SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
BOGOSLOVSKE BESEDE
 
DRUGA BOGOSLOVSKA BESEDA
I PROTIV ONIH KOJI POKUŠAVAJU DA BOGOSLOVSTVUJU BEZ DUHA
 
1. Onaj koji je sa visine primio dar da svagda u ustima nosi hvalu Boga[1], koji otvara usta svoja i privlači duh života[2], stalno se stara da ih otvori još više, kako bi izobilnije primio reč života, hleb koji silazi sa neba, a za koji je rečeno: Raširi usta svoja i ispuniću ih[3]. Dakle, onaj koga je Bog udostojio da postane takav može da u vladajućem delu svoje duše [= umu] ima misao o Bogu zasvagda izobraženu i nekako upečaćenu, saglasno apostolskom savetu, i da se uvek raduje, neprestano da se moli, na svemu da blagodari[4], sve da čini na slavu Božiju – bilo da jede, bilo da pije[5], neprestano se hraneći i okrepljujući hlebom života. I dok spava, srce takvoga čoveka je budno[6], a kada je budan nikada se od Boga ni na koji način ne odvaja. Na to ukazujući, Apostol kaže: Ko se prilepljuje ženi jedno je telo sa njom, a ko se prilepljuje Gospodu jedan je duh sa Njime[7]. Jer Bog je Duh i koji Mu se klanjaju u duhu i istini treba da se klanjaju[8]. Dakle, onaj ko se duhovno spojio sa Bogom tako da je jedan duh postao sa Njim ne može da greši. Jer kaže bogoslovski glas: Za to se javio Sin Božiji, da grexe naše uzme, i gpexa u Njemu nema. Jer svaki ko u Njemu prebiva ne greši; svako ko greši nije Ga video, niši Ga je poznao[9]. I opet: Svako ko je rođen od Boga grex ne čini, jer seme Njegovo u njemu prebiva i ne može da greši, jer je od Boga rođen[10].
2. Ako, dakle, svako ko greši Boga nije video, niti Ga je poznao, a ko se rodio od Boga, kao Njegovo čedo, greh ne čini, ne mogu da se ne čudim mnogim ljudima koji, pre nego da se rode od Boga i postanu Njegova čeda, bogoslovstvuju i nije ih strah da govore o Bogu. Zbog toga i kada čujem neke da mudruju i nečisto bogoslovstvuju o božanskim i nedostižnim stvarima i o Bogu i da tumače ono što se tiče Boga i što je Njegovo, a bez Duha Koji urazumljuje, užas mi obuzme duh i sav se smetem, dok promišljam i razmišljam o onome što pripada svima nepojamnom Božanstvu i kako se, ne znajući ni ono što nam je pod nosom, niti sebe same, trudimo da bez straha Božijeg i drsko mudrujemo o onome što nam je nedostižno, pri čemu nemajući u sebi Duha Koji sve to osvetljuje ili otkriva, grešeći i samim tim što išta govorimo o Bogu. Jer ako je teško poznati makar samo sebe samoga i tu mudrost postižu krajnje malobrojni – štaviše, bezmalo niko u ovom vremenu i naraštaju, kada je vetar nemara i žitejskih stvari koji nas je obuzeo naglo ugasio i ljubav prema filosofiji, kada večno prodajemo za ništavno i ono što više ne postoji ili što uopšte ne postoji, a što se svaki put drugačije preobražava i ne zna da se zaustavi – utoliko je teže poznati Boga, a uz to je i potpuno bezumno i nerasudno istraživati i prirodu Božiju i suštinu. Ali zašto ste vi, braćo, ostavili obavezu da sebe same dovedete u red, a istražujete o Bogu i božanskim stvarima? Mi treba najpre da pređemo iz smrti u život[11], zatim da u sebe primimo seme živoga Boga sa visine i da se rodimo od Njega, kako bismo bili Njegovim čedima, i da u utrobu privučemo Duha[12], i tek tada da, osijavanim govorimo o Božijim stvarima, u meri u kojoj nam je moguće da primimo Božije osijanje.
3. Međutim, ti koji stremiš tome da tako bogoslovstvuješ, veruj u jednoga Boga Koji niti je rođen od koga drugog (jer pre Njega niti beše nešto starije, niti je postalo), niti je stvorio Sebe Samoga, kako su neki krajnje nerazumni tvrdili (jer nemoguće je da ono što postoji nastane samo od sebe), u jednoga Boga u trima ipostasima Koji svagda jeste i pretpostoji i Koji će večno biti. Jer ne bi mogao niko ko ispravno ispoveda istinu da kaže da je neipostasan Onaj Koji je ipostasan i triipostasan, nego, primajući znanje na osnovu onoga što je njegovo o onome što je veće od njega, poklanja se jednom Božanstvu u trima ipostasima. Jer da nije strastima zakrio i pomračio lik Božiji u sebi, on bi prvo poznao sebe samoga i znao da je od Sazdatelja primio dušu živu i ipostasnu, a da je ona trodelna i da sa sobom ima um i slovesnost. I na taj način prema ono što je njegovo on premudrim i presvetlim umom umuje o Bogu. Naime, Duh Koji pokreće sa visine pokreće ga da umuje, a posebno o tome da Bog i Otac, Koji je svemu iz nebića Svojom Rečju dao postojanje i Koji to čuva i održava silom Svoga Duha, bezvremeno i večno rađa jednosuštnog Sina, Koji se nimalo od Njega ne odvaja, sa Kojim saishodi i Božanstveni Duh, jednosuštan sa Sinom, od jednosuštnoga Oca. I tako ispravno umujući i ujedno ispovedajući ono što je Božije, on pokazuje da nosi lik Sazdatelja, dušu slovesnu i umnu i besmrtnu, stvorenu zajedno sa umom i rečju, jednosuštnim i ipostasnim. U suprotnom, on sebe samoga svakako optužuje kao bezumnog i beslovesnog. Jer otkuda će drugo i po kojim svojstvima on biti po liku Sazdatelja, ako otpada od božanskih svojstava? A ako neko svedoči da sve to [= duh, dušu i slovesnost] ima u sebi i to sebi sa pravom pripisuje, dok svoga Tvorca i Boga nerazumno lišava pomenutog, koliko je u stanju to da čini, takav se, po mom mišljenju, ništa ne razlikuje od neznabožaca, da ipak ne kažem od stoke ili gmizavaca i zveri.
4. Ja, dakle, verujem da kao što duša nije pretpostojala niti pretpostoji umu, niti um reči koji se od njega rađa, nego da oni istovremeno imaju postojanje od Boga, a da um rađa reč i izvodi iz sebe volju duše, tako ni Otac i Bog nije pretpostojao ni Sinu, niti Duhu, nego kao što um postoji u duši i u sebi ima reč, na sličan način Bog i Otac postoji u svecelom Duhu Svetom i u Sebi ima rođenog svecelog Boga Logosa. I kao što je nemoguće da bez duše postoji reč ili um, tako je neizvodljivo govoriti ni o Sinu sa Ocem bez Svetoga Duha. Jer kako bi ikada Živi mogao da postoji bez života? Jer Duh Sveti je život i tvori život[13]. Dakle, ispovedaj, molim te, Oca Koji nije pretpostojao kao roditelj, Sina Koji se nije kasnije rodio ili nastao i Duha Svetoga Koji ishodi, a savečan je i jednosuštan Samom Sinu i Ocu. Poklanjaj se svecelom Svetom Duhu u svecelom i jednom savečnom Ocu, i svecelom Ocu u svecelom i jedinom Sinu i Duhu, jednoj triipostasnoj i savečnoj i jednosuštnoj, a nerazdeljivoj i nesmešanoj suštini i prirodi, kao jednom početku svega i jednom Bogu Tvorcu svega, jer se i u svecelom umu koji postoji u tebi – da ne bi, tajanstveno vođen onim što je tvoje ka onome što je veće od tebe, zaboravio na lik kojim te je udostojio – nalaze svecela slovesnost i duh, a u to dvoje duša, nerazdeljivo i nesmešano. Jer to je taj lik i mi smo njime obogaćeni sa visine – da se upodobimo Bogu Ocu i da nosimo obličje Onoga Koji nas je rodio i sazdao. Tako i kada se čoveku poklanjamo, mi njemu jednu čast prinosimo, kao onome ko ima um, dušu i slovesnost, ne odvajajući ili dajući prednost nečemu od toga troga, nego se kao onome ko nerazdeljivo i nesmešano ima to troje u sebi, i ne kao da su trojica, nego kao jednom čoveku, poklanjamo i ukazujemo mu čast zbog zajedničke ikone sazdatelja.
5. Tako, poimajući prema božanskim svojstvima koja nosiš i o Bogu Koji ti ih je darovao, poklanjaj se blagočestivo kao jednom Bogu Svetoj i jednosuštnoj i sabespočetnoj Trojici i imaj na umu to kakvim ti je dobrima Bog ukazao čast, stvorivši te po Svome liku i saproslavivši te Svojim svojstvima. Mi ispovedamo da je Sin ravnočastan i jednosuštan i jednosilan sa Ocem i Duhom, i Svetu Trojicu kao jedno načalo i vlasti gospodstvo. Znaj da je um koji je u tebi ravnočastan i jednočastan i jednosuštan sa slovesnošću i dušom, jer imaju jednu suštinu i prirodu. Jer to je čast i biće dano od Boga da mi koji smo od Njega rođeni i nastali poznajemo i poštujemo Boga kao Oca i Tvorca. Dakle, ako jedno od toga troga nedostaje čoveku, on ne može biti čovek. Jer ako oduzmeš um, oduzeo si mu i reč i on će biti bezuman i beslovesan. Ako oduzmeš dušu, zajedno sa njom oduzeo si um i reč. Ako oduzmeš samu unutrašnju reč, od svega si načinio beskorisnu životinju. Naime, um koji ne proizvodi govor [reč]neće primiti ni govor drugoga, jer kako bi i mogao to da čini onaj koji je jednom ogluveo i odstupio od svoje prirode? Jer kao što je nama prirodno svojstveno disanje i duh koji je u nama, a ako ih nema, mi umiremo zajedno sa njima, tako i um prirodno u sebi ima slovesnost, ali ne samo to, nego i svojstvo da rađa reč. Ako, dakle, on bude lišen svojstva da je prirodno rađa, on kao da se odseca i raspolućuje od reči koja sapostoji sa njim, umrtvljuje se i ni za šta ne biva koristan. A da bih ti razjasnio to što govorim, na osnovu onoga što biva sa telom kao sliku i primer uzeću porodilju koja se nalazi u mukama. Dakle, kao što žena koja je začela mladenca, ako ga prirodno ne rodi u za to pogodno vreme, gine zajedno sa samim utrobnim plodom, upravo tako i naš um koji je od Boga primio prirodno svojstvo da uvek rađa reč koju u sebi ima nerazdvojno i sasuštastveno – ako je oduzmeš, oduzeo si ujedno i onoga ko joj daje život.
6. Dakle, ako je ugodno, pređi u razumu ka praobrascima i tačno ćeš saznati da onaj ko odriče Sina Božijeg odriče i samoga Onoga Koji Ga je rodio. A ko Oca i Sina odriče, kako da se ne pokaže i odricateljem Svetoga Duha, makar on to i ne hteo? Dakle, onaj ko jednoga od njih naziva većim ili manjim od drugih ličnosti, još nije podigao glavu uma iz bezdana strasti, da bi mogao da pogleda umnim očima i dobro pozna sebe samoga i otuda da sazna da kao što um nije veći um duše, niti duša veća od uma, niti je slovesnost od oboje veća ili manja, tako ni Otac nije veći ili manji od Sina, niti Sin od Oca, niti Duh Sveti od obojice Koji su Mu sabespočetni i ravnočasni. U slučaju Svete i Jednočasne Trojice nipošto ne smemo tako razmišljati. Shvati, čoveče, prema onome što je tvoje ono što je iznad tebe i na osnovu čega si se pokazao kao lik Božiji. Nadmašivši sve ostale tvari dostojanstvom reči, kojom i vladaš i caruješ njima, znaj da kao što se um ljudski obznanjuje rečju (jer dobro je da kroz čitavu besedu ponavljamo isto, kako bi mogao da projasniš misli i da dobro upoznaš tajne Carstva koje su u tebi skrivene), a duša po njima dvoma, tako se nama vernima obznanio i obznanjuje i Bog i Otac kroz jedinorodnoga Sina i Reč Svoju, a Duh Sveti kroz savečne Oca i Sina.
7. I kao što kada um rađa reč, onima koji slušaju obznanjuje se volja duše, kao svojstvena oboma, bilo živim glasom bilo putem pisama, pri čemu se oni ne mešaju niti razdeljuju na troje, nego se u svakom od njih pojedince ujedno misle ili vide troje u jednoj suštini i u jednoj volji – tako te molim da razmišljaš i da blagočestivo ispovedaš i kako u slučaju Svete i jednosuštne i nerazdeljive Trojice Otac neizrecivo rađa Boga Logosa, Koga je u Sebi imao od iskoni[14] i ima Ga nerazdvojivo i nadslovesno rođenog, a da se Sin svagda nerazdeljivo rađa i savečno nalazi sa Ocem i nipošto se od Njega ne odvaja, a da Sveti Duh od Oca ishodi, budući saprirodan i sajedinjen sa jednosuštnim Ocom i Sinom, kao Onaj Koji od svega što diše zajedno sa Njima prima poklonjenje i slavu. Znaj da oni imaju jednu istu volju, pošto se ona tako obznanjuje svima koji su prosvetljivani sa visine, a i nama smirenim, i otkriva se u Svetom Duhu, blagovoljenjem Oca kroz Sina. Veruj u Njihovu triipostasnu nadsuštnu suštinu jednoga Božanstva i carstva (da se opet vratim na isto, osvećujući se prisećanjem i rečju), a, verujući, zajedno sa mnom ispovedaj jasno i nepokolebivo da niti se tri ipostasi mešaju u jedno, niti se razdeljuju na tri one koje su prirodno sjedinjene, jer se u svakoj pojedinoj od njih istovremeno umno sagledavaju druge dve, u jednoj suštini, prirodi i slavi i u jednoj volji. Veruj da je to jedan Bog, Tvorac i sazdatelj svega i vidljivog i nevidljivog.
8. Naime, ko veruje u to da je Bog tvorac svega i da je iz nebića priveo sve – i ono što je na nebu, i što je na zemlji i što je pod zemljom – kao onaj ko je od Boga sazdan ostaje unutar svojih granica, poznajući Onoga Ko ga je stvorio. A ushodeći od lepote tvorevine[15] ka samome Tvorcu, on Mu slavopoje i proslavlja Ga kao tvorca svega i nimalo ne pokazuje ljubopitljivost u vezi sa Njegovom nepojamnom prirodom. Jer on zna da je i on sam i sve ostalo Njegova tvar, kako je rečeno, a da je On Sam tvorac svega, nestvoren, bespočetan, nepojaman, neistumačiv, neistraživ, da svagda jeste i da jeste pre svega. Jer nikada nije bilo vremena da nije bilo Boga (On je stvorio vekove i On beše pre svakoga početka, te se u vezi sa Njim ne može misliti ni o početku, niti Mu se može naći kraj), nego On beše bespočetan, jeste početak svega i biće večno, u beskrajne i beskonačne vekove, nedostupan, nevidljiv, neiskaziv, neizraziv, nepojaman svima koji su od Njega nastali, Onaj Kojega nismo znali mi koji smo ranije bili prelašćeni mnogim bogovima, koji smo obožavali tvorevinu[16] i poklanjali se idolima, budući još zemljani i niski, Onaj Koji se sažalio na naše neznanje i učinio toliko snishođenje našoj slabosti, koliko da poznamo da je Bog savršena Trojica, Koja ima da u Ocu i Sinu i Svetome Duhu blagočestivo prima poklonjenje. A to kakva je Ona suštinom ili kakvog je vida, ili gde je, ili kolika je veličinom, ili kakva je u smislu opštenja ili sjedinjenosti – ne samo da ljudi nikada nisu razumeli, nego ni višnje sile nisu pojmile nepojamnost nadsuštne prirode.
9. Ne pokušavaj da mi navodiš bogoslovlja iz Božanstvenog Pisma, jer njih su izrekli bogoslovi kao odgovor na hule jeretika. Radije te molim da misliš o tome kako je, budući da je božanska priroda nedostupna i prema tome nepojamna, ono što je nepojamno i potpuno neizrecivo. Jer mi često ne uspevamo da u potpunosti izrazimo ono što mislimo. A ko će onda od ljudi ili angela nevidljivog i nepojamnog, o čemu svedoči čitavo bogonadahnuto Pismo, moći da istumači? Niko i nikako. Jer nikada ne može ono što nije ništa [od postojećeg] da se zamisli ljudskom mišlju i označi imenom. A čitavo Božanstveno Pismo kroz sve misli i reči izgovorene o Bogu pokazuje da On jeste, a ne to kakav je, svedočeći o Njemu samo da On svagda jeste i da je Sušti[17], Bog Koji svagda Jeste, Triipostasni, Svesilni, Svedržitelj, Svenadziratelj, Sazdatelj i Tvorac svega, Nepotrebiti, Natprirodni i takav da Ga mi poznajemo toliko, koliko neko, stojeći u noći na obali i držeći upaljenu baklju, vidi od beskrajne vodene morske pučine. Jer koliko takav može da vidi od čitavog morskog beskraja? U svakom slučaju malo ili ništa. Ali on dobro i bez sumnje vidi da je to voda, premda i nije u stanju da kaže kakva je. I zna da nije moguće da je vidi svu, ali, iako je i ne vidi, on smatra da je prema jednom delu vidi svu i na osnovu toga donosi zaključak o njenoj beskrajnosti.
10. Ako je ugodno, upotrebićemo u svrhu ove besede i jedan primer koji donekle to pokazuje. Ako bi se, naime, našao neki slepac koji nikada nije video vodeni izvor ili ne zna kakva je to voda i nikada je nije okusio, a ti mu objasniš prirodu voda i da je, recimo, voda dobra, misleći na jezera, studence, reke i mora, ali on zaželi radije da sazna kakva je njena priroda, vid, kakvoća, sama njena količina, kako se kreće, otkuda joj je početak i kako to da večito teče, a ne staje – šta bi mu ti na to odgovorio? Ja smatram da, makar bio razumom krajnje pronicljiv i rasudan, ti nikako ne bi mogao rečju da predstaviš njen početak, suštastvo i kretanje, niti da makar donekle poučiš tome šta je ona po količini i kakvoći onoga ko je nije ni okusio, ni video. A ako ne možemo da postignemo da onima koji nas pitaju išta kažemo ili protumačimo u vezi sa prolaznim i vidljivim i opipljivim suštastvom i o tome kakva je njegova priroda i otkuda je i od kakvih vidova ima sastav, kako bi uopšte ikada iko od angela ili svih svetih mogao da pouči one koje ne znaju ono što je Božije i što je Njemu svojstveno tome kakav je Onaj Koji je svemu dao postojanje i šta je svojstveno Njegovoj suštini i slavi? Niko i nikako. A onaj ko se udostojio da makar malo vidi Boga u nepristupnoj slavi Njegove beskrajne i božanske svetlosti na način koji smo ranije naveli neće imati potrebu za tuđom poukom. Jer u takvome On u celosti prebiva i kreće se, govori i posvećuje ga u Svoje skrivene tajne, saglasno presvetoj reči koju je Sam izgovorio: Tajna Moja, kaže, za Mene je i Moje[18].
11. Njega je nemoguće videti na drugi način, osim pažljivim čuvanjem Njegovih zapovesti, odnosno ako se njihovo delanje nipošto i ni u čemu ne narušava nemarom i prenebregavanjem, nego ako se čuva i ispunjava brižljivo i revnosno. Dakle, koji god budu živeli po ovome pravilu[19], neće se naći daleko od Carstva Nebeskoga[20], nego će po meri revnosti i njihovog tvorenja sa spremnošću i radošću, pre ili kasnije, više ili manje, steći platu bogozrenja i postati zajedničarima božanske prirode[21], bogovima po blagodati i sinovima Božijim u Hristu Isusu Gospodu našem, Kome priliči slava i sila sa Ocem i Svesvetim Duhom, sada i svagda i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ps. 33, 2.
  2. Ps. 118,131
  3. Ps. 80,11
  4. 1 Sol. 5,17.
  5. 1 Kop. 10,31.
  6. Pesm. 5,2.
  7. 1 Kor. 6,16-17.
  8. Jn. 4,24.
  9. 1 Jn. 3, 8, 56.
  10. 1 Jn. 3, 9.
  11. Jn. 5, 24.
  12. Ps. 50,12; 118,131.
  13. Jn. 6,63.
  14. Jn. 1,2.
  15. Prem. 13, 5; Rim. 1, 20.
  16. Rim. 1,25.
  17. Izl. 3,14.
  18. A. Resch, Agrapha (Texte und Untersuch. N. F. X. V. , 34, Leipzig, 1916), str. 108.
  19. Gal. 6,16.
  20. Mk. 12,34.
  21. 2 Pt. l, 4.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *