SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
BOGOSLOVSKE BESEDE
 
PRVA BOGOSLOVSKA BESEDA
I PROTIV ONIH KOJI PRVENSTVO DAJU OCU
 
1. Govoriti ili zboriti o Bogu, istraživati ono što se odnosi na Njega, obznanjivati ono što je neizrecivo i navoditi na misao da se da shvatiti ono što je svima neshvatljivo – drsko je i znak je svojevoljne duše. Tako greše ne samo oni koji se usuđuju da sami od sebe nešto govore o Bogu, nego i oni koji napamet uče i brižljivo izučavaju ono što su u davnini bogonadahnuti bogoslovi izgovorili protiv jeretika i što pripada pismenom predanju, ali ne kako bi iz toga stekli neku duhovnu korist,nego da bi im se divili slušatelji po pijankama i skupovima i da bi ih nazivali bogoslovima. To me posebno žalosti i unespokojava – da pomislim na to koliko je strašno postupati tako i kakav sud čeka one koji se na to usude. A kako samo drsko oni govore o božanskim stvarima! „Samo je po tome“, taj će reći, „Otac veći od Sina[1], što je On uzrok Sinovljevog postojanja“. Kada mu mi prigovorimo: „Kako to kažeš da je Otac veći od Sina?“, on odgovara: „Kažem da je Otac veći od Sina – a umesto da kažem da je prvi, kažem ‘veći’ – jer je Sin od Oca“. Tako izgleda njihovo novo praznoslovlje i nerazumno bogoslovlje, jer oni ne znaju razlog iz kojeg su bogoslovi onako govorili jereticima. Ne budući u stanju da shvate smisao toga što je napisano, oni omašuju, odlučno tvrdeći da je to što govore nesumnjivo, tačno i istinito. Takvima ja ću reći sledeće – razume se, ne umujući sam od sebe, nego posvećen u tajnu Onim Koji čoveka poučava znanju[2] i slušajući Duha Koji odjekuje s visine.
2. Ako je, braćo, Svesveta Trojica bila i jeste i svagda će biti nerazdeljiva – Ona Koja je sve privela iz nebića – ko je pokazao i ko je u Njoj smislio mere i stepene, prvo i drugo, veće i manje? Ko je to objavio u vezi sa onim što je nevidljivo i nepoznato i u potpunosti neistumačivo i nepojamno? Jer ono što je svagda sjedinjeno i što je svagda upravo takvo kakvo jeste ne može da ima prvenstvo jedno u odnosu na drugo. A ako biti da kažeš da je Otac prvi u odnosu na Sina, kao Onoga Koji je od Njega rođen, i da je po tome prevashodniji i veći, ja tebi isto kažem da Sinima prvenstvo u odnosu na Oca, jer da se On nije rodio, ni Otac se ne bi zvao Ocem. Ali ako Oca uopšte stavljaš ispred Sina i nazivaš ga prvim kao uzročnika Sinovljega rođenja, ja odbacujem i to da je On uzročnik Sinovljev. Jer skriveni smisao toga što govoriš jeste taj da Sina nije bilo pre nego što se rodio i da se rodio hteo On to ili ne hteo, i bez obzira na to da li je to hteo Otac ili ne, i da je primetio da se rodio i kako, a to nipošto nije istina.
3. Vidiš li na kakve nas protivrečnosti, da ne kažem hule, navode takva rasuđivanja? Stoga ili se kloni od toga da govoriš da je Otac prvi u odnosu na Sina, pa ću i ja tada dopustiti da Oca nazivaš uzrokom, ili,ako tako kažeš, da ustrojimo reč na sudu[3], i ja u tom slučaju i to odričem[tj, da je Otac uzrok Sina]. Naime, kako je rečeno, ono što je svagda sjedinjeno i što je svagda upravo takvo kakvo jeste ne može da bude uzročnikom jedno drugoga. Nemoj stoga da pomisliš da je Otac ikada pretpostojao u odnosu na Sina, niti da Ga nazoveš prvim ili većim od sina. Jer ono što je pretpostojalo moglo bi da se nazove prvim u odnosu na ono što je od njega rođeno ili proizašlo ili stvoreno, a Onaj Koji niti pretpostoji, niti je ikada postao niti postaje prvi u odnosu na savečnog i sabespočetnog Sina, nego je sav u čitavom ravnočasnom Sinu, kao što je i Sin u čitavom jednosuštnom Ocu, kako će se nazvati prvim u odnosu na savečnog? A ako ti Oca nazivaš uzročnikom Sina, to kažem i ja, osim ako time ne navodiš na skrivenu misao da je Bog nekada postojao sam, kada nije bilo Sina, a da je Njega rodio kasnije, postavši uzročnikom Njegovoga postojanja, što te udaljava od Boga i istine kao hulnika i pribrajate onima koji nečastivo govore kako je Sin stvoren od Oca. Jer samo i pomisliti tako znak je svake bezbožnosti i nečastivosti.
4. Mi, naime, govorimo da je otac uzročnik rođenja sina kada je reč o telesnom rađanju. A u vezi sa božanstvenim i nepostojećim postojanjem,i nerođenim rođenjem, i neipostasnom ipostasju i nadsuštastvenom suštastvenošću, ili ne znam kako drugačije to da nazovem, onaj ko pominje prvoga mora da imenuje i drugog i trećeg, što se za Svesvetu Trojicu nikako ne može reći. Jer meriti neizmerivo i govoriti neizrecivo i izražavati se o neizrazivom nepouzdano je i opasno. Zbog toga mi i u vezi saneizrecivim i božanstvenim rođenjem Boga Logosa sa jedne strane kažemo da je uzročnik Sina Otac, kao što je i reči uzročnik um, reke izvor,a grana koren, ali nipošto Ga ne nazivamo prvim, kako ne bismo umnožili broj, razdeljujući na tri boga nerazdeljivo i jedno Božanstvo. Jer u slučaju nerazdeljive i nesmešane Trojice ne treba da mislimo i govorimo niti o prvom, niti o drugom, niti o trećem, niti o većem ili manjem, jer ono što pripada božanstvenoj i nadsuštnoj prirodi savršeno je neizrazivo i neizrecivo i ljudskom umu nepojamno. A ako bi hteo i drugačije da postaviš stvar i da saznaš kako je nepojaman Bog Koji je iz nebića sve osuštastvio, i ako ispred Sina i Oca, ako je tako uopšte moguće bogoslovstvovati, postaviš Duha, u Njemu ćeš naći svu saprirodnost savečnih kao jednosuštnih. I obrati pažnju na to kako je ljudima nepojamno ono što se tiče božanstvene prirode. Bog je Duh[4] rečeno je, i opet: A Duh je Gospod[5]. Ako je, dakle, „Bog Duh“ i „Duh je Gospod“, gde su tu očinstvo i sinovstvo, da bi ti, novi bogoslove, mogao da mi pominješ i nazivaš i nabrajaš u božanskoj i nepojamnoj prirodi prvog i većeg?
5. Bogoslovstvujući, Jovan kaza kako na početku beše Logos[6], a ne Otac. A ti, koji si dublje od njega posvećen u tajne u koje je njega uputila sušta premudrost Isusova, pred nama i pred čitavim svetom prvenstvo pripisuješ Ocu, ne bi li Sina pokazao drugim u odnosu na Njega, a samim tim i Duha Svetoga trećim, propovedajući nam kao neki drugi bogoslov, dublji i bliskiji Sinu Božijem od staroga, drugo evanđelje[7]? Kakva hula! Reci mi, ti koji nam lukavo objavljuješ dogmu o triboštvu, kako to da bogoslovski glas, naprsni prijatelj Hristov, nije rekao: „Na početku beše Otac“, nego: Na početku beše Logos! I zašto nije rekao „Sin“, nego „Logos“, ako li ne zato da bi nas poučio da niti je Boga Logosa iko znao kao Sina pre nego što je On sišao i ovaplotio se, niti Boga kao Oca? Nije to rekao jer nije postojalo triipostasno Božanstvo Koje je sve privelo u biće, nego zbog toga još nije bila poznata tajna domostroja. Jer posle očovečenja Boga Logosa i mi verni poznali smo Boga Oca kao Oca, i Boga Logosa Koji se ovaplotio radi nas kao Sina Božijeg, saglasno onome što je Otac sa visine izrekao. Jer On kaže: Ovo je Sin Moj ljubljeni, Njega slušajte[8]. A Sinveli: Oče pravedni, svet Te ne pozna, a Ja Te poznah[9]. I odmah zatim: Obznanih Tvoje Ime ljudima[10]. I opet: Oče, proslavi Svoga Sina, da i Sin Tvoj proslavi Tebe[11] i: Ja i Otac jedno smo[12]. Ako su, dakle, i posle ovaploćenja Boga Logosa Sin i Otac jedno, tim pre su to pre ovaploćenja.
6. Razmisli dobro o smislu ovih reči. Jer On kaže: Ja i Otac jedno smo, stavivši Sebe ispred Oca. Zašto tako? Da bi pokazao da je On u svemu sa Ocem iste časti i jednake slave, te da niti je Otac prvi, premda je uzročnik Sinovljev, niti je Duh Sveti treći, iako od Oca ishodi. Jer ako je Trojica od iskoni jedno koje se prema ipostasima naziva Trojicom, to znači da to jedno ne može da bude prvo niti u odnosu na sebe, niti u odnosu na svoje ipostasi, jer niti jedno nije pretpostojalo drugom, da bi bilo prvo u odnosu na ono što je prosijalo od njega. Jer jedna Trojica je jedno Božanstvo, a tako se, kako je rečeno, zove zbog lica i ipostasi; i kada se nerazdeljivo razdeljuje, a nesliveno sjedinjuje, Bog se naziva jednom Trojicom, a nijedan od Njih ni na koji način nije pretpostojao – niti Otac u odnosu na samoga Sina, niti Sin u odnosa na samoga Oca, niti su obojica pre Duha, da bi jedan bio prvi u odnosu na drugog. Jer Njihov početak je zajednički, bespočetan i savečan.
7. Dakle, Trojica je jedan Bog, neizreciv, bespočetan, nesazdan, nepojaman, nerazdeljiv, takav da mi ne možemo ni da Ga zamislimo, ni da Ga iskažemo. A da se ne bismo od dugotrajne ćutnje sasvim razboleli od zaborava na Boga i proživeli kao bez Boga u svetu[13], učinjeno nam je snishođenje, u meri u kojoj to ljudska priroda prima, da govorimo o Bogu i o božanskim stvarima, kao što smo naučeni od božanskih Apostola i bogonadahnutih Otaca naših, kako bismo, neprestano Ga se sećajući, proslavljali Njegovu blagost i čovekoljubivi domostroj Njegov o nama. Međutim, nas,koji smo zemlja i pepeo[14], kao da nismo sebe same upoznali, pružajući seka onome što nema mere, ne obuzima užas od toga da istražujemo ono što je neizrecivo i nepojamno angelima i svim nebeskim silama i da to podrobno ispitujemo, da o tome mislimo i da to promišljamo i izmišljamo, nego poput kakvih nevernika i onih koji su potpuno neposvećeni u tajne Hristove mi umujemo i bez straha, besramne duše, govorimo o Božijem.
8. Reci mi stoga, čoveče, ti koji bez straha istražuješ ono što pripada božanskoj prirodi. Veruješ li da je Bog triipostasan, bespočetan, nestvoren, nepojaman, neistraživ, nevidljiv, i da se niti umom može razumeti, niti rečju iskazati, kao i to da je On uvek bio On sam, te da nikada nije imao ni početak dana, niti godina i vekova, nego da svagda jeste? „Da“, reći će on. A ako veruješ u to da je bio, kao što i jeste bio, jedinstveni Bog Sveta Trojica, i da je, kada je to poželeo, nebo i zemlju i sve na njima priveo iz nebića u biće i stvorio sve nebeske sile, a da je potom poslednjeg među svima njima stvorio i čoveka, i da ne postoji ništa niti od onoga što je na nebu, niti na zemlji niti pod zemljom što nije privedeno i nastalo iz nebića, a da je jedino njihov Tvorac i sazdatelj Bog nesazdan, bespočetan i jeste svagda i pre svega – zašto se i ti sam, poput svih nebeskih sila, ne poklanjaš Tvorcu u tišini i sa strahom, nego sebi dozvoljavaš da razmatraš i ispituješ Njegovu nepojamnu prirodu svojom drskom i svojevoljnom dušom? Ne bojiš li se toga da te neka munja, sišavši sa visine, ne sažeže u prah i pepeo? Jer ako je triipostasna jedinica Bog nesazdan, besščetan i beše svagda i pre svega, a sve, bilo vidljivo, bilo nevidljivo, bilo telesno, bilo bestelesno, bilo takvo da mi to poznajemo, bilo da ga ne poznajemo, beše privedeno u biće kroz jednosuštnu i nerazdeljivu Trojicu, jedno Božanstvo – kako će uopšte, reci mi, ono što je stvoreno moći da pozna kakav je i koliki i kako je nastao Onaj Ko ga je stvorio, a ono što je postalo Onoga Ko večno postoji, sazdano nesazdanog i bespočetnog ono što je docnije od Njega primilo postojanje? Nikako, osim ako, razume se, sam tvorac svakome od stvorenih, upravo kao što daruje i disanje[15] i život, i dušu, um i razum, isto tako čovekoljubivo ne daruje i znanje o Sebi, u meri u kojoj je to korisno.
9. Kako bi, uostalom, mogao reći da je stvoreno od Boga poznalo svoga Tvorca? To se drugačije ne može dogoditi i potpuno je neostvarljivo. Ali On je nama koji verujemo u Njega dao meru znanja po meri naše vere, tako da znanje potvrdi veru koja je postojala i bez znanja, te da se znanjem utvrdi onaj ko je poučen rečju i ko je poverovao u to da postoji Bog, a u Koga je on poverovao na osnovu reči pouke. Dakle, verni znanje primaju kroz različite i mnogoobrazne znake, kroz zagonetke, kroz ogledala, kroz tajanstvena i neizreciva dejstva, kroz božanska otkrivenja, kroz nerazgovetna osijanja, kroz sazrcanja načela tvorevine i kroz mnogo šta drugo od čega se vera njihova svakodnevno uvećava i od čega oni ushode ka ljubavi Božijoj. I ne samo to, nego im Bog, kao Apostolima, daje potpunu uverenost, poslanjem i prisustvom Svetoga Duha, i oni se savršenije prosvetljuju i svetlošću se uče tome da je Bog neiskaziv i neizreciv, nesazdan i večan, beskrajan i nepojaman. Jer jedino se Duhom oni uče svakom znanju i poznanju, i svakoj reči mudrosti i reči tajanstvenijeg znanja, a uz to i dejstvu čuda i daru proroštva i različitim jezicima i tumačenju jezika[16], i pomaganju i upravljanju gradovima i narodom[17], i poznanju budućih dobara i dostizanju Carstva Nebeskog, i usinovljenju i samom oblačenju u Hrista, i znanju tajni Hristovih, i poznanju tajne Njegovog domostroja o nama, i uopšte svemu onome što neverni ne znaju, a što mi, koji smo se udostojili da budemo verni, možemo da znamo, mislimo i govorimo.
10. To i takvo uverava nas i utvrđuje u tome da On jeste Bog Koji je sve stvorio i Koji nas je priveo u biće, uzevši prah od zemlje, Koji nam je darovao um i razum i dušu umnu, Koji nas je načinio po Svome liku i podobiju[18] i razagnao tamu našega neznanja. On je taj Koji se udostojio da nam nekako nerazgovetno pokaže po onome što je naše ono što je veće od nas, kao u senci, iz čega smo i saznali i kroz šta vidimo i usled čega verujemo da kao što je, prilikom stvaranja tela, On istovremeno načinio naš um i dušu i samu našu unutrašnju reč (jer reči o tome kako stvori Bog čoveka, prah uzevši od zemlje, i udahnu u lice njegovo dah života, i postade mu duša živa[19] pokazuju da je sa dušom zajedno postojao naš umi reč, pri čemu nijedno od njih nije postojalo, niti bilo ranije, kao daje sve troje istovremeno bilo jedno i kao da nam je dato kao jedan duh života) – dakle, kao što među njima nije pretpostojalo jedno, niti je nešto od njih bilo pre u odnosu na drugo, budući da su jedne suštine i prirode, tako ni u svetoj i jednosuštnoj i jednočasnoj Trojici nije jedno pretpostojalo u odnosu na drugo. Jer Tvorac lika Bog, budući triipostasnim, nikada nije imao jedno od troje da u Njemu pretpostoji, nego troje je istovremeno jedno, Bog, a isto tako i jedno je uvek tri.
11. To, dakle, ispovedajući, mi verujemo i svedočimo svima drugima koji ne smatraju drskošću da govore i da istražuju Božije stvari kako je Bog triipostasan, Otac, Sin i Sveti Duh, Sveta Trojica, u Koju smo se krstili, u šta smo se uverili po dejstvima i darovima Duha koje smo doživeli i na osnovu samih sveštenih ustanova i Evanđelja. A na koji način postoji Trojica, ili kada, ili kakva je i otkuda je, Ona Koja je sazdala sve, mi, kao sazdani, ne znamo. I ako ne znamo, kao što ne znamo,kolikih li smo udara munje dostojni kada govorimo o onome što ne poznajemo? Jer kako možemo da znamo ono što nije ništa od svega što je nastalo, niti od vidljivog, niti od nevidljivog – mi, vidljivi i sazdani,čulni, slepi i neprosvetljeni? Pri tom, između nas i Boga poput zidaleže naši gresi i odvajaju nas od Njega, a ako taj zid mi ne uklonimo ilipređemo pokajanjem, mi ne samo da nećemo moći da poznamo Boga, nego nećemo spoznati ni to da smo ljudi. Jer dok pregrada stoji i deli nas od svetlosti, kako ćemo, prebivajući u tami, moći da upoznamo sebe same i to ko smo i otkuda smo, ili gde smo i kuda idemo, ili kuda smo pošli, te da poznamo ko smo zapravo? A ako same sebe ne poznajemo, daleko pre ne poznajemo Onoga Koji je nesravnjivo iznad nas. Jer da dobro znamo sebe same, mi ne bismo drsko govorili o Bogu. Naime, to što govorimo o Bogu i o božanskim stvarima, pri čemu smo neprosvetljeni i neispunjeni Duhom Svetim, pokazuje da mi ne poznajemo sebe same. I to je razumljivo. Jer da mi sebe same dobro poznajemo, nikada ne bismo pomislili da smo dostojni ni ka nebu da pogledamo, niti da posmatramo svetlost ovoga sveta[20], niti da gazimo zemlju, nego bismo pre poželeli da se u zemlju zarijemo.
12. Jer šta je, nečistije, reci mi, od onoga ko sa nadmenošću i gordošću pokušava da bez Duha poučava o onome ono što pripada Duhu? Šta je gnusnije od onoga ko se nije pokajao i prethodno se očistio, nego je to ostavio, a želi da samo pomoću lažno nazvanog znanja[21] i spoljašnje mudrosti bogoslovstvuje i govori o onome što postoji i što uvek jednako postoji? Jer čak i da nije ni u čemu drugom sagrešio, što je nemoguće, samo to ga čini krivim pred sudom večnim, jer nečist je pred Gospodom svako visokoga srca[22]. Neki od njih su pali u takvo bezumlje, da niti govore, niti misle da su sagrešili. Kakvog li ludila! Niko nije bezgrešan do jedinoga Boga, svi sagrešiše, kaže božanstveni Apostol, i lišiše se slave Božije, opravdavajući se darom, blagodaću Njegovom[23]. A ako, prema svetim rečima, niko nije bezgrešan do jedinoga Boga[24] i svi sagrešiše i lišeni su slave Božije, onaj koji kaže da nije sagrešio, ne budući toga svestan, sebe čini jednakim Bogu i sličan je onome ko je rekao: Postaviću presto svoj na oblacima i biću nalik Višnjem[25]. A ako priznaješ da si sagrešio, pokaži mi istinsko ispovedanje sagrešenja, iskrenu veru u duhovnog oca koji je primio tvoje pomisli, pokornost, poslušanje u nedostojnim poslovima, služenje manjoj braći, opsluživanje bolesnih, a uz to i smirenje od sve duše, te neizveštačeno, neusiljeno i nelicemerno ophođenje. I ako sebe smatraš gorim od svih u unutrašnjoj uverenosti duše, otkuda se rađaju neprestana skrušenost i suze koje donose radost i od kojih i kroz koje onome ko je revnostan dolazi očišćenje duše i poznanje Božijih tajni, tada govori o božanskim i ljudskim stvarima, a ja ću priznati da te reči imaju silu.
13. Naime, to je plod i delo pokajanja i to odgoni neznanje, a ujedno pribavlja znanje. A znanjem nazivam najpre znanje onoga što je oko nas išto je naše, a zatim onoga što je iznad nas i božanskih tajni, koje su nepokajanima nevidljive i nepoznate. Dakle, govorim o našoj veri koju niko ne može steći pre nego što ispuni to što je rečeno, makar stekao potpuno filosofsko obrazovanje. I ako joj se ne priopšti u izobilju, on će vreme svoga života provesti u najdubljoj tami nepoznanja. Jer premda su božanske stvari zapisane i čitaju ih svi i bivaju čitane svima, one se ipak otkrivaju samo onima koji su se toplo pokajali i koji su se iskrenim pokajanjem temeljno očistili, a i to srazmerno njihovom pokajanju i očišćenju i u skladu sa njima. Takvima se i obznanjuju dubine Duha[26] i od njih se izliva reč Božije premudrosti i znanja[27], koja kao mnogostrujna reka potapa protivnička umovanja. A svima drugima to ostaje nepoznato i skriveno[28] i Onaj Koji otvara um vernih da razumeju Pisma[29] uopšte im to ne otkriva. To je i razumljivo: Moja tajna, kaže, za Mene je i za Moje[30]. Dakle, takvi misle da vide, premda ne vide, i da čuju, ništa ne budući ustanju da čuju, i da razumeju, budući nerasudnim i ne mogući da shvate ono što čitaju. I kao što svako od nevernih veruje da mudruje, ne mudrujući,i smatra da nešto zna, ne znajući baš ništa (jer ako i zna, pogrešno zna,što je gore od svakoga neznanja), mislim da tako čine i oni. Jer misleći da su mudri, uistinu su poludeli[31], provodeći, nesrećnici, svoje dane kao oni koji su sišli s uma i izgubili razum, ne znajući ništa od Hristovih tajni kako valja. I neka nas njihove nadmenosti i gordosti izbavi Bog Izrailjev, udostojivši nas da se ugledamo na Njegovo smirenje.
14. Dakle, kako će onaj ko odstupa sa toga puta, odnosno sa puta blaženoga smirenoumlja, ko skreće sa njega i stupa nadesno ili nalevo, nepristajući da prati u stopu Isusa i Boga, sa Njime ući u Njegovu ložnicu? A ako ne uđe, kako će Njegovu slavu videti? I ako nju ne vidi, kako će drugima ispričati o njoj i onome što se na nju odnosi? I kako bi se takav mogao usuditi ikada išta da kaže o onome što ne zna i što nije video? A ako bi i pokušao da poučava o tome i o toliko velikom, ima li onda od takvog čoveka na zemlji nerazumnijeg? Neće li on i od samih četvoronožnih životinja biti bezumniji i sasvim nalik skotu? Jer, kako se da videti, sve beslovesne životinje čuvaju ono što je njihovo i svoju prirodu i poredak i sopstvene međe nijedna od njih nikada ne prelazi. A on, koji je sazdan rukom Božijom, počastvovan razumom i samovlasnošću, nije kako dolikuje iskoristio svoje dostojanstvo i niti je poznao sopstvenu slabost, niti je ostao u dobru koje je Bog položio u njegovu prirodu, niti je ostao unutar svojih međa ili sačuvao svoje mere, nego poput dennice ili docnije Adama, od kojih je jedan angel, a drugi čovek koji su, preuznevši se nad Tvorcem, poželeli da postanu bogovi, mislim da tako i on, prevazišavši granice sopstvene prirode i zaželevši i umislivši da je ono što je iznad njega, nije ushteo da se na visinu duhovnog znanja uzdigne smirenjem i življenjem u podražavanju Hristu, nego gordošću i nadmenošću. Kao da je odasvud sabrao ploče[32] lažno nazvanoga znanja i ispekao ih upornim proučavanjem, a od njih sujetom i čovekougodništvom sa nadmenošću podigao građevinu, očekujući da će iz svega izaći kula bogoslovlja i duhovnog znanja. Štaviše, umišljajući da se nalazi na nebesima ili čak iznad nebesa, maštajući o tome da stoji iznad njih, on govori o Onome Koji je stvorio nebo i zemlju i sve što je na njima. Ko će onda takvoga nazvati čovekom ili ravnim skotovima ili reći da on uopšte ima svest? Jer ako je po obličju Božijem[33] sazdani čovek, koji se udostojio ravnoangeoskog besmrtnog života, prestupom jedne zapovesti Božije sa pravom lišen ne samo onog angeoskog življenja, nego i večnoga života, osuđen na smrt i truležnost i prokletstvo, šta li će onda snaći sve one koji su rođeni od njega i koji još nose sliku zemljanoga[34], a pokušavaju da bogoslovstvuju nečisto?
15. Ali reci mi, ko god bio, a pokušavaš ne da učiš o Bogu i božanskim stvarima, nego da poučavaš, da li si najpre ustao iz ada i došao na zemlju, i kako ti se to dogodilo – na šta si se oslonio i kojim si stazama dospeo ovamo, i uz čiju saradnju i pomoć? A popevši se, smrdljiv i pun truleži, ili, tačnije, još se nalazeći u vlasti smrti i budući mrtav, kako si preživeo i nadvladao smrt, uspevši da umakneš iz njenih ruku? Reci nam, dakle, to, a zatim ćeš nam svakako reći i kako si se posle uzlaska iz ada i dolaska na zemlju izbavio od truležnosti i oslobodio se prokletstva. Zatim ćeš nas poučiti i tome kako si se, opet, uspeo sa zemlje, pomoću kojih staza, kojim krilima si poleteo ka nebesima, na kojim kočijama, u telu a bez tela[35], kako si ih nadvisio i koji te je oblak prihvatio. Pokaži nam to i nauči nas o tome, pa ćemo tada dopustiti da govoriš o Bogu, ali nekako sa merom i sa strahom i trepetom. A ako pokušaš drsko da govoriš bez toga što smo pomenuli, a što se uvek tajanstveno zbiva u onima koji su dostigli muža savršenog i meru rasta punoće Hristove[36], i pre nego što učiniš ono što je Bog zapovedio, odvratićemo se od tebe kao od ludaka i bezumnika i demonizovanog, jer ni Ilija se bez one vatrene kočije[37] nije telesno uzneo na nebo, niti je naš Vladika i Bog učinio to bez oblaka Duha koji Ga je prihvatio[38].
16. I premda je Gospod i samoga Iliju mogao da, poput Enoha[39], prenese sa zemlje na nebo bez kočija koje su se pojavile i mada je, opet, i sam Vladika mogao da se uznese na nebesa bez oblaka i angeoske pratnje, On to ne čini. Zašto? Da bi nas poučio da je i našem umu svakako potrebno nešto da ga uznosi na nebo i da mu prikazuje tamošnje prizore i otkriva tajne Božije. Jer kao što je ptici nemoguće da se bez krila vine uvis,tako ni um čovekov ne može da se uzdigne ka onome otkuda je pao, ako nema nekoga da ga vodi i uznosi. Osim toga, to se dešava i zato da bi Vladika i samim delima potvrdio slugino i sopstveno uznošenje i uzlazak na nebo i da bi nas poučio da se ne obmanjujemo samo rečima, verujući da je duhovan svaki čovek koji sebe takvim naziva, nego da se najpre uverimo njegovim životom i delima, a posebno. da vidimo da li su njegove reči i dela saglasni sa Gospodnjim i apostolskim i svetootačkim poukama, i tek zatim da primamo i da slušamo njegove reči kao reči Hristove. A ako li ne, makar on i mrtve vaskrsavao, makar nebrojena druga čuda pokazao, mi smo dužni da se od njega odvraćamo kao od demona i da ga nenavidimo, a posebno kada vidimo da, kada ga savetuju, on ne pristaje na to da promeni svoje umovanje, nego čak nastoji na svom prelašćenom znanju i misli da ima življenje na nebesima[40].
17. Tako, dakle, posvećeni sa visine od Apostola Hristovih i božanstvenih Otaca svojih u bogonadahnutu nauku, mi se odvraćamo od pustih praznoslovlja onih koji se ni za šta drugo ne zanimaju[41], osim za to da umuju i da podrobno ispituju ono što je i angelima nedostižno. Mi držimo netaknutim i nepokolebivim svoje ispovedanje vere[42] koje smo od njih primili sa visine, veru u Oca i Sina i Svetoga Duha jednog Božanstva i nesmešane i nerazdeljive Trojice u Koju smo se krstili, Kojom živimo i znamo i mislimo, od Koje jesmo i bićemo u vekove vekova, kao oni koji su od Nje dobili bitije i blagobitije i Koja je premudrošću sve privela iz nebića. Neka bismo sa Njom prešli odavde u mirne luke čistoga života, gde je prebivalište svih koji se raduju[43] i mesto onih koji praznuju u Duhu, i Njoj priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jn. 14,28.
  2. Ps. 93,10.
  3. Ps. 111,5.
  4. Jn. 4,24.
  5. 2Kor. 3,17.
  6. Jn. 1,1.
  7. Gal. 1, 6.
  8. Mt. 17, 5.
  9. Jn. 17,25.
  10. Jn. 17,26.
  11. Jn. 17,1.
  12. Jn. 10, 30.
  13. Ef.2,12.
  14. Post. 18, 27.
  15. DAp. 17,25.
  16. 1 Kor. 12, 8-10.
  17. 1 Kor. 12,12, 28.
  18. Post. 1, 6.
  19. Post. 2,7.
  20. Jn. 11, 9
  21. 1Tim. 6,20
  22. Prič. 16, 5
  23. Rim. 3,23-24.
  24. Lk. 18,19
  25. Is. 14,14.
  26. V. 1 Kop. 2,10.
  27. Rim. 11, 33; 1 Kor. 12, 8.
  28. V. Mt. 13,13.
  29. Lk. 24, 45.
  30. A. Resch, Agrapha (Texte und Untersuch. N. F. X. V, 34, Leipzig, 1916), str. 108.
  31. Rim. 1, 22.
  32. Post. 11, 3
  33. Post. 1, 27.
  34. 1Kop. 15,49.
  35. 2Kor. 12, 3.
  36. Ef. 4,13.
  37. 4 Car. 2,11.
  38. DAp. 1,9.
  39. Post. 5,24.
  40. Fil. 3, 20.
  41. DAp. 17, 21.
  42. Jevr. 4,14.
  43. Ps. 86. 7.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *