SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA DEVETA.
O MILOSRĐU. I O TOME KO JE ONAJ KO HRANI GLADNOGA BOGA I POJI GA ŽEDNOG, I O OSTALOM. I O TOME KAKO SE TO POSTIŽE. I O TOME DA, AKO NEKO TO NE UČINI I U SEBI SAMOM NE NAHRANI I NE NAPOJI HRISTA, NEĆE IMATI NIKAKVU KORIST ŠTO TO ČINI SAMO SIROTINJI, DOK SEBE OSTAVLJA GLADNOG I OBNAŽENOG OD PRAVDE BOŽIJE
 
1. Braćo i oci, bilo bi dobro da se nisam ni usudio da vam se obratim, niti da uzmem na sebe ulogu učitelja vaše ljubavi. Ali pošto znate da kao što svirala, koju načini zanatlija, ne ispušta zvuk i ne ispunjava nam sluh preslatkim napevom kada ona to hoće, nego kada se cevi ispune vazduhom, dok prsti umetnika skladno u nju sviraju, tako treba da se odnosite i prema meni, i da ne budete, gledajući na ubogost svirale, neraspoloženi prema onome što će biti rečeno. I gledajući na blagodat Duha koja sa visine nadahnjuje i ispunjava duše vernih i na sam prst Božiji koji damara po strunama uma i pobuđuje nas da govorimo, kao da odzvanja vladičanska truba ili, što je pravilnije reći, kao da nam kroz sviralu govori Car svega, poslušajte me sa strahom i trepetom, razumno i u velikom miru.
2. Svi mi ljudi dužni smo da ispitujemo i pazimo na sebe same, bili verni ili neverni, bili mali ili veliki, kako bismo, ako smo neverni,poznali i poverovali u Boga Koji nas je stvorio, a ako smo verni da bismo se, ispravno proživevši, pokazali blagougodnim Njemu u svakom dobrom delu, ako smo mali da bismo se potčinili velikim radi Gospoda, a ako smo veliki da bismo prema malima bili raspoloženi kao prema istinskoj deci, radi zapovesti Gospodnje koja kaže: Ako učiniste nekom od ovih najmanjih, Meni učiniste[1]. Naime, Gospod to nije rekao samo uvezi sa siromasima, kako neki misle, i onima kojima je potrebna telesna hrana, nego i u vezi sa svom drugom našom braćom koju mori ne glad za hlebom i vodom, nego glad nedelanja i neposlušanja zapovesti Gospodnjih,jer koliko je duša pretežnija od tela, toliko je i duhovna hrana postala potrebnija od hrane telesne, i mislim da radije o njoj govori Gospod kada kaže: Ogladneh i ne dadoste Mi da jedem, ožedneh i ne napojiste Me[2],nego o telesnoj i truležnoj hrani. Jer On je zaista žedan i gladan spasenja svakoga od nas, a naše spasenje je uzdržanje od svakog greha. A uzdržanje od svakog greha nemoguće je postići bez delanja vrlina i ispunjavanja svih zapovesti. Jer naš Vladika i Gospod svega navikao je da Ga mi hranimo ispunjavanjem zapovesti. Naši sveti oci kažu da kao što se demoni hrane našim zlim delima i stiču moć nad nama, a ogladne i klonu kada se mi udaljimo od zla, mislim da se tako od nas hrani i Onaj Koji je radi našega spasenja osiromašio, a da ponovo gladuje kada Ga prezremo. I to je moguće saznati i u to se uveriti iz samoga života svetih i, da ne navodim druge jer ih je mnogo i više od peska, uveriću vašu ljubav u to naosnovu žitija jednoga svetitelja ili, tačnije, jedne svetiteljke.
3. Znam da ste čuli za žitije Marije Egipćanke koje ne kazuje niko drugi do sama ravnoangeoska svetiteljka, otkrivajući u ispovesti svoje siromaštvo i rekavši sledeće: „Često ni kada mi ne bi ništa davali, ja bih primala platu greha. A to sam“, kaže, „činila ne zato što sam živela u izobilju (jer hranila sam se od pletenja užadi), nego da bih na raspolaganju imala mnogo ljubavnika za utoljenje svoje strasti“. I kada je htela da uđe u brod i pođe u Aleksandriju, toliko je bila siromašna, da nije imala ni za put, niti za druge troškove. A kada se obavezala sveneporočnoj Bogorodici, poletela je u pustinju, dobila je od nekoga dva novčića i kupila hlebove, i tako je, prešavši Jordan, do kraja izdržala u pustinji, ne videvši ni ljudsko lice, osim Zosiminog, i niti je nahranila nekog gladnog siromaha, niti je napojila žednoga, niti je obukla nagog, niti je posetila one koji su u tamnici, niti je ugostila strance. Naprotiv, ona je mnoge pre oterala u bezdan pogibije, primajući ih u brlogu greha. Kako će se onda, reci mi, ona spasiti i zajedno sa milostivima ući u Carstvo Nebesko, kada niti je napustila bogatstvo, niti je razdala imanje sirotinji, niti je ikada učinila milostinju, nego je, štaviše, nebrojenim drugim ljudima postala vinovnica pogibije? Vidiš li kako će se, ako kažemo da se milostinja čini samo novcem i telesnom hranom, da mi njome hranimo Gospoda i da se spasavaju samo oni koji Ga tako hrane i poje i uopšte Mu ugađaju, a da oni koji to ne čine ginu, to pokazati kao neumesno, jer će tako mnogi sveti biti izbačeni iz Carstva? Ali neće biti da je tako, neće biti!
4. Naime, stvari i predmeti u svetu zajednički su za sve, a to su i svetlost, i ovaj vazduh koji udišemo i pašnjaci za beslovesne životinje po poljima i gorama. Dakle, svima je sve to zajedničko samo za upotrebu i uživanje, dok u smislu vlasti to ne pripada nikome. A pošto je u život kao tiranin ušla pohlepa, ona je preko svojih slugu i robova razdelila ono što je Vladika svima dao da bude zajedničko i, opasavši to ogradama i utvrdivši kulama, prevornicama i kapijama, sve ostale ljude lišila je uživanja u Vladičinim dobrima, besramno govoreći da je ona njihov gospodar i uporno tvrdeći da baš nikome ne čini nepravdu. A sluge i robovi toga tiranina obično ne postaju gospodari nakupljenih stvari i imovine, nego zle sluge[3] i čuvari. Kako će se onda, ako odvoje nešto malo ili čak i sve od tolike imovine i, bilo u strahu od preteće kazne,bilo u nadi da će primiti ustostručeno, bilo zato što su ih ganule ljudske nesreće, to daju onima koji su dotada bili prezreni u žalosti i oskudici, oni smatrati milostivim ili onima koji su Hrista nahranili ili učinili delo dostojno plate? Nikako, nego će, kako ja kažem, do smrti biti dužni da se kaju za ono što su godinama držali, a što svojoj braći nisu davali na korišćenje.
5. A kako ćemo i mi koji smo naizgled osiromašili (kao što je Hristos Bog, premda bogat, osiromašio nas radi[4], ako smo prema sebi samima milostivi biti smatrani milostivim prema Onome Koji je radi nas postao kao mi? Dobro razmisli o ovome što govorim. Bog je radi tebe postao siromašan čovek i ti, koji veruješ u Njega, dužan si da postaneš siromah nalik Njemu. On je siromah po čoveštvu, a ti si siromah po božanstvu. Razmisli onda kako ćeš Ga nahraniti, dobro pazi. On je osiromašio da bi se ti obogatio, da bi ti predao od bogatstva Svoje blagodati. Zato je primio plot, da bi se ti priopštio Njegovom Božanstvu. Kada, dakle, sebe pripremiš za to da Ga primiš, onda govori da će On biti primljen od Tebe. I kada radi Njega ti gladuješ i trpiš žeđ, to se uračunava kao hrana i piće Njemu. Kako to? Tim i takvim delima i postupcima ti očišćuješ svoju dušu i oslobađaš se od gladi i prljavštine strasti. I Bog Koji te je tako primio i prisvojio sve tvoje i Koji želi da te učini bogom, kao što je sam postao čovek, sve što ti činiš sebi samom On uračunava kao da se sve to dešava Njemu samom, te kaže: „Pošto si to učinio svojoj maloj duši, Meni si učinio“[5].
6. Naime, kakvim drugim delima su Bogu ugodili oni koji žive po pešterama i planinama, ako ne, razume se, ljubavlju i pokajanjem i verom? Jer pošto su ostavili čitav svet i pošli jedino za Njim, oni su Ga pokajanjem i suzama primili i ugostili, i nahranili i žednoga napojili. Drugim rečima, svi koji su od svetoga krštenja postali sinovi Božiji za svet su ništavni i siromašni. Dakle, oni koji su osećanjem duše spoznali da su postali sinovi Božiji više ne trpe da se ulepšavaju propadljivim ukrasima, jer su se obukli u Hrista. A ko će od ljudi ikada pristati da, ukrašen carskom porfirom, obuče preko nje prljavu i iscepanu haljinu? Oni koji za to ne znaju i koji su obnaženi od carske odeće, ali su se potrudili u pokajanju i u drugim, kako rekosmo, dobrim delima i tako se obukli u Hrista, oblače samoga Hrista i sami su hristosi, jer su sinovi Božiji od božanskog krštenja. A ako to ne učine, nego obuku sve nage koji su u svetu, a sebe same ostave golim, kakvu će korist imati? Zatim, mi koji smo se krstili u ime Oca i Sina i Svetoga Duha nazivamo se braćom Hristovom. I ne samo tako, nego smo i Njegovi udovi. Dakle, ako si Njegov brat i ud, ako svima drugima ukažeš poštovanje, ako sve ugostiš i svima ugodiš, a sebe previdiš i ne postaraš se svim sredstvima da dosegneš najvišu visinu življenja po Bogu i časti, nego prepustiš svoju dušu gladi nemara ili žeđi lenjosti, ili najskučenijoj tamnici ovog prljavog tela stomakougađanjem ili slastoljubljem, prljavu i zapuštenu, pa je ostaviš da leži u najdubljoj tami kao mrtva, nisi li brata Hristovog uvredio? Nisi li Ga ostavio gladnog i žednog? Ili si Ga posetio u tamnici? Upravo zato ćeš i čuti: „Nisi se smilovao na sebe samoga, nećeš biti pomilovan“.
7. A ako neko kaže: „Ako je to tako i mi nećemo imati platu za imovinu i stvari koje dajemo, kakva je i korist od toga da dajemo sirotinji?“,neka čuje Onoga Koji će suditi i uzvratiti svakome po delima njegovim kako mu govori otprilike ovako: „Bezumniče, šta si doneo u svet i šta si od vidljivog sam stvorio? Nisi li nag iz majčine utrobe izašao, i zar nećeš nag izaći iz života i obnažen stati pred Moje sudilište? I za koje svoje imanje Mi tražiš platu? Kojim svojim stvarima kažeš da činiš milostinju svojoj braći, a preko njih Meni, Koji sam sve to dao ne samo tebi, nego svima zajedno? Ili misliš da Ja nešto hoću, i da i Ja primam mito poput srebroljubivih ljudskih sudija? Jer moguće je da si i to u bezumlju pomislio. Ja to uzakonjujem ne zato što hoću novac, nego čineći vama milosrđe, i ne zato što hoću da primim vaše, nego jer želim da vas oslobodim od suda koji se u tome nalazi, i ni zbog čega drugog“.
8. Ali nemoj misliti, brate, da Bogu šta nedostaje i da On ne može da ishrani siromahe, te da nam zato zapoveda da budemo milostivi prema njima i da pridajemo veliki značaj toj zapovesti. Daleko bilo! Nego ono što je đavo protiv nas i na našu pogibiju učinio uz pomoć pohlepe, to je milosrđem radi nas pretvorio i učinio da biva na naše spasenje Hristos. A na šta pri tom mislim? Đavo nam je podmetnuo misao da prisvajamo i gomilamo ono što nam je dato za zajedničku upotrebu, kako bi nam pohlepom navukao na dušu dva greha i učinio nas krivim večnoj kazni i osudi, pri čemu je jedan nemilostivost, a drugi je nada na nagomilani novac, a ne na Boga. Jer ko ima nagomilan novac ne može da se nada na Boga. I to je jasno po onome što je rekao Hristos i Bog naš: Gde je blago vaše, tamo je i srce vaše[6], kaže. Dakle, onaj koji svima razdaje od blaga koje sebi gomila nema prava da primi platu za njega, nego je štaviše kriv što im je to do tada uskraćivao. I ne samo to, nego je odgovoran i za one za koje se dogodi da od gladi i žeđi izgube život, jer, premda je mogao da ih nahrani, nije ih nahranio, nego je zakopao ono što pripada siromasima, dozvolivši im da nasilno umru od hladnoće i gladi i pokazavši sekao ubica svih onih koje je mogao da nahrani.
9. Oprostivši nam krivicu za sve te grehe, dobri i milosrdni Vladika ne smatra da mi time gospodarimo kao tuđim imanjem, nego kao daje to naše, i obećava da će nam dati ne samo desetostruko, nego i stostruko, ako sa radošću to budemo delili braći. A radost se prepoznaje po tome da ništa od toga ne smatramo svojim, nego da sve primamo kao ono što nam je Bog predao da bismo pomagali svojoj sabraći, slugama Božijim, i da bismo to trošili u izobilju, sa radošću i velikodušno i ne kao sa žalošću ili na silu, a uz to i da bismo sa radošću potrošili nakupljeno u nadi na istinito Božije obećanje da će nam On za to dati stostruku platu. Jer znajući da smo svi opsednuti željom za novcem i bezumnom ljubavlju prema bogatstvu, i da se teško od njega odvajamo, kao i da se onima koji na razne načine ostanu bez njega nekada ne mili ni sopstveni život, Bog je upotrebio odgovarajući lek, obećavši da će nam, kako je rečeno, za ono što razdelimo siromasima dati ustostručenu platu, ne bismo li se najpre oslobodili krivice za pohlepu, a zatim i da bismo prestali da imamo pouzdanje i nadu na blago, da bismo oslobodili srca od tih okova, a zatim neometano pristupili delanju Njegovih zapovesti i poslužili Mu u strahu i trepetu, ne kao oni koji Njemu nešto daju, nego kao oni kojima služenje čini dobro. Inače nam je nemoguće da se spasimo. Jer bogatima je najpre zapoveđeno da ostave novac, kao nekakvo breme i prepreku za život po Bogu, a zatim da na ramena podignu krst i pođu za Vladikom. A potpuno nam je nemoguće da nosimo i jedno i drugo. Oni koji nemaju mnogo, živeći zadovoljni onim što imaju, i oskudevajući u potrebnim stvarima, nemaju nikakve prepreke ako žele da stupaju uskim i tesnim putem. Ali jednima je za to potrebna samo dobra volja, dok drugi već hodaju tim putem i stoga su dužni da žive u trpljenju i blagodarenju. I Bog, jer je pravedan, onima koji tako hode ka večnom životu i uživanju, tamo će načiniti obitalište.
10. Razdati čitavo imanje i novac, a ne pružati smelo otpor nasrtajima iskušenja i ostalih žalosti, čini mi se da je odlika nemarne duše, koja ne zna šta joj je korisno i svrsishodno. Jer kao što se zlato, koje je u dubini zarđalo, ne može dobro očistiti i vratiti svom sjaju ako se ne baci u vatru i dobro izudara čekićem, tako se ni duša, koja je zarđala od otrova greha i koja je u dubini postala neupotrebljiva, ne može očistiti i vratiti prvobitnu lepotu, osim ako se ne uhvati u koštac sa mnogim iskušenjima i ne uđe u peć žalosti, Upravo na to ukazuju i ove reči Gospoda našega: Prodaj što imaš i daj siromasima[7], i uzmi cvoj krst[8] i pođi za Mnom[9], gde pod krstom On skriveno govori o iskušenjima i žalostima. Dakle, oni koji odbace novac i stvari i okrenu se usamljeničkom životu ništa od toga neće imati, ako ne potrpe do kraja u iskušenjima i žalostima i stradanjima po Bogu. Jer nije Hristos rekao: „Odricanjem od stvari svojih steći ćete duše svoje“, nego „trpljenjem svojim[10]“. Jasno je da su deljenje novca siromasima i bežanje od sveta dobre i korisne stvari, ali ne može to samo po sebi, bez trpljenja iskušenja, da čoveka učini savršenim po Bogu. A da je to tako i da je to ugodno Bogu, poslušaj Njega kako govori bogatašu: Ako hoćeš, kaže, da budeš savršen, prodaj šta imaš i podaj siromasima i uzmi krst svoj i pođi za Mnom[11], pod krstom, kako je rečeno, podrazumevajući stradanja i iskušenja.
11. Pošto se Carstvo Nebesko uzima na silu i podvižnici ga zadobijaju, te verni ne mogu na drugi način da uđu u njega osim kroz uska vrata iskušenja i žalosti, sa pravom nam poručuju božanske reči: Borite se,kaže, da uđete kroz uska vrata[12], i odmah: Trpljenjem stasavajte duše svoje[13] i: Valja vam kroz mnoge nevolje ući u Carstvo[14]. Naime, onaj ko podeli svoj novac potrebitim i ode od sveta i svetskih stvari sa nadom na nagradu, dogodi se da se silno naslađuje svojom savešću i da neki put od sujete izgubi nagradu. A ko, pošto sve razda siromasima, trpi žalosti u blagodarnosti duše i podnosi nevolje, oseća svaku gorčinu i bolna stradanja, i sada pomisao čuva neprikosnovenom, a i u budućnosti će imati veliku platu, kao onaj koji se ugledao na stradanja Hristova, trpeći Ga u danima napada iskušenja i žalosti.
12. Zato vas molim, u Hristu braćo, potrudimo se da, saglasno rečima Gospoda i Boga i Spasitelja našega Isusa Hrista, pošto smo se udaljili od sveta i onoga što je u svetu, uđemo na uska vrata, a to su odsecanje i izbegavanje našeg plotskog umovanja i volje. Jer ako se ne umrtvimo telom i telesnim željama i stremljenjima, nemoguće nam je da dostignemo spokoji oslobođenje od greha i slobodu koju nam donosi uteha Svetoga Duha. A bez nje (mislim na posetu Duha) niko neće videti Gospoda ni u ovom veku,ni u budućem. U tome da si ti učinio dobro delo kada si čitavo imanje razdelio potrebitim, ako ništa nisi zadržao za sebe, poput onoga Ananije, i što si se udaljio od sveta i onoga što je u svetu i, izbegavši životi njegove brige, pohitao u luku života, obukavši se u obraz pobožnosti,i ja sam saglasan, i sam te hvalim zbog takvog postupka. Ali potrebno ti je da svučeš i samo plotsko umovanje, kao što si upravo svukao haljine, i da u skladu sa haljinom u koju si se obukao radi Hrista stekneš duševne navike, a posebno duhovno umovanje. I ne samo to, nego je potrebno i da se pokajanjem obučeš u svetlu haljinu, a to je sam Duh Sveti. A to drugačije ne biva, osim kroz uporno delanje vrlina i trpljenje žalosti. Jer duša pritešnjavana iskušenjima pokreće se na suze, a suze koje čiste srce čine ga hramom i obitalištem Svetoga Duha. Naime, za spasenje i savršenstvo nisu nam dovoljni odeća i spoljašnja ukrašenost obličja, nego smo, kao spoljašnjeg, odeždom Duha dužni da ukrasimo i čoveka koji je unutra u nama, te da sebe potpuno prinesemo na žrtvu Bogu i dušom i telom, da telesnim podvigom vežbamo telo u naporima vrline, kako bi se ono lako privikavalo na žalosti po Bogu, i da bi smelo podnosilo gorčinu posta, prisilu uzdržanja, prinudu bdenja i svakojako zlopaćenje. Dužni smo, zatim, i da pobožnošću[15] Duha vodimo dušu do umovanja o onome o čemu treba da umuje i da ispituje sve ono što se odnosi na večni život, da bude smirenoumna, krotka, smerna i skrušena, da svakodnevno plače i da molitvom priziva na sebe svetlost Duha, što joj se obično i dešava zahvaljujući vrlo usrdnoj molitvi i pošto se sama očisti mnogim suzama, bez kojih se ni njena haljina nikada ne može očistiti, niti joj je moguće da uziđe na visinu sazrcanja. Jer, kao što je haljinu, koja je u dubini isprljana blatom i nečistotom, nemoguće drugačije očistiti, osim pomoću mnogo vode i gaženjem nogama, tako se ni haljina duše, isprljana blatom i nečistotom grešnih strasti, ne može dobro oprati, osim mnogim suzama i trpljenjem iskušenja i žalosti. U suštini, u nama postoje dve struje koje teku iz tela (a mislim na suze koje teku gore i na struju koja pripada polnim silama), i budući da jedna prlja dušu ako se prazni mimo prirode i zakona, a druga je čisti pokajanjem, potrebno je da se oni koji su oskvrnili duše grešnim postupkom i strasnim pokretom srca, utisnuvši u sebe predstave beslovesnih želja, očiste mnogim suzama i da haljinu duše učine čistijom. Inače im je nemoguće da vide Boga, samu svetlost koja prosvećuje srce svakog čoveka koji Mu dolazi pokajanjem, jer Boga vide čisti srcem.
13. Zato se postarajmo, molim vas, oci moji i braćo i deco, da steknemo čisto srce, baveći se svojom naravi i neprestano ispovedajući tajne pomisli duše. Jer naše neprestano i svakodnevno ispovedanje pomisli, koje pokreće pokajničko srce, daje nam pokajanje za sve što smo učinili ili pomislili. Pokajanje pokreće suzu iz dubine duše, suza čisti srce i briše velike grehe. Dok se oni brišu suzama, duša prima utehu božanskog Duha i orošavaju je vode preslatkog umilenja, kojima se ona svakodnevno umno hrani jedući plodove Duha, a u pogodno vreme, kao mnogoplodno žito, daje ih duši za neprolaznu hranu duše i za život nepropadljivi i večni. A kada u dobroj revnosti ona to dostigne, Bog je čini Svojom i ona postaje dom i prebivalište Božanske Trojice, jasno vidi svoga Tvorca i Boga i sa Njime svakodnevno besedi, izlazi iz tela i sveta i ovoga vazduha i, uznevši se u nebesa nad nebesima i uzdigavši se vrlinama i na krilima ljubavi Božije, ona se odmara sa svim pravednicima od svojih napora i dospeva u beskrajnu i božansku svetlosti, gde zajedno likuju činovi Hristovih apostola, mučenika, prepodobnih i svih višnjih sila.
14. Zato dostignimo i mi to stanje, braćo u Hristu, kako ne bismo ostali odvojeni od naših svetih otaca, nego staranjem o dobru i delanjem zapovesti Hristovih dostignimo muža savršenog, meru rasta punoće Hristove. Ako samo poželimo, ništa nas ne može omesti u tome. Jer tako ćemo u sebi samima proslaviti i Boga, i sami ćemo Boga obradovati, Boga ćemo naći i kada odemo iz ovoga života, jer On će nas primiti kao veliko krilo Avraamovo i grejaće nas u Carstvu Nebeskom, čega da se svi udostojimo, blagodaću Gospoda našega Isusa Hrista Kojem priliči slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mt. 25,40
  2. Mt. 25, 42
  3. Mt. 18,32
  4. 2Kor. 8, 9
  5. Mt. 25,40
  6. Lk. 12,34
  7. Mt. 19, 21.
  8. Mt. 16,24
  9. Mt. 19, 21
  10. Lk. 21,19
  11. Mt. 19,21
  12. Lk. 13, 24
  13. Lk. 21,19
  14. DAp. 14, 22
  15. 1Tim. 4,8

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *