SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA DESETA[1].
O ZAJEDNICI DUHA SVETOGA, O SVETOSTI I SAVRŠENOM BESTRAŠĆU. I O TOME DA ONAJ KO VOLI SLAVU OD LJUDI NEMA NIKAKVU KORIST OD OSTALIH VRLINA, MAKAR IH I SVE DOSTIGAO
 
1. Braćo i oci, zar ne vidite kako oni koji stoje pred zemnim carem smatraju to velikom čašću i ponose se time, dok im ljudi u svetu na tome zavide? Ako su, dakle, oni tako raspoloženi prema propadljivom i sujetnom, koliko pre smo dužni mi, koji smo postali vojnici nebeskog cara i koji smo se primili da služimo Njemu, da se radujemo i veselimo što smo se uopšte udostojili da budemo naznačeni u službu Njemu i što smo pozvani da služimo Njegovom imenu? A ako se jednom udostojimo da Ga gledamo u lice i pribrojimo se onima koji stoje pred Njim, hoće li biti većeg blaženstva od toga? Ako neko postane Njegov sluga i prijatelj i udostoji se da sluša Vladičinu besedu i glas, koji će um čovekov, koji glas iskazati veličinu te slave i časti? Jer ako dobra koja oko ne vide i uho ne ču i u srce čovekovo ne dođoše, a koja pripremi Bog onima koji Ga ljube[2] prevazilaze ljudsko poimanje i sva vidljiva dobra, utoliko pre to važi za Boga Koji ih je pripremio. I ne samo za Njega, nego su i oni koji su udostojeni da Njega samoga gledaju, da pred Njim stoje, besede sa Njim i koji su postali zajedničari i sudeonici u Njegovom Božanstvu, svakako prevazišli dobra koja im je Bog pripremio, kao oni koji su stekli Gospoda Koji je sama ta dobra pripremio. A o tome da je bilo takvih i da takvi bivaju do sada, pri čemu ne samo posle smrti, nego i dok žive u sadašnjem životu, uči čitavo bogonadahnuto Pismo i o tome svedoče sopstvenim življenjem svi sveti, a zajedno sa njima i blaženi otac naš Simeon Studitski čiji spomen danas činimo, kao i oni koji svetitelje rečima hvale.
2. Naime, visokoprepodobni otac naš Simeon, o čijem smo životu i bogougodnom življenju čitali, takav je život vodio i takvo je življenje pokazao posred grada i u preslavnom manastiru, da je visinom vrlina i podvizima preko svake sile prevazišao ne samo one koji su prosijali u njegovom naraštaju, nego i mnoge drevne oce. Zato, pošto nam se pokazao dostojnim mnogih pohvala i slavljenja, mi ga, po meri svojih moći, hvalimo i blažimo i proslavljamo.
3. Sva hvala i blaženje svetih sastoji se u ovome: u pravoslavnoj veri i pohvalnom životu, i u daru Svetoga Duha i Njegovoj blagodati. Uz to dvoje ide i treće. Naime, kada neko proživi dobro i bogoljubivo u pravoslavnom duhu i primi blagodat od Boga i proslavi se darom Duha, njega prati pohvala i blaženje od čitave Crkve vernih i od svih njenih učitelja. A ako se u potpunosti ne udruže vera i dela, nemoguće je da se ikada doživi prisustvo Božanskog Duha Koji prima poklonjenje, niti da iko od ljudi primi Njegov dar. A ako se to u čoveku ne dogodi, niti se On osetno nastani u Njemu, potpuno je neprikladno takvoga čoveka nazivati duhovnim. Jer ko nije postao duhovan kako će postati svet? I ko nije postao svet, zbog kog će drugog dela ili čina biti blažen, ako je blaženstvo Bog? A ko se nije priopštio Bogu i, tačnije, ako Ga nema čitavoga u sebi samom, kako se može smatrati blaženim? Nikako. Jer kako bi se sunce bez svetlosti moglo nazvati suncem? I kako bi se čovek bez zajednice Svesvetoga Duha mogao nazvati svetim? Postanite, reče milostivi Gospod, sveti, jer sam Ja svet[3], podstičući nas, koji učestvujemo u grehu, da se na Njega ugledamo svojim delima, i kaže: „Odstupite od greha i činite svako dobro, ispunite svaku vrlinu koliko možete i postanite sveti koliko je u vašoj moći, ako hoćete da imate zajednicu sa Mnom. Jer Ja sam svet – čist i neskveran. To je moje prirodno svojstvo, a vi ćete sveti postati delanjem zapovesti, uzdržavajući se od skverni greha i blagodaću se priopštivši Mome Duhu“. Jer to znači reč „postanite“,
4. Dakle, čovek postaje svet uzdržavanjem od greha i delanjem dobra,svakako ne zato što se delima osvećuje (jer neće se opravdati delima zakona nijedna duša[4]), nego zato što činjenjem tih dela postaje srodan svetom Bogu. Verujem da je Gospod to radije rekao onima koji su već primili blagodat Duha i poručujući im da se ne uzdaju na dar i da se u nemaru ne vraćaju grehu, kao da je govorio: „Nemoj se prepustiti besposličenju,duhovni čoveče, jer si primio blagodat Svetoga Duha i kroz nju Mene. Besposličenje rađa lukavstvo, a lukavstvo rađa svaki vid zla. Dakle, svakodnevnim delanjem zapovesti postani svet, ako hoćeš da Ja budem u tebi i sa tobom i ti u Meni i sa Mnom“. A pošto je um nešto što se neprestano kreće i što ne može da besposliči, on treba da budem posvećen staranju i revnosti u delanju zapovesti Božijih. Tako je i čitav ljudski život ispunjen brigom i bespokojstvom i nikako ne može da počine od svega,premda su mnogi i pokušali da to urade preko svoje moći i sile, ali čovek je kao takav sazdan otpočetka. Naime, Adamu je zapoveđeno da obrađuje i čuva raj i u nama postoji nekakav prirodan pokret delanja okrenut ka dobru. Dakle, oni koji su se prepustili neradu i nemaru, makar bili duhovni i sveti, sebe predaju strasti koja je mimo prirode.
5. Naime, kao što izvor iz koga večno teče voda, ako nakratko stane,iščezne i pretvori se ne u izvor nego u baru, tako i onaj ko sebe samoga uvek čisti delanjem zapovesti i Bog ga čisti i osvećuje, ako nakratko otpadne od delanja, srazmerno tome otpada od svetosti. A onaj ko se svesno upusti u jedan greh sav otpada od čistote, kao što se i malom nečistotom ogadi čitav sud sa vodom. Ne govorim o grehu koji se čini samo telom,nego i o drugim strastima koje su unutra u nama i koje mi nevidljivo činimo. Verujte mi kada ovo kažem, braćo, i znajte da smo se, ako ispunimo svaku vrlinu i čuda savršimo i ne propustimo ni malu ni veliku zapovest, a poželimo samo slavu od ljudi i nju na ma koji način zatražimo i potrudimo se da je primimo, lišili plate za sve ostalo. Jer ako primamo slavu ljudsku i ne biramo slavu Božiju, sudi nam se kao idolopoklonicima, koji se poklanjaju pre tvari nego Tvorcu. Ali i kada se daje zemna slava, onaj ko je primi sa uživanjem i radošću i njom se hvali i srcem veseli biće osuđen kao bludnik. Jer takav je sličan čoveku koji se reši da devuje i odriče se opštenja sa ženama i sa njima se ne oskvrnjuje, niti želi da sa njima živi, a kada mu dođe neka žena on je sa zadovoljstvom odmah primi i ispuni se nasladom, spojivši se s njom.
6. Tako biva i sa svakom drugom željom i svakom strašću. Ako se neko svojevoljno prepusti bilo zavisti, bilo srebroljublju ili surevnjivosti, ili neprijateljstvu ili nekom drugom zlu, on neće dostići venac pravde. Jer pravedni Bog ne trpi da ima zajednicu sa nepravednima i,budući čist, ne prlja se sa nečistim, kao bestrastan ne obitava sa strasnima i kao svet ne ulazi u dušu isprljanu i lukavu. A lukav je onaj ko je u svoje srce primio zrno zlog sejača i, ko kao plod đavolu, nosi trnje i čkalj greha, ognjivo večne vatre, a to su zavist, mržnja, zlopamćenje, svađa, umišljenost, sujeta, gordost, podmuklost, prazna radoznalost, klevetanje i bilo koja gnusna strast koja se sa nasladom izvršava telom i pogani našeg unutrašnjeg čoveka, saglasno Gospodnjim rečima.
7. Ali neka se ne dogodi, braćo, da mi ikada kao plod donesemo takav kukolj, iz nemara primivši u svoja srca seme lukavoga. Neka bismo Hristu u plod doneli po trideset i šezdeset i sto od onoga što Duhom u sebi uzgajamo, a to su ljubav, radost, mir, blagost, dobrota, dugotrpljenje, vera, krotost, uzdržanje, jedenje hleba znanja, uzrastanje u vrlinama i dostizanje muža savršenog, mere rasta punoće Hrista Kojem priliči svaka slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Beseda izgovorena na spomen Simeona Studitskog posle njegove smrti (986. ili 987. godine).
  2. 1Kor. 2,9
  3. 1 Pt. 1,16.
  4. Rim. 3,20.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *