SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA DVADESET ŠESTA
O POČETKU VEOMA KORISNOG I SPASONOSNOG ŽIVOTA KOJA DOLIKUJE ONIMA KOJI TEK NAPUŠTAJU SVET I ONO ŠTO JE U SVETU I PRIBEGAVAJU USAMLJENIČKOM ŽIVOTU. I VEOMA KORISNA POUKA POČETNICIMA.
 
1. Braćo i oci, svaki čovek koji tek što se odrekao od sveta i svega što je u svetu, i pritekao ovom životu i monaškom poprištu, ako se sveta odrekao radi Boga i želi da nauči ovu umetnost nad umetnostima i neće da mu to odricanje bude uzaludno, dužan je da od samoga početka sa svakom gotovošću i najtoplijom usrdnošću revnosno čini vrlinu. I da bih onima koji tek što su iz sveta ovamo došli kao u školu predao pisanu pouku o osnovama nauke nad naukama, a pri tom mislim da naš podvig,ovo ću na početku izložiti kao obrazac i njima i onima koji budu došli posle njih, kao što smo i mi sami to primili od svojih otaca.
2. Treba, dakle, znati da onaj ko je spolja već svukao zemnog čoveka zajedno sa njegovim umovanjem i obukao se monaškim obrazom u čoveka nebeskog[1], dužan je da u ponoć ustaje pre jutrenja i da se moli utvrđenom molitvom, a posle toga da sa svima ustaje na slavoslovlje i da ga čitavo prati sa pažnjom i bodro, a posebno da pazi na početak slavopojanja, odnosno na šestopsalmije, stihoslovlje i čitanja, bez umaranja, ne raslabljujući se telom i prebacujući se sa noge na nogu, niti se naslanjajući na zidove i stubove, nego je dužan da ruke drži priljubljene uz telo, noge da mu čvrsto stoje pravo na zemlji, a glavu neka drži mirno i neka je ne okreće na sve strane. Neka umu ne dopušta da luta i neka mu misao ne ispituje druge i neka se ne povodi za nemarnijim koji između sebe razgovaraju i došaptavaju se. Neka ne luta ni pogledom ni dušom, nego neka samo pazi na psalmopojanje i čitanje i na smisao reči Božanskog Pisma koje se poju i čitaju, koliko god može, kako se ne bi reč u njemu pokazala praznom, nego neka duša, hraneći se svim tim, doživi skrušenost i smirenje i božansko prosvećenje Duhom Svetim.
3. Dakle, molim kao jednoga sve vas, oci moji i braćo moja i dečice,i to postavljam kao spasonosni zakon da se svaki od vas trudi da postavi takav početak u delanju vrline ili, bolje reći, u delanju Boga od Koga srazmerno svojim naporima dobroljubivo primamo i platu, tako da, ako je moguće, nikome od vas služba i čitanje ne prođu bez suza. Jer ako se navikneš, brate, da činiš to delo, brzo ćeš napredovati i stići ćeš do muža savršenog, do mere rasta punoće Hristove. Naime, prinuđavajući sebe samoga da ti propisana služba crkve ne prođe bez suza, ti ćeš se navići na to dobro i duša će ti se hraniti stihoslovljem i troparima koje poješ, primajući u sebe njihove božanske misli, a um će ti se kroz to što se govori uzdizati ka umnom, pa ćeš, lijući slatke suze, u crkvi prebivati kao da si na samom nebu sa višnjim silama.
4. Postavi, uz to, sebi za zakon da nikada ne izađeš pre poslednje molitve sa sabranja bez velike potrebe ili telesne nužde, nego, kako rekosmo, uporno ostani na svom mestu, jer ko pretrpi do kraja, saglasno onome što je napisano, spasiće se[2]. I ne samo to, nego će od Boga Svedržitelja primiti pomoć najpre neosetno, zatim i osetno, a malo potom i sa prosvetljenjem. A pošto se okonča jutarnje slavoslovlje i izađeš iz hrama, ne počinji da govoriš sa ovim i onim i da se uzrujavaš i praznosloviš, nego, pošto se u samoći svoje kelije pomoliš svojom utvrđenom molitvom sa suzama i veoma pažljivo, predaj se nekom duhovnom delanju i odmah mu pribegni, ako je u pitanja služba službi, ako je rukodelje rukodelju, ako je čitanje čitanju. Nipošto nemoj poželeti da sediš besposlen u svojoj keliji, kako te besposličenje ne bi naučilo svakom zlu koje nije umesno pominjati. Isto tako, nemoj obilaziti ni manastir i radoznalo gledati one koji rade ili služe, nego sačuvaj ćutanje i od svega se uzdržavaj, što je istinsko stranstvovanje. Pazi na sebe samoga i na svoje rukodelje, ma o čemu se radilo.
5. Ne ulazi ni u čiju keliju bez dozvole svoga oca po Bogu, ako te ne pošalje bilo nastojatelj, bilo manastirski ekonom. A ako i odeš, potrudi se da ne izgovoriš ili čuješ reč mimo one koja ti je potrebna i radi koje si poslat, nego odgovori i brzo se udalji. Ako li u prolazu vidiš nekog brata samog ili kako sedi sa drugima i razgovora kada nije vreme, ćutke mu učini metaniju i prođi. Nemoj otići i sesti sa njima, setivši se psalmopojca koji kaže: Blažen je čovek koji ne ide na veće bezbožnika i na put grešnika ne stade i na sedalište lukavih ne sede[3]. Jer oni su lukavi – kako Pavle kaže, zli razgovori kvare dobre običaje[4]. I ako je nešto pogubno, to je i lukavo. Zato nemoj sesti zajedno sa onima koji praznoslove, ljubljeni, i ne reci: „Da i ja čujem o čemu govorite“, nego, kako je rečeno, učini metaniju i prođi. Sačuvaj ćutanje, stranstvovanje – ćutanje u tome da govoriš sebi samome: „Šta ja to dobro i imam da kažem, kada sam sav prljav i lud, i ne samo to, nego sam i tuđin i nedostojan sam da govorim i da slušam ili da se ubrojim među ljude“, a stranstvovanje i uzdržavanje od svega neka se ogleda u tome da ovako razmišlja i sebi govori: „Ko sam ja, odbačeni i ništavni, neblagorodni i ubogi, da uđem u nečiju keliju? Zar se neće, kada me vide, od mene odvratiti kao od gnusobe i reći mi: ‘Što mi je došao ovaj smrad da mi ogadi keliju?’ Postavi sebi pred oči svoje grehe i ne govori to kao kroz zube, nego iskreno i od duše. Jer ako i ne uspeš da to odmah govoriš iskreno, postepeno ćeš i do toga doći, uz sadejstvo blagodati. Samo poslušaj mene smernog, samo postavi početak u tome, brate, samo počni da to činiš i delaš i govoriš, i Bog te neće ostaviti. Jer On te silno voli i želi ti da dođeš do poznanja istine i da se spasiš.
6. Pošto, dakle, tako provedeš vreme do Liturgije, brate, ponovo pođi na sabranje revnosno i sa velikom gotovošću. Stoj na svom jutarnjem slavoslovlju onako kako sam ti ukazao, ne zaboravljajući na žalost. Stani u strahu, kao da vidiš Sina Božijeg da se žrtvuje za tebe. I ako si dostojan i dobio blagoslov, priđi u strahu i sa radošću da se pričestiš neizrecivim dobrima. A pošto izađeš posle poslednje molitve, pođi sa svima za trpezu, ne odvajajući se od svoje braće. I ako si određen da služiš, stani kao da služiš Hristu, a ne ljudima, grleći svakoga od njih iskrene duše i čitav se svima njima sa ljubavlju predajući, budući uveren da ćeš od toga što njima služiš kao plod dobiti osvećenje.
7. Ako sedneš za trpezu zajedno sa svima i ti, gledaj šta ti u Gospodu,kao svom voljenom ocu i bratu, zapovedam: ne pružaj žurno ruku za jelima koja leže na trpezi pre nego što počnu da jedu tvoja starija braća i pre nego što bude dat blagoslov od sveštenika. A kada počneš da jedeš sa ocima i braćom svojom, pazi na sebe i samo sedi sa svakom uzdržanošću i ćutanjem, i ništa ne govori, nego pazi na ono što se čita, pa kako hraniš telo, tako i dušu hrani bogonadahnutim rečima Duha. Jer budući da si dvojstven, odnosno sačinjen od duše i tela, potrebno je da imaš i odgovarajuću dvostruku hranu i trpezu, te da čulno i zemno telo hraniš čulnim i zemnim jelima, a da dušu umnu i božansku hraniš umnim i božanskim jestivima reči.
8. Tako nemoj ni da radoznalo ispituješ parčad koja pred tobom leže na trpezi i da nije neko od njih veće ili manje, nego šta ti se da primi i jedi sa svakom zahvalnošću, a i to čini sa uzdržanjem, sasvim izbegavajući sitost, smatrajući sebe nedostojnim zajedničke trpeze sa braćom,imajući to na umu i govoreći sebi: „Ko sam ja, ništavni i nedostojni, dasa ovim svetim ljudima sedim i jedem?“ I tako u sebi govoreći, iskreno smatraj sebe grešnim i kao što se siromah i odrpanac, kada se nađe među velikašima i bogatašima, obučenim u svetlu i skupocenu odeću, stidi i snebiva i ne usuđuje se ni da se približi ili primakne nekom od njih,tako i ti budi nastrojen prema svima njima, birajući za sebe uvek poslednje mesto i stideći se da budeš viđen kako si seo iznad nekog od njih, jer svi su oni bogati vrlinama, a ti si ubog i go i nedostojan da se uopšte nalaziš sa njima i da ih gledaš. Ali i kada poželiš da se dohvatiš hrane, opet na to pomisli, sećajući se svoga greha, i govori sebi: „Zar mi neće biti na sud i osudu, ako se dotaknem nečega što leži preda mnom?Jer ja sam Bogu Koji je ovo stvorio i nama dao na jelo još od mladenaštva neposlušan i Njegove svete zapovesti nisam sačuvao. I kako da se Njegovim dobrima, kao ovi sveti oci, i ja nedostojan i osude dostojan, priopštim? Kojim licem ću, budući daleko od lika svoga Vladike, ja sluga zli i nezahvalni i neblagodarni i sam jesti i piti i veseliti se zajedno sa svetima pre nego što sam se pokajao i savršeno primio oproštaj od čovekoljubivoga Boga, kao oni koji nisu sagrešili, ili jesu sagrešili,ali su se pokajali i od Njega primili oproštaj? Nikako to ne mogu učiniti! Ali ješću i piću samo da bih živeo i smoždiću, požaliti i osuditi sebe samoga, ne bi li me, pogledavši me sa visine i videvši moju teskobu i moju dobrovoljnu žalost, Bog pomilovao i oprostio mi mnoge moje grehe“. Tako, dakle, razmišljaj i neprestano to imaj na umu!
9. Uz to, reši se da jedeš toliko hleba koliko da se ne zasitiš, pa i mnogo manje od onoga što ti je potrebno, koliko možeš da podneseš. Isto tako pij jednu ili dve čaše, i to u određeno vreme dana. Kada jedeš, nemoj slušati pomisao koja ti predlaže da biraš šta da uzmeš od ponuđenog,ili da uzmeš i od nečeg drugog, čuvaj se da ne pojedeš nešto što ti se učini dobro, već jedi samo ono što leži pred tobom. A ako se slučajno dogodi da se tu nađe i neka voćka ili nešto drugo za jelo, pa ti se učini da je nešto od toga ukusno i pomisao ti kaže: „Ono je dobro, uzmi ga i pojedi“, postaraj se da ne ustupiš i da to i ne takneš. Jer ni Adam nije ni zbog čega drugog bio izbačen iz raja, nego zato što mu se plod drveta učinio lepim i dobrim za jelo, pa je od njega pojeo i zato bio odbačen i izbačen iz raja, osuđen na smrt i truležnost. Dakle, oni koji hoće da se ponovo vrate u raj (ili, bolje reći, u Carstvo Nebesko), dužni su da čuvaju uzdržanje bez bilo kakvog prestupanja i to do te mere, da se paze i od sitnica, kako ne bi pali i u veće i pogubnije želje. Ako te braća koja sede sa tobom podstiču da pojedeš ili popiješ nešto suvišno, nikome ništa ne odgovaraj, nego preklopi ruke i, malo se podigavši i sagnuvši glavu, blagim glasom reci: „Oprosti“. U svim prilikama uvek tako odgovaraj i nemoj poželeti ništa od toga što ti preostane i ništa ni od koga ne uzimaj. Ako ne piješ vino, nikada ne traži da ga uzmeš, ali nemoj ga davati ni nekom drugom od braće, osim ako nije odnekud iz tuđine i ako ti nije došao radi neke potrebe. Nikada ne pristaj ni sa kim da doručkuješ i nikada ništa ne jedi i ne pij ni za užinu, niti za večeru. Jer iz toga se rađaju sva zla i to su đavolje zamke i prevare koje izgledaju kao da su dobre, ali u sebi imaju skriven otrov smrti, a izbeći će ih onaj ko veruje nama i ko čuva naše reči, sadejstvom Božije blagodati, i ostaje netaknut od njih i one mu ne mogu nauditi, dok ostali, i ne znajući to, biraju da žive svetski život u monaškoj shimi i ne osećaju da padaju u provalije i bezdane.
10. Dakle, voljeni brate, gledaj da to sačuvaš, makar bilo potrebno i da umreš, jer inače nećeš uspeti da utekneš od demona stomakougađanja. I znaj da će, ako to budeš čuvaš, đavo, ne trpeći da te gleda, protiv tebe podići će sve nemarne, pa će te vređati, podsmevati ti se i zavideti, rugati se i naneti ti nebrojene žalosti, ne bi li te odvojili od dobre namere i spasonosnih dela, ali ako to podneseš, ljubljeni, naći ćeš veliku pomoć i utehu od Boga i Spasitelja. Dakle, i kada drugi sede za večerom i jedu, a ti ne jedeš, nego ili služiš, ili ne, ne zaboravi da ovako u sebi govoriš: „Da sam se i ja pokajao i da su mi oprošteni gresi, svakako bih se i ja radovao i jeo sa svojom braćom. A pošto sam samoga sebe učinio nedostojnim svojim sramnim delima, nesrećnik, ovde ću primiti po delima svojim!“ I, tako govoreći, uzdrži trbuh koliko god možeš. Nikada ne traži i ne poželi prvo mesto, nego ga omrzni iz sve duše kao uzročnika i vinovnika gordosti. Naime, smirenje će te uzvisiti i to što si poslednji učiniće te prvim među svima, jer zapisano je: Svako ko sebe uzvisuje uniziće se, a ko sebe unižava uzvisiće se[5].
11. Pošto ustaneš sa svim bratstvom i zablagodariš Bogu i od sveštenika dobiješ otpust, ćutke pohitaj u svoju keliju i, zatvorivši vrata,dohvati se knjige. Pošto malo pročitaš, ako su letnji dani, prilegni na svoju prostirku i malo odspavaj (jer, uzdržavajući se od nasićivanja i upotrebljavajući oskudnu trpezu sa hlebom i malo vode, povrća i zrnevlja,spavaćeš manje i ustajaćeš brže), a ako je zima, malo čitaj pa se dohvati svoga rukodelja i ne ispuštaj ga se sve dok klepalo ne oglasi večernju molitvu.
12. Zatim ponovo pođi na sabranje i sa strahom i pažnjom stani pred Boga, pojući Mu i ispovedajući se i ni sa kim drugo ne govoreći. A kada se završi večernje, ako uspeš da se uzdržiš da uopšte ne jedeš ili ne piješ, rešivši se da jedeš jedanput dnevno, naći ćeš nemalu korist tokom svoje večernje službe i u svom noćnom moljenju i bdenju. A ako ne,ti se onda zadovolji jednim suvarkom i jednom čašom vode, ako ti trbuh nije nemoćan i raslabljen. I pošto zajedno sa svojom braćom uputiš večernje molitve Bogu, učini metaniju pred nogama nastojatelja kao pred samim nogama Hristovim i, primivši tako blagoslov i poklonivši se svetim likovima svetitelja, pođi ćutke i nikome se ne obraćajući u svoju keliju, zatvori vrata, dohvati se najpre knjige i, pošto pažljivo pročitaš tri stranice, stani na molitvu, tiho pojući i moleći se Bogu tako da niko ne čuje. I stani smelo, sabirajući svoje pomisli i ne dozvoljavajući im nikuda da ne lutaju, smiri ruke, a i noge priljubi jednu uz drugu da se ne pomeraju, oči zatvori da ne gledaju ni na šta drugo, kako se um da bi rasejavao, pa sam um i čitavo srce podigni ka nebu i Bogu, prizivajući otuda milost sa suzama i uzdisanjima. Neka u pitanju budu psalmi određeni od tvoga duhovnog oca, a u kojima se nalaze reči pokajanja i umilenja i koji odgovaraju tvojoj sili i nastrojenju. U zavisnosti od snage i muževnosti odredi kako ćeš psalmopojati, koliko ćeš kolenopreklonjenja učiniti, kao i koliko ćeš stajati, da te savest ne bi razobličavala i govorila: „Još imaš snage da stojiš i poješ i ispovedaš se Bogu“. Uz to, treba da imaš i određene molitve za jutro i veče, u kojima je sadržano ispovedanje Bogu. I, pošto obaviš molitvu, ponovo malo čitaj, a zatim se prihvati i svoga rukodelja, pa bdi do prve straže, odnosno do trećega sata. Zatim ustani i izgovori Neporočne, lezi na prostirku, osenivši čitavo telo krsnim znakom, pa odspavaj do ponoći, a nadalje čini kako ti je gore pokazano.
13. Isto tako, pomisli svoga srca otkrivaj svom duhovnom ocu, ako je moguće, svakoga časa. A ako nije, neka ti ne dođe tako kraj dana, ljubljeni, nego mu ispovedaj posle jutrenja sve što ti se dešava, sudeći sam sebi[6]. I imaj nepokolebivu veru u njega, makar ga čitav svet klevetao i podsmevao mu se i makar ga sopstvenim očima video da bludniči, nemoj se sablazniti i ne umanji veru u njega, budući poslušan Onome Koji je rekao: Ne sudite i neće vam se suditi[7].
14. I ako tako budeš činio i tako se podvizavao svakoga dana, neće odocniti Bog da te poseti sa visine, nego će ti poslati pomoć iz Svoga svetog obitališta i oseniće te blagodat Svesvetoga Duha. I brzo napredujući na svome delu, porašćeš duhovnim uzrastom punoće Hristove, svetlošću znanja nalik sunčevoj prosvetljavan i prosvetljujući sve koji ti budu prilazili i sretali se sa tobom, proslavljajući i životom i rečju Boga Koji ti je dao dar Svoga Svetoga i Životvornog Duha, Kojem dolikuje slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. V. 1 Kor. 15, 48
  2. Mt. 10.22
  3. Ps. 1,1
  4. 1Kop. 15,33
  5. Lk. 18,14
  6. 1Kor. 4, 3
  7. Lk. 6, 37

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *