SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA ŠESNAESTA
O DEJSTVIMA DUHA SVETOGA. I O TOME ŠTA JE SAZRCANJE NJEGOVIH TAJNI I KAKO SE ONE OTKRIVAJU ČISTIMA SRCEM. A NA POČETKU KORISNA POVEST NEKOM POSLUŠNIKU, KOJI JE MOLITVAMA SVOG DUHOVNOG OCA PRIMIO DUHA SVETOGA
 
1. Braćo i oci i čeda, jedan mi je mladić ispričao ovo: „Kao poslušnik jednog časnog oca, ravnosilnog velikim i uzvišenim svetiteljima, imao sam prilike da od njega često sa divljenjem slušam o osijanjima koja sa neba bivaju podvižnicima i o izobilnoj svetlosti kroz koju Bog besedi sa ljudima. I osetio sam“, kaže, „toliku želju i ljubav prema tom blagu, da sam u razmišljanju o njemu zaboravljao na sve zemno i nebesko, i ne samo to, nego i na svaku hranu i piće i na telesni odmor. Pošto je taj starac bio veliki među svetima i ukrašen darom proviđenja i pošto je video kako bez oklevanja činim samo ono što im on zapoveda, i da niti jedem, niti pijem, nego i da sam stalno zamišljen kao da me neka muka izjeda, osetio je neizmerno sastradavanje i zapovedio mi pod pretnjom epitimije, pa sam na silu počeo da jedem. Jer bojao sam se“, kaže, „osude za neposlušanje. A što sam više hrane jeo, više se u meni razgorevala čežnja i bila mi je nepodnošljiva ta prinuda, pa sam lio reke suza i često u takvom stanju ustajao od trpeze. Jer mislio sam, nerazumni, da mi starac ometa dobru nameru, ne znajući kakav me unutarnji bol razjeda, a nisam bio svestan, nesrećnik, da je on znao i tajne pomisli moga srca. A to ću sada pokazati.
2. Jednoga dana dogodilo se da smo došli u grad u kom je on imao i kuću, da bismo posetili njegovu duhovnu decu. I pošto smo čitav dan proveli sa njima (jer mnogima je koristilo i samo kada se pojavi), uveče dođosmo u keliju i, budući da smo od velikog napora i umora bili ogladneli i ožedneli (jer starac nije imao običaj da igde odspava, premda je bilo letnje vreme, a sam beše prevalio šezdesetu godinu), sedosmo da uzmemo hleba, ali ja nisam jeo, jer sam telesno bio slomljen od umora, pa mi se činilo da, ako uzmem hranu i piće, uopšte neću moći da stanem na molitvu kako bih zatražio ono za čim čeznem. I tako razmišljajući“,kaže, „sedeo sam kao da bejah istupio iz sebe.
3. A svetitelj, pogledavši me, setivši se napora kroz koji sam sa njim prošao i shvativši razlog zbog kojeg sam trpeo glad i žeđ, jer beše, kako rekoh, ukrašen darom prozorljivosti, oseti prema meni veliko sastradavanje i reče mi sa ukorom: ‘Jedi, čedo, i pij i odsada ne tuguj. Jer da Bog neće da te pomiluje, ne bi blagoizvoleo da dođeš nama’. I tako smo“,kaže, „jeli i pili i više nego što nam je bilo potrebno. I on je jeo sa mnom, snishodeći mojoj slabosti. Pošto je zatim ustao od trpeze, rekao mi je: ‘Znaj, čedo, da se Bog ne raduje i ne objavljuje ni zbog posta, ni zbog bdenja, niti zbog telesnog truda, niti zbog kakvog drugog dobrog dela,nego samo zbog smirene, proste i blage duše i srca1. I kako sam to čuo i zadivio se svetiteljevoj reči i pouci, još više se raspalih i, pošto mi kroz um u magnovenju proleteše moji gresi, obliše me suze, pa padoh pred noge svetiteljeve i obgrlih ih. ‘Moli se za mene’, rekoh, ‘svetitelju Božiji, da bih tobom našao milost, jer od svega što si pomenuo meni nijedno dobro nije svojstveno“, osim mnogih grehova, koje i sam znaš’. Sažalivši se tada još više nada mnom i pustivši suzu, svetitelj mi zatim zapovedi da ustanem sa zemlje i reče: ‘Uzdam se u Boga Koji mi je izobilno darovao Svoju blagodat da će je i tebi dati dvostruko jedino zbog vere koju imaš i u Njega, i u moje smirenje’. Primivši te reči kao od samoga Boga i setivši se onoga što je Ilija učinio Jeliseju, i poverovavši u to kako je, premda sam ja sam nedostojan, Bog čovekoljubiv i brzo čini volju onih koji Ga se boje, smesta učinih metaniju i zatražih blagoslov, pa otidoh u svoju keliju, dobivši od njega zapovest da izgovorim samo Trisveto i da odem da spavam.
4. Kada sam ušao tamo gde sam imao običaj da se molim i započeo da govorim „Sveti Bože“, setih se svetiteljevih reči, pa mi odmah dođoš esuze i obuze me tolika božanska čežnja, da rečju ne mogu da izrazim radost i nasladu koju sam tada osetio. Odmah ničice padoh na zemlju i pogledah, kad gle, umno me obasja izobilna svetlost, uzevši sebi čitav moj um i dušu, tako da sam se od iznenadnog čuda zadivio i našao se kao u istupljenju. I ne samo to, nego sam zaboravio i mesto na kom se nalazim,i ko sam i gde sam, pa sam samo vapio: ‘Gospode, pomiluj’, kako sam shvatio pošto sam došao sebi. A ko je bio taj koji je govorio, oče, i pokretao moj jezik, ne znam“, kaže, „Bog zna. I da li sam u telu, da li van tela, opštio sa tom svetlošću, to zna sama svetlost koja je rasterala svu maglu što se nalazila u mojoj duši i svako zemno umovanje, odagnavši od mene svu debljinu veštastva i težinu tela, udahnuvši slabost i omamljenost u moje udove. Jer, o strašnog čuda, ona je toliko snažno pojačala osećaj slabosti u mojim člancima i žilama, koji sam dobio od silnog napora, da sam pomislio i učinilo mi se kako sam svukao haljinu truležnosti. I ne samo to, nego mi je u dušu odmah neizrecivo ulila veliku radost, umno osećanje i sladost koja prevazilazi svaki ukus vidljivog, a uz to i slobodu i zaborav svih žitejskih pomisli, i čudesno mi darovala i obznanila sam način odlaska iz ovoga života. Jer sva moja osećanja, i umna i duševna, behu se priljubila samo neizrecivoj radosti koja je dolazila od te svetlosti.
5. Ali pošto se“, kaže, „ta izobilna svetlost (jer ne znam kojim drugim pogodnim i odgovarajućim imenom da je nazovem), koja mi se objavila,nekako tiho povukla i kao da se skupila u sebe, dođoh sebi i, kada spoznah šta je njena sila najednom učinila u meni, shvativši da se ona odvojila od mene i opet me ostavila samoga u životu, obuze me tuga i takva teška muka, da ne mogu dostojno da izrazim veličinu silnog bola koji se poput vatre raspalio u mom srcu. Pa ti predstavi, oče“, govorio je, „ako možeš,kakav sam bol osetio što sam se od toga razdvojio, zamisli bezmernu ljubav i ogromnu čežnju i koliko je uzvišeno bilo to dobro. A ja niti mogu da ustima iskažem, niti da razumem beskrajnost tog viđenja“.
6. „Ali ispričaj mi, najčasniji oče i brate“, rekoh ja, „određenije i jasnije o dejstvima toga što si video“. A on, mio, ispunjen Duhom božanskim i udostojen sazrcanja, najkrotkijim i medotočnim glasom brzo mi odgovori: „To donosi radost, oče, kada se pojavljuje, a ranjava kada se sakrije, pa mi se približi i uznese me na nebesa. To je biser koji me oblači u svetlost i kao zvezda mi sija, a niko ga ne može smestiti u sebe. Blista kao sunce i ja vidim da ono u sebi drži tvorevinu, pokazuje mi sve što je u njoj, zapovedajući mi da čuvam svoje mere. Sputavaju me krov i zidovi, a svetlost mi otvara nebesa. Oči svoje podižem da čulno ugledam tamošnje, a vidim sve kako je bilo pre. Divim se tome i čujem glas koji mi sa visine tajanstveno govori: To su zagonetke i nagoveštaji, jer dok si obučen u plot savršenstvo nećeš videti. Nego, okreni se ka sebi samome i gledaj da ne učiniš ništa od onoga što te lišava ovdašnjih stvari. A ako i pogrešiš, što će ti poslužiti kao podsećanje na to da treba da se smiravaš, ipak nemoj odstupiti od brige o pokajanju. Jer ono, sjedinjeno sa Mojim čovekoljubljem, briše i prethodna, i sadašnja sagrešenja’. “
7. Kada sam to čuo od njega, oci i braćo, malo je trebalo da pomerim pameću, i čitavog me obuze trepet kada pomislih na to do koje se on visine sazrcanja i znanja uspeo samo iz vere i ljubavi prema svom duhovnom ocu, i kakva se dobra udostojio da unapred vidi i okusi, kao da je već odbacio ljudsku slabost i postao angel među ljudima.
8. Zato vas molim, u Hristu braćo, odbacimo daleko od sebe svaku svezu i svaku brigu sadašnjeg života, omrznimo plotske naslade, telesno zadovoljstvo, spokojstvo i nerad, kojima lošije nadvladava bolje. I hodite da primimo iskrenu veru u Boga i u svoje po Bogu oce i učitelje, steknimo smireno rasuđivanje i srce skrušeno i pokajanjem očišćeno od svake ljage i mrlje greha, kako bismo se i mi jednom, što pre, udostojili da dostignemo te mere i da još ovde vidimo i okusimo neizreciva dobra božanske svetlosti, ako i ne savršeno, onda bar delimično i koliko ih,srazmerno svojoj očišćenosti, primimo. Jer tako ćemo sebe same sjediniti sa Bogom, i Bog će se sjediniti sa nama, i onima koji nam se približavaju bićemo svetlost i so, na veliku njihovu korist, u Hristu Isusu Gospodu našem, Kojem priliči slava u vekove. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *