SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA DVADESET DRUGA
O VERI. I POUKA ONIMA KOJI GOVORE DA NIJE MOGUĆE ŽIVEĆI U SVETU DOSTIĆI SAVRŠENSTVO VRLINA. A NA POČETKU JEDNA KORISNA POVEST.
 
1. Braćo i oci, dobro je svima objavljivati milost Božiju i obznanjivati svojim bližnjim Njegovu milost i neizrecivu dobrotu prema nama. A ja, kako vidite, nisam ni postio, ni bdio, niti ležao na zemlji, ali smirih se i ubrzo me spase Gospod[1], kako veli božanski David. A još kraće mogu reći i ovako: Samo poverovah[2] i prihvati me Gospod[3]. Jer mnogo je toga što nas ometa u sticanju smirenja, a nema ničega što bi nas moglo sprečiti da pronađemo veru. Naime, ako bismo svom dušom to poželeli, odmah bi i vera počela da deluje, jer ona je dar od Vladike i prirodno preimućstvo, premda i zavisi od samovlasnosti našega proizvoljenja, jer i Skiti i varvari veruju jedni drugima na reč. Ali da bih vam na delu pokazao dejstvo unutrašnje vere, poslušajte i ispričaću vam jednu povest kao potvrdu toga što je rečeno, a koju sam čuo iz istinitih usta.
2. Neki mladić od dvadesetak godina kome beše ime Georgije, a koji je u naše vreme živeo u Konstantinopolju (a likom beše lep i u njegovom držanju i hodu beše izvesne gizdavosti, tako da su zbog toga o njemu podozrevali loše stvari neki koji gledaju samo na spoljašnjost i pogrešno sude o drugima), upozna se sa nekim svetim monahom koji prebiva u jednom od gradskih manastira. I otkrivši mu dušu, dobi od njega samo jedno malo pravilo.
3. Mladić zatraži od njega i knjigu koja bi sadržala povesti o monaškom življenju i o njihovim delima i podvizima, i starac mu dade spis monaha Marka sa poukama o duhovnom zakonu. I primivši je kao da je poslana od Boga i nadajući se da će iz nje steći velike plodove, mladić ju je od početka do kraja proučio žudno i sa pažnjom. I premda je od svega imao koristi, samo tri poglavlja su mu, da tako kažem, ostala u srcu. U jednom je pisalo ovo: „Ako tražiš isceljenje, pripazi na savest i učini sve što ona kaže, pa ćeš naći korist“. U drugom: „Ko pre delanja zapovesti traži dejstva Svetoga Duha sličan je sluzi kupljenom za novac, koji čim bude kupljen odmah traži da mu se otpiše ropstvo i vrati sloboda“. A u trećem: „Slep je onaj ko viče i govori: Sine Davidov, pomiluj me, a moli se telesno i još nema duhovno znanje, dok se nekadašnji slepac, progledavši i videvši Ga, Gospodu poklonio, ne ispovedajući Ga više kao sina Davidovog, nego kao Sina Božijeg“.
4. To pročitavši, taj se mladić zadivi i, zadivivši se, poverova uto da će brigom o savesti naći korist, da će delanjem zapovesti poznati dejstvo Svetoga Duha i da će Njegovom blagodaću umno videti Gospoda. Ranjen čežnjom prema Njemu, on je sa nadom tražio prvu a ne vidljivu lepotu. I ništa drugo nije činio, kako me je, zaklinjući se, uveravao,osim što je svake večeri činio ono malo pravilo koje mu je sveti starac dao, pa je tako zaspivao na postelji. I kada bi mu savest ovako govorila:“Učini još metanija i dodaj još neki psalam i izgovori više puta Gospode, pomiluj’, jer ti to možeš“, on bi je poslušao rado i bez oklevanja, kao da mu to Bog govori, te je sve tako činio. I otada nikada nije zaspao, ada ga je savest izobličavala i govorila mu: „Zašto nisi to uradio?“
5. Tako je on uvek slušao savest, nikada je ne prenebregavajući, a pošto je ona iz dana u dan dodavala druge molitve, ubrzo se večernja služba znatno uvećala. Jer on se danju starao o kući nekog patricija i svakodnevno je dolazio u palatu, brinući se o onome što je potrebno njenim žiteljima, a niko nije znao šta mu se dešava. Zato je uveče iz očiju lio suze i češće činio koleno preklonjenja, padajući ničice, kada je stajao noge je držao priljubljene i nepokretne, a molitve Bogorodici čitao je sa bolom i uzdisanjima i suzama i, kao da je Gospod telesno prisutan, tako je padao pred Njegove neporočne noge, kao slepac moleći Ga da ga pomiluje i da mu da progleda dušom. A kako se molitva svake večeri uvećavala,trajala je do ponoći, pri čemu se on za to vreme nimalo nije opuštao,niti pokazivao nemar, niti mu se uopšte pokretao neki telesni ud, pa mu se čak ni oko nije okretalo ili gledalo, nego je stajao nepokretno, kaokakav stub ili bestelesnik.
6. Kada je tako jednom stajao na molitvi i govorio: „Bože, smiluj semeni grešnom“ više umom nego telom, iznenada se sa visine pojavi izobilno božanstveno ozarenje i ispuni sav prostor. A kada se to dogodilo, mladić je zaboravio i nije znao da li se nalazi u kući i da li mu se nad glavom nalazi krov, jer sa svih strana video je samo svetlost i nije znao ni da li gazi po zemlji. Niti se bojao da će pasti, niti se brinuo o svetu, niti je išta od onoga što dodijava ljudima koji nose telo tada dodijavalo njegovoj pomisli, nego se sav sjedinio sa neveštastvenom svetlošću, pomislivši da je i sam svetlost i zaboravivši na čitav svet, i ispunio se suzama i neizrecivom radošću i veseljem. Zatim mu je um uzišao na nebo i on ugleda drugu svetlost, još jasniju od one koja mu se beše približila. Na čudesan način učinilo mu se da kraj te svetlosti stoji i pomenuti sveti i angelima ravan starac, koji mu je uručio ono pravilo i knjigu.
I kada sam ja to čuo, pomislio sam da je njemu mnogo pomoglo i zastupništvo toga svetitelja, a da je Bog opet to ustrojio kako bi pokazao tom mladiću do koje visine vrline je taj svetitelj dospeo.
7. Pošto je viđenje prošlo i kada je, kako je govorio, ponovo došao sebi, mladića obuze radost i zadivljenost [udivljenje] i on od srca poče da plače, od suza osećajući i sladost. Naposletku, on pade na postelju i utom času oglasi se petao i objavi sredinu noći. Malo zatim, crkve zaklepaše za jutrenje i on ustade da poje po običaju, a da ni oka nije sklopio te noći.
8. Kako se to dogodilo poznato je Bogu Koji je to ustrojio sudovima Koje sam zna, a da taj mladić nije uradio ništa više osim toga što ste čuli, ali sa pravilnom verom i nepokolebivom nadom. Dakle, neka niko ne kaže da je on to učinio radi iskušavanja, jer njemu to ni na um nije palo (jer ko iskušava i ispituje nije stekao veru), nego se on, odbacivši svaku drugu strasnu ili slastoljubivu misao, kako se kleo, toliko brinuo o onome što mu je govorila sopstvena savest, da je prema svim drugim životnim stvarima bio neosetljiv i ni jelu ni piću nije pristupao sa slašću ili koliko je potrebno.
9. Jeste li čuli, braćo moja, šta može vera u Boga koja je potvrđena delima? Jeste li videli da niti mladost škodi, niti je starost korisna,ako nema rasudnosti i straha Božijeg? Jeste li saznali da nas ni obitavanje usred grada ne sprečava da činimo zapovesti Božije, ako smo revnosni i bodri, niti da tihovanje ili odvajanje od sveta koristi, ako smo nemarni i lenji? Svi mi, svakako, slušamo Davida i divimo se, govoreći da je David jedan i da se drugi nije rodio, a eto ovde i više od onoga što je učinio David. Jer David je i od Boga primio svedočenje, i bio je pomazan u proroka i cara, i postao je pričasnik Duha Svetoga i mnoge je potvrde imao o Bogu. Zato, pošto je sagrešio i lišio se blagodati Duha i nakon što mu beše oduzeto proroštvo i pošto su mu postale tuđe uobičajene besede sa Bogom, šta je čudno u tome ako je on to ponovo zatražio, setivši se blagodati bez koje je ostao? A ovom mladiću ništa takvo nikada nije palo na um, nego se držao samo onoga što je u svetu i gledao je samo na privremeno, a da razumom nikada nije ni pomislio o i čem višem od zemnog (o, sudova Tvojih, Gospode), pa opet, čim je samo čuo o tome, smesta je poverovao, i to toliko da je pokazao i dela koja dolikuju veri, od kojih je razum dobio krila i dospeo na nebesa, privoleo Majku Hristovu na sastradavanje i njenim zastupništvom umilostivio Božanstvo i privukao sebi blagodat Duha koja ga je osnažila do dopre do neba i udostojila ga da ugleda svetlost kojoj svi teže, a malo je onih koji je dostižu.
10. Taj mladić koji niti je mnogo godina postio, niti je ikada ležao na zemlji, niti je obukao kostret, niti je kosu odsekao, niti se od sveta udaljio telom, nego samo duhom, i koji je tek malo probdeo, pokazao se višim od Lota, u Sodomu čuvenog. A još je bolje reći da se pokazao kao angel u telu, koji se i može i ne može dotaći, koga mogu videti, ali ne i uhvatiti, po izgledu čovek, a po umu besplotan, svima u svemu vidljiv,a koji prebiva jedino sa jedinim Bogom Koji sve zna. Zato zalazak čulnog sunca smenjuje slatka svetlost umnog svetila, unapred ga uveravajući i jamčeći mu neprolaznu svetlost koju ima da nasledi. I sa pravom je tako:jer ljubav prema onome što traži odvojila ga je i od sveta, i prirode i svih stvari, čitavoga ga učinivši Duhom i svetlošću. I to njega koji je stanovao posred grada i brinuo s o kući, starao se o slugama i čeljadi i činio i radio sve što se u životu čini.
11. Je li ovo dovoljno kao pohvala mladiću i kao podstrek nama da,podražavajući njemu, pokažemo istu ljubav, ili hoćete da vam kažem i nešto drugo, još veće, za šta je moguće da vaš sluh to ne može ni da primi? Ali šta bi se i moglo naći od toga veće ili savršenije? Svakako da nema ničeg većeg, kako je rekao i Bogoslov Grigorije: „Početak mudrosti je“, kaže, „strah Božiji. Jer gde je strah, tamo je držanje zapovesti,očišćenje ploti, koja je oblak koji zaklanja dušu i ne dopušta joj da čisto vidi božanski zrak. I gde je očišćenje, tamo je osijanje. A osijanje je ispunjenje čežnje onih koji streme ka onima koji su najveći ili onom što je najveće i onom što prevazilazi veličinu“. To rekavši, on je pokazao da je beskonačni konac svake vrline osvetljenje Duhom i ko to dostigne dostigao je i kraj i konac svega čulnog, a našao početak znanja duhovnih stvari.
12. To su, braćo moja, Božija čudesa. Zato Bog objavljuje svoje skrivene svetitelje, da bi jedni pokazali revnost, a drugi ostali bez izgovora. I koji hoće da žive posred meteža, ili u opštežićima i po planinama i pećinama, ako žive dostojno, spasavaju se i udostojavaju se velikih blaga od Boga samo zahvaljujući veri, kako oni koji zbog nemara pretrpe neuspeh ne bi imali izgovora u dan suda. Jer nelažan je, braćo moja, Onaj Koji je obećao spasenje samo verom u Njega. Smilujte se, dakle, na sebe same i na nas koji vas volimo i često zbog vas plačemo i suze lijemo (jer sastradalni milostivi Bog zapoveda nam da budemo takvi) i, poverovavši svom dušom u Gospoda, ostavite zemlju i sve što prolazi, te Mu priđite i priljubite se uz Njega, jer još malo, pa će proći i nebo i zemlja, a osim Njega nema nikoga drugog da zaustavi, niti okonča niti spreči pad gpešnih. Jer Bog je nesmestiv i nepojaman. I gde će onda, reci mi, ako možeš,biti mesto onih koji bivaju izbačeni iz Njegovoga Carstva?
13. Dođe mi da plačem i srce mi se kida i kopnim zbog vas kada pomislim kako, premda imamo takvog velikodušnog i čovekoljubivog Vladiku Koji nam samo verom u Njega daruje takve stvari koje nadilaze i um, i sluh i razum i koje čoveku nikada nisu došle na srce, mi kao beslovesna stoka više volimo zemlju i ono što nam zemlja zbog Njegovog velikog milosrđa daje za udovoljavanje telu da se time sa merom hranimo i da bi nam duša bez prepreka napredovala ka nebesima, i sama hranjena umnom hranom koja ishodi od Duha, po meri očišđenja i ushođenja.
14. Jer to je čovek i za to smo sazdani i radi toga smo privedeni ubiće, da bismo, pošto ovde primimo malo dobra, ali za to Bogu pokažemo zahvalnost i privrženost, okusili tamošnja i večna blaga. Ali avaj, jer,premda se nimalo ne brinemo za buduće, mi smo nezahvalni i za ono što nam je u rukama i postajemo ravni demonima ili čak, istine radi, i gori od njih. I zato nam je potrebna i veća kazna, što nam je više dobra učinjeno i što znamo Boga Koji je radi nas postao sličan nama, izuzev u grehu, kako bi nas izbavio od obmane i oslobodio od greha. Ali šta reći?Svemu tome mi verujemo samo na reči, a na delu se odričemo. Zar se ne imenuje svugde ime Hristovo, i po gradovima, i po selima, i po opštežićima i planinama? Istraži, ako je ugodno, i ispitaj dobro da li oni drže Njegove zapovesti. I jedva da ćeš među hiljadama i desetinama hiljada naći jednoga ko je zaista delom i rečju Hrišćanin. Nije li kroz sveto Evanđelje rekao naš Gospod i Bog: Ko poveruje u Mene dela koja Ja tvorim i on će tvoriti, i veće od ovih će tvoriti[4]? Ko se, dakle, od nas usuđuje da kaže: „Ja tvorim dela Hristova i u Hrista ispravno verujem“? Ne vidite li, braćo, kako ima da se pokažemo neverni u dan suda i da podnesemo goru kaznu nego oni koji i ne znaju Gospoda? Jer biće potrebno ili da mi budemo osuđeni kao nevernici, ili da se pokaže da je Hristos lažljivac, što je nemoguće, braćo moja, nemoguće.
15. A ovo sam napisao ne da bih koga odgovorio od toga da napusti svet ili zagovarajući život u svetu, nego da bih uverio sve koji budu čitali ovu povest da ko hoće da čini dobro na svakom mestu prima silu od Boga. Uostalom, ovaj slučaj radije podstiče na odlazak iz sveta. Jer ako je tako bio pomilovan onaj ko se kreće u svetu i nikada nije ni pomislio na odlazak ili nesticanje ili poslušanje, pošto je iskreno poverovao i prizvao Boga, kolika li tek dobra treba da se nadaju da će dostići oni koji su sve žitejsko i svakoga ostavili, predajući radi Boga i same svoje duše na smrt, kako je sam Bog zapovedio? Jer ko je počeo da čini dobro sa nepokolebivom verom i raspoloženjem čitave duše i ko oseća korist koja mu od toga biva, sam od sebe će poznati da je onima koji streme tome da žive po Bogu velika prepreka briga o svetu i prebivanje u njemu. Jer ovo što smo ispričali o tom mladiću divno je i čudesno i mi nismo čuli da se to i kom drugom dogodilo. A ako se nekom i dogodilo ili će se dogoditi, ako ubrzo ne odu iz sveta, neka znaju da đe ostati bez tog dobra, kako sam upravo i saznao od toga momka.
16. Nakon što je on kasnije postao monah, ja sam ga sreo kada je već provodio treću ili četvrtu godinu usamljeničkog življenja, a behu mu tada trideset dve godine telesnog uzrasta. Dobro sam ga poznavao, jer smo bili prijatelji i zajedno smo odrasli, pa je zato rešio da mi ispriča i ovo: „Posle te čudesne promene i viđenja koje prevazilazi ljudsku prirodu,nije prošlo“, kaže, „mnogo dana, kada me snađoše jedno za drugim životna iskušenja i ja videh da me ona ometaju i u tajnom delanju, i da me postepeno lišavaju dobra, pa sam počeo da čeznem za tim da se nađem sasvim van sveta i da u samoći tražim Onoga Koji mi se javio. Naime, uveren sam, brate, da je On uopšte blagoizvolelo da mi se objavi samo zato damene nedostojnog privuče Sebi i sasvim me od sveta odvoji. A pošto to nisam mogao brzo da ostvarim, postepeno zaboravljajući na sve o čemu sam ti govorio, dospeo sam do krajnje pomračenosti, tako da se nisam više sećao ni velike, niti male, pa i najmanje misli o onome što sam doživeo. Štaviše, pao sam u veće grehe od onih koji sam ranije činio i bio sam raspoložen tako kao da niti sam ikada razumevao, niti čuo svete reči Hristove. Čak sam i na svetitelja koji se onomad na mene smilovao i dao mi ono malo pravilo i poslao mi pomenutu knjigu, gledao kao na običnog čoveka i nije mi padala na um bilo kakva pomisao o tome što sam video zahvaljujući njemu. A ovo ti“, kaže, „govorim da bi ti bilo jasno u kakvu dubinu pogibije me je, ubogog, nizveo nemar, i da bi se začudio i zadivio neizrecivoj dobroti Božijoj koja mi se posle toga dogodila.
17. Zaista ne znam da ti kažem kako je u mom jadnom srcu neosetno ostajala vera i ljubav prema onom svetom starcu, ali mislim da me je radi nje, pošto su prošle tolike godine, čovekoljubivi Bog njegovim molitvama spasao i kroz njega me, opet, iz velike zablude i dubine greha ugrabio i izvukao. Jer ja, nedostojni, ne bejah se sasvim udaljio od njega, nego sam mu ispovedao sve što mi se događalo i, kada sam bivao u gradu, češće sam odlazio u njegovu keliju, premda, nesavestan kakav sam bio, nisam čuvao njegove zapovesti. A sada, kako vidiš, milosrdni Gospod je prevideo mnoge moje grehe, ustrojio je da me taj sveti starac načini monahom i udostojio me je, istinski nedostojnog, da sa njim stalno prebivam. I tako, uz mnogo napora i mnoštvo suza, u istinskom stranstvovanju, u savršenom poslušanju, u potpunom odsecanju sopstvene volje i čineći mnoge druge surove podvige i dela, hodio sam uporno putem bez kraja i udostojio se da ponovo vidim,nekako nejasno, tek zračak one preslatke i božanske svetlosti, a sazrcanje koje sam onomad video dosad se još nisam udostojio da vidim ponovo“.
18. To i mnogo šta drugo u suzama mi je govorio. A kada sam ja jadan čuo te svete reči i shvatio da je sav ispunjen božanskom blagodaću i istinski mudar, iako nije imao reč spoljašnje mudrosti, i ne samo zbog toga, nego i zato što je imao tačno uverenje o stvarima koje je stekao delatnim znanjem, zamolih ga da mi kaže kako je moguće da vera učini tolika čudesa i da mi to radi pouke izloži u pismenom vidu. I on poče da mi govori i nije bio lenj ni da zapiše svoje reči, a o čemu se radi, da ne bih dužio, ostaviću za drugi put kao trpezu radosti onima koji sa verom čitaju takve spise.
19. Zato vas molim, u Hristu braćo, pohitajmo usrdno i mi putem zapovesti Hristovih i naša lica neće se posramiti. Ali kao što svakom ko uporna kuca On otvara kapiju Carstva Svoga i onome ko traži odmah daje Duha Svesvetog, te nije moguće da onaj ko svom dušom traži ne nađe i ne obogati se bogatstvom Njegovih darova, tako ćete i vi uživati u Njegovim neizrecivim dobrima koja je pripremio onima koji Ga ljube,sada delimično i prema meri mudrosti sa visine, a u budućem veku u potpunosti, zajedno sa svima od veka svetima u Hristu Isusu Gospodu našem, Kojem priliči slava u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ps. 111, 6
  2. Ps. 115,1
  3. Ps. 26,10
  4. Jn. 14, 12

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *