SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA DVADESET TREĆA
O POKAJANJU I STRAHU BOŽIJEM. I O TOME KAKVU DUŠEVNU I SRDAČNU BORBU VODI ONAJ KO SE KAJE SKRUŠENOG DUHA. I O TOME ŠTA ON GOVORI I KAKO SE MOLI ČOVEKOLJUBIVOM GOSPODU
 
1. Poslušajte moje reči, sinovi moji poslednji, voljeni moji, mili moji, poslušajte me, ako istinski čeznete sa svojim ocem i tražite me. Ima li čoveka koji će se, ranjen u srce otrovnom strelom, i koji strada i u sebi se kida od silnog bola, brinuti za ranice na koži tela ili se postarati oko njih? Naime, bol sakriven u srcu zakloniće mu svaki bol ili svrab koji mu se javi na koži tela, pa mu srdačna muka neće dopustiti da pogleda i vidi ono što mu se nalazi na telu, nego on u nesnosnom bolu i muci srca zaboravlja na rane po telu i rukama, kidajući sebi haljine i rane noktima raskopavajući. On će zaboraviti i na roditelje i na prijatelje i ni na koga neće pogledati, niti će se strogog lica osvrnuti na čoveka koji ga proklinje. Neće se brinuti za svoje imanje ili stvari i dopustiće da mu bogatstvo razgrabi ko god hoće. Hleb neće jesti sa uživanjem, jer je pun gorčine. Vino neće sa zadovoljstvom piti, jer se nasitio bolom. Onima koji ga pozivaju na gozbu sa velikim će gnevom odgovoriti: „Sklanjajte se od mene, jer smrt mi satire srce i kako da znam da ga neće brzo uzeti? Postalo mi je mrsko da živim u ovom životu, jer ovaj život je smrt, a ja to nisam znao“. On se na postelju svoju neće popeti, nego će se valjati i batrgati po zemlji, glasno vapijući i plačući i nimalo ne mareći za one koji gledaju takvo nedolično ponašanje i sa osudom slušaju njegove vapaje. Oči će mu se pretvoriti u potoke, koji pre služe tome da se iz njih liju suze, nego da se njima gleda. Blažiće sve ljude, i žive, i mrtve, i one koji još nisu poznali sveta, blažiđe i svaku zver i svakog gmizavca koji gmiže na zemlji i sve što ima duh života, govoreći: „Kako je blagosloveno sve što je Bog stvorio, što bez bola živi sa radošću duševnom i životnom, a ja sam jedini obremenjen teretom grehova i sudi mi oganj suda i jedini stradam na zemlji!“ Svaku dušu smatraće jednakom i poštovaće je kao svetu pred Gospodom, a sam će se kao nečist sklanjati od svakoga. Neće razlikovati pravednog od nepravednog, nego će se prema svima ophoditi isto, i prema čistim i prema nečistim. Samo se on odvaja od čitave tvorevine koja je pod kapom nebeskom, sedeći na bunjištu svojih bezbrojnih greha i obuzet tamom neznanja i žalosti koja nema kraja. A kraste sa svojih rana u silnom bolu srca strugaće ne ciglom, kao Jov, nego noktima. Jer Jov je bio ranjen u telo, ali mu je dušu štitio Bog, dok su ovome i duša i telo otrovani gresima i zato je njegov bol desetostruko jači od muke Jovove. Posle toga napustiće ga srodnici po ploti i svi poznanici i prijatelji u svetu, pošto su ga malo pratili i videli neutešnost njegove duše, pa će se, smatrajući to gnusobom, svaki vratiti svome domu, a on će biti ostavljen sam i, gledajući pustoš i nesreću koja ga okružuje, kao i tugu i muku, zaplakaće sa duševnim bolom i u očajanju zavapiti Svedržitelju Gospodu:
2. „Eto, vidiš, Gospode, i nema ničega što Ti ne vidiš. Ja sam Tvojih ruku delo, a dela Tvojih zapovesti nisam učinio, nego sam svako zlo u bezumlju počinio. Ti si dobar, a ja Te nisam poznavao, a sada čuh za Tebe i užasnuh se i ne znam šta da činim. Osetio sam Tvoj sud i reč opravdanja ne nađe se u mojim ustima. Na zemlji nisam učinio ništa što bio pravdalo makar jednu praznu reč iz mojih usta, jer, ako čovek ispuni i svu pravdu, on će to učiniti kao sluga i dužnik, a opravdanje za greh svoj neće naći nijedno, jer milost zavisi od Tebe (pošto je greh smrt i ko je onaj ko će kroz njega umreti, a sam od sebe vaskrsnuti? Niko, razume se. Ti si jedini umro i vaskrsao, jer greha nisi učinio, niti se u ustima Tvojim nađe lukavstvo. A ko će umreti u grehu a da se neće pokajati? Ali takav neće imati nikakvu korist). Tako se, Vladiko Svedržitelju, kajem i ja koji sam počinio zla dela, ali pokajanje mi neće biti na opravdanje,jer pokajanje je poznanje greha. I sada vidiš, svevidioče Gospode, da nemam ništa osim tela, ali nikakva mi nije korist od toga što sam ostavio bogatstvo. Sav sam jedna rana i ostavila me je svaka nada na spasenje, jer sam ostao sam i živoga me ad proguta. A Ti, Gospode, vidiš i jedini možeš da me izvedeš odatle i da isceliš bol moga srca, jer Tvoja ruka može sve i doseže do krajeva bezdana i sve se čini na Tvoj znak. Da kažem’pomiluj me1 ne usuđujem se, jer sam nedostojan. Ali Ti, Gospode, vidiš“.
3. Tako će ga milostivi Bog brzo poslušati i uskoro će mu dati olakšanje od bola i izbavljenje od srdačne muke. Budući čovekoljubiv, On ne trpi da gleda delo ruku Svojih u takvoj nevolji i nesnosnom bolu, i zato će sa tim čovekom koji je učinio sve što smo pomenuli bez izuzetka i sa onima kojima u veri slušaju i koji će podražavati tom istinitom obrazu i povesti pokajanja, koja je najpre delom ispunjena, a zatim i zapisana, učiniti Svoju veliku i neizrecivu milost i izliće na njega Svoju blagost i pretvoriti u radost njegov bol i gorčinu njegovoga srca u slatko vino i navešće ga da izbljuje otrov zmijin koji mu razjeda utrobu. I od toga časa on se više neće sećati svojih pređašnjih muka, niti svih nevolja koje je podneo, a neće se vratiti da zatraži ni novac, ni imanje, ni bogatstva koje je ostavio u vreme bolesti svoga pokajanja, niti će išta drugo poželeti. Jer višnji Bog će mu dati zdravlje koje će biti veće od svih blaga zemaljskih, a zdravlje će mu udahnuti u srce neizrecivu radost, deset puta veću od njegove pređašnje tuge, i ona će odagnati svaki bol telesni koji dolazi spolja i čovek će znati da mu rane telesne otada neće pogađati srce, i spoljna tuga neće se kosnuti radosti koja mu vlada u srcu, a od toga saznanja on će se još više radovati.
4. A njegovi bližnji, koji su ranije gledali njegove spoljašnje muke,ne znajući za skrivenu radost koja mu se nakon toga dogodila, uzdisaće nad njim i govoriće: „To je čovek koji ne za zna radost u svome životu i njegov život je pun tuge i bola, a dani njegovi ništa se ne razlikuju od dana onih koje šibaju i kažnjavaju zbog prestupa“. A pošto on jedini zna da je vreme njegovog života ispunjeno veseljem i radošću i da njegova radost ne zna za kraj, on se tome raduje nesravnjivo više nego svi carevi koji vladaju zemljom i više od svih koji su okruženi bogatstvom i porfirnim odeždama i mekim haljinama, i više od svih koje na zemlji blaže usta onih koji ne govore pravilno. Jer taj čovek zna da je bolje siromaštvo sa takvom radošću, nego sav svet i stvari koje su u njemu, jer sve što se nalazi na njegovom telu i što on ima u čitavom svom životu prekriće nebo i progutaće ad, jer će time ovladati smrt, a radost koju je zdravlje dalo njegovoj duši ništa od toga neće moći da sputa, jer ona nije od ovoga sveta. Ona mu nije došla ni od slave, niti od velikog bogatstva, niti od telesnog zdravlja, niti od ljudske pohvale, niti od koje druge stvari koja se nalazi pod kapom nebeskom, nego je nastala iz bola i duševne ogorčenosti i od susreta sa Duhom Božijim Koji obitava iznad nebesa. Jer Njime pročišćeno i izmučeno, srce je rodilo iskrenu i čistu radost. Zato smrti neće ovladati njime, jer mu se neće naći ukora, nego će biti kao pročišćeno vino na suncu, vino koje blista i prima svetlost što ga čini još svetlucavijim, veseleći i obasjavajući lice onoga ko ga na suncu pije.
5. U svemu tome ja jedno teško mogu da razumem. Naime, ne znam šta me više raduje, da li taj prizor i radost koju pruža čistota sunčevih zraka ili, radije, ukus vina u mojim ustima. Jer jedno bih hteo da gledam, a privlači me i ono drugo i čini mi se slađim. I kada pogledam prema svetlosti, još mi se slađim čini ukus vina i ne mogu se nasititi ni gledanjem,niti pijenjem. Jer kada pomislim da sam se napio koliko sam mogao, lepota zraka koje to sunce šalje opet mi raspali silnu žeđ i opet nađem da sam gladan. I što se više trudim da ponovo zasitim stomak, deset puta više usta mi se raspale od žeđi i sav gorim od želje za tim bistrim pićem.
6. Dakle, svako ko sebi sudi tim dobrim sudom pokajanja neće se uplašiti drugog suda ili mučenja, niti će se ustrašiti od iskušenja koja mu naiđu. Jer njegova žeđ neće prestati doveka i neće mu ponestati tog slatkog i blistavog pića, a njegova sladost i radosno blistanje koje ishodi od sunca, izagnaće mu svaku žalost iz duše i činiće da se taj čovek uvek raduje, da niko neće uspeti da mu naškodi, niti da ga spreči da napuni čašu sa toga izvora. Jer ni knez tame, koji u zlobi vlada zemljom,koji caruje nad svakom vodom morskom i poigrava se sa svetom kao da u ruci drži ptičicu, neće se ni sa svom svojom vojskom i silom približiti ni peti noge njegove[1], niti će se usuditi da ga smelo pogleda. Jer sjaj vina i sunčev zrak, koji moćno blista na licu onoga ko ga pije, prodiru mu sve do utrobe i do ruku, i nogu, i do pozadine njegove, i onoga ko ga pije čitavog čini ognjem, dajući mu silu da sa svih strana pali i sažiže neprijatelje koji nasrću na njega, i on postaje miljenik sunčeve svetlosti,prijatelj sunca i njegov voljeni sin od blistavog vina koje se od njega poput zraka izliva. Jer pijenje toga vina postaje mu hrana, očišćuje mu prljavštinu njegove trule ploti, a očišćenje mu donosi savršeno zdravlje,koje mu ne dopušta da se nahrani nekom drugom hranom koja izaziva bolest, nego rađa u njemu beskrajnu i neprestanu želju da pije od toga vina i da se sve više čisti i da od toga pića ozdravljuje. Jer lepota zdravlja i uživanje u blagodetima koje zdravlje donosi ne znaju za nasićenje.
7. Dakle, takav će biti, deco voljena, sinovi moji, mili moji koji slušate ove reči, svako ko je pred Gospodom Bogom Svedržiteljem sagrešio i u srce primio strah od suda i od toga da će se Gospod odvratiti od njega. Jer strah Gospodnji i osećanje da će biti pravično kažnjen tako mu lome plot i krše kosti, poput kamena koji se pomoću posebne naprave spušta u kacu i u njoj cedi i gnječi grožđe. Naime, ljudi grožđe obično najpre gaze nogama, a zatim ga gnječe kamenom, ne bi li ga potpuno ocedili od soka. Tako i strah Božiji čini da se čovek u koga je ušao strah Božiji, svima predaje da ga pogaze. I kada on savršeno iskoreni i skrši gordo i sujetno umovanje svoje ploti, tada će sveto smirenje, umni kamen lagani i korisni,pasti sa visine i istisnuti iz njega svu vlagu plotskih naslada i strasti,pokazujući da ta smirena duša nije nekorisna, nego, pošto je zalije potocima suza, i samu će je učiniti živom vodom, isceliti joj rane od grehova i oprati joj kraste i čireve, celoga čoveka čineći svetlijim od snega.
8. Dakle, blažen je čovek koji sluša te reči i sa verom ih prima i čini, jer našao je velika dobra koja prevazilaze um i reč i misao, pa će blažiti moju ubogu ruku koja je ovo zapisala i proslaviti milosrdnog i mnogomilostivog Gospoda, Koji je predao da ovo bude zapisano od skvernoga jezika i nečistih i prljavih usta, kao obrazac obraćenja i pokajanja i kao usmerenje na put sa koga se ne može zalutati, put najistinitiji, onima koji svom dušom hoće da se spasu i koji će naslediti Carstvo što se nalazi u samom Bogu i Spasitelju našem, Kojem pripada slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Post. 3,1

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *