat. Jer oni koji su primili blagodat, svetlost Božiju, i Boga su primili, kako reče svetlost, Hristos: Useliću se u njih i živeću u njima[10].
7. Oni kojima se to još nije dogodilo ili se toga još nisu udostojili, svi se nalaze pod zakonom pre blagodati, kao robovi i učenici robova,kao slušatelji zakona i deca robinje[11] i sinovi tame, bili oni carevi,ili patrijarsi, ili arhijereji ili jereji, bilo da su kneževi ili sluge, mirjani ili monasi, podvižnici ili igumani, siromasi ili bogataši,slabi ili zdravi telom. Svi koji sede u tami sinovi su tame i ne žele da se pokaju, jer pokajanje predstavlja vrata koja izvode iz tame i uvode u svetlost. Ko, dakle, nije ušao u svetlost, nije prošao kroz vrata pokajanja kako valja. Jer da je prošao, našao bi se u svetlosti. Ko se ne kaje greši jer se ne kaje, a onaj ko zna dobro činiti a ne čini, grex mu je[12]. A ko čini greh sluga je greha i mrzi svetlost i ne dolazi na svetlost, da se ne objave njegova dela. Sada, kada svojevoljno i dobrovoljno u pokajanju ulazimo u svetlost, mi, doduše, bivamo izobličavani i sudi nam se, ali to nam se dešava na tajanstven i skriven način u unutrašnjoj riznici naših duša radi očišćenja i oproštaja naših grehova, milošću i čovekoljubljem Božijim, i to, osim nas, zna i vidi jedino Bog. A tada, kada Gospod dođe,onima koji sada ne žele da odu ka svetlosti, nego je mrze, otkriće se svetlost koja je sada skrivena i sve njihovo tajno postaće javno. I svako od nas ljudi koji se sada krijemo i ne želimo da pokajanjem otkrijemo svoja dela, tada će u svetlosti postati jasan i očigledan i Bogu i svima.
8. A obrati pažnju na to kolika je to sramota. Jer kao što neko kose nalazi u kući sa iznutra zaključanim vratima i koga niko spolja nevidi, može da greši bez zazora, pa čini, recimo, preljubu i kvarenje dece ili neke druge mrzosti, a ako ga iznenada otkriju dok čini zlo, on oseća veliku sramotu, ili, opet, ako neko snuje protiv cara i pismeno izlaže naum protiv njega, ili ako prosto govori i smišlja nešto što ne dolikuje, sakriven, kako je rečeno, unutra u kući, pa se iznenada pojavi car sa čitavom svitom i uobičajenom pratnjom i opkoli kuću, te je sruši i objavi urotnika i sve njegove namere i podvrgne ga velikoj kazni i osudi, đ sa svima koji su u svetu. I noć će zasijati kao dan, a nestaće svaka kuća i pećina, i samo nebo i zemlja, a svi koji se nisu obukli u Hrista, odnosno nisu primili svetlost, kako već rekosmo, i koji se nisu u Njemu ranije nalazili i koji nisu svetlost, pokazaće se kao nagi i ispuniće se sa svih strana velikom sramotom. I ne samo to, nego će se i svako delo svakoga čoveka, i dobro i loše, i svaka reč i svaka misao i pomisao koja je u nama nastala od samog rođenja svakoga od nas, pa do poslednjeg udisaja, tada tamo objaviti sabrane u svakom čoveku. I sa čim će se tada sravniti, braćo, taj stid? I hoće li biti tada veće kazne od toga straha i sramote za one koji se, kako je rečeno, nalaze pomračeni i bez Duha Koji osvetljuje? I kakav će život i kakvo vladanje imati čovek koji sedi u tami, a da iznenadni zrak svetlosti ne otkrije u njemu mrlju pomisli ili nekog dela? Zato se potrudimo, braćo moja, već sada da pokajanjem uđemo kroz uska vrata i da ugledamo svetlost koja je u njemu. Da, molim vas, nemojmo da nam dosadi kucanje i traženje i moljenje dok nam se ne otvori i dok ne dobijemo šta smo hteli i dok nas ne poslušaju, i dok ne uđemo i primimo svetlost i sačuvamo je neugasivu u svojim srcima.
9. Ali nemojmo se obmanjivati i, sledeći želje svoje ploti, nemojmo bludničiti u svojim poduhvatima[13], postavljajući sebe same sebi za učitelje, odnosno postajući nastojatelji i arhijereji i jereji u preziru prema Bogu i sopstvenom spasenju. Jer ako je Isus rekao Nikodimu: Ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti Carstvo Božije, a Nikodim Mu odgovori:Kako se može čovek roditi, ako je star ? Eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se?[14], pa ga je Isus ukorio i rekao: Ti si učitelj Izrailjev, a to li ne znaš?[15], premda on tada još nije bio poverovao, niti je znao za blagodat, kakve ćemo osude biti dostojni mi, koji smo učitelji posle javljanja blagodati a ne znamo tajne blagodati, i koji smo izučili toliku nauku i svakodnevno se kroz apostole i proroke i učitelje i Samoga Gospoda učimo i uveravamo?
10. Jer ako ne znamo kako treba da se vladamo u ovome životu, niti da prethodno treba da se vaspitamo u dobrim delima i da učinimo sebe slugama pravde, kao oni koji stoje pred Gospodom a ne ljudima i koji su se obavezali da će besprekorno služiti živom Bogu, niti znamo ko i kakvi smo najpre dužni da postanemo, pa tek onda drugima da prvenstvujemo,kako da, reci mi, preuzmemo na sebe čuvanje vladičanskog stada i brigu o njemu? Kako ćemo pastirstvovati njime saglasno volji pastirenačalnika Hrista i izvesti ga na pašnjake večnoga života? Ali – o, okorelosti naše i prezira i prema Bogu, i prema božanskom! – jer smo kao zmija zapušili uši i postali gluvi i nemi poput mrtvaca, okrnjenih duševnih čula, pa ne osećamo ni šta se govori, niti uopšte znamo šta je Hrišćanstvo, nego ne znajući ni tajnu domostroja i ne poznajući tačno hrišćanske tajne, bez stida pokušavamo mnogima da pokažemo ono što pripada svetlosti znanja i, tačnije, samu svetlost znanja. Znanje nije svetlost, nego je svetlost znanje, jer u Njemu i kroz Njega i od Njega je sve. Odbijajući da je vidimo, mi pokazujemo da niti smo se rodili, niti smo se približili svetlosti sa visine, nego da, premda se još nismo ni rodili ili smo nedonoščad, što je istinitije reći, hitamo na sveštena mesta i uspinjemo se na apostolske prestole i, što je još gore, većina nas novcem bez straha kupuju sveštenstvo i traže da kao pastiri načalstvuju carskim stadom, a da nikada nismo postali ni jaganjci, a i to samo da bismo poput zveri zasitili svoje trbuhe i učinili sve drugo što zahteva zla navika i želja i poriv prema zemnom i niskom.
11. Zar su takvi bili na početku, braćo, apostoli? Zar su takvi bili apostolski prejemnici? Jesu li tako činili naši oci i učitelji? Avaj, strašne li drskosti takvih ljudi, jer oni ne samo da zbog vidljivog novca postaju izdajnici i kradljivci crkvenih stvari, koji samo gledaju na kesu sa novcem, nego se usuđuju da i samo božansko blago diraju, pa se ne stide da govore: „Naše je da vezujemo i razrešujemo i to smo u ovom životu odozgo primili“. O, bestidnosti, a da ne kažem krajnjeg bezumlja! Od koga si,čoveče, reci mi, i zašto primio tu vlast sa visine? Da li zato što si sve napustio i pošao za Hristom? Je li zato što si prezro zemnu slavu? Je li zato što si postao smiren duhom? Ili si sve prodao i sirotinji razdelio? Da nisi svoju dušu izgubio, odnosno umrtvio se za svet, ne našavši[16] je ni u jednoj plotskoj želji? Da nisi i ti, kao u starini učenici Hristovi, čuo od Njega kako je dunuo u tebe i rekao: Primi Duha Svetoga! Kojima oprosti grehe, praštaju im se, a kojima zadržiš, zadržani cy.[17]
12. „Ali sveštenicima pripada vlast“, reći će on. To znam i ja, jer to je istina. Ali ona ne pripada prosto svim sveštenicima, nego onima koji Evanđelje sveštenosluže u duhu smirenja, živeći besprekornim životom, koji su najpre sebe prineli Gospodu i duhovno pokazali u hramu sopstvenog tela žrtvu savršenu, svetu, blagougodnu, kao čisto obožavanje,koji su primili i pojavili se u gornjem žrtveniku kraj prvosveštenika Hrista i savršeni prinos prineli Bogu i Ocu, i silom Duha Svetoga pretvorili se i izmenili i preobrazili se u Hrista, Koji je radi nas umro i vaskrsao u slavi Božanstva. To pripada onima koji se u savršenom smirenju kaju danju i noću i plaču i u suzama se mole ne samo za sebe, nego i za stado koje im je povereno i za sve svete crkve Božije u svetu. I ne pripada samo njima, nego i onima koji silno plaču zbog tuđih greha pred Bogom, koji više ne upotrebljavaju ni potrebnu hranu, niti se trude oko ma kakvog ugađanja ili uživanja telesnog, nego, kako je zapisano, po duhu hode i pohotu plotsku ne čine[18]. Uz to, ona pripada i onima koji zbog pravednosti i zapovesti Božije ne daju prednost ni siromahu, ni bogatašu, ni vlastelinu, ni sluzi, pa čak ni onom koji nosi dijademu, koji se ni pod izgovorom milosti ili zbog davanja darova ili iz straha ili ljubavi ili zbog kakve druge vidljive ili nevidljive stvari ne raslabljuju i ne prenebregavaju ili prestupaju zapovest Boga Koji se nalazi nad svima.
13. Takvima pripada da vezuju i razrešuju, da sveštenosluže i poučavaju, a ne onima koji samo od ljudi primaju izabranje i rukopoloženje. Jer niko sam od sebe, kaže, ne prisvaja tu čast, nego prizvan od Boga[19]. Nije rekao „onaj ko od ljudi prima izabranje“, nego ko je od Boga za to predodređeni unapred naznačen. Jer oni koji su izabrani od ljudi i kroz ljude, kradljivci su i razbojnici, kako reče Gospod: Ja sam vrata. Svi koji su došli i dolaze ne kroz Mene, nego od drugde ulaze, lopovi su i razbojnici[20].
14. Nemojte se, dakle, varati, braćo. Ko prebiva u tami nalazi se izvan vrata, a ko misli da je ušao, ali nije ušao kroz svetlost, i on se nalazi izvan ograde. Jer ako je Hristos svetlost sveta i vrata, On svakako predstavlja svetlovidna vrata i ne prosto vrata, i ko je kroz njih prošao obreo se u svetlosti sveta. A svetlost sveta nije ono što se čulno vidi, nego što se umno sazrcava. Jer čulno sunce prosvetljuje telesne oči ne samo ljudi, nego i beslovesnih životinja, a ujedno i četveronožaca i ptica. A umno sunce, koji se pojavilo u svetu, osvetljuje samo slovesne duše. Ali ni njih ne osvetljuje bez razlike i ako one same nisu toga dostojne. Jer ona nije bez duše ili, bolje reći, nije beživotna, a nije ni sluga ili stvorenje određeno da služi drugima, kao ova čulna svetlost koja sija pravednim i nepravednim, i zlim jednako kao i dobrim. Ali premda se naziva svetlost i imenuje suncem, ona se ipak nalazi iznad svake svetlosti i iznad sunca, kao Tvorac i Vladika svetlosti i sunca. Ona je život i životvorac, istina, pravda i osvećenje, prosta i nesložena, ona je dobra i svako dobro i nalazi se iznad svakog dobra. Budući istina i nazivajući se istinom, onima koji se istinski obraćaju ona postaje istina. A kao pravda, ona je pravda svima koji su omrzli nepravdu. Ona je osvećenje onima koji su se oprali i očistili suzama, kao prosta postoji za one koji u sebi ne nose nikakvo lukavstvo ili zlobu, kao nesložena javlja se onima nemaju nikakvu podvojenost ili dvojedušnost ili dvoverje duše, blaga je onima koji duhovna dela pokajanja ne mešaju ni sa kakvim telesnim ili životnim brigama i zalaganjima, nego obnažene volje i spremne duše u nezlobivosti pristupaju Njemu, a On, primajući njihovu prostotu, ubrzo ih ispunjava svakim dobrom i, čim im se otkrije i objavi, odmah ih čini zajedničarima svakoga dobra koje nadilazi i um i poimanje.
15. „A ko će ih“, reći će on, „prepoznati takve, ako ih sada i ima?“ Onaj koga sa visine prosvećuje Duh. A ko govori da ih ne poznaje, zašto dopušta da primi svedočanstvo od drugih? Zar ne zna da će, ako čak i iz neznanja uvede vuka, sam primiti osudu za ovce? ‘A ko to zna“, kaže, „i on je čovek i niko ne zna šta mu je u srcu“. Ako nije slep, on ne može da ne prepozna takvoga čoveka. Jer kako onaj ko vidi da ne razluči ovcu od vuka i razbojnika od pastira? A ako je slep u tome, neka potraži rukovoditelja i vodiča, a radije neka se i od toga delanja i rasuđivanja uzdrži i neka ni sam ne postaje vođa drugima, a neka ni drugima ne postavlja vodiče, makar mu čitav svet svedočio. Jer kažem vam da onaj ko duhovno vidi i čuje, koga god da vidi i sretne i nekoliko puta porazgovara, on vidi samu njegovu dušu, ako i ne u suštini, nego po vidu, koja je i kakva. Dakle, on i prema samom liku toga čoveka zna da li se on udostojio da se priopšti Duhu Svetom. A ako je taj koga posmatra još nesavršen u blagodati i još nije postao bogolik, taj koji ga gleda i sa njim razgovara poznaće to po njegovim rečima (kao što je i sam Vladika naš i Bog rekao: Po plodovima njihovim ćete ih poznati[21]; i opet: „Kao što se drvo poznaje po plodu, tako se čovek poznaje po reči svojoj kakav je“[22], ali i to mogu da učine samo oni koji imaju zdrav razum i duševna čula, dok ostali ljudi u tome nemaju osećanja, ni rasuđivanja.
16. Tako, gledajući nekoga kako posti sa sujetom, oni ga primaju, a osuđuju onoga ko jede sa smirenjem. Onoga ko se sa smirenjem uzdržava smatraju licemerom, a onoga ko sa stomakougađanjem jede smatraju prostim i neizveštačenim, i uživaju u tome da češće jedu sa njim, ugađajući sopstvenim strastima. Za one koji izigravaju jurodivost i koji se i kada ne treba šale i praznoslove, čine nedolične pokrete i ostale navode na smeh, smatraju da se navodno trude da svojim ponašanjem, pokretima i rečima sakriju svoju vrlinu i bestrasnost, pa ih poštuju kao bestrasne i svete, a one koji prebivaju u pobožnosti, vrlini i naivnosti srca i koji su istinski sveti, smatraju istim kakvi su i ostali ljudi i ni ne osvrću se na njih. Neki, opet, brbljivca i razmetljivca smatraju radije duhovnim, a đutljivca i onoga ko ne ceni praznoslovlje prostakom i mutavcem. Drugi se od onoga ko govori u Duhu Svetom odvraćaju kao od visokoumnog i gordog, dok ih njegove reči pre pogađaju nego dovode do skrušenosti, a onoga koji govori kitnjasto, bilo po prirodnom daru, bilo zato što je to odnekud naučio, i koji laže o njihovom spasenju hvale preko svake mere i prihvataju ga. I tako među njima nema nikoga ko može da to vidi kako jeste i da donese pravilnu ocenu.
17. Jer ko je slep, za sve je slep, pa tako i onaj ko je gluv, za sve je gluv. Niti se može dogoditi da slepac nekoga vidi, a nekoga ne, niti gluv može da čuje nečiji glas, a nečiji ne, nego su i jednom i drugom čula potpuno neupotrebljiva. Tako, dakle, svako ko je neosetljiv prema jednom, neosetljiv je prema svemu, kao što i onaj ko ima osećanje prema jednom, ima osećanje za sve i nalazi se izvan toga. On oseća sve, a ništa ga ne obuzima. Ko je gluv za govor, gluv je za svaki zvuk, kao što i onaj ko čuje govor čuje sve. A ovaj je gluv za svaki zvuk, čuje sve i nikoga, osim one koje govore, pa ni njih, nego samo reči koje se glasom bezglasno izgovaraju. Slep za jedno slep je za sve uopšte, a ko vidi jedno vidi sve i sve posmatra i sagledava sa udaljenosti i nalazi se van toga što posmatra. Nalazeći se u jednom, on vidi sve, a nalazeći se u svemu on ne vidi ništa od svega. Tako, dakle,onaj koji gleda u jednom, kroz jednoga sagledava i sebe samoga i svakoga i sve, a sakriven u njemu ništa od svega ne vidi. Ko, dakle, čuje i vidi i oseća zna smisao ovih reči, a za onoga ko ih ne zna, jasno je da nema ni čula duše očišćena i zdrava. Ko se nalazi u takvom stanju još nije spoznao da se „poklanja dvojako, zemno i nebeski, privremeno i besmrtno, da caruje nad onima na zemlji, a da se nad njim caruje sa visine, da je posmatrač vidljive tvorevine, a posvećenik u umnu“, kako negde kaže neki čuveni bogoslov, nego, budući u časti, pribroji se stoci nerazumnoj i upodobi joj se[23] i, upodobivši se, i dalje ostaje takav, ne vrativši se i ne obrativši i ne priklonivši se prvom dostojanstvu, saglasno daru domostroja Vladike i Gospoda našega Isusa Hrista, Sina Božijeg. A pošto je, davidovskim rečima kazano, još uvek beslovesni skot, kao, recimo, magarac ili vo ili svinja, kojima Bog ne daje bisere neizrecivog znanja, on se još uvek nije ni obukao u ikonu Gospoda našega Isusa Hrista, nadnebeskog čoveka i Boga, koja je data slovesnom i umnom čoveku. A budući da se u nju nije čulno i svesno obukao, on je samo krv i meso koje ne može da posredstvom reči primi osećanje duhovne slave, kao što ni slepi od rođenja ne mogu samo posredstvom reči da vide sunčevu svetlost. Ali hodite, vi koji imate u sebi umnu svetlost, da kroz nju proslavimo Ocu i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jn. 5,39
  2. Lk. 2,10
  3. Jn. 15,19
  4. Gal. 6,14
  5. Gal. 5,16
  6. 1Tim. 1,9
  7. 2Kor. 3,17
  8. Jn. 6, 45
  9. 1Kop. 2, 6
  10. 2Kor. 6,16
  11. Gal. 4, 31
  12. Jk. 4,17
  13. Ps. 105, 39
  14. Jn. 3, 3
  15. Jn, 3,10
  16. Mt. 10,39
  17. V. Jn. 20,22
  18. Gal. 5,16
  19. Jevr. 5,4.
  20. Jn. 10, 8
  21. Mt. 7,16
  22. V. Lk. 6,43
  23. Ps. 48,13

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *