SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA DVADESET PRVA
O SEĆANJU NA SMRT. I O TOME KAKVU JE DOBRU KONČINU IMA NJEGOV TRIBLAŽENI BRAT ANTONIJE. I NA KRAJU NADGROBNO SLOVO NJEMU.
 
1. Braćo i oci, molim se Bogu Koji me je pomilovao da ustroji ono što je potrebno za spasenje svih i da naše duše ispravno usmeri ka tamošnjem životu, gde su pre nas stigli i gde nas očekuju braća i roditelji, a kuda je prešao i naš triblaženi brat kir Antonije, pošto je ovde proživeo dobro i sveto, istinski se pokajavši i sa mukom iskupivši ono što malobrojni monasi ubrajaju u grehe. Jer, budući čist i stekavši srce očišćeno od strasnih pomisli, male grehe (a mislim na istinski male) taj svetitelj je smatrao i iskupljivao kao velike grehe i, pod pokrovom blagodati Božije, kao devstvenik je proveo život, čist i telom i srcem. Jer otkako je prošao kroz kapiju manastirsku i postao vojnik Hristov, on haljinu svoje ploti ili duše nije oskvrnio ni primanjem pomisli, niti pristajanjem na njih, niti ikakvim delom, kako mi je, kada sam kraj postelje njegove sedeo i plakao, kazao: „Zašto plačeš, brate? Nisam se odrekao vere u Boga, nego se nadam da sam je, kao i Njega, sačuvao. I otkako sam se našao u ovom svetom manastiru (a to ne govorim hvališući se, nego uzdajući se u Boga i u molitvu našega svetog oca), nisam počinio plotski greh. A premda sam i jeo i pio i u nemaru provodio svoje dane, ipak sebe samoga predajem čovekoljublju Boga Koji sve zna, pa neka mi On učini prema mome smirenju“.
2. I po čemu su onda reči i izreke velikih otaca veće od onoga šta je rekao naš brat? Jer on nam je svoju čistotu i devstvenost sa smelošću obznanio, a opet je nepogrešivo sačuvao u svojoj duši i smirenje, čuvajući time vladičanske reči ili, bolje reći, zapovest koja kaže: Kada sve ispunite, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo bili dužni da učinimo[1].
3. A pošto se posle toga sreo i sa našim svetim ocem, i njemu je plačući ispričao slično, pa je i njega jednako zadivio kao i nas, i ne samo to, nego je iznenadio i sve koji su to čuli posle njegove končine. Jer niko od nas nije se nadao da on krije takvo bogatstvo čistote i devstvenosti.
4. Ali nakon što se posle toga obukao u svetu i angeosku veliku shimu, sa velikom usrdnošću i prolivši mnogo suza, u nepokolebivoj veri i sa savršenim rasuđivanjem, sedmoga dana taj novoprosvećeni i novoizabrani vojnik, koji je u ovaj život ušao poslednji od nas a koji je prvi ostavio sujetu ovoga sveta, sa neizrecivom radošću otišao je svome Vladici, ostavivši nama jadnima neprolaznu žalost. Jer kada se setim onoga što i vi znate da sam mu činio i govorio, starajući se, ja sujetan, za njegovo duševno spasenje, sav se potresem i raspalim i umom i razumom i srcem kako mi je to promaklo i kako sam uludo korio čoveka od koga je radije trebalo da sam budem ukoravan. Jer smatrajući njegove vrline nedostacima, silno sam stradao i stremio duševnom spasenju svoga voljenog brata (jer dolično je govoriti istinu). U Hristu se hvališem i opet me obuzima neizreciva radost što sam tako iz ovoga života poslao svoga brata kao prethodnika i što sam se udostojio da ga vidim da je Hristu otišao sa takvim delima i postupcima. Jer zna Bog, Koji ispituje naše misli i pomisli, da sam se otpočetka mnogo trudio i brinuo oko njega i da sam zbog njega prolio mnoge potoke suza. A čovekoljubivi Bog nije prezreo moljenje mene ubogoga, nego je on ka nebu odleteo u ljubavi prema meni, smirenju i veri, ostavivši samo telo u mojim jadnim rukama.
5. I dok sam plakao i govorio mu: „Ne zaboravi nas, brate, jer već odlaziš i ostavljaš nas“, on je vedro rekao: „Neću, na Boga se nadam“. I, izgovorivši te poslednje reči svojim prečistim usnama, otišao je Bogu,rekavši to ne jednom, nego dvaput. Dakle, pošto sam ga jednom zamolio da nas ne zaboravi, on je po drugi put obećao da neće. I, pruživši noge i krstoobrazno složivši ruke u spokojstvu duše, upokojio se u dubokom miru i usnuo najslađim snom koji dolikuje pravednicima, ne pokazavši pristrasnost ni prema čemu sadašnjem. Jer niti se srodnika setio, niti je imenovao ijednog prijatelja u ovom životu, niti je zaželeo da mu daju neku propadljivu stvar, nego je sve omrznuo i svega se uzgnušao kao od nečisti, pa je tako, obnažen od svake želje prema vidljivom i svake vezanosti, prešao u umne dvorove, udostojivši ih se kao njihov istinski žitelj i naslednik tamošnjih blaga. I sa pravom je tako: jer ako nam je Bog zapovedio da, makar sami bili nagi, oblačimo svoju braću, koliko pre će On sam postati i haljina i pokrivalo mom preslatkom bratu, koji je radi Njega sav svet i sve u svetu svukao i nag ka Njemu otišao?
6. Ali, ispitavši život našega brata, svi se ugledajmo, molim vas,na njegovu veru, na njegove podvige, ispovedanje i pokajanje, kako bismo i sami napustili telo bez straha i spokojno, poput njega, kada nam dođe taj čas, i da bismo se, otišavši Bogu, naselili sa dobrom nadom tamo gde je i on i počinuli u večnim skinijama, gde je obitalište svih koji se vesele i gde prebiva lik blaženih i svetih otaca naših.
7. Ali, najmiliji i u Bogu ljubljeni, mnogožuđeni brate, seti se obećanja i ne zaboravi poslednje i najslađe reči koje si mi uputio, kako ćeš molitveno posredovati za nas, svoju braću, i za sav svoj rod. Jer znaš u kakvim smo nevoljama, ti koji si okružen svakim dobrom. Ko se izbavio od tame tačno zna koliko su nesrećni oni koji se nalaze u njenoj vlasti. Zato te preklinjemo, umoli i sada Boga za čitavo u Hristu bratstvo, ti koji bi uvek poslušao svakoga ko bi te šta zamolio i koji nikoga nisi lišio hrane koja mu je bila potrebna. Pomoli se za braću koja su čežnjom privezana tebi i koja su zanemoćala od žalosti zbog rastanka, te ne mogu da podnose tugu, da nas dočekaš i držiš kraj sebe, i umilostivi preblagoga Boga da sa tobom obitavamo i pripremi i nama mesto počinka, koje ćemo steći delanjem dobra još ovde, kako bismo sa tobom i kraj tebe, kao i u ovome životu, i tamo zajedno obitavali i radovali se, udostojeni da živimo i gledamo blaženi život lišen žalosti. I kao što smo mi,kada si ti iz sveta pritekao monaškom življenju, tebi pripremili obitelj i dom, tako sada i ti, pošto si napredovao do neizrecivog i božanskog i neveštastvenog obitavanja, dočekaj nas sa radošću ili, bolje rečeno,prihvati nas i budi nam pratnja, pa se pomuči sa nama, kao bratoljubivi brat, i oslobodi nas od onoga što pokušava da nas omete i spreči da ti dođemo, sećajući se kako smo i mi u ovome životu pomogli tvome bratstvu i pomučili se zajedno sa njim. Jer nama je sada potrebnije tvoje sadejstvo,nego što je naše sadejstvo bilo potrebno tebi kada si pokušavao da umakneš iz zamki ovoga sveta.
8. Jer mnogo je napora, najslađi brate, koji nam opterećuju i smirenu dušu i telo, a najstrašniji od njih je usamljenost i velika briga o braći koja su sa nama, a o kojoj znaš i sam koliko se revnosno staram. Sada,uostalom, znaš i kakvo je moje raspoloženje prema tebi i znaš da te nikada nisam korio iz mržnje ili gnušanja i da sam te na svaki način utvrđivao savetima, i to zato što sam te silno voleo, plamteći silnom čežnjom prema tebi. Jer ti sada to vidiš, dobro to znam, pošto si izašao iz mraka i magle ovoga tela i gledaš obnaženu moju dušu i njenu volju,budući da si i sam već obnažen od tela. Naime, postavši bogoobrazan, ti bogoobraznije posmatraš i sve što je naše. Nemoj zato da se pokaže da si nas obmanuo u onome što smo se dogovorili i ne zaboravi brata koji te je silno zavoleo i, ako nije drsko reći, i samu dušu za tebe položio. Nego pruži ruku pomoći svojim blagoprimljenim molitvama, kako bismo se udostojili da ti dođemo i da obitavamo zajedno sa tobom u samom Gospodu i Bogu i Spasitelju našem Isusu Hristu, pripremivši nam obitalište u Njemu, gde ćemo prebivati sa neizrecivom svetlošću u čistom životu, u neiskazivoj radosti i u neizrecivoj slavi i sjaju koji se vidi u Ocu i Sinu i Svetom Duhu i prima poklonjenje u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Lk. 17,10

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *