SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA DVADESET PETA
O IZMENAMA DUŠE I TELA KOJE POTIČU OD VAZDUHA, STIHIJA, JESTIVA I DEMONA
 
1. Braćo i oci, monah je dužan ne samo da poznaje izmene i promene koje mu se dešavaju u duši, nego i šta bi moglo da bude njihov uzrok i otkuda mu se dešavaju. Naime, dogodi se da u dušu iznenada uđe radost, a drugi put u nju isto tako uđe i žalost i silna teskoba. Nekada ona biva meka [duša], a nekada postaje gruba i otvrdne kao kamen. Neki put, opet,biva krotka i smirena, a malo zatim se nadme i razgnevi i razjari na svu braću. Ponekad biva troma i nemarna i nema volje ni za kakvo dobro delo,a nekada je trezvena i bodra i gotova na svako poslušanje, tako da i one koji sa njom žive bodri i podstiče na dobro. Ponekad je, opet, uzdržana i pobožna, a neki put raspuštena i besramna. Neki put se sa ljubavlju seća onih koji nisu tu i zove ih sebi, a nekada ni one koji su prisutni neće da gleda. Nekada se skupi u sebe tako da joj nije ni do života, a nekada se toliko raširi i ispuni veseljem, da ne može da se uzdrži, makoliko se silila.
2. To su, dakle, prirodni pokreti duše i tela, koji se javljaju svaki put kada se trudimo oko delanja vrline i ispunjenja zapovesti. Ali kao što se menja duša, otprilike na taj način menja nam se i um. Naime, on nekada biva brz na razumevanje i veoma hitro može da pojmi i proceni umopostižne predmete, odnosno ono što gleda, a nekada biva trom i spori na jedno i na drugo. Nekada biva kao nerazuman i beslovesan i nem, a nekada je silan i blagoglagoljiv, i od njega se mogu čuti rasudne stvari. Nekada je slep, a nekada vidi, stremeći tome da pronikne u dubinu i visinu preko mere ljudske prirode. Ponekad je prost i slobodan za svako sazrcanje i uopšte se ne seća nevolja koje je ranije doživeo, niti misli i o čemu takvom, a nekada je složen i misli i o onome što se nije zbilo,izmišljajući i lukaveći, ili biva kao plamičak kojeg guši dim od vlažnih drva, pa misli lukavo ne samo o prisutnima, nego često i o odsutnim,rađajući u sebi sujetne i zle misli. I zbog toga, premda se silno žalosti i u tome se ne slaže sa umom, srce nikako ne može da mu koristi, niti da ga udalji od sujetnih razmišljanja.
3. To su, dakle, izmene uma i naše umne i božanstvene duše. A kada je reč o nepravilnostima koje nam bivaju u telu, premda se čini da su nam lako raspoznatljive i primetne, to nije tako. Svakako da većina promena u telu biva od prirode. Duša je nepromenljiva po prirodi i suštini, a na isti način i um je zajedno sa njom stvoren od Sazdatelja. Njih vodi jedino proizvoljenje i sopstvenom voljom čine bilo vrlinu bilo zlo, odnosno postaju večni zajedničari i naslednici svetlosti ili tame samo svojim proizvoljenjem, kako je rečeno, i svojom voljom i dragovoljno se priljubljuju bilo dobru, pa postaju dobri, bilo zlu, pa postaju zli. A telo je po prirodi promenljivo, jer je i složeno, a i po suštini je prolazno, jer je sazdano od propadljivog i prolaznog veštastva koje je smešano, odnosno sastavljeno od međusobno suprotstavljenih stihija. Jer mudraci istinito kažu da se njegova suština sastoji od toplote, hladnoće, suvoće i vlage. Osim toga, ono je samo po sebi lišeno i proizvoljenja i volje, a treba reći i pokreta, osim ako bi neko njegovo tečenje i kretanje ka truležnosti nazvao prirodnim pokretom njegove ipostasi, koja je beslovesna. A ako je beslovesna, jasno je da je i bezgrešna i pred Bogom nedužna. I sa pravom je tako: jer ono što sledi prirodu nalazi se izvan osude. A raspaljivanje i bračnu želju, mešanje i opštenje, nasladu, proždrljivost, stomakougađanje, mnogo spavanja, besposličenje, ukrašavanje haljina i sve ostalo što, kako mnogi misle, traži telo, ne traži telo, kao što ne traži ni kada je mrtvo, nego to kroz njega sa nasladom traži duša koja se jednom pomešala sa zemljom i kao svinja želi da se valja u blatu naslada, žudeći za ploću sa kojom je smešana. Dakle, niko neka ne misli da ga to sopstveno telo na nešto sili i prinuđuje. Nije tako. Nego kako? Dobro slušaj.
4. Sazda Bog čoveka, uzevši prah od zemlje. Eto ti, dakle, telo, pokaži sada i ti meni koje se strasti nalaze u njemu. Ali ti zasad ne možeš baš nijednu da pomeneš. Šta dalje biva? Dunu mu u lik Gospod Bog i posta čovek duša živa[1]. On zatim ustade od zemlje i poče da hoda, pošto je duh u njemu pokretao telo moćno i vlasno, kao njegov gospodar. Tada još nije bilo raspaljivanja ili pokreta i nerazumnog mahnitanja stomaka, niti želje za jelom, nego mu život beše spokojan i lišen žalosti. A pogledajmo da to nije bilo zato što tada nije bilo žene ili jela koja bi ga pokretala na želju, te da zbog toga čoveka nije pokretala niti želja za opštenjem, niti za stomakougađanjem. Šta je, dakle, rečeno? Učini Bog da nikne svako drvo lepo, a behu Adam i Eva u raju goli i ne beše ih sramota[2]. Vidiš li kako ni to što je Eva bila žensko, ni to što su oboje bili nagi nije naškodilo celomudrenosti ni jednog od njih dvoje? Naprotiv, bili su nagi i niti su jedno drugo poznali, niti su se stideli,
452 .
453 .
niti su od telesne prirode težili tome da se pomešaju, nego posle greha i prestupa i pošto su se našli izvan raja i ostali bez Boga, otpavši od svoje božanske slave, kako je napisano, pozna Adam ženu svoju i ona zače i rodi[3].
5. Dakle, ljubljeni, ako i ti istinski zavoliš Boga i ostaneš u Njegovoj ljubavi, nikada nijedna strast neće tobom ovladati, niti će te pokoriti ijedna telesna potreba. Jer kao što se telo ni prema čemu ne može pokrenuti bez duše, tako ni duša sjedinjena ljubavlju sa Bogom ne može da prati telesne naslade i porive, a isto tako ni druge želje prema i jednoj vidljivoj ili nevidljivoj stvari i strasti. Jer poriv njenoga srca ili, bolje reći, svaku sklonost njene volje sputava sladost ljubavi Božije. A kada se ona, dakle, sveže sa svojim Tvorcem, kako rekosmo, kaži mi kako može dase raspali telom ili da uopšte ispunjava sopstvenu želju? Nikako.
6. A promene koje nastaju i javljaju se prirodno u samom telu očigledne su i dešavaju se i kod svih svetih. Naime, kaže se da je telo zdravo kada veštastva nisu međusobno sukobljena, a nekada je prinuđeno da padne u bolest, kada jedna od četiri stihije ili preizobiluje, ili se umanji,odnosno kada sama preovlada u odnosu na druge ili kada druge nju nadvladaju i potisnu, od čega nastaju istečenja, otoci, pa čak i truljenje živoga tkiva, pri čemu ništa od toga ne nanosi štetu našoj duši, jer većina toga nastaje od neuzdržanosti u jelu i piću, a nešto od promene vetrova i vazduha. Jer kada je vazduh svež, tela hladne prirode stradaju i postaju slabija, pošto se ohlade preko mere, a ona koja su tople mešavine postaju krepkija i snažnija. A kada vazduh ponovo postane topao, ono što je hladno zagreva se i oživljuje, kao što muve i ostale životinjice kada sinu sunčevi zraci postaju snažnije i pokretljivije, dok se ona koja su toplijeg veštastva previše zagrevaju i raslabljuju i postaju slaba i troma za svako delanje i kretanje. Ukratko, svako srazmerno svojoj smešanosti prima promenu i od izmene vazduha i vetrova. Ali i bez toga postoji promena od suvišne hrane i pića i od preteranog posta, i ne samo od toga,nego se i od mnogo spavanja ili bdenja i od napora ili telesnog nekretanja u nama dešava određena telesna promena. Osim toga, postoji i dimna vatra koju raznosi samo veštastvo koje postoji u telu i prirodna toplota koja se u nama kreće, kao kada se žeravica ugasi vodom, i neki put se razliva samo ka glavi, a ponekad i po čitavom telu.
7. Uz to, postoji iskušenje od demona koje biva po dopuštenju našeg dobrog Boga i Vladike radi našeg urazumljenja i smirenja. A o čemu je reč? O otežalosti tela kojom, bez nekog posebnog uzroka, samo zbog sujete ili gordosti, ili ako osudimo drugog kao nemarnog ili iz nekih drugih razloga, bivamo predati demonu na pogibiju ploti i skrušavanje duše, i na njeno veće iskušavanje i podvizavanje, kako bismo, poznavši sastradalnost i milosrdnost Božiju, na Njega iskreno preneli svoju ljubav i svom čežnjom se ustremili ka Njemu.
8. Ovo, doduše, ne znaju svi, nego oni koji su dostigli otprilike sredinu vrline delimično opažaju duševne promene i izmene tela, ako im se šta od toga dogodi, a o potpuno pomračenima nema se šta ni reći. A promene i preokrete koji se dese u umu, kako rekosmo, poznaju samo bestrasni i savršeni, kao i čisti i slobodni i dušom, i umom. Pa ni oni, jer tome se ne uče sami od sebe, nego ih tome uči onaj kome se to dogodilo. Naime, neki put se od nepravilnosti koje bivaju u umu duša pritešnjava i postaje sumorna, izgubivši nešto od radosti koja joj je svojstvena, ali kada pokaže odvažnost, ona i um čini bodrim. A nekada um zajedno sa dušom strada od onoga od čega ona strada, pa je prinuđen da prebiva u mraku, što on ne trpi, pa se sili da ostane u svetlosti i time jednako obasja i dušu. Nekada, opet, nesklad u telu silno tišti i jedno i drugo,pri čemu ih neki put pritiska spolja tako da osećaju teret, ali i čuvaju spokojstvo, a nekada bivaju uznemireni i spopadnuti iznutra a da se nevidi da su uzbuđeni, dok se onaj ko od toga strada uopšte ne nada da će se vratiti u pređašnje stanje spokojstva. Tako, dakle, duša i um stradaju od tela, a isto tako i um od duše i duša od uma i tela. I nisu uvek uznemireni i jedno i drugo, odnosno i duša i um, nego neki put samo duša strada, a um je pita: „Šta ti je?“, pa je teši, a nekada se um zaslepi i pomrači,dok duša, budući slobodna, silom božanskog ognja izgoni mrak i podiže sa uma pokrivalo, dajući mu da vidi.
9. Zato sam rekao, oci i braćo, da nije potrebno samo poznavati preokrete i promene i izmene koje nam se dešavaju, nego i otkuda nam dolaze,kako i od čega, kao i to kakvi vetrovi pomisli duvaju i otkuda dolaze struje i nailaze strasti i iskušenja, kako bismo čvrsto utvrdili dom duše i kormilom lađe upravljali pravilno i da ne bismo njime rukovali nevešto ili neprikladno. A znanje o tome daje život koji se bez odstupanja vodi tačno i prema pravilu. Potrebno je, naime, da monah sebi postavi granicu i obrazac i da zna kako treba da provodi svaki dan, kako bi hodio pravim putem ka delanju vrline i da ga u tome ne bi ometala neopitnost. Jer tako će on i za sebe ispraviti put i naporno kretanje učiniti lakšim, kada stekne naviku u dobru, i Bogu će ugoditi napredujući i postavljajući ushođenja[4] u srcu svome, a poznaće i sve što smo rekli i postati učitelj vrline mnogim drugim, prosvetljujući rečju i životom one sa kojima se sretne, jer je i sam prosvećen sa visine, a onima koji ih sa čežnjom traže otkrivaće dubine Duha, u Hristu Isusu Gospodu našem Kojem priliči slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Post. 2,7
  2. Post. 3,1
  3. Post. 4,1
  4. Ps. 83,6

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *